Quantcast

Jovan Dušanić : Две деценије континуитета погрешне економске политике

Smorisha

Buduća legenda
Poruka
28.803
Ovo je naša ekonomska elita... To su ti ljudi... Ljudi poput Dušanića i Duci Simonovića :)
Za divno čudo prisvaja Sloveniju kao da ona nije neoliberalna :roll:





Јован Б. Душанић
недеља, 04. октобар 2020.
Србија после петооктобарске преврата (2000), са деценијским закашњењем у односу на друге постсоцијалистичке привреде,приступа економској транзицији. Била је то и прилика да се извуку поуке из искустaва других земаља, те избегнугрешке, заблуде и лутања. Нажалост, то није учињено и реформисање српске привреде заснивало се на неадекватној теорији (неокласична економска мисао), самоубилачкој стратегији (неолиберална шок терапија) и погрешној економској политици (Вашингтонски договор).
Овакав начин реформисања постсоцијалистичких привреда, у последњој деценији ХХ века, показаосе неуспешним у свим државама где је примењиван.Ретке су биле земље, које од почетка нису следиле тај пут (Словенија), а многе су пре (Пољска од 1994) или касније (Русија од 1998) напуштале тај неуспешан модел. Нова српска власт се одлучила за Програм радикалних економских реформи, који је припремила група од 17 аутора (група Г–17), а који се базирао на Вашингтонском договору (разрађеном од стране Светске банке, ММФ-а и администрације САД) у коме су стабилизација, либерализација и приватизација њени кључни елементи.

Стабилизација се у Србији, углавном, свела на стабилан девизни курс, тачније политику прецењеног курса динара која поскупљује домаћу робу и дестимулише извоз, а подстиче увоз
Стабилизација се у Србији, углавном, свела на стабилан девизни курс, тачније политику прецењеног курса динара која поскупљује домаћу робу и дестимулише извоз, а подстиче увоз. У таквој ситуацији извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и гушења домаће производње. Радикалном либерализацијом која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти допринела је додатном гушењу домаће производње пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења. Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довели су до урушавања домаће производње и обарања вредност предузећа која, у условима масовне приватизације, прелазе у руке нових власника по ниским ценама. Поред тога, реформатори су се определили за модел приватизације продајом у коме се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој него за текућу буџетску потрошњу.
Вашингтонски договор у својој суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма, уз помоћ кога се Србија (као и друге постсоцијалистичке земље) лишава власништва над ресурсима којима располаже и доводи у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да постаје беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор се третира, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Пошто погрешна политика не може да даје добре резултате грађанима се нуде бомбасте лозинке и лепа обећања („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“, „Стотине хиљада нових радних места“, „Хиљаду евра за акције“, „Бољи живот“...), које су биле свесне обмане. Глобалну кризу 2008. године власт користикао изговор за неостварена обећања и тешко економско стање у земљи. Међутим, уколико се детаљније анализира економска политика и погледају резултати који су у Србији постигнути до избијање кризе, лако је закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза је била катализатор који је то само убзао.
До избијања светске економске кризе већи део имовине је распродан и најатрактивнији део је прешао у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан
До избијања светске економске кризе већи део имовине је распродан и најатрактивнији део је прешао у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан. Он је крајем 2000. године износио мање од 11 милијарди долара (од којих је касније отписано 4,7 милијарди), а већ у 2008. години достигао је 30 милијарди долара. У том периоду Србија је забележила девизни прилив од преко 30 милијарди долара само по основу приватизациони прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака грађана из иностранства. Та средства су, уместо у развој привреде, највећим делом била усмерена у текућу потрошњу.

У свим тим годинама потрошња је у Србији знатновећа од створеног БДП-а.81F. Држава се годинама понашала као сеоски бећар који ништа озбиљно није радио осим што је распродавао очевину (приватизација), задуживао се код комшија (инокредити) и све то траћио у бирцузу (текућа буџетска потрошња).
У претходне две деценије у Србији променило се седам премијера различитих политичких опредељења, али за све њихове владе заједничко је да су водиле погрешну економску политику – која није у интересу већине грађана Србије, него светске олигархије и крупног капитала, те уског компрадорског слоја који се формира у земљи
Спољнотрговински дефицит који је у Србија до 2000.био мањи од 2 милијарде долара годишње у првој половини2008. години износи месечно више од једне милијарде долара. Индустријска производња у 2007. години је за 4,75% мања него 1998.– годиникада је земља већ 6 годинаизложена драстичним међународним економским санкцијама. Бројзапослених у Србији 2008. године (2,085.242) је и у апсолутном износу мањи него 2000. године (2,264.376).
У претходне две деценије у Србији променило се седам премијера различитих политичких опредељења, али за све њихове владе заједничко је да су водиле погрешну економску политику – која није у интересу већине грађана Србије, него светске олигархије и крупног капитала, те уског компрадорског слоја који се формира у земљи. За очекивати је да ће ускоро и актуелна власт окривити пандемију за тешко стање српске привреде и себе покушати да аболира за погрешну економску политику коју спроводи.
(Редовни професор универзитета у пензији)

(Политика)
 

комшија

Legenda
Poruka
57.436
Јован Б. Душанић
недеља, 04. октобар 2020.
Србија после петооктобарске преврата (2000), са деценијским закашњењем у односу на друге постсоцијалистичке привреде,приступа економској транзицији.
Лаже чича. Србија је, као и друге републике бивше СФРЈ, економској транзицији приступила 1989 године. Тада је Савезним законом укинуто социјалистичко самоуправљање односно Закон о удруженом раду, као и раднички савети, када су изједначени сви облици својине, дозвољена приватизација друштвених предузећа и дозвољен шпекулативни капитал у приватном власништву односно дозвољено је оснивање приватних банака и експорт-импорт компанија у приватном и мешовитом власништву (странац је могао да буде сувласник 49%).
И већ почетком деведесетих у Србији је било озбиљних капиталиста.
 

pesho

Poznat
Poruka
8.989
Лаже чича. Србија је, као и друге републике бивше СФРЈ, економској транзицији приступила 1989 године. Тада је Савезним законом укинуто социјалистичко самоуправљање односно Закон о удруженом раду, као и раднички савети, када су изједначени сви облици својине, дозвољена приватизација друштвених предузећа и дозвољен шпекулативни капитал у приватном власништву односно дозвољено је оснивање приватних банака и експорт-импорт компанија у приватном и мешовитом власништву (странац је могао да буде сувласник 49%).
И већ почетком деведесетих у Србији је било озбиљних капиталиста.
pocetak tajkunizacije
 

Commie

Legenda
Poruka
56.927
Poslednja izmena:

a bre Milun

Elita
Poruka
17.824
Ovo je naša ekonomska elita... To su ti ljudi... Ljudi poput Dušanića i Duci Simonovića :)
Za divno čudo prisvaja Sloveniju kao da ona nije neoliberalna :roll:





Јован Б. Душанић
недеља, 04. октобар 2020.
Србија после петооктобарске преврата (2000), са деценијским закашњењем у односу на друге постсоцијалистичке привреде,приступа економској транзицији. Била је то и прилика да се извуку поуке из искустaва других земаља, те избегнугрешке, заблуде и лутања. Нажалост, то није учињено и реформисање српске привреде заснивало се на неадекватној теорији (неокласична економска мисао), самоубилачкој стратегији (неолиберална шок терапија) и погрешној економској политици (Вашингтонски договор).
Овакав начин реформисања постсоцијалистичких привреда, у последњој деценији ХХ века, показаосе неуспешним у свим државама где је примењиван.Ретке су биле земље, које од почетка нису следиле тај пут (Словенија), а многе су пре (Пољска од 1994) или касније (Русија од 1998) напуштале тај неуспешан модел. Нова српска власт се одлучила за Програм радикалних економских реформи, који је припремила група од 17 аутора (група Г–17), а који се базирао на Вашингтонском договору (разрађеном од стране Светске банке, ММФ-а и администрације САД) у коме су стабилизација, либерализација и приватизација њени кључни елементи.


Стабилизација се у Србији, углавном, свела на стабилан девизни курс, тачније политику прецењеног курса динара која поскупљује домаћу робу и дестимулише извоз, а подстиче увоз. У таквој ситуацији извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и гушења домаће производње. Радикалном либерализацијом која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти допринела је додатном гушењу домаће производње пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења. Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довели су до урушавања домаће производње и обарања вредност предузећа која, у условима масовне приватизације, прелазе у руке нових власника по ниским ценама. Поред тога, реформатори су се определили за модел приватизације продајом у коме се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој него за текућу буџетску потрошњу.
Вашингтонски договор у својој суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма, уз помоћ кога се Србија (као и друге постсоцијалистичке земље) лишава власништва над ресурсима којима располаже и доводи у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да постаје беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор се третира, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Пошто погрешна политика не може да даје добре резултате грађанима се нуде бомбасте лозинке и лепа обећања („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“, „Стотине хиљада нових радних места“, „Хиљаду евра за акције“, „Бољи живот“...), које су биле свесне обмане. Глобалну кризу 2008. године власт користикао изговор за неостварена обећања и тешко економско стање у земљи. Међутим, уколико се детаљније анализира економска политика и погледају резултати који су у Србији постигнути до избијање кризе, лако је закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза је била катализатор који је то само убзао.

До избијања светске економске кризе већи део имовине је распродан и најатрактивнији део је прешао у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан. Он је крајем 2000. године износио мање од 11 милијарди долара (од којих је касније отписано 4,7 милијарди), а већ у 2008. години достигао је 30 милијарди долара. У том периоду Србија је забележила девизни прилив од преко 30 милијарди долара само по основу приватизациони прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака грађана из иностранства. Та средства су, уместо у развој привреде, највећим делом била усмерена у текућу потрошњу.

У свим тим годинама потрошња је у Србији знатновећа од створеног БДП-а.81F. Држава се годинама понашала као сеоски бећар који ништа озбиљно није радио осим што је распродавао очевину (приватизација), задуживао се код комшија (инокредити) и све то траћио у бирцузу (текућа буџетска потрошња).

Спољнотрговински дефицит који је у Србија до 2000.био мањи од 2 милијарде долара годишње у првој половини2008. години износи месечно више од једне милијарде долара. Индустријска производња у 2007. години је за 4,75% мања него 1998.– годиникада је земља већ 6 годинаизложена драстичним међународним економским санкцијама. Бројзапослених у Србији 2008. године (2,085.242) је и у апсолутном износу мањи него 2000. године (2,264.376).
У претходне две деценије у Србији променило се седам премијера различитих политичких опредељења, али за све њихове владе заједничко је да су водиле погрешну економску политику – која није у интересу већине грађана Србије, него светске олигархије и крупног капитала, те уског компрадорског слоја који се формира у земљи. За очекивати је да ће ускоро и актуелна власт окривити пандемију за тешко стање српске привреде и себе покушати да аболира за погрешну економску политику коју спроводи.
(Редовни професор универзитета у пензији)

(Политика)
ajd sto je zapad potpuno bankrot........nije imao u koga da gleda............al mi , decenijama posmatramo taj zapad kako propada i opet usvajamo taj isti kapitalisticki sistem od kojeg je zapada unisten.
 

AleksaJ

Veoma poznat
Poruka
13.480
Словенија је камионима послала динаре и добила 14 милијарди марака ... када се одцепила ...

Србија је добила сличне камионе динара из Хрватске Босне Македоније Црне Горе .....

Највежа перионица пара ....Тим динарама је 'елита' која је 6. октобра узјашила 'приватизовала' све
 

Mystic+

Legenda
Poruka
51.158
Ко о чему, робови о шљаци, економији и о моралу свог господара.

- -
Тек када робови направе побуну у моралу и постану слободни људи, тек тада постају слободни и креативни. Тада вреди радити, јер је то смислен и креативан рад.
 

GuadaIupe

Zainteresovan član
Poruka
409
Ко о чему, робови о шљаци, економији и о моралу свог господара.

- -
Тек када робови направе побуну у моралу и постану слободни људи, тек тада постају слободни и креативни. Тада вреди радити, јер је то смислен и креативан рад.
Da, najvažnije je osloboditi se stega rusofilije.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.