Quantcast

JURODIVOST

Truman

Elita
Poruka
18.339
Fenomen je vezan za rusko pravoslavlje, po mom mišljenju veoma zanimljiv.

Prema teoriji iz knjige koju sad čitam jurodivi su ljudi koji zapravo samo glume ludost. Za razliku od grešnika koji hoće pokajanjem da postaju sveci, oni su sveti ljudi koji izigravaju ludost. Ponižavajući se pred ''normalnima'', trpeći od njih uvrede i batine oni zapravo žele da žive mučenički kao što je i Hristos. Oni razbijaju sve društvene norme ( recimo hodaju goli ili savatavaju žene ) čime parodiraju i ističu ljudske slabosti.

Kada bi ih normalci optužili za nešto jurodivi bi umeli da daju izuzetno lucidan i mudar odgovor...
 

gost 133940

Elita
Poruka
23.649
Fenomen je vezan za rusko pravoslavlje, po mom mišljenju veoma zanimljiv.

Prema teoriji iz knjige koju sad čitam jurodivi su ljudi koji zapravo samo glume ludost. Za razliku od grešnika koji hoće pokajanjem da postaju sveci, oni su sveti ljudi koji izigravaju ludost. Ponižavajući se pred ''normalnima'', trpeći od njih uvrede i batine oni zapravo žele da žive mučenički kao što je i Hristos. Oni razbijaju sve društvene norme ( recimo hodaju goli ili savatavaju žene ) čime parodiraju i ističu ljudske slabosti.

Kada bi ih normalci optužili za nešto jurodivi bi umeli da daju izuzetno lucidan i mudar odgovor...
KGB je, kažu, koristio agente koji su glumili ludost, držali su nesuvisle "propovedi" na javnim mestima sa namerom da isprovociraju neprijatelje režima da se odaju.
Da li je to knjiga o ovakvima?
 

picololeone

Legenda
Banovan
Poruka
51.780
Fenomen je vezan za rusko pravoslavlje, po mom mišljenju veoma zanimljiv.

Prema teoriji iz knjige koju sad čitam jurodivi su ljudi koji zapravo samo glume ludost. Za razliku od grešnika koji hoće pokajanjem da postaju sveci, oni su sveti ljudi koji izigravaju ludost. Ponižavajući se pred ''normalnima'', trpeći od njih uvrede i batine oni zapravo žele da žive mučenički kao što je i Hristos. Oni razbijaju sve društvene norme ( recimo hodaju goli ili savatavaju žene ) čime parodiraju i ističu ljudske slabosti.

Kada bi ih normalci optužili za nešto jurodivi bi umeli da daju izuzetno lucidan i mudar odgovor...
Pa ne, jurodivi se pominju i u Novom Zavetu. Ja sam shvatila da su to pre svega, kao malo (ili malo vise) ludi ljudi, rodjeni tako.
Medjutim, ima i u Rusiji posebna "vrsta" jurodivih, ovako kako ih ti opisujes. Tacno je to. Nisu ludi, a prave se da jesu, zbog samomucenistva, a da opet zadrze neku slobodu. Sta ces, i to je jos jedan dokaz sirine ruske duse.;)
Bilo je takvih i na Hilandaru, nosili su sve naopacke i samovali. Medjutim, to su veliki mucenici, cak mislim da su njihove mosti dugo svetlele.
 

Bulletdodger

Iskusan
Poruka
6.831
Pa ne, jurodivi se pominju i u Novom Zavetu. Ja sam shvatila da su to pre svega, kao malo (ili malo vise) ludi ljudi, rodjeni tako.
Medjutim, ima i u Rusiji posebna "vrsta" jurodivih, ovako kako ih ti opisujes. Tacno je to. Nisu ludi, a prave se da jesu, zbog samomucenistva, a da opet zadrze neku slobodu. Sta ces, i to je jos jedan dokaz sirine ruske duse.;)
Bilo je takvih i na Hilandaru, nosili su sve naopacke i samovali. Medjutim, to su veliki mucenici, cak mislim da su njihove mosti dugo svetlele.
Shto ovde kod nas nemamo takvih pa da osvetljavamo gradove pomocu njih ...
 

Truman

Elita
Poruka
18.339
KGB je, kažu, koristio agente koji su glumili ludost, držali su nesuvisle "propovedi" na javnim mestima sa namerom da isprovociraju neprijatelje režima da se odaju.
Da li je to knjiga o ovakvima?
Ne, ovo piše u knjizi o Raspućinu za kog je carica verovala da je jurodiv. Svidelo mi se pojašnjenje jurodivosti u jednom poglavlju pa eto da otvorim temu...možda vi o tome znate više.
 

spiholog

Aktivan član
Poruka
1.455
Fenomen je vezan za rusko pravoslavlje, po mom mišljenju veoma zanimljiv.

Prema teoriji iz knjige koju sad čitam jurodivi su ljudi koji zapravo samo glume ludost. Za razliku od grešnika koji hoće pokajanjem da postaju sveci, oni su sveti ljudi koji izigravaju ludost. Ponižavajući se pred ''normalnima'', trpeći od njih uvrede i batine oni zapravo žele da žive mučenički kao što je i Hristos. Oni razbijaju sve društvene norme ( recimo hodaju goli ili savatavaju žene ) čime parodiraju i ističu ljudske slabosti.

Kada bi ih normalci optužili za nešto jurodivi bi umeli da daju izuzetno lucidan i mudar odgovor...
Mislim da u predsatvljanju teme nisi naglasio da su to osobe jurodive Hrista radi, a ne jurodive tek tako.Dakle osobe koje se ponašaju tako ne zato da bi živeli mučenički kao Hristos, jer se On nikada nije ponašao jurodivo, već da bi se na taj način na sebe uzeli poseban podvig, koji se zove jurodivstvo.Oni nikada nisu "savatavali" žene, već su, svojim jurodivim ponašanjem koje je razbijalo društvene norme i lažni moral, ugladjenost, dodvoravanje materijalnom, carevima, velmožama i sl ustvari pokazivali njihovu bezvrednost i ukazivali na prave, duhovne vrednosti.Kod pravoslavnih Rusa su bili izuzetno poštovani, čak je i čuveni car Ivan Grozni bio postidjen od jednog takvog čuvenog jurodivog...
 

Truman

Elita
Poruka
18.339
Mislim da u predsatvljanju teme nisi naglasio da su to osobe jurodive Hrista radi, a ne jurodive tek tako.Dakle osobe koje se ponašaju tako ne zato da bi živeli mučenički kao Hristos, jer se On nikada nije ponašao jurodivo, već da bi se na taj način na sebe uzeli poseban podvig, koji se zove jurodivstvo.Oni nikada nisu "savatavali" žene, već su, svojim jurodivim ponašanjem koje je razbijalo društvene norme i lažni moral, ugladjenost, dodvoravanje materijalnom, carevima, velmožama i sl ustvari pokazivali njihovu bezvrednost i ukazivali na prave, duhovne vrednosti.Kod pravoslavnih Rusa su bili izuzetno poštovani, čak je i čuveni car Ivan Grozni bio postidjen od jednog takvog čuvenog jurodivog...
To i ja upravo kažem...
 

Taisa

Domaćin
Poruka
3.238
Mislim da u predsatvljanju teme nisi naglasio da su to osobe jurodive Hrista radi, a ne jurodive tek tako.Dakle osobe koje se ponašaju tako ne zato da bi živeli mučenički kao Hristos, jer se On nikada nije ponašao jurodivo, već da bi se na taj način na sebe uzeli poseban podvig, koji se zove jurodivstvo.Oni nikada nisu "savatavali" žene, već su, svojim jurodivim ponašanjem koje je razbijalo društvene norme i lažni moral, ugladjenost, dodvoravanje materijalnom, carevima, velmožama i sl ustvari pokazivali njihovu bezvrednost i ukazivali na prave, duhovne vrednosti.Kod pravoslavnih Rusa su bili izuzetno poštovani, čak je i čuveni car Ivan Grozni bio postidjen od jednog takvog čuvenog jurodivog...

:ok::klap:
 

bakonja

Buduća legenda
Poruka
43.533
Iz "Mineja" za danasni dan (po Staron CKalendaru 2.oktobar je - danas ) :

"Prepodobni Andrej Jurodivi "
Str.36 .:

"Grcka rec znaci : lud, sulud, luckast, mahnit , sumanut . Biti Lud Hrista radi , - to je evandjelski podvig o kome blagovesti sveti apostol Pavle (1Kor.3,18-21;1, 27) . Ta 'ludost " Hrista radi u stvari je podvig svakog hriscanina; jer hriscanin , nasuprot ovome svetu , ima nebesko , bozansko shvatanje i coveka i zivota i sveta i Boga. Zato je pravi hriscanin za ljude ovoga sveta - lud , sulud, luckast. Jurodivi Hrista radi su ovaj podvig doveli do savrsenstva . Za sredinu u kojoj zive oni su "ludi" ; a za Boga - mudri nebeskom , vecnom , bogocovecnom mudroscu . Ova vrsta podviznistva je najteza .Ona je dobrovoljno , neprekidno mucenistvo , samomucenistvo ; dobrovoljno , neprekidno raspinjanje sebe , samosaraspinjavanje . "

Po istom , gore nasvedenom "Mineju" za danasnji dan o Prep.Andreju :

"...Zahvaljujuci tako Gospodu i moleci Mu se , Andrej zaspa. i u snu vidi sebe u carskim palatama , a na prestolu u velikoj slavi sedi Car koji poziva Andreja k sebi i upita ga :
- Zelis li da mi svom dusom sluzis i ja cu te uciniti velikasem u carstvu mom ?
-Zelim , Gospode ! odgovori Andrej.
- Ako zelis, rece Car , onda primi osecanja carstva mog .
Pri ovim recima Car mu dade nesto gorko da pojede i rece mu ;
- "Takav je tesan i mucan put sto vodi u zivot"(Mt.7, 14)
Pojevsi to , Andrej rece:
- Ovo je tako gorko , Gospode , da jeduci ovo niko ne moze sluziti Tebi.
Tada Gospod dade Andreju nesto belje od snega i sladje od meda ; i kad Andrej pojede , bese mu toliko slatko , da to um ljudski ni zamisliti ne moze .
I rece mu Car:
-Takva je hrana u mene za one koji Meni sliuze i junacki do kraja pretrpe . I ti junacki izvrsi svoj podvig , pa ce sve moje biti tvoje , i ja cu te uciniti naslednikom u carstvu mome.
Rekavsi mu to Car ode; a Andrej se probudi od sna , i bi mu jasno da gorka hrana znaci trpljenje Gospoda radi u ovome svetu , a slatka - zivot vecni u Carstvu nebeskom
. "
 
Poslednja izmena:

Fiamma

Iskusan
Poruka
6.927
Ko su i kakvi ljudi jurodivi Hrista radi?

Biti jurodiv, „lud Hrista radi“, najteži je podvig iznedren u hrišćanstvu. Ljudi „jurodivi Hrista radi“ odriču se i od razuma kao osnovnog ljudskog dostojanstva, a žude za Isusom do granica fizičkog trpljenja radi savladavanja svojih strasti.

Težina ovog podviga je u žilavoj i beskompromisnoj borbi sa svojim strastima i gordošću ali i u načinu koji podrazumeva uzimanja na sebe lika i ponašanje bezumnoga skrivajući ispod te fasade neizmernu, samožrtvenu ljubav prema Hristu.

Po opštepoznatoj odrednici, biti jurodiv znači biti “lud Hrista radi”, praviti se lud, biti “lud za Hristom”, neodoljivo žudeti za Njim.

Po silini takve žudnje, jurodivi su podnosili najteže podvige i stradanja, živeći bezdomno, po smetlištima i grobljima, pod otvorenim nebom, po najljućim mrazevima i žegama, bez hrane i odeće, prezreni, zlostavljani, ismevani, progonjeni.

Jurodivost se smatra najtežim podvigom, kako zbog fizičkog trpljenja radi savladavanja svojih strasti i tela, tako i po odricanju od razuma, kao osnovnog ljudskog dostojanstva.

Težina podviga jurodivih pokazuje nam koliko je teška i žilava borba sa strastima i gordošću, sa “starim čovekom” u nama.

Spoljašnji, telom uslovljeni čovek treba da se “raspadne”, često i u velikim mukama, kako bi novi, duhovni čovek, uzrastao ka Gospodu.

Budući da su se jurodivi svecelo predavali Bogu, On ih je ispunjavao silom Duha Svetoga.

Njime su trpeli nadljudske podvige, Njime predskazivali događaje radi pomoći bližnjima, krepili ljude u veri, razobličavali bogootpadništvo, pružali brzu pomoć u nevolji i činili brojna čuda.

Kako bi sakrili sve ove blagodatne darove, uzimali su na sebe lik i ponašanje bezumnih, izražavali se u zagonetkama, činili naizgled sumanute stvari, ali koje su imale dubok smisao, razumljiv samo ljudima jake vere, čistog srca i velike ljubavi.

Time su postali opomena svetu protiv prelesti (duhovne samoobmane) i gordosti: duhovni život nije u spoljašnjim manifestacijama, već je skriven i samo Bogu znan.

Tu dolazimo do naše osnovne poruke. Po rečima Sv. Tihona Zadonskog: “Svi bi hteli da se sa Hristom proslave i da trijumfuju.

Malo je, međutim, onih koji bi hteli da sa Hristom nose krst, izrugivanje, poniženje, ismevanje i da trpe nedaće”.

Naime, iako se pravoslavni život oduvek doživljavao kao ludost za ovaj svet, kao što se i hrišćani, ne živeći po pravilima i merilima ovoga sveta, neretko smatraju ludima, ipak se jasno razlikuju od jurodivih Hrista radi.

Insistiranje na duhu “ludosti”, življenju mimo sveta, sopstvenoj neobičnosti i izuzetnosti – ne odgovara duhu istinskog Pravoslavlja, već govori o duhu gordosti i nedostatku ljubavi, dok je istinski hrišćanin prizvan uvek na zajedništvo i sabornost.

Dakle, nije svako čije je ponašanje čudno – jurodiv.

Nekad se iza toga kriju i opasne manipulacije, nikle nad našim maloverjem i potrebom za čudima.

Istinska vera podrazumeva rasuđivanje, a ne fanatizam.

Jurodivost Hrista radi je dar od Boga.

Na putu spasenja, nama nije potrebno podražavanje čudnovatosti i neobičnosti.

Najbolji vernici su uvek jednostavni, naizgled obični i čak neprimetni.

No, ono što od jurodivih možemo da usvajamo, jeste duh ljubavi kojim su bili ispunjeni.

Život u Hristu, i ispunjavajući reči apostola Pavla: “Ne živim više ja, nego Hristos u meni živi”.

https://www.****************/2017/09/ko-su-i-kakvi-ljudi-jurodivi-hrista-radi/
 

Fiamma

Iskusan
Poruka
6.927
Sveti luđaci u ruskoj tradiciji

15. LIP 2013.
Evgenij Vodolazkin

Roman Evgenija Vodolazkina ''Lovor'' nazivaju jednim od glavnih književnih događaja prošle godine, a njegovog autora – pisca i stručnjaka za starorusku kulturu – ruskim Umbertom Ecom. Veliki dio romana posvećen je opisu jurodivih, pojavi koju mnogi prihvaćaju kao izračito rusku. Za Ruski vjesnik autor romana detaljno govori o jurodivima.
Jurodivi se često povezuju isključivo s Rusijom (Drevnom Rusijom), no to u potpunosti ne odgovara istini. Ostavljajući po strani slične pojave karakteristične za druge kulture, reći ću samo da Rusija čak u granicama kršćanske civilizacije nije jedinstvena. Dakle, jurodivi su postojali u Bizantu iz kojeg je i stiglo kršćanstvo u Drevnu Rusiju. Sasvim je druga stvar što su se jurodivi kao pojava najviše ispoljili upravo u Rusiji. Može se pretpostaviti da ruska svijest ima, kako bi se reklo, osjećaj za iracionalno. I možda uopće nije slučajna ta činjenica da na ruskom glavnom trgu stoji crkva Vasilija Blaženog, jednog od najpoznatijih jurodivih.
Druga rasprostranjena zabluda je povezana sa shvaćanjem jurodivih samo kao ekscentričnih luđaka, čudaka. Jurodivi predstavljaju oblik svetosti u svojoj najvišoj manifestaciji. Jurodivi su svetost koja ne želi biti spoznata i zato na sebe stavlja masku lude. Naravno, tu se može raditi i o ekscentričnosti i čudaštvu, no to je samo prividno komešanje na površini. Važno je spoznati onu dubinu koja se pod njom krije. O jednom jurodivu govore da se ''danju rugao svijetu, a da ga je noću oplakivao''. I molio se za njega.
Ponekad me kao medievalista pitaju jesu li suvremeni performeri jurodivi. Ne, odgovaram, nisu: oni su lišeni duhovnog smisla bez kojeg nema jurodivih. Jurodivi prave ispade, to je ''čovjek koji bježi od slave'', dok umjetnički boemi ne bježe od slave. Upravo suprotno: svom snagom teže prema njoj. A svijet noću ne oplakuju.
Jurodivi su ljudi koji su prekinuli sve veze s društvom. To je svojevrsni odlazak od svijeta. Da, to je baš odlazak, jer oni koji su birali taj put napuštali su rodne krajeve i izigravali čudake tamo gdje ih nitko nije znao. Oni su ''umirali za svijet'', i to ne samo za onaj svijet u kojem su ranije živjeli, nego i za onaj u kojem su se našli: došavši u tuđu zemlju, jurodivi nisu postali njezinim dijelom. Zato nas samo na prvi pogled može začuditi ona činjenica da neki ruski jurodivi po porijeklu nisu bili Rusi te su nam došli sa Zapada.
Za jurodive karakterističan je nemar prema tijelu. Često su jurodivi hodali bosi i nagi čitavu godinu, što je u ruskim uvjetima nesumnjivo pravo iskušenje. Ali njihov glavni podvig nije bilo odricanje od svijeta i tijela, to je karakteristično i za monahe-askete. Posebnost je podviga jurodivih u njihovom odricanju od vlastite osobe. Spavajući u štali, hraneći se otpacima, jurodivi su drugima davali do znanja da su dio tog đubreta, da oni kao da više i ne postoje. Izrugivanje samom sebi u ''pravljenju izgreda i ispada'' bilo je, s jedne strane, potpuno negiranje vlastite ličnosti, a s druge potpuno stapanje s Bogom.
Sudbina jurodivih nije bila jednostavna i tjelesna iskušenja kroz koja su prolazili nisu bili samo hladnoća i glad. Daleko od toga da se njihovo ekscentrično ponašanje dopadalo svima. Jurodive su tukli, a događalo se da ih i ubiju. Ako se prisjetimo poznate nam iz naroda predstave da je uvreda jurodivih poseban grijeh, onda nam se taj podatak može učiniti neobjašnjivim. Ako, pak, pođemo od toga da posebni grijeh ima i posebnu privlačnost, onda se batine itekako mogu objasniti. Kao i činjenica da su djeca često ismijavala jurodive. Dječja svijest još u potpunosti ne razlikuje dobro od zla. Dječaci su, recimo, uzimali milostinju od jurodivih (prisjetimo se Puškinovog ''Borisa Godunova'') i radili još hrpu stvari kojim se kasnije nisu ponosili.

Jurodivi su po nečemu slični biblijskom proroku. Točnije po umijeću proricanja, a još više u demaskiranju (jako važna karakteristika proroka). Jurodivi teže, kao što je rečeno u jednoj crkvenoj pjesmi, ''ludilom prividnim ludilo svijeta razotkriti''. Oni se ne suprotstavljaju samo ''ludilu'' svakodnevnih grijeha, nego i kršenjima vlasti. Nakon što je Ivan Grozni razorio Novgorod i krenuo na Pskov, samo jurodivi Nikola Salos imao je hrabrosti da mu se suprotstavi. Ponudio je caru, prema predaji, komadić sirovog mesa. Ivan se zatim usprotivio te mu odgovorio da ne jede meso za vrijeme posta, a ovaj mu uzvrati da car radi i puno gore od toga stvari - jede tijelo kršćana. Potresen tim susretom, Ivan Grozni je ostavio stanovnike Pskova na miru te se vratio u Moskvu.

Jedna od tipičnih pojava jurodivih je bacanje kamenja. Blaženi baca kamenje u kuće pobožnih ljudi, a promatra zidove onih koji su počinili mnogobrojne grijehe. Međutim, paradoks je samo prividan. Radi se o tome da jurodivi vide ono što ne vide drugi. U kući pravednika ne mogu živjeti zli dusi, pa se oni tiskaju pored ulaza, bojeći se ući unutra. Jurodivi ih gađaju kamenjem. U kućama grešnika zli dusi žive kao kod svoje kuće, a jurodivi razgovaraju s anđelima koji su otamo protjerani.

Moglo bi se činiti da su tijekom sovjetske vlasti bili protjerani svi anđeli iz naših ruskih kuća te da se u njih naselio onaj koji je svima dobro poznat. No to se ne događa. Prema poznatoj predaji nema grada bez sveca. Moguće da će se uskoro pojaviti. Rusiji su danas potrebni oni koji mogu bacati kamenje na zle duhe, no još više oni koji umiju razgovarati s anđelima.

https://hr.rbth.com/arts/2013/06/15/sveti_ludaci_u_ruskoj_tradiciji_20033
 

Fiamma

Iskusan
Poruka
6.927
БЛАЖЕНА АЛИПИЈА КИЈЕВСКА, ХРИСТА РАДИ ЈУРОДИВА

27. јуна 2018.

Претпоставља се да се блажена Алипија (Агапија Тихоновна Авдејева) родила 1910. године у Пензенској области у благочестивој породици Тихона и Васе Авдејевих. Блажена старица је причала да је њен отац био строг, а мама веома добра, велика радница и веома пажљива.

Гроб који посећују поклоници
На северној периферији Кијева, између борова и старих бреза, на неколико километара се простире Шумско гробље. У дубини, десно од централне капије, једна од парцела као да се издвојила из анонимности и атеистичког плена – битно се разликује од већ уобичајене мермерне доминације црно-браон надгробних споменика. Бели крстићи на скромним гробовима говоре о вечном животу, преображеном и радосном. Та земља, на којој је гробље, припада древном Флоровском женском манастиру: овде почивају монахиње и свештенство, преминули у другој половини прошлог века.

Шумско гробље се појавило 60-их година прошлог века, и тада је игуманија Вазнесенског Флоровског манастира Антонија, однела у горисполком (орган градске извршне власти) новац за осму парцелу гробља. Игуманија, наравно, није ни могла претпоставити да ће то место временом да привуче много поклоника из разних делова Украјине, Белорусије, Русије, па чак и преко океана. У јесен 1988. године овде је била сахрањена блажена монахиња Алипија (Авдејева), позната у свету као Христа ради јуродива, прозорљива старица. Данас се њено поштовање од стране Кијевљана може сравнити чак с поштовањем Матроне Московске, иако блажена Алипија још није уврштена у ликове светих. Документи се тек прикупљају и проучавају, али, по мишљењу намесника Покровске Голосејевске пустиње, архимандрита Исакија (Андроника), који је глава ове обитељи која је настала 90-их година прошлог века, канонизација блажене ће се обавити у блиској будућности. Успут поменимо, да се блажена Алипија подвизавала управо на развалинама 1926. године уништене Голсејевске пустиње, и молила се угодницима Божјим, који су се у XIX и почетком XX века подвизавали ту, а неки су ту и сахрањени: митрополиту Кијевском Филарету (Амфитеатрову; † 1857; његове мошти почивају у пећинама Кијево-Печерске лавре) и његовом духовнику јеросхимонаху Партенију († 1855), Христа ради јуродивим старцима јеросхимонаху Теофилу († 1853) и монаху Пајсију († 1893), старцу-духовнику јеромонаху Алексију (Шепелојеву; † 1917). Блажена Алипија као да је преузела ту духовну штафету Голосејевских подвижника и молила се за обнову Голосејевске пустиње. Прикривено је говорила својим духовним чедима, да ће овде боравити увек „увек, али не одмах“.

Али вратимо се на Шумско гробље. Први пут сам на Флоровској парцели био 1990. године, још пре распада Совјетског Савеза, када су за гроб матушке Алипије знала само њена духовна чеда. Међу њима су биле и неке флоровске монахиње, које су ме и довеле на њен гроб. Успут су ми причале о старици, о томе како је живела некада у шупљини стабла огромне липе, на територији Кијево-Печерске лавре, до њеног затварања 1961. године, како су њене молитве чиниле чуда излечења и Божје помоћи – као отворену књигу је читала срца људи који су јој долазили. Многе је благословила на свештенство и монаштво, многе је истргла из хладних шапа смртоносних болести, многе је спасила од беде и животног краха.

Из житија блажене Алипије
Често се догађа да се при сакупљању података и састављању материјала за биографију Божјих угодника, поткрадају факти разне врсте, који изазивају сумњу, посебно када се то тиче људи који носе подвиг јуродства. Познато је да је матушка била Мордовка по националности и руски је говорила са грешкама, и још је , као и све блажене, о себи говорила изненада и без неког реда, често прикривено и без икаквих коментара. И поред тога, њене најблискије послушнице, или, како их зову, хожалке, а такође и нека њена духовна чеда – филолози и новинари – успели су да прикажу њен животни пут на страницама књига, часописа и електронских сајтова. Ево шта се може прочитати о њеном детињству на кијевском сајту „Блажена Алипија“:
„Претпоставља се да се блажена Алипија (Агапија Тихоновна Авдејева) родила 1910. године у Пензенској области у благочестивој породици Тихона и Васе Авдејевих. Блажена старица је причала да је њен отац био строг, а мама веома добра, велика радница и веома пажљива. Дешавало се да јој стави у кецељу свакакве посластице и каже да раздаје сиромашнима у њиховом селу; посебно је много посластица делила за празнике. Када је дошло време, Агапију су послали у школу. Жива, брза, паметна, није могла да се суздржи и свима је помагала. Девојчицу су превели у други разред, и од деце која су старија од ње годину дана Агапија се издвајала умом и разборитошћу. 1918. године родитеље Агапије су стрељали. Целе ноћи осмогодишња девојчица је сама читала Псалтир за умрле. Неко време Агапија је живела код ујака; после две године проведене у школи, пошла је да обилази света места… У годинама безверја, десет година је провела у затвору; и поред тешких услова у којима је била, трудила се да пости, и непрестано се молила“.

Даље се у житију говори о чудесном ослобађању из затвора, о јављању угодници апостола Петра. Поређењем те чињенице с даљњим молитвеним животом старице, може се схватити зашто се много година молила у кијевском Демејевском храму, непосредно испред иконе апостола Петра и Павла у десном прилазу. У том житију се, такође, помиње сусрет старице Агапије с прозорљивим јеросхимонахом Теодосијем, који је у послератно време живео код Новоросијска у селу Горњи (бивша станица Кримскаја), који ју је благословио на подвиг јуродства. О томе је сама матушка говорила: „Ја сам код Теодосија био, Теодосија сам видео и Теодосија знам“.
Али најпотпуније је описан живот блажене у Кијеву – од 1960-их до 1988. године, – јер постоје документоване потврде факата, и многобројна сведочанства њених духовних чеда и свих, који су имали прилике да разговарају с њом. Матушка је носила ланац у виду огромне свезе кључева, а на грудима, такође. испод одеће, – икону. Скоро свакодневно је довозила у храм торбе с хлебом, који су јој доносили људи, куповала је мноштво свећа и сама их стављала пред иконе. Узгред, још много пре раскола, разобличила је једном бившег митрополита Филарета (Денисенко), директно на служби, због чега је била истерана из храма. Познато је, такође, да се уочи 1986. године, када се догодила Чернобилска катастрофа, матушка много бринула, говорила о „страшним пожарима“. Говоре, да је почетком априла 1986. године, она на више дана напустила своју колибу у Голосејевској шуми и обишла, опирајући се на штап, цели град, молећи се за његово спасење.
Много тога чудесног сам чуо и сазнао о животу блажене. Али тада, на гробљу, све се то прихватало као бајка.

И ипак сам поверовао
Према причама монахиња, тада сам се односио с извесном дозом неповерења „образованог совјетског новинара“, који је одрастао у атеистичкој средини, али ипак и оцрковљеног. За време литије, загледао сам се у лик блажене на овалној фотографији надгробног крста, с натписом „Бој се Бога“! Како сам после сазнао, неки ђавоимани је пролазио овде више пута, чупао крст и бацао га у страну. Очигледно је, да је тај натпис био намењен његовом уразумљењу. Продорни поглед јуродиве је проницао у само срце, и тихо спокојство је обузимало душу.
– Моли матушку за помоћ, ако имаш некакве животне проблеме, – посаветовале су ме монахиње. – Она свима помаже.

О чему да молим, нисам знао. Зар о томе, да на кино-студији „Научфилм“ приме мој сценарио о оцу Михаилу Бојку, познатом кијевском духовнику, сину прогоњеног свештеника, који је као добровољац – минобацач прошао цео Велики отаџбински рат? Како сам касније сазнао, сам отац Михаил се према блаженој Алипији односио с крајњим неповерењем, сматрајући је за болесну. Својевремено је служио као ђакон у Вазнесенском храму на Демејевки, где се много година молила матушка Алипија: „Помоли се, блажена матушко, да мој сценарио буде прихваћен и људи сазнају о гоњењима на Цркву и о њеним служитељима“. Мојем изненађењу није било краја, када ме је, буквално кроз неколико дана, позвао режисер кино-студије и рекао да је мој сценарио прихваћен. Поред тога, режисер, који је снимао филм о оцу Михаилу, нашао је у архивама кадрове хронике, на којима је било снимљено опело за сељаке умрле од глади у Полтавској области. И што је било изненађујуће, у кадар је пао и отац протојереја Михаила Бојка – свештеник Павел Бојко, а мали дечак који му је помагао је био његов син Михаил. Сам режисер појма није имао да је у његов филм ушао и будући отац Михаил. А херој филма је приликом гледања ускликнуо:
– Па ово је мој отац! А ја сам овај поред, босоноги дечко!
После гледања филма, испричао сам оцу Михаилу о својој молитви на гробу блажене, о томе како сценарио дуго нису прихватали, а потом су одједанпут прихватили. И о томе, што је такво налажење кадрова кино-хронике, такође, по молитвама блажене. На то је старац изненађено климао главом и изговорио после паузе:
– Чудесан је Бог у светима Својим!
После тога сам, посећујући гроб родитеља, посетио и матушку, упознао сам Веру Фјодоровну Удовиченко – која је написала књигу о блаженој Алипији, у коју су ушле десетине успомена свештенства, монаха и мирјана – који су знали матушку за живота, и тих, који су добијали помоћ њеним молитвама и после њене смрти.

„И сећање на њу с колена на колено…“
Многе свештенике сам знао лично и потом, после читања књиге „Стечена љубав“, издату по благослову митрополита Владимира 2005. године, разговарао сам с њима, питао их о монахињи Алипији. Бивши настојатељ Вознесењске Демејевске цркве, отац Методије Финкевич (који се у позним годинама замонашио у Почајевској лаври) је веома поштовао матушку, причао је, како је још за живота Алипије посећивао њену кућицу у Голосејевској шуми. Тада је отац Методије, тада још млади свештеник, служио у Владимирском катедралном сабору, и матушка га је стално питала:
– А ти на Демејевки служиш?
– Не, матушка, ја сам код вас дошао из сабора…
– А-а, из сабора…

И тако сваки пут. „Да, већ се губи старица“, – мислио је отац Методије. Али ускоро је био постављен за настојатеља Демејевске цркве, где је служио више од 20 година. Када сам испричао оцу Методију о случају с филмом, он је приметио:
– Она је била оличење кроткости и незлобивости. Ја јој се молим чак и за ситнице.
У књизи о матушки су наведене приче, како је помогла људима у тешким животним ситуацијама – онима, који су били већ једном ногом у гробу, уништавали се пијанством, били у мрежама секти, који су губили децу, мужеве и жене, стајали пред тешким животним изборима, не знајући како да поступе…
Њено духовно чедо је био и бивши епископ Туљчински и Брацлавски, Иполит (Хиљко), који је сада у пензији. У својим сећањима на старицу, владика је говорио да му је она прорекла епископство, и пожар, који се догодио када је студирао у Московској духовној академији: пожар је избио 1986. године, управо пред празник Воздвижења Часног Крста Господњег – пет студената је тада предало своје душе Христу.
– Мојој сестри, која још ништа није знала, о пожару је рекла матушка Алипија: „Био је пожар! А он се спасио! Ишао је тамо-амо!“ Молитвама матушке, спасио сам се – и стварно нисам спавао целу ту ноћ.
Епископ је испричао још неколико интересантних случајева из свог живота, како је молитвама блажене успео да спаси прст, који замало да изгуби, радећи с електричном тестером – њој је то било откривено, како му је помогла у лету за Јерусалим, где је носио послушање у Руској духовној мисији, и многе друге. Навешћу епизоду из њиховог последњег сусрета. То је било пред сами одлазак у Јерусалим. Матушка је веома волела цвеће, и владика јој је донео букет.
– Матушка, примите ово цвеће. Кажу да је оно симбол живота.
– Живота, кажеш? Онда га сам и стави у вазу.
То је био њихов последњи сусрет на земљи.
Бог је открио блаженој време њене смрти. Матушка се представила Господу 30. октобра 1988. године. Питала је: „Ког дана се пада 30. октобар?“ Говорила је, такође, да ће на њеној сахрани падати снег, што се и десило касније.
* * *
Она живи у сећању народа. Њено име се чује на помену у свим храмовима Кијева и шире. Одавно су већ њени поштоваоци насликали иконе блажене и написали акатист. Али, очигледно, мора се испунити нама непозната „пунота времена“, пре него што се под сводовима храмова чују речи њене небеске славе.
Данас се гроб блажене чува у доњем нивоу Покровског храма Голосејевског манастира – тамо су њене мошти биле пренесене пре десетак година, октобра 2006. године, и непрекидне реке људи се сливају к матушки. Манастир се посебно препуни на дан представљења Богу матушке Алипије – 30. октобра.

Сергеј Герук, pravoslavie.ru
Превод са руског С. М.
 

Bogomolj@c

Aktivan član
Poruka
1.005
Zbog čega se jurodivi ponašaju na jurodivi način?
Zbog Boga, zbog ljudi, ili zbog sebe?
Zbog sebe. Zbog svog spasenja.
Vrlo je teško pobediti svoje strastoljubive zamke u vidu slasti, vlasti i slave.
Vrlo je teško jer se i ne radi o pobedi već o kontinuiranom nadjačavanju, neprestanom odolevanju neprestanim iskušenjima.
Da je ovo tako pokazuje se iz njihovog sveukupnog ponašanja,
jer se jurodivi ne ponašaju jurodivo kada su sami sa sobom, sami pred Bogom.
Oni su takvi samo kada su okruženi ljudima.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.