bn portal ?
Skriveni zločin
Otkad su Amerikanci, uz potpis tadašnjeg premijera Republike Srpske Milorada Dodika iz Banjaluke odvezli ostatke jasenovačke zbirke u Muzej holokausta u Vašingtonu, traje misterija o razlozima njihovog nasilnog mešanja u spor koji je za međunarodnu arbitražu
Tom Kuni, direktor službe za odnose sa javnošću Muzeja holokausta u Vašingtonu počeo je dijalog s novinarima NIN-a sasvim opušteno. U telefonskom razgovoru rekao je da su muzej već posetili i Srbi (delegacija Anketne komisije Narodne skupštine RS za ispitivanje okolnosti pod kojima je građa iz spomen područja Jasenovac-Donja Gradina dospela u Vašington) i Hrvati (ambasador Republike Hrvatske u SAD) a da se pomenuta istorijska građa adekvatno čuva i da je "konzervacija i katalogizacija u toku".
Za preciznije odgovore na pitanje kako i zašto je zbirka uopšte dodeljena muzeju zatražio je vremena i da se pitanja upute na e-mail adresu. Poslali smo trinaest pitanja. A onda prvo iznenađenje: odgovor smo čekali preko svih dogovorenih rokova. Kada je stiglo Kunijevo pismo prebrojali smo 12 redova potrošenih na zahvaljivanje za naše interesovanje za muzej i sudbinu zbirke. Zvali smo. Da nije greška? Ne, to je službeni odgovor muzeja.
Konsternacija
Predsednik Anketne komisije RS Miroslav Mikeš potvrdio nam je u Banjaluci da uprava muzeja (a on ih je iste nedelje sreo petoro, uključujući direktora Saru Blumfild, i Dajanu Salcman, koja je potpisala čudni ugovor) "slučaj Jasenovac" doživljava kao neprijatnu i osetljivu epizodu o kojoj nerado govore strahujući za dobar glas svoje institucije.
A šta se, u stvari, dešava(lo)?
Krajem prošle godine (27. oktobra), pred izbore, tadašnji premijer RS i kandidat za predsednika Milorad Dodik potpisao je, ćirilicom, ugovor sa United States Holocaust Memorial Museum. Jasenovačka zbirka, koja se u tom trenutku nalazila u Arhivu RS u Banjaluci, predaje se vašingtonskom muzeju pri čemu se "Republika (Srpska) odriče staranja i kontrole nad građom u korist muzeja".
Čak je i javnost u Bosni i Hercegovini, koju u poslednjih deset godina ništa ne može iznenaditi, bila konsternirana ugovorom po kome se "Republika takođe odriče svih prava na građu, po bilo kom osnovu". Za nepodnošljivu lakoću Dodikove operisanosti od odgovornosti za društvene i nacionalne vrednosti i njegova vlada je saznala tek mesec dana kasnije, 25. decembra 2000. godine.
Granica
Dok se ćutnja Milorada Dodika može tumačiti nelagodom pred mogućnošću blamaže u javnosti, šutnja Hrvata "glede Jasenovca bila je zapravo krinka za fantastičnu domišljatost" ministra kulture Antuna Vujića, koje se, konstatuje tisak, "ne bi postidio ni čuveni detektiv Herkul Poaro". Hrvati, naime, tvrde da je "Muzej Holokausta pristao na ulogu tajnog posrednika" u "operaciji Jasenovac" koja će se završiti krajem godine, kada će istorijska građa biti predata Hrvatskoj koja nije uspevala da do zbirke dođe u direktnim pregovorima sa RS.Ž
Jasenovačku zbirku, tačnije ostatke zbirke nekadašnjeg Spomen-područja Jasenovac, deset godina privatno je čuvao Simo Brdar, bivši zamenik direktora. U novembru 1991. godine "mješovita komisija Vojne pošte 6797 i uprava Spomen-područja Jasenovac... izvršila je sakupljanje arhivske građe i eksponata koji nisu uništeni ili otuđeni za vrijeme boravka MUP i ZNG Hrvatske u Memorijalnom muzeju". Svedočanstvima o genocidu napunjeno je osam metalnih i devet drvenih sanduka, plus četiri papirne kutije.
Spomen-područje Jasenovac prostiralo se na 125 hektara na hrvatskoj strani i na 118 hektara zemljišta na strani današnje RS. Na hrvatskoj strani nalazila se uprava logora i svi objekti. Na drugoj obali Save mesto likvidacije - Donja Gradina "najveće jasenovačko stratište i najveće stratište u Jugoistočnoj Evropi" (Jovan Mirković, bivši direktor muzeja). Ovo je danas razlog spora. Hrvati smatraju da su legitimni naslednici Jasenovca, jer se na njihovoj strani nalazila upravna zgrada muzeja, Srbi podsećaju da većina trodimenzionalnih predmeta - što je stručni naziv za ostatke vilica, kose, opanke, logorske dopisnice, venčane burme - potiče iz Donje Gradine, gde je vršen najveći broj istraživanja.
Logično je da zbirka bude stalni predmet interesovanja hrvatskih vlasti, ali još je nejasno kako su se za nju zainteresovali Amerikanci. I zašto?
Diplomatija
NIN-ova rekonstrukcija događaja seže do sredine oktobra 2000. godine kada su Simu Brdara u Kozarskoj Dubici nazvali iz Vašingtona iz Muzeja holokausta,- državne ustanove "koja je direktno naslonjena na Stejt department". Interesovali su se za zbirku o kojoj su "informisani od strane naroda". Potom su i došli u Dubicu. Sledi razgovor, put u Banjaluku u Arhiv, gde je zbirka bila preneta iz Brdarevog stana i privremeno pohranjena u, doduše, ne baš najboljim uslovima.
Inače, smeštanje građe u Arhiv RS, Jovan Mirković, danas kustos Muzeja žrtava genocida u Beogradu smatra greškom. "Građa je mogla
biti smeštena u Muzej RS gde postoje kadrovi obučeni za muzeološko inventarisanje". Osim toga, Arhiv pripada upravi, a muzej je institucija pa je i nezavisniji od odluka vlade i sporazuma koje potpisuje premijer.
U Banjaluci se razgovaralo o "pomoći ove ugledne ustanove svetskog glasa": da se papiri i predmeti prebace u Vašington na restauraciju i skeniranje, s tim što bi na put krenuli i neki stručnjaci iz RS.
Nekoliko dana kasnije, pošto su formalnosti sređene "diplomatskim kanalima" pred Arhiv su stigla vozila Sfora i na način kako se to, valjda, radi sa takvim materijalom - pokupili sanduke i odvezli. "Diplomatski kanal" mora biti američki ambasador u Sarajevu Tomas Miler, zvaničnik sa reputacijom u Bosni da više voli da naredi nego da ubedi, što je najbolje znao baš Dodik. "Mislim da bi došli (Amerikanci, prim. aut.) isto kao što su došli u Centar bezbijednosti u Banjaluci, pokupili građu i odnijeli", rekao je Dodik Anketnoj komisiji. "Navešću vam, ako hoćete, još deset primjera gdje su jedinice Sfora došle da pokupe građu iz centara službe bezbijednosti i državne bezbijednosti. Iz Prijedora, Banjaluke..."
Američki ambasador u Sarajevu Tomas Miler opovrgavao je, u razgovoru za NIN, svoju reputaciju u: "Ovde me smatraju odgovornim za mnoge stvari u kojima nisam učestvovao. Znate, za 95 odsto poslova koje obavljam ljudi veruju da su tajni, a upravo je obrnuto - 95 odsto je sasvim javno." Miler je negirao Dodikovo objašnjenje o učešću u transferu građe u Vašington: "Ambasada je samo posredovala u dogovorima dve zainteresovane strane RS i Muzeja holokausta", izjavio je ambasador opovrgavši time i tvrdnju samog muzeja, čiji kolegijum i svoju ulogu vidi kao posredničku.
Postavlja se pitanje: ako su svi posrednici, ko je doneo odluku? Čak ako javnost i precenjuje moć i uticaj ambasadora Milera, izgleda da je Milorad Dodik bio uverenja da mora da sarađuje (vidi okvir) jer bi, kako se priča, dokumentacija bila uzeta "u roku od 16 sati" (!?). Ali šta je pritiskalo Dajanu Salcman, direktora i šefa kustosa kolekcije velikog muzeja, da parafira sporazum, blago rečeno, neuobičajen u muzejskoj praksi, po kome se restauracija eksponata uslovljava trajnim oduzimanjem.
Jedino objašnjenje zasad dolazi iz Vašingtona, od srpske zajednice u Americi. "Sigurno je da nije reč o zvaničnoj politici američke vlade što vidimo u razgovorima sa ovdašnjim političarima koji pokušavaju da se distanciraju od celog slučaja. Naša je pretpostavka da je reč o nečijoj privatnoj inicijativi, Milera u Sarajevu, Holbruka u NJujorku ili nekog trećeg ostaje da se vidi", rekao je za NIN Obrad Kesić, analitičar američke politike iz Vašingtona.
