Ulazim u autobus.
Nema guzve,uspevam da pronadjem mesto,sednem i krenem u borbu svojim mislima.Zasto bih se vise ista pitala,zasto plakala kada je sve gotovo?Izguracu nekako,kako umem i znam ova dva vazna dana i onda...Sta onda?
Odlazak...ovoga puta definitivno i ovoga puta "sviramo" kraj utakmice.Igraci umorni,igraci porazeni napustaju boriliste.Bilo je lepo,bilo je tesko,bilo je mucno,bilo je lazljivo,bilo je nase...sada vise nije.
Iz razmisljanja me je prenuo glas...Udarac boli...Boze,moze li iko da ima potpuno isti glas kao on i mogu li ja sada da ostanem mirna,da se ne okrenem,pogledam...a znam da nije on i da neki,meni nepoznat covek razgovara...Pojacaj terapiju ludo...govorila sam sebi dok sam ustajala,cvrsta u odluci da se ne okrenem i ne pogledam nepoznatog coveka.I dalje je pricao,ja i dalje drhtala dok sam se priblizavala izlazu.Ovo zaista nikakvog smisla nema,ali ozdravicu ja,oporavicu se od njega,od nas,od ovih secanja koja me lome.Od nas...
Kako je divan osecaj,kako je uvek sve lepsi osecaj naci se u starom kraju,mom kraju,koracati ulicama detinjstva i nalaziti svaki put jos po jedno sicusno zrno mira,ono koje ce jednom upotpuniti tu moju oazu spokoja.
Eno tetka Smilje,izlazi iz prodavnice na uglu "Pejcic i sinovi"...uvek nasmejana i uvek joj po nekoliko dinara "ukradu" u tom trgovackom racunu.Ma,treba je cuti u duelu sa Bobanom ili Bojanom,zavisi koji od dvojice Pejcica je na kasi tog trenutka.Osmeh mi je na licu.
"Dete moje,ovo 'vako ne moze vise" kao da je cujem "kad su poskupele cigarete?Jutros.Odlicno.Daj mi dve paklice onih mojih.Moze.Molim?E,pa nije teka Smilja luda...imas ti zalihu od juce,po straoj ceni,samo ja u kraju pusim te cigarete.Jell tako?Jeste.Placam po staroj ceni ili ne uzimam."
"Tetka Smiljo,pa ne moze...."uzaludan je pokusaj jednog od sinova starog Pejcica da joj podvali.Ne da se moja dobra komsinica.
"Daj mi moj mali roze best dve kutije,zurim,cika Dragance me ceka..." ne odustaje...uspeva ona uvek da nasmeje sve oko sebe,da se izbori sa novim cenama i starim zalihama i starom konstatacijom da su trgovci lopovi,samo cekaju momenat da zakinu na "kantaru",na nivelacijama i ostalim akrobacijama.
-Jaco,dobro jutro dete.Pa gde si ti bre?Nisam te videla bas dgo?Kako je momcic,jell porastao?Kako je onaj zgodni muzic?Ides kod tate...ako,ako...bas jutros sam ga videla u dvoristu.Nesto je radio.I teka je tu.Ta se zena uopste ne menja,tvoja tetka Ljuba.E,sirota,nije njoj lako...cerku sahranila a ona zivi.Pozdravi je.Cika Drakce i ja bas mislili popodne do njih malo,na kaficu.Znas li da se Milica porodila?Dobila sina.Pa da...ima puno novosti ovde.Decaci Zorini dosli iz Libije,e to su deca,svaka im cast.Blago majci koja ih je rodila...." prica li prica,veze li veze dobra tetka Smilja.Ne ceka ona ni otpozdrav ni pitanje,ona je resila da isprica svoje.
Smejem se i ljubim je u obraze izbrazdane borama njenog,ne tako lakog zivota.Pitam za mog druga,njenog sina...sa njim sam osam godina delila ucionicu,razrednog stresinu,drugove...sve one prve nestasluke..sada je uspesan,kako to kazu...preduzimac..porodicni posao je nastavio i jako je uspesan.
-Oooo,pa dobar je on i Dragana je dobra,nije ko neke snajke tu...al ja necu da ogovaram,znas mene...
Znam,pomislih i u sebi se bas nasmejah.
-Idem tetka Smiljo,cekaju me.Pozdravite mi puno...
-Hocu Jaco,hocu dete...joj vidi tebe...a kao da ste juce na rodjendanima ludovali,pevali,druzili se...vidi je...prava zena...
Srce mi je puno...u mom sam kraju,medju mojim ljudima...gazim mojim plocnikom...samo mojim,tu gde smo Vesna,Sneza,Sladja...gde smo igrale skolice,lastis,gde smo na cosku kod cika Mircetove garzae,do dugo u noc leti umele da pricamo...o ljubavima,pa naravno...Secanja...moja secanja,moje divne uspomene...
Ulazim u kucu i osecam miris mog doma...zauvek mog.Taj miris koji sam ponela kada sam odlazila i koji imaju samo ovi zidovi,samo ovaj moj azil,moja jedina mirna luka.Necu plakati,necu...
Zaticem dvoje staraca u razgovoru...cujem...
-Bato,nemoj da si tako nervozan,pa doci ce ona,javila se da ce malo da zakasni.Nista nisi jeo od jutros,samo kafu pijes...
Bata i Seja...
-Sejo,nervozan sam,osecam da nesto nije u redu...cujem mog oca,mog Mileta kako joj odgovara.
Naslonjena na plakar u hodniku hocu da ih slusam,ne da prisluskujem nego da slusam kako brat i sestra razgovaraju...kako se vole,Boze mili...Uzelela sam se njihovih glasova,njihovog smeha,njohovih prica iz detinjstva,secanja na moju "majku" ( baku ) i deku...na siroku Vojvodjansku ravnicu,Sremacke sorove,na ...nedostaje mi sve jako...ili sam ovog jutra ja posebno ...Ne znam...
Ulazim u sobu.Tetka je na jednoj,Mile na drugoj fotelji kraj televizora.Ubice ih jednom spanske serije premijere i reprize.Tetka ih obozava,mislim da je to i drzi...Sve mi je ona telefonom iz Sremske Mitrovice ispricala,iako sam joj govorila...ma ne...morala sam ja da znam da li ce se Ljovisna udati za Huan Migela...pa neka zemlja prestane da se okrece...Ona zna da mora da mi isprica...Mali gradic..kako se ono zvase...e jes' ta baba bila gadna u toj seriji...Osmeh mi je na licu dok ih ljubim...Moji...oni su moji...
-Konacno si se pojavila-osecam prekor u tatinom glasu
-Jejka moja,jesi li stigla...( zasto me tetka zove Jejka ne znam,ali tako je od rodjenja )
Bujica onih pitanja od kojih mi se zavrti u glavi jer jedno drugo sustize,ali se osmehujem dok sedam na trosed....gledam ih i topim se od one prave miline.
Kod kuce sam...kod moje kuce...
-Jesi li gladna,da ti tetka nesto spremi?
-Nisam tetka,samo vi sedite,odoh ja da nam skuvam kafu,pa da vidimo sta cemo...
-Nemoj jaku,znas koliko te opominjem...
-Meni dve...
-Znam Mile,pa jojjj,nisam mala a i kuvam ti kafu bar 40 godina...smejem se...smeju se...
Dok kuvam kafu razmisljam kako cu odreagovati na pitanje o njemu,na koga je deka racunao,na bujicu negodovanja i onoga..."Znao sam ja...znao sam..."
Mozda nekoga i mogu,ali ova dva moja divna bica sigurno necu moci da prevarim,ma koliko se trudila da ublazim...potrudicu se...Ne stigoh ni kafu da zakuvam kada zacuh:
-Marko dolazi posle posla ovamo?
Marko...Marko...Marko...
Pravim se da ne cujem pitanje,dok sipam kafu u soljice,pazljivo ih stavljam na posluzavnik....odugovlacim...Da ja sve saspem odmah...pa sta bude...lomim se...
-Mile,Marko je u Londonu,nece moci da ti pomogne,ja sam tu i hajde da...
-Kakav bre London ,jesi li luda?
-Nisam luda,lepo ti kazem,morao je da ode na neki kongres...nije to ni vazno...ali ...
-Znao sam ja ...znao sam...uvek sam Mari govorio,nije me nikad slusala,niti mi dala za pravo...ma na njega covek ne moze da se osloni..nije ovo prvi put...secas se ono...
-Bato,pa nemoj ...morao-morao-mi cemo i tacka...pokusava tetka...
-Mi cemo,mi moramo,ali samo hocu da kazem..
Ja cu da zavrsim ovu recenicu.
-On je neodgovoran,on nije od reci,nekoliko puta te je izneverio u nekim planovima,nekoj obecanoj pomoci i tako je.Ja sad ne bih o njemu nego da se dogovorimo za subotu.Mile,molim te,samo me postedi pridika,sita sam ih,veruj mi...
-Ko pridikuje? prosto se iznenadio moj otac koji je devedeset odsto zivota proveo pridikujuci...Boze...moram li,a znam da moram da odslusam i ovo...
-Pusti dete da popije kafu i nemoj vise-bilo-proslo...nismo mali,snacicemo se i bez njega ( pokusala je da sakrije blagi prekor u glasu,neuspesno )
Volela je ona Marka,voleo ga je i Mile...iako nikada nije bio od onih koji su ponosno isticali da im se cerka "dobro udala",nije ga zasenilo bogatsvo,polozaj...ime...on je bio njegov zet,njegovi roditelji prijatelj i prija,ponasao se on,bas kao i mama,normalno,prirodno,kao da sam se "udala u komsiluku" za Zorana..( ehh...bar da jesam...ali to je prica za neki drugi put...)
Popismo kafu u polutisini...lebdelo je neko nezadovoljstvo u vazduhu...moglo se seci nozem...
Dogovorili smo se sta cemo i kako cemo.
-Dolaze Dusko i Sofija ( stric i strina iz Novog Sada ),bata Sava ( tetka Ljubin sin )...tetka sesa iz Sida...slusala sam ih ja,ali vec mi je bilo mnogo...volim ih jako,a znam,pitace me svi,moracu ponovo..."daj,osvesti se...bas te briga" neki glas mi je govorio...Eh...bar da me je bas briga...
-Aleksa je kod dede i babe,odgovaram ja...valjda su za njega ponovo pitali...
-Moracu i do njih sada,u povratku...imam i tamo neke dogovore...zapoceh...
-Pozvali su i nas dvoje,ne znam da li cemo ici,matori smo mi za te proslave...
Cutala sam,niti sam ih nagovarala,nit'odgovarala.Kako odluce.Oni ce znati kako je najbolja za njih.I meni je muka od pomisli na sve ovo bez njega...od misli o tome koliko ce jos puta mobilni da zazvoni i da na displeju procitam njegovo ime,koliko cu puta ja jos prekidati vezu do njegovog povratka...Neka se javi sinu,to je najvaznije...mi smo sve nase price ispricali...
Bilo je kasno popodne kada sam krenula na senjak.Aleksa mi se javio da mi kaze da ga je tata zvao i da se cudi zasto mu se ja ne javljam i pita da li sam dobro i pita...Licemer jedan bezobrazni...
-Ljubim ja vas puno,odoh kod Vanje i Gage,pa se mi cujemo.
Pozdravila sam se sa tataom i tetkom...usla u moju devojacku sobu...zmureci prisla polici sa knjigama i izabrala jednu...bas da vidim...kao da karte izvlacim iz spila za gatanje...
"Besnilo" Pekicevo...Nazdravlje,pomislih stavljajuci knjigu u tasnu...
Posla sam na Senjak...
Nema guzve,uspevam da pronadjem mesto,sednem i krenem u borbu svojim mislima.Zasto bih se vise ista pitala,zasto plakala kada je sve gotovo?Izguracu nekako,kako umem i znam ova dva vazna dana i onda...Sta onda?
Odlazak...ovoga puta definitivno i ovoga puta "sviramo" kraj utakmice.Igraci umorni,igraci porazeni napustaju boriliste.Bilo je lepo,bilo je tesko,bilo je mucno,bilo je lazljivo,bilo je nase...sada vise nije.
Iz razmisljanja me je prenuo glas...Udarac boli...Boze,moze li iko da ima potpuno isti glas kao on i mogu li ja sada da ostanem mirna,da se ne okrenem,pogledam...a znam da nije on i da neki,meni nepoznat covek razgovara...Pojacaj terapiju ludo...govorila sam sebi dok sam ustajala,cvrsta u odluci da se ne okrenem i ne pogledam nepoznatog coveka.I dalje je pricao,ja i dalje drhtala dok sam se priblizavala izlazu.Ovo zaista nikakvog smisla nema,ali ozdravicu ja,oporavicu se od njega,od nas,od ovih secanja koja me lome.Od nas...
Kako je divan osecaj,kako je uvek sve lepsi osecaj naci se u starom kraju,mom kraju,koracati ulicama detinjstva i nalaziti svaki put jos po jedno sicusno zrno mira,ono koje ce jednom upotpuniti tu moju oazu spokoja.
Eno tetka Smilje,izlazi iz prodavnice na uglu "Pejcic i sinovi"...uvek nasmejana i uvek joj po nekoliko dinara "ukradu" u tom trgovackom racunu.Ma,treba je cuti u duelu sa Bobanom ili Bojanom,zavisi koji od dvojice Pejcica je na kasi tog trenutka.Osmeh mi je na licu.
"Dete moje,ovo 'vako ne moze vise" kao da je cujem "kad su poskupele cigarete?Jutros.Odlicno.Daj mi dve paklice onih mojih.Moze.Molim?E,pa nije teka Smilja luda...imas ti zalihu od juce,po straoj ceni,samo ja u kraju pusim te cigarete.Jell tako?Jeste.Placam po staroj ceni ili ne uzimam."
"Tetka Smiljo,pa ne moze...."uzaludan je pokusaj jednog od sinova starog Pejcica da joj podvali.Ne da se moja dobra komsinica.
"Daj mi moj mali roze best dve kutije,zurim,cika Dragance me ceka..." ne odustaje...uspeva ona uvek da nasmeje sve oko sebe,da se izbori sa novim cenama i starim zalihama i starom konstatacijom da su trgovci lopovi,samo cekaju momenat da zakinu na "kantaru",na nivelacijama i ostalim akrobacijama.
-Jaco,dobro jutro dete.Pa gde si ti bre?Nisam te videla bas dgo?Kako je momcic,jell porastao?Kako je onaj zgodni muzic?Ides kod tate...ako,ako...bas jutros sam ga videla u dvoristu.Nesto je radio.I teka je tu.Ta se zena uopste ne menja,tvoja tetka Ljuba.E,sirota,nije njoj lako...cerku sahranila a ona zivi.Pozdravi je.Cika Drakce i ja bas mislili popodne do njih malo,na kaficu.Znas li da se Milica porodila?Dobila sina.Pa da...ima puno novosti ovde.Decaci Zorini dosli iz Libije,e to su deca,svaka im cast.Blago majci koja ih je rodila...." prica li prica,veze li veze dobra tetka Smilja.Ne ceka ona ni otpozdrav ni pitanje,ona je resila da isprica svoje.
Smejem se i ljubim je u obraze izbrazdane borama njenog,ne tako lakog zivota.Pitam za mog druga,njenog sina...sa njim sam osam godina delila ucionicu,razrednog stresinu,drugove...sve one prve nestasluke..sada je uspesan,kako to kazu...preduzimac..porodicni posao je nastavio i jako je uspesan.
-Oooo,pa dobar je on i Dragana je dobra,nije ko neke snajke tu...al ja necu da ogovaram,znas mene...
Znam,pomislih i u sebi se bas nasmejah.
-Idem tetka Smiljo,cekaju me.Pozdravite mi puno...
-Hocu Jaco,hocu dete...joj vidi tebe...a kao da ste juce na rodjendanima ludovali,pevali,druzili se...vidi je...prava zena...
Srce mi je puno...u mom sam kraju,medju mojim ljudima...gazim mojim plocnikom...samo mojim,tu gde smo Vesna,Sneza,Sladja...gde smo igrale skolice,lastis,gde smo na cosku kod cika Mircetove garzae,do dugo u noc leti umele da pricamo...o ljubavima,pa naravno...Secanja...moja secanja,moje divne uspomene...
Ulazim u kucu i osecam miris mog doma...zauvek mog.Taj miris koji sam ponela kada sam odlazila i koji imaju samo ovi zidovi,samo ovaj moj azil,moja jedina mirna luka.Necu plakati,necu...
Zaticem dvoje staraca u razgovoru...cujem...
-Bato,nemoj da si tako nervozan,pa doci ce ona,javila se da ce malo da zakasni.Nista nisi jeo od jutros,samo kafu pijes...
Bata i Seja...
-Sejo,nervozan sam,osecam da nesto nije u redu...cujem mog oca,mog Mileta kako joj odgovara.
Naslonjena na plakar u hodniku hocu da ih slusam,ne da prisluskujem nego da slusam kako brat i sestra razgovaraju...kako se vole,Boze mili...Uzelela sam se njihovih glasova,njihovog smeha,njohovih prica iz detinjstva,secanja na moju "majku" ( baku ) i deku...na siroku Vojvodjansku ravnicu,Sremacke sorove,na ...nedostaje mi sve jako...ili sam ovog jutra ja posebno ...Ne znam...
Ulazim u sobu.Tetka je na jednoj,Mile na drugoj fotelji kraj televizora.Ubice ih jednom spanske serije premijere i reprize.Tetka ih obozava,mislim da je to i drzi...Sve mi je ona telefonom iz Sremske Mitrovice ispricala,iako sam joj govorila...ma ne...morala sam ja da znam da li ce se Ljovisna udati za Huan Migela...pa neka zemlja prestane da se okrece...Ona zna da mora da mi isprica...Mali gradic..kako se ono zvase...e jes' ta baba bila gadna u toj seriji...Osmeh mi je na licu dok ih ljubim...Moji...oni su moji...
-Konacno si se pojavila-osecam prekor u tatinom glasu
-Jejka moja,jesi li stigla...( zasto me tetka zove Jejka ne znam,ali tako je od rodjenja )
Bujica onih pitanja od kojih mi se zavrti u glavi jer jedno drugo sustize,ali se osmehujem dok sedam na trosed....gledam ih i topim se od one prave miline.
Kod kuce sam...kod moje kuce...
-Jesi li gladna,da ti tetka nesto spremi?
-Nisam tetka,samo vi sedite,odoh ja da nam skuvam kafu,pa da vidimo sta cemo...
-Nemoj jaku,znas koliko te opominjem...
-Meni dve...
-Znam Mile,pa jojjj,nisam mala a i kuvam ti kafu bar 40 godina...smejem se...smeju se...
Dok kuvam kafu razmisljam kako cu odreagovati na pitanje o njemu,na koga je deka racunao,na bujicu negodovanja i onoga..."Znao sam ja...znao sam..."
Mozda nekoga i mogu,ali ova dva moja divna bica sigurno necu moci da prevarim,ma koliko se trudila da ublazim...potrudicu se...Ne stigoh ni kafu da zakuvam kada zacuh:
-Marko dolazi posle posla ovamo?
Marko...Marko...Marko...
Pravim se da ne cujem pitanje,dok sipam kafu u soljice,pazljivo ih stavljam na posluzavnik....odugovlacim...Da ja sve saspem odmah...pa sta bude...lomim se...
-Mile,Marko je u Londonu,nece moci da ti pomogne,ja sam tu i hajde da...
-Kakav bre London ,jesi li luda?
-Nisam luda,lepo ti kazem,morao je da ode na neki kongres...nije to ni vazno...ali ...
-Znao sam ja ...znao sam...uvek sam Mari govorio,nije me nikad slusala,niti mi dala za pravo...ma na njega covek ne moze da se osloni..nije ovo prvi put...secas se ono...
-Bato,pa nemoj ...morao-morao-mi cemo i tacka...pokusava tetka...
-Mi cemo,mi moramo,ali samo hocu da kazem..
Ja cu da zavrsim ovu recenicu.
-On je neodgovoran,on nije od reci,nekoliko puta te je izneverio u nekim planovima,nekoj obecanoj pomoci i tako je.Ja sad ne bih o njemu nego da se dogovorimo za subotu.Mile,molim te,samo me postedi pridika,sita sam ih,veruj mi...
-Ko pridikuje? prosto se iznenadio moj otac koji je devedeset odsto zivota proveo pridikujuci...Boze...moram li,a znam da moram da odslusam i ovo...
-Pusti dete da popije kafu i nemoj vise-bilo-proslo...nismo mali,snacicemo se i bez njega ( pokusala je da sakrije blagi prekor u glasu,neuspesno )
Volela je ona Marka,voleo ga je i Mile...iako nikada nije bio od onih koji su ponosno isticali da im se cerka "dobro udala",nije ga zasenilo bogatsvo,polozaj...ime...on je bio njegov zet,njegovi roditelji prijatelj i prija,ponasao se on,bas kao i mama,normalno,prirodno,kao da sam se "udala u komsiluku" za Zorana..( ehh...bar da jesam...ali to je prica za neki drugi put...)
Popismo kafu u polutisini...lebdelo je neko nezadovoljstvo u vazduhu...moglo se seci nozem...
Dogovorili smo se sta cemo i kako cemo.
-Dolaze Dusko i Sofija ( stric i strina iz Novog Sada ),bata Sava ( tetka Ljubin sin )...tetka sesa iz Sida...slusala sam ih ja,ali vec mi je bilo mnogo...volim ih jako,a znam,pitace me svi,moracu ponovo..."daj,osvesti se...bas te briga" neki glas mi je govorio...Eh...bar da me je bas briga...
-Aleksa je kod dede i babe,odgovaram ja...valjda su za njega ponovo pitali...
-Moracu i do njih sada,u povratku...imam i tamo neke dogovore...zapoceh...
-Pozvali su i nas dvoje,ne znam da li cemo ici,matori smo mi za te proslave...
Cutala sam,niti sam ih nagovarala,nit'odgovarala.Kako odluce.Oni ce znati kako je najbolja za njih.I meni je muka od pomisli na sve ovo bez njega...od misli o tome koliko ce jos puta mobilni da zazvoni i da na displeju procitam njegovo ime,koliko cu puta ja jos prekidati vezu do njegovog povratka...Neka se javi sinu,to je najvaznije...mi smo sve nase price ispricali...
Bilo je kasno popodne kada sam krenula na senjak.Aleksa mi se javio da mi kaze da ga je tata zvao i da se cudi zasto mu se ja ne javljam i pita da li sam dobro i pita...Licemer jedan bezobrazni...
-Ljubim ja vas puno,odoh kod Vanje i Gage,pa se mi cujemo.
Pozdravila sam se sa tataom i tetkom...usla u moju devojacku sobu...zmureci prisla polici sa knjigama i izabrala jednu...bas da vidim...kao da karte izvlacim iz spila za gatanje...
"Besnilo" Pekicevo...Nazdravlje,pomislih stavljajuci knjigu u tasnu...
Posla sam na Senjak...
+ 
