Odma’ je on sve znao.
Sve se to vidi, svakom je jasno, samo badava sva ta pamet, kad od nje samo vidiš, šta će te opaliti po čelu, a ne moš’ pobeć.
Aj’ Lalo, šta s’ tako na kraj srca? Nije to ništa, a mog’o si biti i malo pametniji, sa tim što si tako o’ma’ vid’o, kao da je čuo neki tihi glas u glavi kako ga teši. Nije ga davno čuo, još od rata, ali kao ni tad, ni sad mu se nije baš obradovao. Normalan čovek ne vole baš te glasove, k’o da sam sebi nje dosta, mislio je.
Dabome da nije, nastavljao je glas, mameći ga u prepirku.
Do Šarkanjoša mu je trebalo oko sat i po peške. Vedra, jovanska noć uvlačila mu se pod krsta, dok je teškim korakom, polako išao rubom sela, starim malo skrivenim drumom iza bašti, sve stiskajuči sveže zaklanog petla koga mu je Sosa lepo upakovala.
E, moja Soso, poče da jadikuje u mislima, ali odjednom ukaza mu se jedna misao koja namah prekide stari dobro posnat sled jadikovki i kukumavčenja.
Čekaj malo, a šta ako je to Sosa to sve izmislila u dogovoru sa onom banbetinom? Sinulo mu tako niotkuda, izgovorio bi i glasno, samo da se nije plašio mraka. Skoro da mu je laknulo, vragolasti osmeh se zaleti na čas, ali pre nego što mu je i dotakao usne, na promaji razuma, iskra nade gasnu.
Nije, ne nadaj se zaludo. Zna moja Sosa svašta, ali ne bi ona dala najvećeg petla za kakvu komendiju. Da je mlađa, tamo negde, pre pet šest godina, onda bi joj možda tako nešto i palo na pamet, ali petla, mog Šandora, najjačeg i najglasnijeg u selu, ta nije dotle valjda došlo.
Glas u glavi ponovio mu je samo jednu reč
Valjda.
Čudna je to reč, pomsli. Namah mu dozva u sećanje skoro zaboravljenu rečenicu njegovog pašenoga:
„Ma, neće valjda danas, u dvadesetom veku, kad su ljudi sišli i na mesec, sad ovi naši na Balkanu da se pokolju k’o ljudožderi, samo čerez ko je kakve vere i nacije?“
To je bilo poslednje što je čuo od njega, jer se telefonska veza sa Sarajevom posle prekinula. A još negde otprilike posle tri meseca, taj njegov paša mu je jednog jutra osvanuo na kapiji, trideset kila lakši.
„Da mi niko više nikad ne pomene reč valjda“ -govorio je paša potom i govori još. Sad ga svi zovu Paša. Pometen na kratko raznim sećanjima, skoro da je zaboravio kuda je krenuo, a tiha srebrna noć obasjavala mu je razrovani smrznuti kolski put ka šumi.
Ta odvratna babetina. Makra, šta ona ima da se petlja? Ko je nju i pit’o uopšte? U vremena, kad se znao red, takve su bacali u Dunav, kamo sreće da je tako i ostalo? Danas se lepo ode kod lekara, čovek učio škole zna valjda, da prepiše lek, koji treba i gotov pos’o. Daš mu još litru rakije i po kile švargle pride i bog te veselio.
Glas u glavi ponovio mu je samo jednu reč
Valjda.
Trznu se.
I Braci Popovu su prepisivali lekove, pa nije doček’o ni najranije šljive, pre dva leta.
To sad je bio njegov glas, njegova misa, bio je siguran. Ljutito nabivši šešir skoro preko ušiju, odluči namah da se ne obazire na svakakve misli o tamo nekim Bog da im dušu prosti.
Znao je Lala da se inati, o još kako, to bi mu pomoglo da otera strah, jedino što sad baš nije znao tačno kome ili čemu da se inati.
To je veliki problem Lalo, javio se glas, a kao da je malko ličio na Sosin kad ga prekoreva zbog nekih tričavih gluposti.
Makri? Šta zna glupava baba? Sosi? Njegovoj Sosi koja se sva shrvana bolešču, uprepodobila moleći ga da posluša Makru?
Čudno, na trenutak mu se učinilo, kao da ga ona moli ustvari za nešto, hm, sasvim drugo.
Ma, ne fantaziraj čoveče! Samo ti još fali da poblesaviš, skoro da je viknuo.
Glas u glavi je, gle čuda, uspeo da sastavi celu rečenicu.
Svako ima svoj breg Lalo, neko viši neko niži i sa njega svakom puca poglad na svet okolo, a to ko će šta na tom šaru da ugleda, zavisi samo od njega samog.
Ma, šta lupetaš? Očas je rešio je da upusti u prepirku, tako bi mu prijalo da se posvađa sa nekim, pa makar i sa duhovima.
Kakav breg, kakvi bakrači? ’Di ti ovde vidiš breg? Aj’ mani me se više.
Ogoljena šuma je pod srebrnim zvezdanim sjajem pružala esencijalni uzor uzvišenog nereagovanja na Laline upitne poglede, koje je razbacivao po okolnom golom drveću, tražeći valjda nekakve odgovore.
Ipak, kao da ga j onaj strah od mraka malo prošao. Prvo , nije bilo baš tako mračno, put iako grbav, lepo se video, a kroz golo granje pojavio se i Mesec.
Jeste Mesec, njemu se klanjaju kojekake babe, Treb’o sam poslat’ Makru nek’ se malo lomata po ovom smrznutom blatu i šta ja uopšte tražim u toj priči?
Ovo ti nije nikakva priča Lalo, nisi ti toliko važan da bi takav dospeo u priču, - kao da začu opet.
A, nego ’di sam dosp’o? Bilo mu baš svejedno što je počeo da priča sa glasovima unutar svoje glave.
Pa u vic Lalo, dadi drugo?
To mu nije bilo svejedno, ima on sujete, o još kako. Ne bi ga drugačije, baš toliki vicevi voleli.
Vic? E, nabijem te znaš već našta.
Jako mi je te žao Lalo. Ti ustvari i nisi tako loš, al’ kanda ni ovog puta, nema ti leka. Vic ti ne gine.
Nema leka?
Prekipelo mu je. Znao je on da, koliko god mu se neki problem učini velik i nerešiv, ceo svet o njemu posle zna samo da priča viceve. Niko ne zna kroz šta normalan čovek danas prolazi, svi bi samo viceve.
Nema leka? E, vol’o bi’ tebe da vidim na mom mestu. Sad će biti opet, Lala mlakonja, Lala papučar, žena ga opet prevarila, Lala budala, baba ga obrlatila za ko zna čije babe zdravlje.
Ovo poslednje učinilo mu se malo čudno, malo ne baš primereno. Crnogorci su vicevima lenji, bosanci, hm, malko onako ne baš pametni, Lale su, je’l Lale, svakakvi recimo, al’ nisu baš budale. Koliko se on raazumeo u viceve, nešto tu nije sasvim štimalo, ne onako kako bi trebalo u jednom normalnom vicu.
Ono iščezavajuče malo od paorske intuicije koje se još ponegde zapatilo kod Lale u glavi, kao da je malo živnulo. Posle takvih iskustava čoveku misli obično krenu nekim uravnoteženijim tokom.
Lala mlakonja, zapitao se, ozbljno, ali za svaki slučaj ipak ne glasno.
Jesam, pa šta? Ima boljih al’ ko je njoj kriv što nije mislila koga bira?
Čuj mislila? Trčala je da se uda k’o da je štapom teraju.
Za njega il’ u Dunav s brega.
Eto ti breg, ko je rek’o da ovde nema bregova?.
Moja Sosa, moj ponos,
Moja golubica.
Sastavi ga odjednom kiša suza (uh, dobro je nema nikog, niko ne gleda)
Tek mu je sad postalo jasno, a oma je sve znao, još na samom početku, kako je to čudno, mislio je, krišom brišući oći, tobože otirući nos rukavom kaputa. Niko nije mogao da vidi Lalu kako plače, to još nije stiglo u viceve.
Retki su trenuci kad se pošten paor prepusti svojim elegičnim osećanjima. Jako retki.
Ne ide to uz svakodnevne poslove, a ni uz svakonoćne. Dani prolaze, noći za njima, čitave godine, ide život, a da se ni ne prisetimo za čas, ko smo, a još manje uz koga smo, mislio je. Nije bio tužan niti žalostan, bilo mu je samo malko žao što je tolike godine stuk’o trčeći k’o ajgir za nečim što mu se sad činilo važnim isto koliko i preklanjski sneg.
Treba posejat’, znao je on dobro, treba i pokupit’, al’ treba kadgod živet’, rašta sam se i rodio.
Bio je na sred šume, u neko gluvo doba na svečar. Kao vilinska vlas tanka mesečine belasala se na šuškavoj trsci rukavca Šarkanjoš. Malo je reći, da okolo nije bilo ničeg živog. Svejedno, krio se, plaćući k’o April, devetsto osamdesete. Bilo mu je samo malko žao, nije baš tačno znao koga ili čega, važno mu je ipak bilo da ga niko ne vidi.
Kao što to uvek biva u normalnog sveta, ta njegova nevolja, ta sujeta od života lagodnog, Inat, iznenadno uviđanje ko je on, Lala, uz koga je, takav i kakav je, najposle uz mnogo te sete, onom jedinom pravom Hemijom, sve to, začelo je u Lali jednu iskru nečeg novog, čak bi smo mogli i kasti nekoga novog, negde pod njegovim prostranim temenom, tačnije međ’ njegovim malko klempavim ušima.
Iskra mikrokozma, koja čim ugleda svest o sebi, prvo svima pokaže koliko voli da živi taj svoj život.
Inateći se, kako drugačije, jer je dosad moglo ovako, a sad kad sam ja tu, e sad ja neću tako. (sad neću, ni kako ja ’oću, ustvari)
Stajao je na obali gledajući nekakvu čudnu svetlucavu izmaglicu preko rukavca.
- Nema leka. A? -po prvi put prozbori u tamu.
- E, sa’š vidit’ kako nema leka.
Nastaviće se
Sve se to vidi, svakom je jasno, samo badava sva ta pamet, kad od nje samo vidiš, šta će te opaliti po čelu, a ne moš’ pobeć.
Aj’ Lalo, šta s’ tako na kraj srca? Nije to ništa, a mog’o si biti i malo pametniji, sa tim što si tako o’ma’ vid’o, kao da je čuo neki tihi glas u glavi kako ga teši. Nije ga davno čuo, još od rata, ali kao ni tad, ni sad mu se nije baš obradovao. Normalan čovek ne vole baš te glasove, k’o da sam sebi nje dosta, mislio je.
Dabome da nije, nastavljao je glas, mameći ga u prepirku.
Do Šarkanjoša mu je trebalo oko sat i po peške. Vedra, jovanska noć uvlačila mu se pod krsta, dok je teškim korakom, polako išao rubom sela, starim malo skrivenim drumom iza bašti, sve stiskajuči sveže zaklanog petla koga mu je Sosa lepo upakovala.
E, moja Soso, poče da jadikuje u mislima, ali odjednom ukaza mu se jedna misao koja namah prekide stari dobro posnat sled jadikovki i kukumavčenja.
Čekaj malo, a šta ako je to Sosa to sve izmislila u dogovoru sa onom banbetinom? Sinulo mu tako niotkuda, izgovorio bi i glasno, samo da se nije plašio mraka. Skoro da mu je laknulo, vragolasti osmeh se zaleti na čas, ali pre nego što mu je i dotakao usne, na promaji razuma, iskra nade gasnu.
Nije, ne nadaj se zaludo. Zna moja Sosa svašta, ali ne bi ona dala najvećeg petla za kakvu komendiju. Da je mlađa, tamo negde, pre pet šest godina, onda bi joj možda tako nešto i palo na pamet, ali petla, mog Šandora, najjačeg i najglasnijeg u selu, ta nije dotle valjda došlo.
Glas u glavi ponovio mu je samo jednu reč
Valjda.
Čudna je to reč, pomsli. Namah mu dozva u sećanje skoro zaboravljenu rečenicu njegovog pašenoga:
„Ma, neće valjda danas, u dvadesetom veku, kad su ljudi sišli i na mesec, sad ovi naši na Balkanu da se pokolju k’o ljudožderi, samo čerez ko je kakve vere i nacije?“
To je bilo poslednje što je čuo od njega, jer se telefonska veza sa Sarajevom posle prekinula. A još negde otprilike posle tri meseca, taj njegov paša mu je jednog jutra osvanuo na kapiji, trideset kila lakši.
„Da mi niko više nikad ne pomene reč valjda“ -govorio je paša potom i govori još. Sad ga svi zovu Paša. Pometen na kratko raznim sećanjima, skoro da je zaboravio kuda je krenuo, a tiha srebrna noć obasjavala mu je razrovani smrznuti kolski put ka šumi.
Ta odvratna babetina. Makra, šta ona ima da se petlja? Ko je nju i pit’o uopšte? U vremena, kad se znao red, takve su bacali u Dunav, kamo sreće da je tako i ostalo? Danas se lepo ode kod lekara, čovek učio škole zna valjda, da prepiše lek, koji treba i gotov pos’o. Daš mu još litru rakije i po kile švargle pride i bog te veselio.
Glas u glavi ponovio mu je samo jednu reč
Valjda.
Trznu se.
I Braci Popovu su prepisivali lekove, pa nije doček’o ni najranije šljive, pre dva leta.
To sad je bio njegov glas, njegova misa, bio je siguran. Ljutito nabivši šešir skoro preko ušiju, odluči namah da se ne obazire na svakakve misli o tamo nekim Bog da im dušu prosti.
Znao je Lala da se inati, o još kako, to bi mu pomoglo da otera strah, jedino što sad baš nije znao tačno kome ili čemu da se inati.
To je veliki problem Lalo, javio se glas, a kao da je malko ličio na Sosin kad ga prekoreva zbog nekih tričavih gluposti.
Makri? Šta zna glupava baba? Sosi? Njegovoj Sosi koja se sva shrvana bolešču, uprepodobila moleći ga da posluša Makru?
Čudno, na trenutak mu se učinilo, kao da ga ona moli ustvari za nešto, hm, sasvim drugo.
Ma, ne fantaziraj čoveče! Samo ti još fali da poblesaviš, skoro da je viknuo.
Glas u glavi je, gle čuda, uspeo da sastavi celu rečenicu.
Svako ima svoj breg Lalo, neko viši neko niži i sa njega svakom puca poglad na svet okolo, a to ko će šta na tom šaru da ugleda, zavisi samo od njega samog.
Ma, šta lupetaš? Očas je rešio je da upusti u prepirku, tako bi mu prijalo da se posvađa sa nekim, pa makar i sa duhovima.
Kakav breg, kakvi bakrači? ’Di ti ovde vidiš breg? Aj’ mani me se više.
Ogoljena šuma je pod srebrnim zvezdanim sjajem pružala esencijalni uzor uzvišenog nereagovanja na Laline upitne poglede, koje je razbacivao po okolnom golom drveću, tražeći valjda nekakve odgovore.
Ipak, kao da ga j onaj strah od mraka malo prošao. Prvo , nije bilo baš tako mračno, put iako grbav, lepo se video, a kroz golo granje pojavio se i Mesec.
Jeste Mesec, njemu se klanjaju kojekake babe, Treb’o sam poslat’ Makru nek’ se malo lomata po ovom smrznutom blatu i šta ja uopšte tražim u toj priči?
Ovo ti nije nikakva priča Lalo, nisi ti toliko važan da bi takav dospeo u priču, - kao da začu opet.
A, nego ’di sam dosp’o? Bilo mu baš svejedno što je počeo da priča sa glasovima unutar svoje glave.
Pa u vic Lalo, dadi drugo?
To mu nije bilo svejedno, ima on sujete, o još kako. Ne bi ga drugačije, baš toliki vicevi voleli.
Vic? E, nabijem te znaš već našta.
Jako mi je te žao Lalo. Ti ustvari i nisi tako loš, al’ kanda ni ovog puta, nema ti leka. Vic ti ne gine.
Nema leka?
Prekipelo mu je. Znao je on da, koliko god mu se neki problem učini velik i nerešiv, ceo svet o njemu posle zna samo da priča viceve. Niko ne zna kroz šta normalan čovek danas prolazi, svi bi samo viceve.
Nema leka? E, vol’o bi’ tebe da vidim na mom mestu. Sad će biti opet, Lala mlakonja, Lala papučar, žena ga opet prevarila, Lala budala, baba ga obrlatila za ko zna čije babe zdravlje.
Ovo poslednje učinilo mu se malo čudno, malo ne baš primereno. Crnogorci su vicevima lenji, bosanci, hm, malko onako ne baš pametni, Lale su, je’l Lale, svakakvi recimo, al’ nisu baš budale. Koliko se on raazumeo u viceve, nešto tu nije sasvim štimalo, ne onako kako bi trebalo u jednom normalnom vicu.
Ono iščezavajuče malo od paorske intuicije koje se još ponegde zapatilo kod Lale u glavi, kao da je malo živnulo. Posle takvih iskustava čoveku misli obično krenu nekim uravnoteženijim tokom.
Lala mlakonja, zapitao se, ozbljno, ali za svaki slučaj ipak ne glasno.
Jesam, pa šta? Ima boljih al’ ko je njoj kriv što nije mislila koga bira?
Čuj mislila? Trčala je da se uda k’o da je štapom teraju.
Za njega il’ u Dunav s brega.
Eto ti breg, ko je rek’o da ovde nema bregova?.
Moja Sosa, moj ponos,
Moja golubica.
Sastavi ga odjednom kiša suza (uh, dobro je nema nikog, niko ne gleda)
Tek mu je sad postalo jasno, a oma je sve znao, još na samom početku, kako je to čudno, mislio je, krišom brišući oći, tobože otirući nos rukavom kaputa. Niko nije mogao da vidi Lalu kako plače, to još nije stiglo u viceve.
Retki su trenuci kad se pošten paor prepusti svojim elegičnim osećanjima. Jako retki.
Ne ide to uz svakodnevne poslove, a ni uz svakonoćne. Dani prolaze, noći za njima, čitave godine, ide život, a da se ni ne prisetimo za čas, ko smo, a još manje uz koga smo, mislio je. Nije bio tužan niti žalostan, bilo mu je samo malko žao što je tolike godine stuk’o trčeći k’o ajgir za nečim što mu se sad činilo važnim isto koliko i preklanjski sneg.
Treba posejat’, znao je on dobro, treba i pokupit’, al’ treba kadgod živet’, rašta sam se i rodio.
Bio je na sred šume, u neko gluvo doba na svečar. Kao vilinska vlas tanka mesečine belasala se na šuškavoj trsci rukavca Šarkanjoš. Malo je reći, da okolo nije bilo ničeg živog. Svejedno, krio se, plaćući k’o April, devetsto osamdesete. Bilo mu je samo malko žao, nije baš tačno znao koga ili čega, važno mu je ipak bilo da ga niko ne vidi.
Kao što to uvek biva u normalnog sveta, ta njegova nevolja, ta sujeta od života lagodnog, Inat, iznenadno uviđanje ko je on, Lala, uz koga je, takav i kakav je, najposle uz mnogo te sete, onom jedinom pravom Hemijom, sve to, začelo je u Lali jednu iskru nečeg novog, čak bi smo mogli i kasti nekoga novog, negde pod njegovim prostranim temenom, tačnije međ’ njegovim malko klempavim ušima.
Iskra mikrokozma, koja čim ugleda svest o sebi, prvo svima pokaže koliko voli da živi taj svoj život.
Inateći se, kako drugačije, jer je dosad moglo ovako, a sad kad sam ja tu, e sad ja neću tako. (sad neću, ni kako ja ’oću, ustvari)
Stajao je na obali gledajući nekakvu čudnu svetlucavu izmaglicu preko rukavca.
- Nema leka. A? -po prvi put prozbori u tamu.
- E, sa’š vidit’ kako nema leka.
Nastaviće se