Ka' će otupiš, sinko?

[Lexa]

Šta mislite, je l postoji granica do koje možete zbog nekoga, ili nečega, da se mučite, recimo; kad vas roditelj unakazi, što se često dešava, da li posle toga možete da ga iskreno volite i grlite, i koliko puta, mislim, koliko puta je potrebno da uradi istu stvar, pa da granica bude pređena? Kada prijatelj padne u vašim očima, kada vas švaler uporno zapostavlja, kada vas rođeni brat ili sestra konstantno magarče, ali vi ih beskrajno volite?
Ili ste na poslu koji volite, ali se uporno u vašem radnom okruženju pojavljuju ljudi koji vam uništavaju raspoloženje, al' da ne ispadam iz regiona ovog moćnog foruma, to jest podforuma
Baš me zanima el ste otupeli nekad i kako vam je bilo?
Meni je prvi put bilo grozno, drugi put extra, a za dalje se ne sećam ili još ne znam šta će da bude.

 

[gost 43599]

Jednom sam otupela i rekla sam sebi da cu sve da ucinim da se nikad ne osetim kao sto sam se tad...
Naucila sam davno da se postavim za sebe i da ne dozovljavam drugima da svojim ponasanjem i delima uticu na mene, moje raspolozenje u toj meri...
Nikakva ruzna ponasanja i losa tretiranja ne trpim ..nebitno ko je u pitanju ( prijatelji, sef ..itd )...mada niko me i ne tretira lose a kad se nadje neki loodak eliminsem ga iz mog vidokruga po brzom postupku ako je moguce...ili svedem komunikaciju na osnovnu i potrebnu...

Najgore je kad oguglas skroz i ponesatne ti snage...svakome moze da se desi ali ako se desi vise puta to je znak za alarm...
Kad oguglas ne osecas ni zagrljaj, poljubac, hrana nema lep ukus, sve sto radis radis ko programiran ili uopste ne radis...treba svoje emocije pokazati o njima razgovarati sa bliskom osobom ili cak nepoznatom....a ne skupljati u sebi...jer to i dovodi do oguglalosti....kad svoje probleme, razmisljanja, dileme ne podelis sa nekkim..

 

[Lexa]

Ovo prvo, pa rekla sam da je neko koga voliš, a ne "neki loodak" (mislim, može da utiče na tebe i ti se tu mnogo ne pitaš, ako ne može onda si robot); ovo drugo je depresija. A ja mislim na ono kad ti postaje svejedno, blažena apatija, ponekad je baš ono, dobra stvar. Al' postoji li granica ili ima slučajeva kada ona jednostavno izostaje? Ma šta da ti neko, ili nešto, uradi...

 

[georgejune]

Pa sta znam na neke smo osudjeni da trpimo njihove ispade..imam burazera samo na papiru..x puta je slagao i otupeo sam o njega..nista se nismo pokacili jednostavno je takav i cao ne zanima me..ne moze na njega racunati neko rodjeni a svakoj shushi se uvek nadje kad im nesto treba..sto se drugih tice il trpimo sto smo mazohisti ili dobijamo nesto vrednije od gubljenja zivaca

 

[gost 43599]

Pa sad mislim spominjala si svalera itd....
Do ravnodusnosti ili apatije dolazi kad osoba trpi, a drugoj osobi je svejedno za to i ravnodusna je..time drugoj osobi stavljamo do znanja da nam je svejedno sto je njoj svejedno i da nas nije briga sta ona radi...sto znaci da ta osoba ne vidi coveka u nama kao sto je i ona sama...tad su osobe bezosecajne i nesmiluju se...
Ravnodusne osobe drugu osobu dozivljavaju kao objekat, stvar bez vrednosti...itd...
Nekako ne vidim apatiju kao nesto dobro....deluje mi ko zarobljenistvo emocija...
Mozda za neke moze da bude dobra da se kao trgnu i ucine nesto....mada u vecini mislim da ususka ljude, postanu pasivni i nista ne urade u zivotu u tom periodu...
Vreme ide oni tapkaju u mestu ( ovo sad generalno ako je neko ravnodusan - u stanju apatije )

Nemam pojma...

mislim, može da utiče na tebe i ti se tu mnogo ne pitaš, ako ne može onda si robot

Sa ovim se slazem...ali postoje stvari na koje mozemo da uticemo...i ako bas ne mozemo uvek moramo da budemo dovoljno jaki da njihova misljenja ili dela ne uticu suvise na nas (zavis sta je u pitanju )....mada neke zivotne situacije na koje nemamo uticaj coveka nateraju na to da jednostavno postane ravnodusan...

P.s. Mislim da ne treba ni mnogo ocekivati od ljudi i odnosa..jer kad vidis da neko ponavlja jedne te iste greske pa ne otupim,...jaka je to rec...jednostavno ne ulazis u neke dublje odnose, komunikaciju, za svoje dobro..

 

[Jennifer Jennin]

ne dam nikom da me zahebava...ne mogu da otupim...

ali, ali...roditelji su jedini kojima sve opraštam...jer su DIVNI i ako nekad pretjeraju u nečemu...prelazim preko toga ko od šale...

a ostali...osjete sve na svojoj koži,,,grrrrrrr

 

[>NiNa<]

Otupela sam pre par godina,nakon,hm...3 veca zivotna razocaranja u neke bliske osobe...od tada ne verujem ama bas nikom,osim porodice mogu reci da jos dve osobe zasluzuju moje beskrajno poverenje.
Ostali ljudi me apsolutno ne doticu previse. Ne secam se kad me je neko poslednji put negativno iznenadio,da pomislim...e ovome se nisam nadala. Realno,jesam.
Nije da ocekujem sve najgore od ljudi,samo ne ocekujem nista posebno dobro.
Zato me pozitivno i lepo kod ljudi iznenadjuje i odusevljava,recimo da sam skoro upoznala jednu osobu koja moze da postane toliko bliska,da se opustim pored nje i bas me to raduje.
Ali,ovako mi bas dobro,nista ja tu ne bih menjala,jer ne trosim svoju energiju na ljude koji to ne zasluzuju.

 

[kami83]

Desilo mi se samo jednom, i iskreno, bilo mi je prelepo.
I sada kada pomislim na tu osobu smesno mi je sto nisam shvatio da ranije treba da 'otupim'

Ako mislis samo na osobe koje su nam nekada znacile, a ako mislis na neki svakodnevni kontakt i obicne poznanike, ima ih puno

 

[picololeone]

Šta mislite, je l postoji granica do koje možete zbog nekoga, ili nečega, da se mučite, recimo; kad vas roditelj unakazi, što se često dešava, da li posle toga možete da ga iskreno volite i grlite, i koliko puta, mislim, koliko puta je potrebno da uradi istu stvar, pa da granica bude pređena? Kada prijatelj padne u vašim očima, kada vas švaler uporno zapostavlja, kada vas rođeni brat ili sestra konstantno magarče, ali vi ih beskrajno volite?
Ili ste na poslu koji volite, ali se uporno u vašem radnom okruženju pojavljuju ljudi koji vam uništavaju raspoloženje, al' da ne ispadam iz regiona ovog moćnog foruma, to jest podforuma
Baš me zanima el ste otupeli nekad i kako vam je bilo?
Meni je prvi put bilo grozno, drugi put extra, a za dalje se ne sećam ili još ne znam šta će da bude.

Ja sam potpuno otupela za sve, nazalost.
Mogu da oprastam i po hiljadu puta, samo mi je potrebno malo vremena.
Nista me vise ne moze iznenaditi.
Ipak, proiritet u trpljenju imaju moji nablizi.
To se vec granici sa gluposcu, al' sta cu...

 

[gost 159591]

Ovo prvo, pa rekla sam da je neko koga voliš, a ne "neki loodak" (mislim, može da utiče na tebe i ti se tu mnogo ne pitaš, ako ne može onda si robot); ovo drugo je depresija. A ja mislim na ono kad ti postaje svejedno, blažena apatija, ponekad je baš ono, dobra stvar. Al' postoji li granica ili ima slučajeva kada ona jednostavno izostaje? Ma šta da ti neko, ili nešto, uradi...

Da, desavalo mi se ali veoma retko. Ruzno je to osecanje ili tacnije ja ga smatram ruznim, ne prija mi ali...Kad se sve slegne, prodje, vrati se na mesto shvatim da je to osecanje otupljenosti ili meni blize apatije bilo neophodno i da je doslo kao stit od pucanja.
Naucila sam ga dozvati kad mi je potrebno ali ga ne umem uvek oterati kad to vise nije.

 

[Raisa]

Otupela sam pre par godina,nakon,hm...3 veca zivotna razocaranja u neke bliske osobe...od tada ne verujem ama bas nikom,osim porodice mogu reci da jos dve osobe zasluzuju moje beskrajno poverenje.
Ostali ljudi me apsolutno ne doticu previse. Ne secam se kad me je neko poslednji put negativno iznenadio,da pomislim...e ovome se nisam nadala. Realno,jesam.
Nije da ocekujem sve najgore od ljudi,samo ne ocekujem nista posebno dobro.Zato me pozitivno i lepo kod ljudi iznenadjuje i odusevljava,recimo da sam skoro upoznala jednu osobu koja moze da postane toliko bliska,da se opustim pored nje i bas me to raduje.
Ali,ovako mi bas dobro,nista ja tu ne bih menjala,jer ne trosim svoju energiju na ljude koji to ne zasluzuju.

e,tacno to

I ja sam slicna,imala sam neka razocarenja posle kojih se nekako sve vishe uveraam da bi bilo bolje da se samo uzdam u sebe i da ne ocekujem vishe...nishta,ni od koga,samo kod mene je pre to vishe sa vezama nego sa ljudima oko mene bi se moglo i na njih primeiti..ali i ja cu poceti ovu filozofiju da upraznjavam,..Jer sam pre uvek cekala tu neku osobu sa kojom cu da delim sve,ali valjda shto pre shvatim da moram samu sebe uvek da cuvam i shtitim,jer niko nece,bice bolje.

 

[Violetna]

Šta mislite, je l postoji granica do koje možete zbog nekoga, ili nečega, da se mučite, recimo; kad vas roditelj unakazi, što se često dešava, da li posle toga možete da ga iskreno volite i grlite, i koliko puta, mislim, koliko puta je potrebno da uradi istu stvar, pa da granica bude pređena? Kada prijatelj padne u vašim očima, kada vas švaler uporno zapostavlja, kada vas rođeni brat ili sestra konstantno magarče, ali vi ih beskrajno volite?
Ili ste na poslu koji volite, ali se uporno u vašem radnom okruženju pojavljuju ljudi koji vam uništavaju raspoloženje, al' da ne ispadam iz regiona ovog moćnog foruma, to jest podforuma
Baš me zanima el ste otupeli nekad i kako vam je bilo?
Meni je prvi put bilo grozno, drugi put extra, a za dalje se ne sećam ili još ne znam šta će da bude.

Otupela sam odavno na uticaje nesrećnika koji unuštavaju sebe i druge
zarad nekih sitnih interesa. Jedno vreme sam bila u stanju apatije manje
više ne vodeći više računa o sopstvenim željama u smislu nekih bitnijih
ciljeva za život. E, onda sam skapirala ispraznost svega i strpljivo sam
sačekala da neki meni bliski ljudi od kojih igrom sudbine poprilično
zavisim promene mišljenje o mojim željama (jer su oni mislili da nešto
što je bila samo njihova fantazija) i sada je situacija drugačija gde sam
ja mnogo više naučila o sebi, upoznala šta mi je stvarno potrebno i to
upravo prožimajući upoznavanja sa sobom i strpljivim dozvoljavanjem
da me dotični upoznaju onakvu kakva sam stvarno a ne da projektuju
neke svoje iluzije i ostvarene i neostvarene želje na moju osobenost.
I tako došli smo dotle da ja još uvek imam neostvarenih mnoštvo želja,
da sam posle otupljivanja na udarce, ipak oprostila i krenula dalje i to
uz opet prožimanje sa istima. Razlika je što ovaj put sebe, a i njih
mnogo bolje poznajem i umem da predvidim svaku narednu situaciju.

 

[dežurno zvocalo]

Šta mislite, je l postoji granica do koje možete zbog nekoga, ili nečega, da se mučite, recimo; kad vas roditelj unakazi, što se često dešava, da li posle toga možete da ga iskreno volite i grlite, i koliko puta, mislim, koliko puta je potrebno da uradi istu stvar, pa da granica bude pređena? Kada prijatelj padne u vašim očima, kada vas švaler uporno zapostavlja, kada vas rođeni brat ili sestra konstantno magarče, ali vi ih beskrajno volite?
Ili ste na poslu koji volite, ali se uporno u vašem radnom okruženju pojavljuju ljudi koji vam uništavaju raspoloženje, al' da ne ispadam iz regiona ovog moćnog foruma, to jest podforuma
Baš me zanima el ste otupeli nekad i kako vam je bilo?
Meni je prvi put bilo grozno, drugi put extra, a za dalje se ne sećam ili još ne znam šta će da bude.

Nikad nisam imala problema te vrste u porodici pošto smo svi vezani i pomažemo jedni drugima ma kakvi problemi da nas snađu. To je jedna od tajni na kojoj nam većina onih koji nas poznaju zavide.Nikada nisam mogla a ne mogu da shvatim ni sada, kad neko ne priča sa svojim ocem ili majkom ili bratom/sestrom jer ja nikada nisam bila povređena od strane svojih, pa razmišljam na taj način da su i drugi ljudi takvi- ali nisu.
Bila sam povređivana od strane, što se kaže ‚‚spolja‚‚ ali svako ima još jednu šansu- druga je već malo verovatna.Zavisi šta ti je bitno,jer ako me neki prijatelj/saradnik na poslu,momak itd. konstantno sabotira i radi protiv mene, onda mi takva osoba ne treba u blizini,a kamoli da otupljujem na njeno ponašanje.

 

[Brajan Koen]

e,tacno to

I ja sam slicna,imala sam neka razocarenja posle kojih se nekako sve vishe uveraam da bi bilo bolje da se samo uzdam u sebe i da ne ocekujem vishe...nishta,ni od koga,samo kod mene je pre to vishe sa vezama nego sa ljudima oko mene bi se moglo i na njih primeiti..ali i ja cu poceti ovu filozofiju da upraznjavam,..Jer sam pre uvek cekala tu neku osobu sa kojom cu da delim sve,ali valjda shto pre shvatim da moram samu sebe uvek da cuvam i shtitim,jer niko nece,bice bolje.

Baš tako, sama si sebi najbolji prijatelj. A ta osoba koju ćeš jednog dana pronaći, s kojom ćeš se venčati, imati decu, porodicu, ta osoba će ti biti najbolji prijatelj, koji će te poštovati, voleti, čuvati, maziti...a biće prilike da jednog dana upoznaš takvu osobu.
Do tad, pamet u glavu i dupe uza zid.

 

[Lúnasa]

Od ljudi koji me okružuju, pa našao se poneko da me je razočarao, ali ne i da me je konstantno razočaravao.
Uglavnom ako me neko povredi, uvredi, načini neku nepravdu pređem preko toga. Ako mi je neka malo manje bitna osoba - postane samo još manje bitna. Ako je neka koja mi dosta znači, trudim se da ostavim za sobom nemili događaj.
Samo me jedna osoba povređuje ceo život, tačnije povređivala me je i još uvek čini to ili barem pokušava..
Ono što je meni bitno jeste da se sada izdignem iznad cele situacije, ne dopustim mu da me dodiruje više svojim ponašanjem ali i da do kraja ispadnem što veći čovek prema njemu, iako nije zaslužio ni najmanji delić toga. No, eto, to činim iz vrlo sebičnih razloga - mirne savesti pred sobom.
A recimo da sam otupela odavno na njegova (ne)dela.
Taj deo me više nimalo ne može iznenaditi i on me ne može više razočarati, možda jedino da se pokaže i kao potpuno loš čovek pored te uloge koju već uopšte nije hteo i nije znao da odigra.
Ionako je prema meni uvek i bio kao ljuštura i otpadak
I ne volim ga i najsrećnije sam se osetila kad sam to shvatila, da mu nisam dužna ništa, pa čak ni tu ljubav.
E onda sam se osetila oslobođeno svega...

 

[Gost 36589]

da,da,bilo je par otupljivanja,ali je sve krenulo od prvog i najvaznijeg,svako sledece se desavalo mnogo ranije od ocekivanog i sad sam sasvim zadovoljna brojem stvari na koje sam otupela.

potrebno je da samo jednom u vezi bilo koje stvari naucis kako da otupis.

 

[Peta W.]

Mnoge stvari u zhivotu josh uvek trpim..neke zato shto moram,druge zato shto sam najjednostavnije recheno MAGARAC...i svesna sam toga ali...rekla sam sto puta sebi da ne treba da budem BASH TOLIKO tolerantna,jer idem na svoju shtetu i opet....
Evo bash skoro desilo se jedno u nizu razocharenja u jednu osobu... i samo mi se neshto "otkachilo" u glavi... a kupilo se sigurno nekoliko meseci.... i najlakshe bih to objasnila kao raznu crtu.. nema ni suza,ni besa ni krivice, nikakve emocije dobre ili loshe..samo ravna crta... a bash ne pamtim kad mi se to poslednji put desilo...

 

[V]

Šta mislite, je l postoji granica do koje možete zbog nekoga, ili nečega, da se mučite, recimo; kad vas roditelj unakazi, što se često dešava, da li posle toga možete da ga iskreno volite i grlite, i koliko puta, mislim, koliko puta je potrebno da uradi istu stvar, pa da granica bude pređena? Kada prijatelj padne u vašim očima, kada vas švaler uporno zapostavlja, kada vas rođeni brat ili sestra konstantno magarče, ali vi ih beskrajno volite?
Ili ste na poslu koji volite, ali se uporno u vašem radnom okruženju pojavljuju ljudi koji vam uništavaju raspoloženje, al' da ne ispadam iz regiona ovog moćnog foruma, to jest podforuma
Baš me zanima el ste otupeli nekad i kako vam je bilo?
Meni je prvi put bilo grozno, drugi put extra, a za dalje se ne sećam ili još ne znam šta će da bude.

Mozda delovi mojih osobina pripadaju mojim roditeljima, ponekad ih vidim kako zure s druge strane odgledala ujutru ali trudim se pronaci njih, izboriti se sa pritiskom njihovog boravka u mojoj podsvesti..
Tako se krecem.. lakse kroz svoj zivot, sigurniji u sebe..
Tesko da mogu pricati za ostalo jer imam jednog prijatelja za koga mogu reci da me razume, koji shvata mene a ne ono sto pricam, ne ono sto ostane na povrsini..
Ostali znaju ono sto zelim da znaju. Ne mislim time reci da manipulisem tim znanjem. Ne namerno bar, mada zasigurno cinim i to..
Nemam brata niti pak sestru da bih znao za osecaj koji nastaje u takvim odnosima..

A, posao..
Izbor je bio takav da imam luksuz rada u svom studiu, mogu se okruziti ljudima kada to zelim, mogu ih iskljuciti kada to zelim. I cesce cinim ovo drugo..
Kada smo birali profesije verujem da je bilo i toga. Podsvesnih izbora..
Cini mi se da jesam po prirodi sklon mizantropiji, stoga mozda i slikanje kao izbor..
Izmedju ostalog, naravno..

Otupeo..
Da, donekle. Prestao sam zaista mariti. Dok sam bio mladji cinilo mi se da je, da bi bilo bitno napraviti razliku. Naivno, izostavio sam druge. Nisam shvatao koliko smo svi kraljevi i kraljice sunce koji ocekuju da drugi orbitiraju oko njih..
Naravno, besmisleno jer smo samo prasina u kosmosu..
S druge strane za one koji su usli u moj zivot na drugi nacin sam bio, sam sve samo ne to..

Znam da necu dobiti bitku sa mojima i ne ocekujem to..
Znam da ce svet rotirati bez obzira na moje zelje..
Znam i da moj glas je samo prasina kao i ostali..
Ali zaista necu otupeti prema onih nekoliko koji za mene cine razliku..
Jer bez njih.. nemam nista..

 

[NovaIsta]

Šta mislite, je l postoji granica do koje možete zbog nekoga, ili nečega, da se mučite, recimo; kad vas roditelj unakazi, što se često dešava, da li posle toga možete da ga iskreno volite i grlite, i koliko puta, mislim, koliko puta je potrebno da uradi istu stvar, pa da granica bude pređena? Kada prijatelj padne u vašim očima, kada vas švaler uporno zapostavlja, kada vas rođeni brat ili sestra konstantno magarče, ali vi ih beskrajno volite?
Ili ste na poslu koji volite, ali se uporno u vašem radnom okruženju pojavljuju ljudi koji vam uništavaju raspoloženje, al' da ne ispadam iz regiona ovog moćnog foruma, to jest podforuma
Baš me zanima el ste otupeli nekad i kako vam je bilo?
Meni je prvi put bilo grozno, drugi put extra, a za dalje se ne sećam ili još ne znam šta će da bude.

imam neke svoje granice. spontane. nije da ja tako ocu ali jednostavno nesto u meni svene ili nekoga prezrem. mozda zbog nekog postupka, cak i da nije prema meni, mozda prema drugima. ali kad prezrem osobu kao coveka, kad se sroza u mojim ocima, kad vidim da je neposten, zao, podao, podmukao, dvolican, svirep, ljigav.....
i za rodbinu isto tako.
ne nazivam to otupeloscu vise nekom prekretnicom ili boljom spoznajom osobe.
vise puta sam se bas razocarala, u trenutku, na precac, konkretno jedan moj najblizi krvni srodnik, ali tako je to....mozda sam ga (je) samo bolje upoznala, videla koliko je necovek, koliko je podao (podla). i svela komunikaciju na tek poneku razmenjenu recenicu kada je prisustvo neizbezno. a da me bolelo bolelo me jako a da, posle sam otupela, ipak dobra rec, da, otupela sam, to je on (ona), takav je (takva je) i ne samo prema meni vec prema svima i zato je bez prijatelja, bez rodbine, bez ikoga. sta ja na kraju krajeva imam sa tim. svako bira samog sebe. kako ce da se gradi u odnosu prema drugima.

 

[smaki*]

Postoji granica, naravno različita za različite slučajeve. Nerviram se, nerviram, često zbog toga imam i zdravstvene probleme i to najčešće bude razlog za promenu stava. Kad npr počnem da povraćam ili dobijem grčeve u želucu zbog nerviranja, kažem sebi da nije vredno toga. Naravno, ovakvu reakciju ne izazivaju poznanici i beznačajni ljudi.

Ugl, kad se neko sroza u mojim očima i kad počnem tu osobu da PREZIREM, tad otupim. Tad mi više nisu bitni i mogu da (mi) rade šta hoće, ja više ne reagujem. Kao da ne postoje.

 

[Stroncijum]

Otupeo sam odavno. I sve vise otupljujem. Osobitno nakon dolaska na rumfo

 

[hirajgoagain]

izvlacim neku korist... onda to "voleti" postaje nebitno
verovatno nisam sve rekla

zapravo cudno je kako sam ziva, zivot mi je naopako organizovan, rizicno zapravo.
ne znam sta bih radila da se nadjem s nezgodnim osobama da li bih uspela da se snadjem

sva sreca niko me nece ovde nista pitati pa mogu mutno da se izrazavam

ne verujem bash u to volenje... vidim da se neki vole ono drushtvo pa cak nekad i porodica... blago njima... mene to nije htelo... mada mozda me nekad nadje... ok imam sad neshto... ali ?

 

[light & dark]

pa kuliras kuliras dok jednog dana potpuno ne iskuliras
kada nemamo svesno postavljene tacno odredjene granice onda unutrasnje ja nagonski odreaguje

 

[Banshee]

otupela sam
prvi put me strasno povredilo,drugi put malo manje a od tada vise nista ne ocekujem od ljudi i onda kad dobijem nesto dobro odusevim se i bude mi persu.inace sam spremna na najgore.

ne trazim nista ni od koga,ne uzimam vise nego sto mi pripada,ne dajem vise nego sto je zasluzeno i to je to....cist racun duga ljubav,u svakom smislu

inace sam po prirodi takva osoba da volim da budem sama sa sobom i da ne volim da se oslanjam na druge ni u kojoj varijanti sem ako to nije preko potrebno,pa se ne potresam previse.sto manje ljudi oko mene to bolje...zamaraju me i crpe mi energiju

 

[sunasceJeca]

Šta mislite, je l postoji granica do koje možete zbog nekoga, ili nečega, da se mučite, recimo; kad vas roditelj unakazi, što se često dešava, da li posle toga možete da ga iskreno volite i grlite, i koliko puta, mislim, koliko puta je potrebno da uradi istu stvar, pa da granica bude pređena? Kada prijatelj padne u vašim očima, kada vas švaler uporno zapostavlja, kada vas rođeni brat ili sestra konstantno magarče, ali vi ih beskrajno volite?
Ili ste na poslu koji volite, ali se uporno u vašem radnom okruženju pojavljuju ljudi koji vam uništavaju raspoloženje, al' da ne ispadam iz regiona ovog moćnog foruma, to jest podforuma
Baš me zanima el ste otupeli nekad i kako vam je bilo?
Meni je prvi put bilo grozno, drugi put extra, a za dalje se ne sećam ili još ne znam šta će da bude.

Imam zivce ko konopce,i uglavnom mogu dosta da istrpim,ako mi je taj neko blizak...Na sve navedeno gore,nikada necu otupeti,jer me boli ako me neko ne vrednuje kako ja zasluzujem,jer dajem od sebe sve,kada su u pitanju najblizi i prijatelji...Nekad precutim,a nekada leti perje...
Na nepravdu svake vrste nikada necu otupeti.