Понављам, мантра и нарицање, које долази из лијепе њигхове, да су Хрвати натјерани, или угурани у краљевину СХС, равнајући се према тадашњем развоју догађаја, је бесмислена.
И равнајући се према тадашњимк околностима и пратећи развој догађаја па чак и поштујући форму, Хрвати су својом вољом, преко својих представника у Народном вијећу Државе СХС 24. новембра 1918. донијели одлуку о уједињењу са краљевином Србијом.
Наравно да је било прегршт идеја како би та нова творевина могла изгледати, но само једна од тих идеја бјеше у том времену и са процесима и развојем догађаја који су се дешавали реална, она која је и имплементирана успостављањем краљевине СХС, све друге, укључујући и лабаву конфедерацију, бејаху у том времену и нереалне и непроводиве и неозбиљне.
Сам неки плебисцит хрватског народа новембра или децембра 1918.године или који мјесец касније нити је био реалан нити могућ у том времену.
Плебисцит у Kорушкој октобра 1920. године као и плебисцит у Источној Пруској јула 1921. су елилог и другачијег развоја догађаја и другачијег историјскохг насљеђа, велики рат јесте завршио али је у јеку био руски грађански рат, како се ситуација на фронту мијењала, мијењали су се и интереси великих сила, ваљало се равнати према тазвоју догађаја.
Па и плебисцит у Горњој Шлеској марта 1921.године бјеше у јеку руско (совјетско) - пољског рата, наравно да је ту ваљало ојачати Пољску да постане снажнија брана бољшевикој пријетњи, која већ добија руски грађански рат, са истока.
Такав плебисцит хрватског народа, посебно што би се он морао омеђити неком територијом, а да поновим државу СХС тада нико није признао и веома је упитно колико су велике силе гледале благонаклоно што је уошште успостављена (реално је да нису гледале никако), апсолутно бјеше нереалан и неизводив.
Такође, Лондонски уговор (
овдје) иако је је једна земља и сила (а и реално једина сила која је искрено стајала иза тежњи Србије и Срба) Русија која је имала 1915-е важну улогу, престала да постоји, још увијек је одређивао ток догађаја, јер Италијани нису одустајали од тог уговора и оног што им је обећано
Pogledajte prilog 1017741
У таквом развоју догађаја, гдје су Хрвати били тек поданици земље која је изгубила рат и земље која је у фази распада, а не треба занемарити да су се неке хрватске јединице истакле злодјелима по Мачви и Србији, на њихове тежње (жеље и честитке) нико се не би обазирао, односно обазирао би се колико је то неопходно зарад неких процеса у будућности, прије свега да их искористе као реметилачки фактор у било којој твиревини којој се "прикалеме". И њих у било којем другом расплету није било нигдје. Тешко да су могли добити неку хрватску државицу, није реално да би то иједна сила прихватила, а и тада би то било баш окрњено, и без Далмације и без Славоније.
Једини начин да као поданици поражене стране предеверају безболно те процесе и сачувају (етнички хрватске) територије јесте био да се "прикалеме" земљи побједници, и да кроз такав развој догађаја методом миц по миц остваре и остварују своје тежње. Ту јесу имали упориште у Крфској декларацији, од које је можда била прилика да Срби учине отклон током Женевске конференције (али велико можда јер не знамо чему су нагињали кључни играчи), но тада и краљ Александар и српски представници нису моги знати све оно што ће се издешавати наредних деценија.
За Хрвате то бјеше не најбољи него незамисливо повољан епилог тих процеса, у сваком другом, не би их нигдје било. Они су велики добитници читаве те приче. Срби су на другој страни велики губитници.