Za 17,6 kilometara, zajedno sa mostom dugim 1.766 metara, platićemo 208 miliona evra ili nešto manje od 12 miliona po kilometru, dok je kilometar na težem terenu od Ljiga do Preljine koštao 7,6 miliona
Za ovu priču, videćete, važno je što je nadmorska visina Surčina 73 metra, a nadmorska visina Obrenovca 78 metara. Ova mesta treba da poveže auto-put dužine 17,6 kilometra. Ko nikada nije kročio ni u Surčin ni u Obrenovac iz ova dva podatka shvata da je reč o ravnici kroz koju će proći asfalt.
Niko u građevinarstvu neće reći da je ovo zahtevan posao, nešto što se ubraja u građevinske podvige. Pa zašto se uopšte baviti time? Zato što su u velikoj nesrazmeri kilometraža te deonice i novac koji ćemo dati za njenu gradnju. Kada je prvog marta ove godine premijer Aleksandar Vučić označio početak radova, saopštio je da je vrednost posla 208 miliona evra. Baš kad nam je saopštio tu cifru premijer nas je ohrabrio rekavši da je “Srbija na dobrom putu” i kako veruje “da je ovo zemlja pobednika i ljudi koji rade, a ne cinika, kibicera i onih koji dobacuju”. Kao da je primetio čuđenje na nekim licima, kao da je video da se neka usta otvaraju u znaku pitanja.
Ispada da će nas taj put koštati bezmalo 12 miliona evra po kilometru. Nije onda ni čudo što su jednog našeg građevinca francuski stručnjaci svojevremeno pitali “da li vi vaše puteve presvlačite zlatom”? Nekome će sigurno ovaj posao biti zlata vredan, ali za većinu će značiti tanji novčanik. Da nešto ne štima može se zaključiti ako se uporedi gradnja ove deonice sa deonicom Ljig – Preljina dužine 40,4 kilometra na istom, Koridoru 11. Ovaj deo auto – puta azerbejdžanska firma “Azvirt” izgradila je, zajedno sa domaćim podizvođačima, za 308 miliona evra. Računica kaže da nas je kilometar koštao u proseku 7,6 miliona evra. Na tom delu izgrađena su četiri tunela i 66 mostova i na osnovu tog broja može se zaključiti da je ova deonica bila srednje teška za rad.
Još malo upoređivanja: u našem komšiluku, u Hrvatskoj izgrađen je auto – put od Zagreba do Splita koji je koštao 2,3 milijarde evra, odnosno nešto manje od sedam miliona evra po kilometru. Moglo bi se reći da je ta saobraćajnica bila izuzetno teška za rad jer je kroz dalmatinski krš, na primer, moralo da se izgradi 14 tunela od kojih su dva duža od po pet i po kilometara.
Šta spaja auto-puteve Ljig – Preljina i Zagreb – Split? To što se i za jedan i drugi sumnja da su plaćeni više nego što treba. Za Hrvate nas nije briga, a za Ljig – Preljina… hm. Šta onda reći za deonicu Surčin – Obrenovac i cenu od 12 miliona evra po kilometru. Za kompletnu sliku važno je još reći da gradnja surčinsko – obrenovačke deonice (17,6 kilometara) uključuje i izgradnju mosta preko ušća Kolubare u Savu dugačkog 1 766 metara. Most naravno podiže značajno cenu gradnje, ali nelogično je da taj most, koliki god da je, podiže cenu po kilometru više nego onih 66 mostova i četiri tunela na deonici Ljig – Preljina. Jer, i odnos ukupne dužine puta i dužine mostova je približan u oba slučaja.
Na relaciji Ljig – Preljina imamo oko dva kilometra tunela dok za mostove nema zbirnog podataka. Najduži meri nešto više od 600 metara, a ostalih 65 u zbiru, prema nekim procenama, ima nešto više od dva kilometra. To znači da od 40,4 kilometra osmi deo iznose tuneli i mostovi, a na deonici od Surčina do Obrenovca most čini deseti deo saobraćajnice. Dakle, veća je koncentracija skupih objekata na ljiškom nego na surčinskom putu. I naravno nije isto graditi u ravnici i kroz brda. Pa, odakle onih 12 miliona evra po kilometru auto-puta?
Ima jedan čovek u Srbiji koji od crnog pravi belo, od belog crno, ali ni njegovo umeće neće biti dovoljno da objasni kako su u nas auto-putevi tako skupi.
Uočljivo je da u Srbiji cena kilometra auto – puta iz godine u godinu raste, bez obzira na teren i bez obzira što cene materijala ne divljaju. Mahmut Bušatlija, konsultant za investicije, svojevremeno je tvrdio da pri određivanju cene ipak postoje neka pravila. „Auto – put kroz Vojvodinu košta oko 2,5 miliona evra po kilometru, uz svu propratnu infrastrukturu, dok na blago brdovitom terenu”, kaže on, „vrednost kilometra skače na tri do četiri miliona evra”. Na izuzetno komplikovanim deonicama narasta na šest i više miliona evra.
Auto – put od Surčina do Obrenovca je ugovoren direktnom pogodbom dveju strana, srpske i kineske. Detalje ugovora javnost ne zna i verovatno još dugo neće saznati.
Ovde ćemo se nakratko zaustaviti i napraviti kratku ekskurziju u dečiji vrtić „Dragan Laković” u Bloku 61 na Novom Beogradu u kome ima mesta za 315 dece. Svako ko pomisli kakve veze imaju auto – put i vrtić potpuno je u pravu: nikakve. Sem, ako…
Ove godine za boravak u vrtićima u Beogradu prijavljeno je preko dvadeset hiljada mališana i prijavljivanje još traje. Upisaće se tek svaki treći, jer mesta ima za sedam hiljada mališana. Onaj vrtić koji pominjemo „Dragan Laković” otvoren je pre dve, tri godine i koštao je oko 1,8 miliona evra.
Sad izračunajte koliko je vrtića moglo da se izgradi ako je auto – put Surčin – Beograd preplaćen samo za 10 procenata (20,8 miliona evra). Eto kakve veze imaju vrtić i auto – put. Uostalom u Srbiji natalitet ionako opada.
I na kraju: gradnju i finansiranje auto – puta Ljig – Preljina a ugovarala je Tadićeva Vlada, a Surčin – Obrenovac garnitura Aleksandra Vučića.
Može i jeftinije, ali po međunarodnim pravilima
Deonica auto – puta Vladičin Han – Donji Neradovac na Koridoru 10 kod Vranja u dužini od 26,3 kilometra finansirana je kreditom Svetske banke i koštala je 73,8 miliona evra. Projekat je realizovan prema međunarodnim „FIDIC” pravilima. Na toj deonici izgrađena su 24 mosta, šest nadvožnjaka, i petlja „Vranje” sa krakovima dužine 1,35 km. Takođe, izgrađen je novi alternativni nekomercijalni put koji je paralelan auto – putu u dužini od 19,5 km sa deset mostova. Ovaj deo auto – putu otvoren je krajem novembra 2015. godine.
Pretvorio nas je u koloniju jeftine radne snage usput uništavajući domaće privrednike da ne prave konkurenciju strancima.
ни не постоји, тупко мој...
