Iako nisam hrišćanin, od svih hrišćanskih crkava izdvojio bih Jehovine svedoke i nazvao ih autentičnim hrišćanima. Postoji čitav niz objektivnih razloga za ovakvu moju tvrdnju. Naveo bih samo neke. Ni pravoslavci, ni katolici, niti većina protestanata ne propovedaju svoja verska ubeđenja izvan svoje crkve. Jehovini svedoci idu od vrata do vrata, u najudaljenije krajeve sveta, i propovedaju Hristovo učenje. I to čine zato što je to Isus Hrist naredio svojim apostolima nazvavši ih svojim svedocima. Za vreme Drugog svetskog rata svi hrišćani su učestvovali u ratu - oni nisu. Katolici u Evropi podržavali su Hitlera, katolici u Americi borili su se protiv njega. Većina protestanata takođe; kao i veliki deo pravoslavaca. Jehovini svedoci u Nemačkoj, ako su bili Nemci, slati su u koncentracione logore, mučeni i ubijani; i bilo je dovoljno samo da se odreknu vere i da odmah budu pušteni na slobodu. Ali nisu to učinili iz istog razloga kao Isus Hrist. Jehovini svedoci bili su maltretirani i u Americi, gde su čak i mormoni služili vojsku i učestvovali u ratu.
Osvrnuo bih se malo na to kako praktično izgledaju njihove propovedi. Meni su uvek bili simpatični ljudi koji nešto propovedaju i nikad nisam mogao da odbijem ljude koji govore o bogu. Tako sam upoznao neke propovednike Jehovine svedoke i sa njima stupio u kontakt. Ali naša verska diskusija za kratko vreme pretvorila se u njihove agresivne nasrtaje – i na kraju se dogodilo da sam ja njima propovedao svoja verovanja i praktično im dokazao da su oni obični lažovi i prevrtljivci. I ne samo to, već sam ih ubedio u to da se oni svesno i namerno služe lažima da bi zavodili ljude koji se nalaze na nižem nivou svesti.
Kao prvo, kada sam jednoj grupi propovednika rekao kako smatram da je život kosmički fenomen a ne privilegija jedne planete i da prosto buja u svemiru, govoreći im pri tom da NASA ima astronomske mape sa spiskom od preko milion galaksija, a da svaka galaksija ima preko sto milijardi zvezda; oni su se odmah skoncentrisali na Sunce. I tada mi je jedan lepo obučen i na prvi pogled obrazovan momak sasvim smireno i samouvereno rekao sledeće: „Bog je postavio Sunce u odnosu na Zemlju tako da ako se približi Zemlji za jedan centimetar sve na našoj planeti bi izgorelo, a ako se udalji za jedan centimetar sve bi se zaledilo.” Da bi upotpunio svoj verski doživljaj, naglasio je ono „Samo jedan centimetar!” Ja sam istog trenutka pukao od smeha. Prvo sam mu rekao da srednja udaljenost između Zemlje i Sunca iznosi 149.670.000 kilometara; da Zemljina putanja oko Sunca ima oblik elipse i da se u afelu (apogelu), negde između 3. i 5. jula, Zemlja nalazi najdalje od Sunca, preko 152.000.000 kilometara; a da se u perihelu, negde između 3. i 5. januara nalazi najbliže Suncu, oko 147.500.000 kilometara; i da je to kretanje od oko 4.500.000 kilometara samo za pola godine. Ali da to nema nikakve veze sa klimom na Zemlji, jer je na severnoj Zemljinoj polulopti najtoplije kad je Sunce najdalje a najhladnije kad je Sunce najbliže Zemlji, zato što temperatura ne zavisi od udaljenosti dva nebeska tela, već od ugla pod kojim Sunčevi zraci padaju na Zemlju; da ugao pada Sunčevih zraka 22. juna iznosi 45º a 22. decembra 15º i da nam ništa ne bi falilo čak i kad bismo bili bliži Suncu za 10.000.000 kilometara. Uverio sam ih u ovo što sam im ispričao i strahovito ih ponizio, jer, primetio sam da im je bilo neprijatno što sam ih uhvatio u laži.
Kao drugo, pročitao sam u jednom njihovom časopisu „njihovu proverenu istinu”, citiram, da je „Zemlja jedina planeta u svemiru koja ima boju” i da je to rekao jedan američki astronaut. Opet sam pukao od smeha, jer astronaut koji ide u svemir ne može da izgovori ovakvu glupost. Istina je, kada se Zemlja posmatra iz orbite, da jedino ona ima dominantno plavu boju (vidi se i Sunce koje je crvenkasto); ali ako bi se Mars posmatrao iz njegove orbite, onda bi jedino on imao boju, i to crvenkasto-narandžastu; Jupiter bi bio plavo-sivo-narandžast; Saturn narandžasto-crven; Uran crvenkasto-ljubičast; Neptun plavo-žut itd; i to zato što je svemir ogroman, razdaljine su još veće – i ostala nebeska tela se vide samo kao tačke. I u to sam ih ubedio i dokazao im da namerno lažu.
Kao treće, oni javno propovedaju kako je Biblija najstarija knjiga na svetu. Kada sam im dokazao da je najstarija knjiga na svetu Ep o Gilgamešu, napisan oko 1700. godine pre naše ere, a da je Mojsije napisao prve knjige Starog zaveta između 1513. i 1473. godine pre naše ere (i da je Postanje u velikoj meri prepisano iz Gilgameša), sa čime su se oni složili, mislim na ovaj prvi deo o Bibliji, onda su se na brzinu povukli i rekli mi da se misli na to da je Biblija prva knjiga koja je štampana u formi knjige 1492. godine naše ere. Kada sam im ja rekao da je Johanes Gutenberg prvu Bibliju štampao 1455. a ne 1492. godine kad je Kolumbo „otkrio” Ameriku, ponovo su se povukli. I u to sam ih ubedio i dokazao im da namerno lažu.
Kao četvrto, kada smo diskutovali o potopu, oni su tvrdili da je Zemlja pre potopa imala drugačiji reljef nego danas, da nije imala planine, brda i doline, niti velika mora, te da je Ararat bio brdo ne veće od 50 metara, a da je nekakav bog posle potopa načinio udoline u koje je smestio okeane i tako stvorio današnji reljef. Ja sam im tada rekao da to nije tačno, da sve planete imaju neravan teren – visoke planine i velike udoline – i da nema razloga da Zemlja bude uslovno rečeno ravna; i kada bi se sva voda iz atmosfere spustila na tlo da bi se nivo svetskih mora podigao za oko dvesta metara; da tu nema govora o opštem, globalnom potopu, i da ga nikada nije ni bilo. Ako bi se teoretski, samo teoretski, mogao dogoditi takav potop da iz vode viri vrh Ararata (visok 5165 m) – onda bi iz vode virile i Ande u Južnoj Americi (vrhovi – u Kolumbiji, Tolima 5215 m i Kajambe 5790 m; u Ekvadoru, Kotopaksi 5897 m i Čimborazo 6310 m; u Peruu, Huaskaran 6768 m i Koropuna 6615 m; u Boliviji, Iljampu 6388 m, Sajama 6542 m i San Pablo 6118 m; i u Čileu, Ljuljaljako 6723 m, Ohos del Salado 6863 m i Akonagva 6960 m), što bi ličilo na pravi pravcati banana-kontinent; zatim vulkanski vrhovi Popokatepetl (5452 m) i Orizaba (5747 m) u Meksiku; zatim Kenijske planine (vrhovi – Kilimandžaro, 5895 m; i Kenija 5199 m) u Africi; a o Himalajima koji imaju na desetine planinskih vrhova viših od 5500 metara ne bih ni govorio, oni bi bili ogroman kontinent. Oni nalaze dokaz o tome da su Najviši vrhovi Himalaja nekada bili pod vodom zato što su tamo neki alpinisti pronašli školjke. Ali to razumnom čoveku ne govori ama baš ništa iz prostog razloga što je cela Indija posebna ploča i što je nekada bila ostrvo koje se sudarilo sa ostatkom azijskog kopna, taj sudar je izazvao tektonske poremećaje i podzemne sile koje i dan-danas uzdižu Himalaje – i tako se nekadašnje morsko dno sa sve školjkama našlo na visini od 8848 metara. Na Andama i u Meksiku na visokim planinskim vrhovima nema školjki, zato što oni nikada nisu bili pod vodom. Rekao sam im i to da je teoretski moguće da se potop odigrao na Marsu, jer na toj planeti najveći vrh Mons Olimpus, zapravo vulkan viši od 27000 metara, u slučaju opšteg potopa do koga je u prošlosti moglo doći, bio bi znatno viši od ostalih planinskih vrhova i da bi on mogao biti Ararat iz Biblije, jer je najveći vulkan u Sunčevom sistemu, a voda koja je tekla na Marsu pre oko milion godina napravila je najveći kanjon u Sunčevom sistemu, Vales Marineris; da je Noje sa Marsa pobegao na Zemlju i osnovao stare sumerske gradove i dao im imena, kao i imena rekama Tigris i Eufrat po rekama iz zavičaja. Oni su se na to nasmejali i cinički mi rekli kako ja hoću da im kažem da je reka sišla sa Marsa na Zemlju. Onda sam im ja rekao da je Pert veliki grad na zapadu Australije, ali da su ga osnovali doseljenici iz gradića Pert iz Škotske dajući mu ime po svom zavičaju a ne noseći ga sa sobom na jedrenjaku. Kada sam im rekao da su ljudi do dvadesetog veka viđali anđele a od dvadesetog veka UFO-e i vanzemaljce, oni su mi rekli da ja verujem u svemirski brod, na šta smo se svi cinički nasmejali. I u to sam ih ubedio i dokazao im da namerno lažu.
Kao peto, oni tvrde da je svet (ne samo naša planeta, već ceo svemir) star doslovno šest do sedam hiljada godina, što je neviđena budalaština. Poznata istorija Indije ima neprekinut kontinuitet dvanaest hiljada godina unazad od našeg vremena, ljudski rod je još stariji, a svemir je daleko stariji, kao da uopšte nisu čuli za svetlosnu godinu i priču da je neka zvezda daleko od nas nekoliko miliona svetlosnih godina. Ako je svemir star između šest i sedam hiljada godina - onda dve najudaljenije tačke u svemiru ne smeju biti dalje jedna od druge od sedam hiljada svetlosnih godina. Da ne govorimo o tome koliko pojma nemaju o tome da telesni ili organski oblik života nigde u svemiru i nikada ne može izbeći četiri parametra koja ga definišu; a to su: rođenje, bolest, starost i smrt. Bog je, kao, stvorio Adama i Lilit, kasnije Evu, a oni su imali pupak. Kako ako se nisu rodili iz utrobe? Bog im je rekao da se množe i napune zemlju, a obećao da će živeti večno. Kakve nebuloze. Bog je nekada govorio sa ljudima, i čak im davao savete kako i gde da vrše nuždu (iza šatora), a danas nema nikakav kontakt... Pa kako je moguće da u XXI veku neko veruje u ovakve teške nebuloze?... I ovo ne bih uopšte komentarisao, jer bi svaki komentar na ove gluposti bio budalaština.
Nadalje, kada ih čovek uhvati u laži, oni se ponašaju kao mala deca, trepere očima i ne smeju da pogledaju sagovornika, a onda optužuju ljude koji ih razotkriju da su protiv boga zato što ne veruju nego istražuju. I, da, ne protivim se ja bogu, dapače cenim i uvažavam kreatora svih svetova, ali užasno se protivim ovom i ovakvom propagiranju božanskog lika.
MPM
