Pumpaj Pumpanović Pumpanov
Zaslužan član
- Poruka
- 100.182
Iako je ova tema malčice istorijska, ipak je bitno zato što je važno povući izvesne paralele sa aktuelnim režimom i trenutnom situacijom u Srbiji.
Nakon što je kralj (od nedavno okrunjen, na osnovu Tajne konvencije sa Austrougarskom monarhijom) Milan Obrenović preživeo oktobra 1882. godine atentat u Sabornoj crkvi, stav je bio da je narodno neraspoloženje toliko ogromno da je Srbija bila pred revolucijom i da se moraju svi slobodoumni zakoni koje je ranije donela Piroćančeva vlada supendovati. Stav kralja Milana, izrečen Piroćancu, bio je da srpski „narod ne ume da podnese slobodu“ i da mu se zato sloboda ne sme ni dati, uključujući ni ustavom, a za probleme u državi kritikovao je slobodu štampe. Insistirao je na povratku na stara vremena, cenzure, kako bi se suzbila u državi sloboda govora.
Naprednjaci su se za vreme svoje dominacije u ovom periodu trudili da od Srbije naprave partijsku državu. Kako je to veliki Slobodan Jovanović pisao, „nijedna vlada dotle nije tako sistematski gonila svoje protivnike iz državne službe“. Praksa je bila da se na upražnjena mesta postavljaju svoji ljudi, ali naprednjaci su u Srbiju uveli koncept čistki, pritisaka kojima smenjuju listom ljude koji nisu njihovi, ako ih već ne uspevaju potkupiti da pređu njima. Da bi zadržali svoju vlast i dominaciju, naprednjaci su se služili svakojakim mahinacijama; nelojalne prosvetne radnike bi premeštali na udaljene krajeve zemlje, zbacivali bi seoske kmetove koji su nisu bili naklonjeni režimu, terorisali opoziciju i maksimalno (kao i nezakonito) koristili policiju u svrsi izborne krađe, te koristili sistematski uticaj na slobodu štampe i govora da je maksimalno uguše. U samom Kragujevcu, gradu Sretenjskog ustava, kralj Milan je zapretio Kragujevčanima da na ponovljenim izborima nikako ne glasaju za opoziciju, a u Pirotu otvoreno napao njihovog opozicionog predstavnika. Kralj Srbije se nije ponašao kao monarh svih građana, već kao partijski šerif 1 političke stranke, i to u širem narodu nepopularne, koja može isključivo uticajem i autoritetom Krune, pritiscima, ucenama i rupama u zakonu da namakne vlast u tadašnjoj Kraljevini Srbiji. Nadimak za neke naprednjake je bio „dvoglasci“, zato što u svojoj izbornoj jedinici nisu bili u stanju da namaknu dalje od svega 2 autentična glasa. Jedan od vrhunaca bio je 1883. godine, Timočka buna, oružani ustanak protiv omraženog režima u istočnoj Srbiji. Vlada Milutina Garašanina (1884-1887) osim što je suspendovala slobodu štampe, zabranila je čak i formiranje lokalne stranačke infrastrukture, kako bi naprednjaci suzbili opoziciju.
Posle godina i godina takvog terora, pritisaka i mahinacija, raznih skandala, neuspešnog rata protiv Bugarske, konačno je nastupio posle pada vlade 1887. godine tzv. „veličanstveni narodni odisaj“. On se u jednom momentu pretvorio i u pravu hajku na naprednjake koja je bila organizovana širom države. Naprednjaci su iz gradova i sela bežali glavom bez obzira; Garašaninova kuća u Beogradu je kamenovana, u nekim mestima srpski seljani su puštali gladne i razjarene pse na naprednjake. Da citiram još jednom Slobodana Jovanovića:
Kako su izgubili vlast i podršku Krune, tako su se, gotovo preko noći, i raspali. Stranka je bukvalno prestala da postoji.
Kada su presvučeni radikali 2008. godine pravili SNS, očigledno je da su želeli da uspostave u izvesnom smislu liniju kontinuiteta, a od kad su došli na vlast, i u praksi vidimo u izvesnoj meri kontinuitet sa politikom 1880-ih godina (оtud i idealizacija to vremena, uključujući i mnogo čega drugog, kao i darivanje imena deonici autoputa Miloš Veliki).
Nakon što je kralj (od nedavno okrunjen, na osnovu Tajne konvencije sa Austrougarskom monarhijom) Milan Obrenović preživeo oktobra 1882. godine atentat u Sabornoj crkvi, stav je bio da je narodno neraspoloženje toliko ogromno da je Srbija bila pred revolucijom i da se moraju svi slobodoumni zakoni koje je ranije donela Piroćančeva vlada supendovati. Stav kralja Milana, izrečen Piroćancu, bio je da srpski „narod ne ume da podnese slobodu“ i da mu se zato sloboda ne sme ni dati, uključujući ni ustavom, a za probleme u državi kritikovao je slobodu štampe. Insistirao je na povratku na stara vremena, cenzure, kako bi se suzbila u državi sloboda govora.
Naprednjaci su se za vreme svoje dominacije u ovom periodu trudili da od Srbije naprave partijsku državu. Kako je to veliki Slobodan Jovanović pisao, „nijedna vlada dotle nije tako sistematski gonila svoje protivnike iz državne službe“. Praksa je bila da se na upražnjena mesta postavljaju svoji ljudi, ali naprednjaci su u Srbiju uveli koncept čistki, pritisaka kojima smenjuju listom ljude koji nisu njihovi, ako ih već ne uspevaju potkupiti da pređu njima. Da bi zadržali svoju vlast i dominaciju, naprednjaci su se služili svakojakim mahinacijama; nelojalne prosvetne radnike bi premeštali na udaljene krajeve zemlje, zbacivali bi seoske kmetove koji su nisu bili naklonjeni režimu, terorisali opoziciju i maksimalno (kao i nezakonito) koristili policiju u svrsi izborne krađe, te koristili sistematski uticaj na slobodu štampe i govora da je maksimalno uguše. U samom Kragujevcu, gradu Sretenjskog ustava, kralj Milan je zapretio Kragujevčanima da na ponovljenim izborima nikako ne glasaju za opoziciju, a u Pirotu otvoreno napao njihovog opozicionog predstavnika. Kralj Srbije se nije ponašao kao monarh svih građana, već kao partijski šerif 1 političke stranke, i to u širem narodu nepopularne, koja može isključivo uticajem i autoritetom Krune, pritiscima, ucenama i rupama u zakonu da namakne vlast u tadašnjoj Kraljevini Srbiji. Nadimak za neke naprednjake je bio „dvoglasci“, zato što u svojoj izbornoj jedinici nisu bili u stanju da namaknu dalje od svega 2 autentična glasa. Jedan od vrhunaca bio je 1883. godine, Timočka buna, oružani ustanak protiv omraženog režima u istočnoj Srbiji. Vlada Milutina Garašanina (1884-1887) osim što je suspendovala slobodu štampe, zabranila je čak i formiranje lokalne stranačke infrastrukture, kako bi naprednjaci suzbili opoziciju.
Posle godina i godina takvog terora, pritisaka i mahinacija, raznih skandala, neuspešnog rata protiv Bugarske, konačno je nastupio posle pada vlade 1887. godine tzv. „veličanstveni narodni odisaj“. On se u jednom momentu pretvorio i u pravu hajku na naprednjake koja je bila organizovana širom države. Naprednjaci su iz gradova i sela bežali glavom bez obzira; Garašaninova kuća u Beogradu je kamenovana, u nekim mestima srpski seljani su puštali gladne i razjarene pse na naprednjake. Da citiram još jednom Slobodana Jovanovića:
Oni su mahom premlaćivani kocem; po nekim mestima, njihov leš natican je na ražanj [..] U aleksinačkom okrugu uobičajen je nov način zlostavljanja naprednjaka; on se sastojao u tome što su naprednjaci jahani i bičevani kao konji. To ponižavanje naprednjaka do skota činilo je neko naročito zadovoljstvo njihovim goniocima, i brzo je postalo jedna od najomiljenijih zabava prilikom hajke na naprednjake.
Kako su izgubili vlast i podršku Krune, tako su se, gotovo preko noći, i raspali. Stranka je bukvalno prestala da postoji.
Kada su presvučeni radikali 2008. godine pravili SNS, očigledno je da su želeli da uspostave u izvesnom smislu liniju kontinuiteta, a od kad su došli na vlast, i u praksi vidimo u izvesnoj meri kontinuitet sa politikom 1880-ih godina (оtud i idealizacija to vremena, uključujući i mnogo čega drugog, kao i darivanje imena deonici autoputa Miloš Veliki).
