"...ПАРИСКИ ОДГОВОР НА ЛОНДОНСКУ ПРОСЛАВУ
ДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ 27. МАРТА 1941.
„27. март: народни устанак или завера против државе",
Париз 1951.
„Ако је 27. март" пише Драгиша Цветковић, „одушевљавао непријатеље било интегритета наше Отаџбине и јединства наших народа, било националне Југославије, онда он свакако не може - када се нарочито данас познаје истина чињеница - да одушевљава тзв. Југословенске националисте, а још мање да их наводи да прослављају слом своје државе и страховито истребљење свога народа, што је несумњиво непосредна његова последица.
Ми видимо да комунисти са највећим одушевљењем прослављају, - и то са пуно разлога - 27. март као први дан своје комунистичке револуције која их је довела на власт. Али још пре комуниста овај херостатски подвиг одушевљено су поздравили Павелић и усташе. Јер само 27. март је омогућио Павелићу да у хаосу рата и нашег слома оствари своју монструозну усташку државу и да побије више стотина хиљада Срба, Јевреја и непослушних Хрвата (таквих је било врло мало).
О Павелићевом ставу према 25. и 27. марту говоре нам документа још из онога времена.
За време 'Независне државе Хрватске' 1942. године издао је у Загребу Мијо Бзик, Павелићев секретар за 'промиџбу' још док је био у емиграцији у Италији, једну врсту, званичног дневника доласка усташа на власт. Та књига објављена под насловом Усташка побједа у данима устанка и ослобођења бележи догађаје дан по дан у 1941. години.
Тако на 48. страни своје књиге Мијо Бзик пише да је у данима када су се водили преговори о приступању Југославије Тројноме пакту, Павелић упутио својим људима у Хрватској поруку у којој вели:
„Бит ће држава у цијелом опсегу и с потпуним врховништвом до крајњих источних граница. Као што се види, Југославија није остала по страни, и ако су неки од њих у задњи час покушали спасти што се даде. Доћи ће њезина капитулација у потпуном смислу ријечи, а на нашу корист. Ради тога ни дипломатски уговор, којем неки желе из Београда прибјећи, неће имати никакве вриједности, јер се зна да ти уговарани неће остати дуго на власти, будући да им пучисти већ у Србији спремају спровод...“
У самом тренутку када је Југославија ипак потписала Тројни пакт, што се Павелић надао да преко својих необичних савезника из Србије спречи, 26. марта 1941. Павелић је упутио нову поруку у Хрватску тешећи своје присталице да потписивањем Пакта још нису све наде за усташку ствар пропале. За усташе нису радили Хитлер и Мусолини већ српски генерали Душан Симовић и Боривоје Мирковић, са својим завереницима. У тој својој поруци упућеној 26. марта у Хрватску Павелић је рекао:
'Ликвидација ће доћи брзо јер они који су потписали уговор, изазвали су у Србији већ огорчење. Нека се нитко не обзире на јаку непријатељску промиџбу. Већ скорих дана развит ће се у Србији догађаји, који ће изазвати коначне делатности...'
Павелић је већ 26. марта знао да ће српске пучисте бити њихови коначари за његов повратак у Загреб и да ће му они, служећи туђину, предати Србе у Хрватској под усташки нож и маљ.
Са највећим одушевљењем поздравио је Павелић пуч од 27. марта. Онда кад је већ мислио да ће се вратити у своју конфинацију, да и даље вегетира као емигрант, српски пучисти од 27. марта устоличили су га као поглавара у Загребу. Зато је он 31. марта 1941. упутио овакву одушевљену поруку у Хрватску:
„Као што вам је познато, догађаји су се развили онако како смо си само желети могли и у којем смо се правцу борили дуги низ година... Наша усташка ствар је посве сигурна...“
На ову Павелићеву одушевљену поруку о 27. марту ми немамо потреба да дајемо ма какав коментар. На њу би могла да одговори само савест - када би је имали - оних које је народ у земљи већ давна назвао гробарима Југославије.
Каква је имала да буде последица пуча од 27. марта за Србе у Хрватској, то је Павелић већ објавио у навечерје рата, још пре него што се докопао власти у Хрватској, 5. априла 1941. у 23.20 часа, позивајући преко радио станице Велебит из Италије хрватски народ на устанак. Павелић је у том своме позиву рекао и ово:
„Диже се Слободна и Независна Држава Хрватска, у којој ће, хрватски сељачки народе, бити у твојим рукама сва земља и сва власт... а из које ће бити искорењен сав коров што га је туђинска душманска рука била посијала...“.
Ову је поруку за поколења сачувао Мијо Бзик у својој књизи Усташка побиједа... на страни 69-70, али је њу већ када је изговарана, снимила на грамофонској плочи београдска радио станица, у којој су седели пучистички официри, ваздухопловци, али који у томе тренутку нису разумели сву тежину свога злочина почињеног према своме народу јер онај 'коров' кога је Павелић обећавао да ће, благодарећи пучу од 27. марта, моћи да искорени, били су оне хиљаде српских младића, стараца, људи, девојака, жена, деце, одојчади, па чак и деце у мајчиној утроби, који су најјезивијом мученичком смрћу платили болесне амбиције једних, поткупљивост других, одсуство сваког осећаја одговорности оних, који су заслепљени перспективом власти, макар и за неколико дана, похитали да је приме па ма и по милионску жртву свога народа, макар и по пропаст Отаџбине".
Усташки поглавник др Анте Павелић у младости је био члан Хрватске странке права15 којој је припадао и Јосип Франк. Усташтво је наставак „франковштине". Кад је установљена краљевина СХС старчевићевци и франковци лишени залеђа Беча, нису могли више прогањати Србе, морали су заборавити речи: „Влах" „Влашка свиња"... Јавно, више нису смели да овако псују Србе, али добили су нову мотивацију: уместо њиховог римокатоличког и апостолског цара, сада је владар постао један Карађорђевић, по њима „опанчар" и „шизматик". Они су то прогласили за увреду и насиље над „хрватским хиљадугодишњим правом" и објавили да српска „хегемонија и империјализам" ограничавају хрватску слободу.
До укидања Видовданског устава, 6. јануара 1929, усташки покрет није постојао. Као челник Хрватске странке права др Анте Павелић је био посланик у скупштини Краљевине СХС. После државног удара и увођења самовлашћа краља Александра, Павелић одлази у емиграцију и у Мађарској оснива терористичку удругу: хрватске усташе. У Италији, где је добио подршку Мусолинија и клерикалаца, Павелић се повезује са македонско-бугарским терористима и арнаутским Качацима, да би сви заједно радили на уништењу југословенске државе. Добијају и неочекиваног савезника: Комунистичку партију Југославије.
Године 1932, у партијском листу „Пролетер" (децембар 1932. године, број 28. пише:
„У посљедње вријеме почиње да се шири, особито у Лици и Сјеверној Далмацији, усташки покрет против српских окупаторских власти. (...) Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на његову страну. Дужност је свих комунистичких организација и комуниста да тај покрет помогну и предводе".
Али нису комунисти једини сарађивали са усташама. Више од деценије после слома Краљевине Југославије, тачније 1954. године, емигрантски „Избор" (за усташку промиџбу) објавио је вест да је дошло до састанка др Милана Стојадиновића и др Анте Павелића у Аргентини. Тим поводом, поглавник је дао „приопћење":
... "...
Nastavak na :
http://www.jadovno.com/dokumenti/articles/jadovno-stravicna-posledica-puca-od-27-marta-1941.html
*** *** ***
Da li se to "...istorija ponavlja ili kopira..."?
"Volimo Englesku kao sto je ona volela i voli - nas !!!" .
Pa koja bio učesnik pobune - narod. Narod je taj, koji je bio besan odlukama vlade, to je onaj narod koji je stradao dvadesetak godina ranije od švapske ruke i naprosto nije želeo taj savez. Sve ostale priče su mitologija...
