bobanjov
Iskusan
- Poruka
- 6.181
ponedeljak, 08 novembar 2010 19:41
U Srbiji je sazreo model bez presedana u istoriji - anarhotiranija. To je nesposobnost ili nemoć države da stane na put stvarnim kršiteljima zakona (anarhija), uz istovremenu težnju države da svojim podanicima nameće i da rigorozno sprovodi represivne zakone i norme ponašanja (tiranija)
Postupci Tadićevog režima stavljaju građane Srbije pred dilemu: kako se odnositi prema svetovnoj vlasti koja otvoreno krši moralne norme na kojima je utemeljen pogled na život i svet ogromne većine građana? Ovo pitanje posebno je značajno za onih 95 posto Srba koji se - prema popisu iz 2002. - izjašnjavaju kao vernici.
U pravoslavnoj tradiciji postoji ideal simfonije duhovne i svetovne vlasti. Taj ideal, nesavršeno ostvaren u vreme Nemanjića, zasniva se na pretpostavci postojanja pogleda na život i svet nosilaca svetovne vlasti koji nije u raskoraku sa osnovnim vrednostima hrišćanskog učenja i tradicije. U savremenim okolnostima nužni je minimum da država prihvata eshatološku misiju i nadistorijsku suštinu Crkve, koja zauzvrat prihvata državu kao istorijsku ali i Božansku tvorevinu. U odnosu građana prema državi, taj osnovni minimum jeste da država ne zatire dobro i ne podržava zlo.
Niz događaja tokom proteklih godina, koji su dostigli vrhunac skaradnom paradom 10. oktobra, ukazuju da ni taj nužni minimum više ne postoji. Posle poluvekovnog košmara usledio je krakotrajni i varljivi predah. Sada se, nažalost, vraća vreme kada prestaje da bude moguć kompromis između ličnog integriteta čovekovog i zahteva države za krotkim povinovanjem normama koje su u raskoraku sa prirodnim pravom i božanskim učenjem. A da država upravo to zahteva, jasno je iz sladostrasno sadističke pretnje jednog od njenih funkcionera o „jezivoj reakciji" države na građansku neposlušnost.
VOLJA I NEVOLJA Gej parada i sve u vezi sa njom ukazuje da je u Srbiji sazreo novi društveno-politički model koji nema presedana u istoriji. S obzirom da ga je moguće jasno definisati, treba mu dati i pogodno ime: anarhotiranija. Osnovna odlika režima anarhotiranije jeste nesposobnost ili nemoć države da stane na put stvarnim kršiteljima zakona (anarhija), uz istovremenu težnju države da svojim podanicima nameće i da rigorozno sprovodi represivne zakone i norme ponašanja (tiranija).
Režim u Srbiji nevoljan je ili nemoćan da stane na put razularenim džihadistima koji kamenuju autobuse u Novom Pazaru, ratnim huškačima (muftija Muamer Zukorlić), korupcionašima („koferče"), prizivaocima dalje dezintegracije državne teritorije (Jožef Kasa), uzurpatorima privatnih poseda (ciganska divlja naselja), raspirivačima antisrpske i antipravoslavne nacionalne i verske netrpeljivosti (Sonja Biserko), otvorenim zagovornicima separatizma („64 županije"), da o lopovima raznih kalibara i stranačkih boja u državnim strukturama ne govorimo.
U isto vreme, režim u Srbiji brutalan je u obračunu sa građanima koji se drznu da izraze negodovanje zbog promovisanja sodomije, i koji ne prihvataju bizarne, nemoralne, pa i otvoreno psihopatološke „norme" koje režim nameće po nalogu svojih spoljnih mentora.
Za razliku od niza stranih ekspozitura koje podrivaju srpsku državu i naciju pod firmom nevladinog sektora i koje su apsolutno nedodirive, „Dveri", „Obraz" i „Pokret 1389" su sada na listi za odstrel. Nataša Kandić nekažnjeno šamara starca na ulici, ali Miša Vacić po kratkom postupku ide u zatvor zbog „kršenja zabrane okupljanja". Čeda Jovanović neometano troši milione nepoznatog porekla, ali se Raja Rodić nemilosrdno progoni. Kriminalci imaju kratke i duge cevi svih kalibara i marki, ali građanin besprekorne prošlosti teško da će dobiti oružani list.
LIBERALNI TOTALITARIZAM Režim u Srbiji normalizuje kriminal i kriminalizuje normalnost. Anarhotiranija na delu. Srpski narod izložen je kako teroru anarhije (na čijem su udaru, na primer, preostali Srbi u Novom Pazaru ili stanari zgrada u blizini ciganskih divljih naselja), tako i teroru režimske tiranije. Kao što je moj pokojni kolega Sam Fransis ukazao pre jedne decenije, na sličan način većinsko stanovništvo zapadnih zemalja na udaru je kako anarhije kriminalne podklase koju čine pripadnici „zaštićenih manjina", tako i tiranije države koja nameće kodekse govora i ponašanja, sračunate da razbiju koheziju zajednica zasnovanih na tradiciji, kulturi i kolektivnom sećanju.
Ideološka motivacija nosilaca anarhotiranije nije u afirmaciji raznolikosti niti zaštiti ljudskih prava ugnjetenih žrtava diskriminacije. Njihov cilj je prevaspitavanje Srbije, shodno ideološkim normama postmodernog, posthrišćanskog, posthumanog Zapada. Skaradni 10. oktobar podseća nas da totalitarizam liberalne demokratije savremenog Zapada nije suštinski drukčiji od totalitarizma boljševičkog tipa.
Pre tačno godinu dana upozorio sam sa ovih stranica „Geopolitike" da i na Zapadu i u Srbiji taj plišani totalitarizam na nišanu ima hrišćane, koji stoga treba da budu spremni na mučeništvo u sudaru sa državom koja sledi zlo, štiti zlo i zagovara zlo. Danas to upozorenje nažalost deluje još aktuelnije nego onda, jer su diktati svetovne države u Srbiji sada sasvim ogoljeno u suprotnosti sa višim zakonima.
Nije moguće izbeći ovu dilemu tvrdnjom da duša pripada Crkvi, a telo državi, jer je takva podela moguća samo u apstraktnom smislu. U stvarnosti, duša i telo su nerazdvojni u ovome svetu. Stoga ako povinovanje pravnim normama države preti spasenju i iziskuje apostaziju ili činjenje greha pred Bogom i ljudima, pravoslavni hrišćanin je dužan da ispoveda veru zarad Božje istine i spasenja svoje besmrtne duše. On mora da se suprotstavi kršenju Božje volje od strane države ili društva, naravno unutar zakonskih normi, ako to može, ali i putem građanske neposlušnosti, ako to mora.
Lojalnost državi i povinovanje njenim zakonima nije i ne sme da bude apsolutno. Ne ogrešiti dušu uvek mora da bude na prvom mestu. Ako vlast primorava svoje podanike na pad prihvatanjem ili činjenjem grešnih dela, dobro je i legitimno otkazati poslušnost državi. Treba slediti primer ispovednika i mučenika... I iskusiti svu najavljenu jezivost te i takve države.
Parada srama u Srbiji nikada više ne sme da se održi, makar i po cenu te „jezive reakcije". A jezivije teško da može biti nego što je.
SRĐA TRIFKOVIĆ
Izvor
U Srbiji je sazreo model bez presedana u istoriji - anarhotiranija. To je nesposobnost ili nemoć države da stane na put stvarnim kršiteljima zakona (anarhija), uz istovremenu težnju države da svojim podanicima nameće i da rigorozno sprovodi represivne zakone i norme ponašanja (tiranija)
Postupci Tadićevog režima stavljaju građane Srbije pred dilemu: kako se odnositi prema svetovnoj vlasti koja otvoreno krši moralne norme na kojima je utemeljen pogled na život i svet ogromne većine građana? Ovo pitanje posebno je značajno za onih 95 posto Srba koji se - prema popisu iz 2002. - izjašnjavaju kao vernici.
U pravoslavnoj tradiciji postoji ideal simfonije duhovne i svetovne vlasti. Taj ideal, nesavršeno ostvaren u vreme Nemanjića, zasniva se na pretpostavci postojanja pogleda na život i svet nosilaca svetovne vlasti koji nije u raskoraku sa osnovnim vrednostima hrišćanskog učenja i tradicije. U savremenim okolnostima nužni je minimum da država prihvata eshatološku misiju i nadistorijsku suštinu Crkve, koja zauzvrat prihvata državu kao istorijsku ali i Božansku tvorevinu. U odnosu građana prema državi, taj osnovni minimum jeste da država ne zatire dobro i ne podržava zlo.
Niz događaja tokom proteklih godina, koji su dostigli vrhunac skaradnom paradom 10. oktobra, ukazuju da ni taj nužni minimum više ne postoji. Posle poluvekovnog košmara usledio je krakotrajni i varljivi predah. Sada se, nažalost, vraća vreme kada prestaje da bude moguć kompromis između ličnog integriteta čovekovog i zahteva države za krotkim povinovanjem normama koje su u raskoraku sa prirodnim pravom i božanskim učenjem. A da država upravo to zahteva, jasno je iz sladostrasno sadističke pretnje jednog od njenih funkcionera o „jezivoj reakciji" države na građansku neposlušnost.
VOLJA I NEVOLJA Gej parada i sve u vezi sa njom ukazuje da je u Srbiji sazreo novi društveno-politički model koji nema presedana u istoriji. S obzirom da ga je moguće jasno definisati, treba mu dati i pogodno ime: anarhotiranija. Osnovna odlika režima anarhotiranije jeste nesposobnost ili nemoć države da stane na put stvarnim kršiteljima zakona (anarhija), uz istovremenu težnju države da svojim podanicima nameće i da rigorozno sprovodi represivne zakone i norme ponašanja (tiranija).
Režim u Srbiji nevoljan je ili nemoćan da stane na put razularenim džihadistima koji kamenuju autobuse u Novom Pazaru, ratnim huškačima (muftija Muamer Zukorlić), korupcionašima („koferče"), prizivaocima dalje dezintegracije državne teritorije (Jožef Kasa), uzurpatorima privatnih poseda (ciganska divlja naselja), raspirivačima antisrpske i antipravoslavne nacionalne i verske netrpeljivosti (Sonja Biserko), otvorenim zagovornicima separatizma („64 županije"), da o lopovima raznih kalibara i stranačkih boja u državnim strukturama ne govorimo.
U isto vreme, režim u Srbiji brutalan je u obračunu sa građanima koji se drznu da izraze negodovanje zbog promovisanja sodomije, i koji ne prihvataju bizarne, nemoralne, pa i otvoreno psihopatološke „norme" koje režim nameće po nalogu svojih spoljnih mentora.
Za razliku od niza stranih ekspozitura koje podrivaju srpsku državu i naciju pod firmom nevladinog sektora i koje su apsolutno nedodirive, „Dveri", „Obraz" i „Pokret 1389" su sada na listi za odstrel. Nataša Kandić nekažnjeno šamara starca na ulici, ali Miša Vacić po kratkom postupku ide u zatvor zbog „kršenja zabrane okupljanja". Čeda Jovanović neometano troši milione nepoznatog porekla, ali se Raja Rodić nemilosrdno progoni. Kriminalci imaju kratke i duge cevi svih kalibara i marki, ali građanin besprekorne prošlosti teško da će dobiti oružani list.
LIBERALNI TOTALITARIZAM Režim u Srbiji normalizuje kriminal i kriminalizuje normalnost. Anarhotiranija na delu. Srpski narod izložen je kako teroru anarhije (na čijem su udaru, na primer, preostali Srbi u Novom Pazaru ili stanari zgrada u blizini ciganskih divljih naselja), tako i teroru režimske tiranije. Kao što je moj pokojni kolega Sam Fransis ukazao pre jedne decenije, na sličan način većinsko stanovništvo zapadnih zemalja na udaru je kako anarhije kriminalne podklase koju čine pripadnici „zaštićenih manjina", tako i tiranije države koja nameće kodekse govora i ponašanja, sračunate da razbiju koheziju zajednica zasnovanih na tradiciji, kulturi i kolektivnom sećanju.
Ideološka motivacija nosilaca anarhotiranije nije u afirmaciji raznolikosti niti zaštiti ljudskih prava ugnjetenih žrtava diskriminacije. Njihov cilj je prevaspitavanje Srbije, shodno ideološkim normama postmodernog, posthrišćanskog, posthumanog Zapada. Skaradni 10. oktobar podseća nas da totalitarizam liberalne demokratije savremenog Zapada nije suštinski drukčiji od totalitarizma boljševičkog tipa.
Pre tačno godinu dana upozorio sam sa ovih stranica „Geopolitike" da i na Zapadu i u Srbiji taj plišani totalitarizam na nišanu ima hrišćane, koji stoga treba da budu spremni na mučeništvo u sudaru sa državom koja sledi zlo, štiti zlo i zagovara zlo. Danas to upozorenje nažalost deluje još aktuelnije nego onda, jer su diktati svetovne države u Srbiji sada sasvim ogoljeno u suprotnosti sa višim zakonima.
Nije moguće izbeći ovu dilemu tvrdnjom da duša pripada Crkvi, a telo državi, jer je takva podela moguća samo u apstraktnom smislu. U stvarnosti, duša i telo su nerazdvojni u ovome svetu. Stoga ako povinovanje pravnim normama države preti spasenju i iziskuje apostaziju ili činjenje greha pred Bogom i ljudima, pravoslavni hrišćanin je dužan da ispoveda veru zarad Božje istine i spasenja svoje besmrtne duše. On mora da se suprotstavi kršenju Božje volje od strane države ili društva, naravno unutar zakonskih normi, ako to može, ali i putem građanske neposlušnosti, ako to mora.
Lojalnost državi i povinovanje njenim zakonima nije i ne sme da bude apsolutno. Ne ogrešiti dušu uvek mora da bude na prvom mestu. Ako vlast primorava svoje podanike na pad prihvatanjem ili činjenjem grešnih dela, dobro je i legitimno otkazati poslušnost državi. Treba slediti primer ispovednika i mučenika... I iskusiti svu najavljenu jezivost te i takve države.
Parada srama u Srbiji nikada više ne sme da se održi, makar i po cenu te „jezive reakcije". A jezivije teško da može biti nego što je.
SRĐA TRIFKOVIĆ
Izvor
