Quantcast

Kad pokojna baba pozove u goste

Sandveil dance

Wild goose feathers
Poruka
4.512
27877335086_627e7c8608_b.jpg


(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)

Ispucala vrata na trošnoj straćari tresla su se i podrhtavala pod naletima hladnog jesenjeg vetra. Koliba je ličila je na kartonsku kutiju koju samo što nije odneo neki jači udar oluje. To bi se verovatno i dogodilo da natkriljena stena nije pružala oslonac u koji je kuća bila delimično uzidana zahvaljujući mudrosti svojih graditelja. Par metara ispred kuće rasla je velika bukva pod čijom teškom senkom se nalazio ogroman panj još sa moćnim korenjem u zemlji izdubljen iznutra poput posude pune raznog trulog voća, ostataka životinja, buba, povrća, polomljenih predmeta, lišća, trave i cveća. Okolo njega u koncentričnim krugovima naređano je bilo majstorski izrezbareno, umetnički oslikano, ofarbano ili samo prosto označeno kamenje veličine dlana. Nije dopirao neki preterano težak miris odatle što ju je začudilo. Ko zna čemu je to moglo da služi. Prišla je vratima i pokucala, a ona su se polako otvorila očigledno zbog loše brave koja je popustila pod udarom šake. Čekala je nekoliko minuta, ponovo pokucala, pokušala nekoga da dozove i napokon je provirila unutra. Nije bilo nikoga i ona uđe i zatvori vrata za sobom rešena da unutra sačeka da se neko pojavi.

Čekala je oko pola sata posmatrajući pretrpanu prostoriju koja je bila kuća za život, kuhinja, kupaonica, biblioteka, radionica, mini priručna laboratorija, molitvena prostorija i ko zna šta još što nije znala da prepozna da se događalo na ostalim stolovima, stalcima i zidovima. Već joj je dosadilo da čeka i počela je da se šeta prostorijom i izbliza razgleda haotičnu gungulu na policama i klinovima na zidovima sa kojih su visile ogrlice, narukvice, lepeze, maske, verski rekviziti, igračke, slatkiši u kesicama, kutlače, varjače, noževi, tiganji i štošta drugo što nije moglo da stane u tesne starinske komode koje su zamenjivale kuhinjske ormariće, češljevi i ostali pribor za kosu, neseseri puni šminke, sušeno bilje, preparirane životinje na uzicama i razne šarene lutke imitirajući ljude različitih vremena. Kad je već nekoliko puta prešla preko svega pogledom i već skoro rešila da ode ugledala je lutkicu stare debele ciganke obučene u prljave šarene šalvare, indijsku još drečaviju tuniku i veliki heklani šal na štrafte sa dugim resama. Bila je prekrivena ogromnom količinom ogrlica, narukvica, prstenja od žutog zlata i perlica različite vrednosti od dragog kamenja, preko plemenitog drveta i kostiju do obične plastike koje su bile nanizane čak i na resama šala. Mora da bi zveckala kao zvečarka čim bi se mrdnula pomisli žena na šta joj se učinilo da se lutka nasmešila velikim trudom se zaustavivši da ne prsne u grohotan smeh dok se samo pretvarala da je nepokretna. Zastala je sa čuđenjem i bolje je pogledala, međutim izgledalo je da je to ipak bila samo obična lutka.

Nastavila je dalje da gleda ukrase na zidu u trenutku sasvim slučajno vrativši pogled na lutku ciganke samo da vidi da je nije bilo i na njenom mestu visila je neka potpuno drugačija lutka. Ovo ju je jako uznemirilo. Prišla je ponovo blizu da vidi da nije pogrešila mesto i kad je pogledala umesto ciganke sa zida ju je posmatrala plavokosa gospođa u godinama ogrnuta dugim kućnim mantilom od golubije sive svile sa okovratnikom i manzetnama od mekog somota iste boje. Bila je sušta suprotnost ciganki, vitka i vižljasta, kose do poslednje dlake zakačene u elegantnu punđu; čista i namirisana, negovane kože i noktiju sa tek ponekim diskretnim, ali skupocenim komadom nakita. Ova lutka joj se veoma dopala za razliku od pređašnje, ali se ježila samovolje ove kolibice koja je kako se činilo stihijski menjala svoje sadržaje.

Samo na tren skrenula je pogled u stranu kad je čula glas koji je mogao biti samo cigankin kako se zaista smeje onako veselo krkljajući i vide da je opet ona visila ispred nje ovog puta potpuno živa, ali ne veća od dlana deteta.

„Nemo se ljutiš lepa moja, ne možem da izdržim aahahhahahahh...“



Kako je to viknula još se glasnije grohotom zasmejala isturivši pogledu krnjave kvarne zube tresući se cela od čega su joj se čupavi kovrdžavi pramenovi kose iskrali iz debele kike ljuljaljući se oko glave. Žena je ustuknula preplašeno i brzim korakom krenula je prema vratima odakle je ponovo bacila pogled ka zidu i videla lutku plavokose gospođe. I dalje gledajući lutku preko ramena u skoro dečjem uverenju da ako je ne ispusti iz vida ona neće moći da nestane, zaletela se da pobegne napolje kroz vrata koja su trenutak pre nekim čudom bila opet širom otvorena i tresnula je iz sve snage u zid. Ležeći na podu šokirano je blenula u površinu starog ispucalog maltera obojenog u tamno crvenu boju toliko davno da se ta boja sad jedva nazirala ispod slojeva gareži od vatre sa ognjišta i prljavšine. Taj zid nije imao nijedna vrata.

„Pazi šta radiš ženo, zamalo da srušiš zid!“, reče gospođa polako i po malo sa visine lepim melodičnim glasom veoma učtivo, ali sa prizvukom prekora i ona okrenu glavu da je vidi. Sedele su sad velike i žive koliko i ona, svaka u svojoj fotelji sa stočićem za ličnu upotrebu sa strane dok ih je povezivao i razdvajao ogroman okrugao sto na kome se poput male žive makete širio ceo jedan živopisan grad sa delovima potpuno različitih zgrada i kućica kako vremenski, tako i po imućnosti ili svrsi korišćenja. Sve te različite delove grada povezivao je veliki crno beli pečat u samoj sredini čiji centar je bio lavirint koji je prekrivala magla. Njih dve su se već raspričale analizirajući šta je sve grad sadržao, čemu je koji deo služio kao i šta bi one mogle učiniti sa tim. Potpuno su zaboravile ženu koja je i dalje sedela na podu. Na kraju je plavokosa gospođa slučajno ugleda tražeći pogledom nešto na zidu iznad nje i viknu joj:

„Aman, ženo, priđi i sedi sa nama!“

Žena poslušno ustade i plašljivo priđe i sede na treću fotelju koja se kao i sve ovde samo odjednom pojavila. Pogled joj se prikucao za grad koji je bio naseljen stanovnicima veličine mrava zaokupljenih svojim poslovima i zabavom sasvim nesvesnih činjenice da ih je neko veći posmatrao.

„Dobro, ’de su ove spodobe male, trebamo da počimamo. Alooo, ’de stee?!“, prodrala se ciganka pljesnuvši dlanom o dlan i iz nekog pravca dotrčali su plavokosa devojčica ošišana na paž frizuru sa kratkim šiškama i velikom mašnom na glavi. Ona je, naravno, stala sa strane gospođe koja joj je brzim pokretima doterala haljinicu i zategla čipkaste bele čarapice koje su se bile zarozale preko crnih lakiranih cipelica. Devojčica je otvoreno piljila u ženu ne umevši da sakrije oholost i nadobudnost sa čijih visina ju je posmatrala omalovažavajući. Ciganki je pritrčao crni kudravi pas, prljav i ulepljen blatom, ali milog i toplog pogleda.

„Dobro, pazite sad. Počinjemo!“, reče gospođa odsečno.

„Izvinite što pitam, ali šta to?“, zabrinuto je prekinu žena.

Gospođa je na trenutak zastala pogledavši je šokirano i kao da toliko neznanje ni ne zaslužuje odgovor nastavila je da pažljivo da prati dešavanja u gradu.

„Podelu mesa, mila“, reče joj ciganka potapšavši je po mišici i utešno joj namignuvši.

Devojčica i pas već su bili spremni i na zvuk udara drvenom gredom o gredu koji je odjeknuo kao gong, oni skočiše u grad smanjivši se i počeše da jure ulicama svako za nekim određenim malim stanovnikom koga su tražili. Devojčica je zgrabila gusenicu koja je živela u staklenoj boci odbijajući da ima ikakvog dodira sa svetom da ne bi isprljala svoje nožice. To preimućstvo platila je time da nikad ne postane leptir što je delovalo da joj nije teško padalo. Čim je devojčica bacila flašu u vis, ona se povećala do veličine jabuke. Gospođa ju je vešto uhvatila u letu i odmah stavila u okruglu posudu nalik na akvarijum za ribe koju su pre početka deljenja mesa postavile na još jedan pomoćni stoćić ispred žene. Pas je izbacio mladića koji je toliko vazda podilazio svojim slabostima i strahovima lažući sve i samog sebe da će jednom ipak izgoreti u vatrama truda da ih prevaziđe i ponovo se roditi kao feniks da su mu se od toga pojavile velike fleke oko očiju nalik užarenim ptičjim krilima. Ciganka ga je uhvatila u letu i ubacila u staklenu posudu. Nakon toga devojčica je izbacila starog čoveka, nekadašnjeg profesora koji je završio kao beskućnik i to sve zbog potrage za neugasivim plamenom koga je našao kako gori ne satirući drvo na suvoj hrastovoj grani odbačenoj na đubrištu. Otad ju je nosio visoko iznad glave iako ga je za kaznu oslepela što mu nije ometalo kretanje ili snalaženje u svetu, štaviše mnogim ljudima osvetlio je put kad su se u silnim nedaćama izgubili u mraku. Pas je nakon toga našao devojčicu od oko dve godine sa očima bezvremene starosti pred kojom se smirila besna slonica i ponudila se da je nosi na leđima dugom stazom kroz savanu ka kući na obodu šume sa druge strane reke.

„Još samo seme pečata. Ovo morate zajedno, sećate se?“, upita oštro gospođa, a devojčica i pas klimnuše glavama i uputiše se jedno pored drugog u duboku maglu sred lavirinta pečata. Napokon izleteli su sa velikim isečkom neke druge stvarnosti u kome se videlo ogromno drvo sastavljeno od prepletenih vretenastih mladica koje su srasle zajedno u jedno stablo iznad koga su se ipak sve razdvojile u krošnju desetina hiljada tankih grana koje su se sve ravne i gole završavale dragim kamenjem. Na horizontu, iznad niskih brda kojima se kao bordurom završavala duga ravnica, tačno u korenu krošnje, zračilo je kao krv crveno ni izlazeće, niti zalazeće sunce od koga su sve boje plamtele u narandžasto – ružičastim odsjajima, a senke zaranjale u purpurnu i modru kojma je bilo išarano teško smeđe zlato trave u ravnici. Pod drvetom su ležali ženka crnog pantera sa jedne i beli lav sa druge strane. Obe žene uhvatiše scenu i pažljivo je spustiše u posudu. Za njom uskočiše i devojčica i pas.

„Eto, dušo, gotovo! A za kojeg andraka ti trebalo?“, upita je ciganka umorno se nasmešivši.

„Pozvala me je pokojna baka da je posetim na onom svetu. Nisu hteli da me puste kroz prolaz i poslali su me kod vas.“

„Aaaa, ako, ako, e pa vala i dobro su uradili!“, nasmeja se ciganka odobravajući klimanjem glave, ali je preseče gospođa koja nije imala živaca dalje da gubi vreme.

„Sve što ti je potrebno je u ovoj staklenoj posudi, i nas dve ćemo ući u nju i ona će se smanjiti do veličine činije. Kad izađeš napolje platićeš uslugu tako što ćeš od svega što se unutra nalazi uzeti ono što ti se najviše sviđa i što bi najradije postala. To ili tu osobu, bacićeš u onaj izdubljeni panj. Posle toga idi do prolaza i pustiće te kroz njega. Da li si sve razumela?“, upita ona ženu netremice je gledavši u oči.

„Da“, odgovori žena tiho na šta se njih dve opet pretvoriše u lutke i uskočiše u činiju. I vrata su zjapila širom otvorena na zidu sa kojih su ranije nestala. Žena zgrabi staklenu posudicu i brzo izađe napolje. Kad je bacila poslednji pogled na kućicu zapanjila se da vidi da u prostoriji nije bilo ničega sem miliona velikih i malih ogledala, a iznad ulaznih vrata u kuću visio je natpis „Raslojavanje“. Stigavši do panja bez velikog razmišljanja izvukla je lutku plavokose gospođe i ubacila ju je u panj. Istog trenutka čuo se vrisak i videla lepa svilena odeća poprskana krvlju i sveže isečeni komadi mesa. Umesto toga ispred panja pojavio se divno oslikan sivo-zlatni kamen koga žena instiktivno uze i stavi na jedno od praznih mesta u nizovima kamenja. U posudi se pojavio isti takav, ali mali kamen. Žena steže posudu i ode dalje brzim hodom ne osvrćući se više za sobom.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.