Можда је овима из Базела тако згодно?
Народна банка Србије као експозитура интернационалних банкара
Иако се у домаћој јавности представља као независна и самостална у свом раду, тзв. Народна банка Србије радо извршава налоге и упутства које добија из иностранства, пре свега од стране Банке за међународна поравнања (Bankfor International Settlement – BIS) са седиштем у Базелу, Швајцарска. Колоквијални назив за ову организацију је „Централна банка централних банака“ што је и разумљиво, јер у њеном раду учествују искључиво гувернери централних банака (које су и саме у приватним рукама) уз учешће међународних банкарских организација са укупно 55 земаља чланица. Међутим, уже језгро или прстен које доноси најважније одлуке и одлучује о судбини светске економије чине централне банке следећих шест земаља: САД, Велике Британије, Швајцарске, Јапана, Италије и Немачке. Ни једна Влада на свету нема надлежност над овом установом која уз све то има и своју приватну полицију или гарду, што је практично чини недодирљивом.
Банка је иначе основанa 1930. на конференцији у Хагу, а од самих почетака пратиле су је бројне контроверзе и оптужбе да је сарађивала са нацистима и помагала им око склањања покраденог злата широм Европе. Готово пола века била је смештена у једном напуштеном хотелу са очигледном намером да не привлачи сувише пажње, да би коначно 1977. изградила велелепну управну зграду у облику чизме, веровали или не (слику можете видети у прилозима на крају текста). Ово неодољиво подсећа на роман Џорџа Орвела „1984“, у којем он описује будућност човечанства као чизму која гази људско лице, заувек.
Шта је то толико интересантно у вези ове банке са данашњег аспекта и какве то налоге и правила намеће земљама чланицама, наравно не кроз демократски изабране институције, већ уз помоћ уског круга људи који су давно узурпирали кредитно-монетарни систем као извор врхунске моћи и контроле над људима. Ради се о одређеним правилима или „стандардима“ под називом „Базел 1“ и „Базел 2“ који се односе на тзв. адекватност капитала банака изражену у процентима као однос датих кредита и других пласмана (различитог степена ризика) и сопственог капитала банке и који се намећу земљама широм света без знања њихове јавности. Нико не помиње да када би приватне банке зајмиле само штедњу, тј. постојећи новац како јавност верује, никакве кризе, поремећаји и прекомерни ризици не би постојали. Ови феномени су уско везани за дискреционо право комерцијалних банака да саме стварају (дефакто кривотворе) жирални или трансакциони новац у виду кредита који чини главнину ликвидне новчане масе, што је главни генератор свих могућих поремећаја у економији. Многи су стекли високе академске титуле и издашне бенефиције, само да би ћутали о овоме.
Поставља се питање како то да је наводно лоше по економију и монетарну политику једне земље ако се у рад централне банке мешају Влада и Парламент (или је не дај боже директно контролишу као што је случај у Кини), али је зато сасвим у реду ако њом управља једна страна установа у приватним рукама као што је BIS која састанчи и своје одлуке доноси далеко од очију и пажње широке јавности. Ако то нису двоструки стандарди и бацање прашине у очи лаицима по систему „једно причам, друго радим“, онда не знам шта јесте.
Наставак на:
http://www.nspm.rs/ekonomska-politi...kao-ekspozitura-internacionalnih-bankara.html
