Jel istorijski tacan film zaspanka za vojnike

Umri_muski

Legenda
Poruka
57.427
Opisuje neku bitku pre Cerske, u prvom svetskom, ali je vestina i logistika vojske tako ruzno opisana da moram da pitam jel istorijski tako bilo....

Причом о војницима тобџијске батерије у Првом светском рату, међу њима и тек свршеног студента биологије Стевана Jаковљевића, који су као и стотине хиљада других учинили да слава српске војске буде бесмртна, бави се филм „Заспанка за војнике”. Најновије филмско остварење Предрага Гаге Антонијевића биће премијерно представљено у четвртак 1. новембра од 20 сати у београдском Сава центру, а поводом обележавања 100 година од завршетка Првог светског рата. Дан касније биће и у биоскопима широм Србије.
Ратна драма „Заспанка за војнике” урађена је према сценарију Наташе Дракулић и Предрага Антонијевића, по мотовима „Српске трилогије” помало заборављеног Стевана Јаковљевића, који је у овом роману писао о преласку српске војске преко Албаније. Реч је о његовој првој књизи о 1914. години. Костимограф је Иванка Крстовић, сценограф Миленко Јеремић, директор фотографије Милош Кодемо
Патриотска читанка, како је своје најновије филмско остварење „Заспанка за војнике” насловио режисер Антонијевић, својеврсно је Јаковљевићево сећање на ратне другове, али и погинуле српске војнике у Првом светском рату, над чијим гробовима цвета мали плави цвет заспанка. Отуда и наслов филма „Заспанка за војнике”.


– Зашто патриотска читанка? Зато што је овај филм сликовити подсетник шта је заправо патриотизам. Филм је намењен младом свету, деци школског узраста. Заспанка, односно gentiana verna, је цвет коровастог облика, који је врло отпоран и који животиње не једу. Легенда каже да расте на гробовима војника. То нам се учинило као леп поетски наслов за филм. Радећи филм „Заспанка за војнике” углавном смо се држали записа Стевана Јаковљевића, људи које је он током ратних дана сретао, упознавао и које је уосталом и описао у својој трилогији. Оно што је новина јесте да у филму имамо и лик самог Стевана Јаковљевића. То је наша драматуршка интервенција, али смо се држали његовог језика, дијалога. Дакле, нисмо мењали ништа од онога како је то аутентично аутор написао. То је негде и снага филма – каже за „Политику” Предраг Антонијевић.
Стеван Јаковљевић, професор биологије и учесник Првог светског рата, долази на 20. годишњицу рада и отварање спомен-костурнице у село где је некада као војник боравио са својом Петом тобџијском батеријом. Нажалост, сусреће само команданта, а кроз њихова сећања прича се о судбини Пете тобџијске батерије која је престала да постоји управо у том селу...
 
Ono sto je sokantno je kako je ovo patriotski film?
Mislim jeste zato sto se Srbi u svakom ratu ponasaju tako da bukvalno zloupotrebe svoju vojsku....i izloze je nepotrebnim gubicima..

Uzasno los film , mazohisticki , a postoje stvarno dobri filmovi o prvom svetskom ratu koje ne znate....


Ali da ne sirim ,mene interesuje da li je stvarno taj pred Cerski period ovakav bio...
 
Čuj "pomalo zaboravljen" Stevan Jakovljević, a svaka kuća u Srbiji ima njegovu trilogiju na policama jer se to masovno kupovalo '80-ih kad je i krenulo ludilo. Inače brat Mir-Jam.

A film je pamfletić, kao i sve što je dvorski snimatelj Gaga Antonijević radio.
A ko je to? S obzirom da nikad nisam čuo za dotičnog, a kamoli da neko ima njegovu trilogiju.
 
A ko je to? S obzirom da nikad nisam čuo za dotičnog, a kamoli da neko ima njegovu trilogiju.



Али следећег јутра, Исајла нестало из бивака. Траже га на све стране. Њега нигде нема. По подне, неки војници, враћајући сеиз Солуна, рекоше да су видели Исајла у вароши где седи пред једном гостионицом, заваљен на столици, и пије каву.
Да би избегао задиркивање, Лука отишао у трупну комору. Пронашли су га и тамо.
— А ти, побратиме, дошао си овде на „мајалос“? — пита га Душан.
— Кипислцауф! — одговара мрзовољно Лука.
— Штета!... А ми пошли код тебе на каву.
— Због велике врућине престао је да пије каву — добаци Живадин.
Тек пред вече угледасмо Исајла, где се враћа из вароши, сав знојав и прашњав.
Кад га угледа, Лука као ударен електричном струјом, подскочи.
— Овам’! — ману му прстом.
Исајло приђе погнуте главе и натмурен.
— Господин посилни био је у вароши?
— Јесам, господине поручниче.
— А јеси ли имао дозволу?
— Нисам...
— А јеси ли питао кога? — и Лука му се приближи.
— Господине поручниче, питао сам своју стражњицу...
— Шта кажеш? — грмну Лука
— Питао сам стражњицу да ли може да издржи двајест пет батина. Она ми казала да може. И ја одо...
Шамар пуче преко његовог лица, да се Исајло занесе.
— А сад марш тамо, па ми скувај каву.
Враћа се мало после Исајло са шољицом, коју стави на сточић пред Луком.
— Ња... Хоће човек у Солун... Женске...
— Не пада ми то на памет, очију ми. Него, господин поручник, како дођосмо овде, и видо оне планине, е, нешто ме стеже овденак — он показа на груди и готово се загрцну.
Лука га погледа испитивачки и ублаженим тоном запита:
— А шта си видео у Солуну?
— Видео сам... видео, на станици, наше машине, и вагоне, где пише: „Српска
државна железница“ — и из очију му потекоше сузе.
И Луки се очи овлажише. Он шмркну и брзо запали цигарету.
— А-ха... Овај... други пут немој тако да радиш — саветује га благо. — Зашто као
несрећник неки идеш без пара? Питај... Даћу ти новац, па да кренеш као човек. Хајд’
сад, иди!.
 
Али следећег јутра, Исајла нестало из бивака. Траже га на све стране. Њега нигде нема. По подне, неки војници, враћајући сеиз Солуна, рекоше да су видели Исајла у вароши где седи пред једном гостионицом, заваљен на столици, и пије каву.
Да би избегао задиркивање, Лука отишао у трупну комору. Пронашли су га и тамо.
— А ти, побратиме, дошао си овде на „мајалос“? — пита га Душан.
— Кипислцауф! — одговара мрзовољно Лука.
— Штета!... А ми пошли код тебе на каву.
— Због велике врућине престао је да пије каву — добаци Живадин.
Тек пред вече угледасмо Исајла, где се враћа из вароши, сав знојав и прашњав.
Кад га угледа, Лука као ударен електричном струјом, подскочи.
— Овам’! — ману му прстом.
Исајло приђе погнуте главе и натмурен.
— Господин посилни био је у вароши?
— Јесам, господине поручниче.
— А јеси ли имао дозволу?
— Нисам...
— А јеси ли питао кога? — и Лука му се приближи.
— Господине поручниче, питао сам своју стражњицу...
— Шта кажеш? — грмну Лука
— Питао сам стражњицу да ли може да издржи двајест пет батина. Она ми казала да може. И ја одо...
Шамар пуче преко његовог лица, да се Исајло занесе.
— А сад марш тамо, па ми скувај каву.
Враћа се мало после Исајло са шољицом, коју стави на сточић пред Луком.
— Ња... Хоће човек у Солун... Женске...
— Не пада ми то на памет, очију ми. Него, господин поручник, како дођосмо овде, и видо оне планине, е, нешто ме стеже овденак — он показа на груди и готово се загрцну.
Лука га погледа испитивачки и ублаженим тоном запита:
— А шта си видео у Солуну?
— Видео сам... видео, на станици, наше машине, и вагоне, где пише: „Српска
државна железница“ — и из очију му потекоше сузе.
И Луки се очи овлажише. Он шмркну и брзо запали цигарету.
— А-ха... Овај... други пут немој тако да радиш — саветује га благо. — Зашто као
несрећник неки идеш без пара? Питај... Даћу ти новац, па да кренеш као човек. Хајд’
сад, иди!.
Hvala, mada nije mi poznato.
 

Back
Top