Ovo je tema o kojoj volim da pišem.
Volela sam da pišem prava pisma. Volela bih da i sada napišem nekome pismo. Problem je što ne znam ulice i kućne brojeve onih sa kojima redovno ili ponekad razmenjujem mejlove.
Dobro je što je tehnologija napredovala. Važan je napredak u medicini jer je zdravlje najvažnije.
Nama koji se ne bavimo naukom, ili nam računar i internet ne služe u poslovne svrhe, tehnologija je olakšala obične stvari.
Sada račune možemo da plaćamo putem e-bankinga. Onlajn možemo da naručujemo dokumenta koja su nam potrebna. Poštar ne donosi račune..Ali..
Otuđujemo se sve više i više.
Pisma su bila lepa. Lepa jer smo u njima, u tišini, pisali o svojim radostima, o svojim tugama. U pismima smo pisali o ljubavi, ali i o važnim porodičnim događajima ukoliko smo pisali rođacima koji žive u inostranstvu.
Poslednje pismo, zapravo razglednicu dobila sam od svog bliskog rođaka. Davno. Tada sam mu i odgovorila, koliko se sećam, pismom.
Danas komuniciramo preko Vibera jer nas dele hiljade kilometara.
Gde su se izgubila i nestala "prava" pisma? Da li smo se, pored otuđenja i ulenjili? Da bismo napisali pismo, moramo prvo da kupimo koverat u knjižari, nekad i papir.
Kada završimo pismo moramo da ga nosimo u poštu. Moramo da čekamo red ukoliko šaljemo pismo u inostranstvo.
Između ostalog, mobilni telefon, laptop i desktop, pokvarili su nam i rukopis. Odvikli smo od pisanja.
Volela bih da napišem pismo. Nekome. Volela bih da dobijem pismo, od nekoga.
Ne znam prave adrese, nikome nisam dala pravu adresu.
Mislio sam da su klinci zaboravili na pisma... a pre će biti da sam ja. 
