Jovan Vladimir i Teodora Kosara: ljubav veća od zatočeništva

Neno

Elita
Poruka
20.977
91-1024x530.jpg
ЉУБАВ СРБСКОГ КНЕЗА (КРАЉА) ЈОВАНА ВЛАДИСЛАВА И ПРИНЦЕЗЕ КОСАРЕ
Једна романтична и једна метафизичка љубав надахнула је толике србске уметнике и духовнике: од попа Дукљанина, Стевана Сремца, до Аве Јустина и Светог Николаја – да на уздарје своме роду дарују узнесене беседе, песме и приче.

Љубав Јована Владимира, србског кнеза (краља) из Зете (вл. око 989–1015) и принцезе Косаре, ћерке цара Самуила, светли непомућеним сјајем већ хиљаду година. Мера је витешког и побожног жртвовања кроз страдалничко мученичко погубљење, зарад задобијања духовне бесмртности – кроз, како пише у Летопису попа Дукљанина (око 1160–1180), неустрашивост и родољубље.

Крајем десетог века (око 998.) Самуило, кренуо је у освајање Зете и крајева данашње северне Албаније.

„Добар пастир даје своју душу за своје стадо”, пре заробљавања, на планини Облик, изговорио је Владимир јеванђељску изреку, додавши: „Дакле, боље је, браћо, да ја дам своју душу за све вас и да својевољно дам своје тијело да га касапе или убију, него да се ви изложите опасности од глади или мача”.

На планини званој Облик или Косигор, србског кнеза, ''захваљујући'' издаји, Самуило зароби и одведе у Преспу крај Охрида.

У заточеног, наочитог, Владимира загледа се принцеза Косара, ћерка цара Самуила. Она замоли оца да србског кнеза ослободи из тамнице и затражи да се уда за њега. Цар јој испуни молбу и пусти Владимира из тамнице. Након венчања, он му, како вели поп Дукљанин, преда на управу „земљу и краљевство његових предака”.
У слози с Косаром, Владимир, кога називају и краљем, владао је Зетом и данашњом северном Албанијом. Изненада, међутим, после једног неуспелог војног похода, умре цар Самуило и царску власт приграби Јован Владислав, Косарин брат од стрица. Сурово се осветио за убиство свог оца, учињеног по заповести Самуиловој. Није поштедео чак ни србског кнеза Владимира, зета Самуиловог. Вероломни лукавац, притворно, пошаље Владимиру најпре златни, а потом и дрвени крст. Домами га у Преспу, где Јовану Владимиру буде одрубљена глава. Свети Јован Владимир примио је венац мученички по старом календару 22. маја 1015. године, а по новом 4. маја.

Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.
О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.

Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.
О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.

Antička Srbija
************************
više o tome..
Ikona globalnog veba
rokselana.com
https://www.rokselana.com/jovan-vladimir-teodora...
 
Shijon,_Albania_-_St_Jovan_Vladimir's_Church_2018_01.jpg

Манастир Светог Јована Владимира (алб. Manastiri i Shën Gjon Vladimirit) манастир је Албанске православне цркве који се налази у селу Брадашеш у округу Елбасан. Посвећен је Јовану Владимиру, владару Дукље и Србије у периоду од око 1000. до 1016. године. Јован је по једном извору био и краљ „Зете и Шкипетарије”.[1]
Извор је ово:
Screenshot_2024_0528_191638.png

https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB...AB05C31088275D9858-1934-08-03#page/3/mode/1up
Додат је на списак религијских културних споменика Албаније 1948. године. Манастир је подигао Карло Топија 1381. на темељима старије цркве.Током 18. вијека Костандин Шпатараку је осликао зидове храма. Оригинална мермерна плоча на којој је ћириличним писмом написано име оснивача и ктитора скинута је 2006, да би њено мјесто била постављена плоча са грчким натписом.

Манастирска црква је изграђена у византијском стилу, од камена, без кубета. На спољашњим зидовима храма било је натписа на грчком језику, а унутра су се могле видјети старе иконе рађене на кожи, бакру и дрвету. Мошти Светог Владимира биле су смјештене у олтару на десној страни, у дрвеном ћивоту па опет у каменом саркофагу. Саркофаг је био закључан са катанцем и запечаћен са три печета. У олтару са лијеве стране су постављени ризница и књижница. Служба светитељу се изводила на албанском језику и била је краћа од оне на словенском језику. У порти манастирској налазили су се манастирски конаци. У порти се налазила једна мања камена плоча на којој је наводно стајао светац, када се молио. За вријеме Првог свјетског рата у манастиру су боравили аустроугарски војници, коју су му велику штету нанели.[6] Каплан Буровић пише да су Албанци подметнули мине и овај манастир срушили 1964. године.[7]

Митрополит Албанске православне цркве Висарион је прије Другог свјетског рата био уједно и игуман тог манастира. При манастиру је између два свјетска рата било отворено склониште за изнемогле старце и старице из околине Скадра.

Иван Јастребов је о овој светој породици записао да се налази на један сат удаљености сјеверозападно од Елбасана у прелијепој долини Куча. Манастир је уживао велико поштовање православних у цијелој Албанији. О Јовану Владимиру се свашта приповједало у средњој Албанији. Доста тога је преузето из грчког Аколуфија штампаног у Венецији. Јастребов одбацује тај текст, који са страхопоштовањем говори о свецу и његовим наводним чудима, као басну. Црква коју је подигао Владимир је срушена у земљотресу када је порушен Драч, 12. године. Обновио ју је Карло Топија 1380, о чему свједочи грчки натпис на цркви у коме је назван рођаком француског краља. Тај грчки натпис је стајао у доба Јастребова изнад улазних црквених врата. Јастребов и доноси оригинал текста, без превода.[8] У тексту се спомиње под именом Јован Владимир. Јован је додато од народа и од Цркве усвојено јер је као и Свети Јован Крститељ изгубио живот одсјецањем главе.

Карло Топија је преминуо у јануару 1388. године и сахрањен је у својој задужбини, манастиру светог Јована Владимира код Елбасана. Њега је подигао 1381. године, на темељима старије цркве (о чему сведочи уклесани натпис на грчком, српском и латинском језику) и у њега је пренео мошти српског кнеза Јована Владимира, које су се од средине XIII века налазиле у Драчу.

Наследио га је син Ђерђ (Ђурађ), који је 1392. године предао Драч Млечанима
https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Манастир_Светог_Јована_Владимира
 
Pogledajte prilog 1555418
Манастир Светог Јована Владимира (алб. Manastiri i Shën Gjon Vladimirit) манастир је Албанске православне цркве који се налази у селу Брадашеш у округу Елбасан. Посвећен је Јовану Владимиру, владару Дукље и Србије у периоду од око 1000. до 1016. године. Јован је по једном извору био и краљ „Зете и Шкипетарије”.[1]
Извор је ово:
Pogledajte prilog 1555420
https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB...AB05C31088275D9858-1934-08-03#page/3/mode/1up
Додат је на списак религијских културних споменика Албаније 1948. године. Манастир је подигао Карло Топија 1381. на темељима старије цркве.Током 18. вијека Костандин Шпатараку је осликао зидове храма. Оригинална мермерна плоча на којој је ћириличним писмом написано име оснивача и ктитора скинута је 2006, да би њено мјесто била постављена плоча са грчким натписом.

Манастирска црква је изграђена у византијском стилу, од камена, без кубета. На спољашњим зидовима храма било је натписа на грчком језику, а унутра су се могле видјети старе иконе рађене на кожи, бакру и дрвету. Мошти Светог Владимира биле су смјештене у олтару на десној страни, у дрвеном ћивоту па опет у каменом саркофагу. Саркофаг је био закључан са катанцем и запечаћен са три печета. У олтару са лијеве стране су постављени ризница и књижница. Служба светитељу се изводила на албанском језику и била је краћа од оне на словенском језику. У порти манастирској налазили су се манастирски конаци. У порти се налазила једна мања камена плоча на којој је наводно стајао светац, када се молио. За вријеме Првог свјетског рата у манастиру су боравили аустроугарски војници, коју су му велику штету нанели.[6] Каплан Буровић пише да су Албанци подметнули мине и овај манастир срушили 1964. године.[7]

Митрополит Албанске православне цркве Висарион је прије Другог свјетског рата био уједно и игуман тог манастира. При манастиру је између два свјетска рата било отворено склониште за изнемогле старце и старице из околине Скадра.

Иван Јастребов је о овој светој породици записао да се налази на један сат удаљености сјеверозападно од Елбасана у прелијепој долини Куча. Манастир је уживао велико поштовање православних у цијелој Албанији. О Јовану Владимиру се свашта приповједало у средњој Албанији. Доста тога је преузето из грчког Аколуфија штампаног у Венецији. Јастребов одбацује тај текст, који са страхопоштовањем говори о свецу и његовим наводним чудима, као басну. Црква коју је подигао Владимир је срушена у земљотресу када је порушен Драч, 12. године. Обновио ју је Карло Топија 1380, о чему свједочи грчки натпис на цркви у коме је назван рођаком француског краља. Тај грчки натпис је стајао у доба Јастребова изнад улазних црквених врата. Јастребов и доноси оригинал текста, без превода.[8] У тексту се спомиње под именом Јован Владимир. Јован је додато од народа и од Цркве усвојено јер је као и Свети Јован Крститељ изгубио живот одсјецањем главе.

Карло Топија је преминуо у јануару 1388. године и сахрањен је у својој задужбини, манастиру светог Јована Владимира код Елбасана. Њега је подигао 1381. године, на темељима старије цркве (о чему сведочи уклесани натпис на грчком, српском и латинском језику) и у њега је пренео мошти српског кнеза Јована Владимира, које су се од средине XIII века налазиле у Драчу.

Наследио га је син Ђерђ (Ђурађ), који је 1392. године предао Драч Млечанима
https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Манастир_Светог_Јована_Владимира
Negdje sam pročitao da se na osnovu ktitorskog natpisa Topije iz 1381. može zaključiti da on nije obnovi već postojeći manastir, već da je sagradio novi i posvetio ga Jovan Vladimiru (dakle već tada je bio poznat pod tim imenom).
 

Back
Top