Jomkipurski rat : Sukob Arapa i Izraela

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
326.450
Jomkipurski rat (poznat još i kao Ramazanski rat ili Oktobarski rat) se vodio između Izraela i koalicije arapskih zemalja pod vođstvom Egipta i Sirije između 6. i 26. oktobra 1973. Rat je počeo na dan jevrejskog praznika Jom Kipur iznenadnim napadom Egipćana i Sirijaca. Napali su Sinaj i Golansku visoravan, koje je Izrael zauzeo 1967.

Ovog vikenda palestinska militantna grupa Hamas pokrenula je iznenadni napad na Izrael koji je odneo brojne žrtve. Nove borbe u Pojasu Gaze poklapa se sa 50. godišnjicom rata koji je sukobio Izraelce sa njihovim arapskim susedima.

Poreklo rata iz 1973. mora se tražiti u osvajanju Bliskog istoka od strane Britanaca u Prvom svetskom ratu. Čim su Turci proterani sa tog područja, počela je da se formira jevrejska država, koja je 1948. dobila nezavisnost. To je izazvalo masovni dolazak jevrejskih imigranata iz celog sveta, koji su se sukobili sa arapskim stanovništvom u krvavom sukobu koji i dalje traje.

Pozadina
Iako je imao podršku Sjedinjenih Država, Izrael je bio okružen neprijateljskim zemljama poput Egipta, Sirije, Jordana i Libana, koje su 1967. pokrenule invaziju da bi osvojile zemlju. Međutim, za samo šest dana Izraelci su uspeli da odbiju sve ofanzive zahvaljujući modernom arsenalu koji su dobili od Amerike, pa čak i zauzeli Sinajsko poluostrvo, istočnu obalu reke Jordan i Golansku visoravan.Naravno, ovo je samo dodatno zaoštrilo sukob, pa su Egipat i Sirija tražili osvetu nakon šest godina i formirali novu arapsku koaliciju da povrate izgubljeno tlo. Dan D je bio 6. oktobar 1973. godine, praznik Jom Кipura u kome su se Jevreji posvetili molitvi, odmoru i postu.

Pošto su muslimani u te dane slavili Ramazan - Izrael nije očekivao nikakav napad, ali su imami dali dozvolu da se običaji potisnu uz obrazloženje da je to sveti rat za odbranu islama. Na sreću Izraelaca, izraelska obaveštajna služba Mosad, dobila je dojavu od jednog od njihovih špijuna i egipatskog ministra spoljnih poslova Ašafa Marvana, nekoliko sati pre početka napada pa su u žurbi mobilisali svoje rezerviste i stavili avijaciju u pripravnost, a svoje tenkovske divizije pomerili prema granicama.

Arapska koalicija predvođena Egiptom i Sirijom uzvraća udarac

Borba jezapočeta na jugu napadom egipatskih bombardera na neprijateljske vazdušne baze, nakon čega je usledila artiljerijska baraža koja je sravnila izraelske položaje u Sueckom kanalu. Pošto je neprijatelj paralizovan bombardovanjem, 4.000 Egipćana je krenulo u napad gumenim čamcima: Jomkipurski rat je počeo.

Izrael je odmah izvršio kontranapad sa svojim tenkovima, ali su oni postali žrtva sovjetskih protivtenkovskih projektila Sager, koje su Rusi distribuirali kao deo svoje globalne borbe protiv saveznika Sjedinjenih Država. Pošto je obala bila obezbeđena, Egipćani su počeli da prevoze svoje oklopne automobile sa splavova i pontona - suštinski manevar za odbranu osvojenog terena.

U međuvremenu, Sirijci su na severu pokrenuli sopstvenu ofanzivu na Golansku visoravan, ali su tamo naišli na dve neprijateljske oklopne divizije koje su prekinule njihov napad. Izrael je odgovorio serijom vazdušnih napada na Siriju koji su stigli do samog Damaska, nakon toga je 11. oktobra usledila invazija na arapsku zemlju u smelom napadu usmerenom na prestonicu. Gubitak trupa i teritorije bio je težak udarac za Sirijce, koji su tvrdili da su ih Egipćani ostavili na cedilu.

Pošto je Sirija praktično izašla iz rata, izraelska vojska se koncentrisala na jug, gde su egipatski položaji bili pojačani sa 400 tenkova sovjetske proizvodnje raspoređenih duž Sueckog kanala. Ohrabren uspehom, egipatski predsednik Anvar el Sadat odlučio je da nastavi ofanzivu kako bi uklonio pritisak sa svojih sirijskih saveznika, umesto da brani osvojenu zemlju kako su ga savetovali njegovi generali.

Upozoreni na obnavljanje ofanzive od strane Mosada, Izraelci su rasporedili svoje tenkove iza brda koja su dominirala terenom, kao što su već učinili u Šestodnevnom ratu. Na taj način su jedno po jedno neprijateljsko vozilo uništili na ravnicama ispod njih, dok su oni ostali praktično nevidljivi.

Do 14. oktobra, egipatska ofanziva se završila masakrom u kojem je izgubljeno 250 tenkova, operacija je bila beskorisna s obzirom na to da su Sirijci obuzdali izraelsko napredovanje zahvaljujući dolasku svojih iračkih saveznika. Ubrzo su im se pridružile i snage iz Jordana, Saudijske Arabije, Libana i Кuvajta, koje su pomogle da se zaustavi ofanziva 40 kilometara od Damaska.

Borba za kanal

Zaustavljeni na severu i sa poraženim Egipćanima, najbolja opcija za Izrael je bila kontranapad u kanalu, a pod komandom budućeg premijera Ariela Šarona. Stoga su napali neprijatelja kroz procep u egipatskim linijama kod Gorkog jezera. Operacija je počela 15. oktobra.

Dok je Sadat slavio pobedu u Siriji na ulicama Кaira, Šaronova meta su bile rakete zemlja-vazduh raspoređene iza egipatskih linija, čije bi uništenje omogućilo izraelskim vazdušnim snagama da zauzmu nebo. Egipćani su na gubitak svoje protivvazdušne odbrane odgovorili sopstvenim napadom, čiji je cilj bio da preseku uski koridor kroz koji je Šaron primao pojačanja i zalihe sa severa i juga.

Dana 17. oktobra, Egipćani su napali izraelske položaje na jezeru, ali su pali u unakrsnu vatru tenkova iz zasede i ponovo su uništeni, izgubivši 90 posto svojih tenkova. Zahvaljujući ovom poduhvatu, Izraelci su konačno uspeli da izgrade plutajući most na drugoj strani kanala, preko kog su njihove oklopne divizije počele da prelaze bez otpora. Paralelno im se u borbi priključila i 18. avijacija.

Iako je bio u opasnosti da izgubi sve svoje trupe na desnoj strani kanala, Sadat je tvrdoglavo odbijao da ih evakuiše, ostavljajući većinu svoje vojske na pogrešnoj obali, dok su Izraelci presekli puteve i uništavali vazdušne baze.

Do 24.oktobra, izraelski tenkovi su već zauzeli Suecki kanal, potpuno opkolivši egipatsku vojsku, i stigli na 100 km od Кaira. Bilo je očigledno da je rat odlučen, a američki državni sekretar Henri Кisindžer je započeo pregovore o definitivnom prekidu vatre između zaraćenih strana.
U mirovnim pregovorima koji su usledili, Izrael je odustao od velikog dela stečenog nakon 1967. godine, vraćajući Sinajsko poluostrvo Egiptu 1982. i povlačeći se iz Sirije, ali zadržavajući kontrolu nad Golanoskim visoravnima.

Zahvaljujući ovome, Izrael je konačno uspeo da umiri svoje susede, tako da između njih nije bilo rata od 1985. godine, a sukobi su ograničeni na borbu protiv islamističkih grupa kao što su Hamas i Hezbolah.

Jom-Kupur-0317729794.jpg

link
 
meni je recimo zanimljivo da je stanovništvo Jordana tada već bilo oko 70 posto Palestinaca, isključujući Zapadnu obalu i istočni Jerusalim. palestinci u istočnom Jerusalimu, zapadnom i istočnom Jordanu su oduvek želeli "Palestinu", a ne Jordan.

istorijski gledano, Jordanski teritorijalni gubici 1967. stabilizovali su kraljevstvo. demografski i strukturno, transformacija Jordana ka "Jordan-Palestini" samo je pitanje vremena. to ostavlja pojas Gaze. ugovorom iz Osla iz 1993. između Izraela i Palestinaca, pojas Gaze je postao autonomna "Palestina", a 2005. Izrael se potpuno povukao.

2007. godine, nakon palestinskog građanskog rata, postao je teritorija radikalnog islamskog Hamasa. ovo ne može biti trajna situacija. ono što je konstantno je geografija. to će odrediti budućnost: neki oblik veze između pojasa Gaze i Egipta i, pro forma, kao svojevrsnog jordansko-palestinskog kantona. Šta bi drugo moglo da funkcioniše?
 
Слушао сам на каналу "Хистори" да је Голда Мејер чак хтела у првом маху када су Египћани брзо напредовали да чак употреби и атомску бомбу али је тада реаговао сам Никсон и запретио Израелу да то никако не сме учинити. Мене једна ствар чуди. Ако једна Енглеска, која је фактички колевка данашње Америке, има атомске бомбе али нема шифре за њих, које се налазе у Америци и само она може да допусти употребу тих енглеских бомби, зашто нпр. Израел по истом принципу нема шифре за своје бомбе у Америци.
 
Слушао сам на каналу "Хистори" да је Голда Мејер чак хтела у првом маху када су Египћани брзо напредовали да чак употреби и атомску бомбу али је тада реаговао сам Никсон и запретио Израелу да то никако не сме учинити. Мене једна ствар чуди. Ако једна Енглеска, која је фактички колевка данашње Америке, има атомске бомбе али нема шифре за њих, које се налазе у Америци и само она може да допусти употребу тих енглеских бомби, зашто нпр. Израел по истом принципу нема шифре за своје бомбе у Америци.

pa otprilike polovina svih vojnika stacioniranih na Sueckom kanalu poginula je prvog dana rata, a Sirijci su opasnim korakom napredovali duž Golana. vidi, američki časopis "Tajm" prvi put je izvestio o navodnoj ili stvarnoj pripremi izraelskog nuklearnog oružja za upotrebu

prema tom članku, 13 atomskih bombi je pripremljeno za upotrebu u tzv tajnom tunelu. navodno svaka od ovih bombi imala je istu eksplozivnu snagu kao bomba za Hirošimu, odnosno oko 15 do 20 kilotona. Časopis je takođe izvestio da je izraelskim lovcima naređeno da obore izviđački avion Sjedinjenih Država koji je leteo iznad tunela gde su u to vreme bile postavljene bombe. međutim, prema izveštaju, američki brzi avion SR-71 izbegao je izraelske F-4 Fantome. vratio se u svoju bazu sa značajnim "očitanjima"
 
kada je reč o ovoj temi, ne treba zaboraviti da se prvi šok cena nafte dogodio pre tačno pedeset godina, kada su Egipat i Sirija "neočekivano" napali Izrael, a arapske naftne države uvele embargo na naftu zapadnim državama. kao rezultat toga, cena nafte je učetvorostručena, stope inflacije su naglo porasle, a nedelje bez automobila uvedene su u zemljama kao što su Nemačka i Švajcarska.

dok se rat završio nakon 20 dana, embargo je ostao na snazi do sredine 1974. ekonomske posledice su ušle u istoriju kao prvi šok cena nafte. za naftna tržišta je nastupila nova era: arapske zemlje su uspešno koristile naftu kao oružje.

ali sadašnje stanje se ne može porediti sa stanjem od pre pedeset godina. pre svega, skok cene severnomorske sirove nafte Brent bio je relativno oštar u ponedeljak sa povećanjem od više od 4 odsto na oko 88 dolara po barelu, ali je još uvek daleko od cenovnog šoka. gledam ponovo utorak je bilo malo kretanja.

u takvom okruženju, malo je verovatno da će i Saudijska Arabija biti voljna da poveća proizvodnju nafte za Vašington, čak i ako Bajden apsolutno želi nižu cenu nafte za izbore sledeće godine. ova konstelacija sugeriše porast cene nafte, a ne pad. embargo arapskih zemalja kao pre 50 godina takođe je malo verovatan jer je tržište nafte već napeto.

Rijad bi želeo da cene nafte budu nešto više, ali ne preterano visoke kako ne bi ugušio tražnju. godine 1973. tržište nafte je bilo u drugačijem stanju: potražnja je naglo porasla, a raspoloživi proizvodni kapaciteti bili su niski. danas je rast potražnje za naftom slab i očekuje se da će dalje opadati zbog povećanja broja električnih vozila

po meni druga moguća eskalacija bila bi kada bi se iranski režim osećao gurnutim u ćošak zbog izraelskih i američkih napada. tada bi transportni putevi za naftu i tečni prirodni gas u Persijskom zalivu mogli biti ugroženi. pre 50 godina, šah od Persije bio je jedan od najvećih korisnika jer se nije pridružio embargu. ovoga puta situacija u Iranu je delikatnija, jer bi Moskva mogla da bude pobednik zahvaljujući višim cenama nafte
 
nažalost, to je već zaboravljeno, ali Jom Kipurski rat je pretio direktnom razmenom udaraca između Amera i Sovjeta. u istočnom Mediteranu, 6. flota pod komandom viceadmirala Marfija susrela se sa sovjetskom 5. eskadrilom koju je predvodio legendarni viceadmiral Jevgenij Volobujev. njegovi memoari su vredni zlata

flote supersila su kao jastreb posmatrale svaki pokret druge strane. iako je spremnost na opuštanje bila očigledna od početka pregovora o ograničavanju strateškog nuklearnog naoružanja 1969, odnosi između Sovjetskog Saveza i SAD bili su izuzetno napeti

mislim da su Sovjeti 1967. godine sa 5. eskadrilom prvi put stvorili stalnu flotu na Mediteranu, čime je istakao svoj interes za ovaj strateški važan region. imao je pomorsku bazu u sirijskoj luci Tartus od sedamdesetih. pored toga, posle poraza u Šestodnevnom ratu i izraelske okupacije Sinaja, Egipat je postao sve otvoreniji za pomoć sovjetskim oružjem.

ishod Jom Kipur rata pokazao je da je dugogodišnji fokus američke mornarice na ulogu vazdušnih udara u Vijetnamu ostavio da se ne bavi na adekvatan način savremenim taktičko-operativnim izazovima u protivpodmorničkom ratu i upotrebi podmornica na površini borbenih brodova, posebno u usko morsko područje. to je značilo da je samo delimično bila u stanju da se nosi sa pretećim manevrima sovjetske 5. eskadrile.

ova gustina američkih borbenih grupa, usko praćenih sovjetskih formacija i unutar dometa SS-N-3 i SS-N-7 projektila sa delimično nuklearnim vrhom, bila je izuzetno opasna. obe strane praktično nisu imale drugu alternativu osim iznenadnog napada ako su želele da eliminišu neprijatelja. odlukom da zadrži jedinice u ograničenom morskom području južno od Krita, Pentagon je prihvatio njihovu ranjivost

mislim da je rat takođe pokazao razlike u odnosu na Kubansku raketnu krizu 1962. godine. dok tamošnje sovjetsko rukovodstvo nije moglo da koristi svoju mornaricu kao sredstvo diplomatskog pritiska i moralo je da prihvati američku superiornost, ovo je bilo drugačije u sukobu na Jom Kipuru. tamo je Brežnjev imao instrument koji je mogao da deluje kao i američka mornarica i da izvrši snažan pritisak. SAD, s druge strane, nisu imale mogućnosti da preuzmu inicijativu. na kraju, Sovjetski Savez je izašao iz sukoba jači i uspeo je da ojača svoj uticaj na Bliskom istoku. naftni embargo arapskih država oslabio je ekonomsku moć Zapada, a ponovno otvaranje Sueckog kanala koristilo je i Sovjetskom Savezu.
 
Izrael je podmazana vojna masina koja nemilosrdno udara po neprijatelju.

ova izjava jeste uglavnom tačna. i ne samo to, Izrael je visokotehnološka nacija, poznata širom sveta po svojim tehnologijama za nadzor. projekti kao što su gvozdena kupola ili gvozdeni zid su izraz velikog poverenja u njihove sopstvene tehnološke mogućnosti. ali poverenje je verovatno bilo preveliko. takve bezbednosne mere same po sebi nisu dovoljne za borbu protiv koncentrisanog i koordinisanog terorističkog napada.

Hamas je veoma, veoma pažljivo proučavao njihov sistem kontrole. i pronašla je načine da neutrališe neke od kontrolnih instrumenata. na primer, da bi isključila kamere na karaulama, koristila je jednostavne dronove. u asimetričnom ratovanju, slabiji uvek ima podsticaj da iskoristi nove mogućnosti za prevazilaženje superiornosti jačeg

trenutno se stranke drže zajedno, ali posle rata, mesecima i godinama kasnije, doći će do političkog zemljotresa. kao posle Jom Kipurskog rata, kada je radnička partija svrgnuta posle skoro trideset godina na vlasti. aktuelna vlast se već našla na udaru kritike zbog reforme pravosuđa, a sada mora da odgovara za ovaj neuspeh. verujem da posle rata idu ka dubokoj nacionalnoj krizi
 

Back
Top