RoccoS
Veoma poznat
- Poruka
- 11.405
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: JEDNO LAKO KLANJE SRBIJE ZA KILO VUKA
petak, 10 decembar 2010 22:51
Nije svejedno hoće li Vuk reći dosta i hoće li otići iz te milenijumske srpske sramote pokazujući da se razlikuje od toga ili će otići kada oni kažu da ode zato što nje bio dovoljno isti
Žuti su se baš izveštili u disciplini klanja vola za kilo mesa, posebno kad operacija ima tranzicioni karakter, pa je vo državni a kila privatna. Ali ono što već treći dan kolju samo da bi diskvalifikovali Vuka Jeremića na partijskim izborima, to je čak i za njihove standarde bez obala malo previše. Ovaj put, međutim, u ritualnom klanju Srbije za kilo Vuka, iz koga bi svi valjda trebalo da izađu inicirani u evropejce bez zadrške, učestvuje, za promenu, i njegov politički otac Boris Tadić. I, kada sve to čovek vidi, pomisli da je sva sreća da Vučinu nisu skuvali i pojeli, jer da im je neko, ovako bednima i provincijalnima, rekao da i to spada u evropske vrednosti, ne sumnjajte da bi oni uslast uradili i to.
Varate se ako mislite kako je pritisak iz Brisela bio neizdrživ, kako su odande Borisu pretili da će mu, ako ne pošalje nekoga na dodelu Nobela za mir, satrti sve njegove Srbe, na koje je on toliko slab i zbog čije sreće dolasci stranaca u njegov kabinet sve više liče na princip cash and carry (ma koji keš?!). Gotovo celu stvar vodila je domaća kuhinja, računajući i Jelka Kacina, najboljeg stranog druga ovdašnje namesničke ekipe, koji se samo dan pre proslavio porukom kako Srbi ne bi trebalo da pobeđuju u Dejvis kupu sve dok ne uhvate Mladića.
Ali hajde da krenemo od početka i videćemo mnogo više i od Nobela i od Vuka; videćemo kako zapravo funkcioniše postkosovska Srbija - ona Srbija, dakle, koja je, odustajući od borbe za Kosovo, poverovala da je da je to bilo samo Kosovo i da je time sebi otvorila neka vrata - videćemo kako je Boris postao sam svoj Vikiliks; videćemo da Vukov odstrel po medijima i mračnim hodnicima dvora jeste svar obračuna, čiji su autori čvrsto rešeni da bude poslednji, što će reći da, kada se sve završi, Vuka više ne bude na horizontu.
40 GODINA DISIDENTSKOG STAŽA Vuk je rešio da Srbija bojkotuje ceremoniju dodele Nobelove nagrade za mir, koju je dobio kineski disident Liju Sijabo. Zašto je to uradio? Kada su pre dve godine dodelili istu nagradu Martiju Ahtisariju, gde se jasno mogao očitati vrednosni sistem Nobelovog žirija, prema kome je neprocenjiv doprinos svetskom miru bilo to što Srbi na Kosovu nisu dobili ništa, Kinezi su bili solidarni sa Srbijom i nisu poslali svog predstavnika na ceremoniju.
E sad, sudeći po aktuelnoj srpskoj politici, Kinezi su nam svojom solidarnošću samo navukli bedu na vrat jer da oni, Rusi i dobar deo sveta nisu podržali srpske granice, ne bi mi danas bili u ovolikoj buli s Kosovom, nego bi lepo pričali o tome kako nikada i ni pod kojim uslovima nećemo priznati Sandžak i kako ćemo se za Vojvodinu boriti svim legitimnim političkim sredstvima, koja, je li, ne uključuju silu. Elem, ako već nikome u srpskoj vlasti ne pada na pamet da naš predstavnik posle dodele nagrade Ahtisariju nikada više ne bi trebao da prisustvuje toj ceremoniji, onda se desilo da su ih Kinezi pozvali da im vrate dug. Ima li išta normalnije nego vraćati svoje dugove.
Plašim se da je tako mislio i Vuk, ali svoj dug imali su na drugoj strani svi ostali - i nevladine organizacije, i svi ti lokalni rezidenti zapadnih službi, i petokolonaški mediji, i profesionalni čuvari evrpske ideje, i ministarske marionete, i, na kraju, Boris Tadić, koji nikada neće moći da bude dovoljno zahvalan Briselu i Vašingtonu, koji ga tolerišu na njegovom mestu toliko vremena i, trpeljiivi kakvih ih je bog dao, ničim mu ne ruše iluziju da sve ovo što radi kao kolonijalni upravnik Srbije radi samo za račun njenog oslobađanja u krilima EU. Pa je Boris, odan evropskim vrednostima, gde valjda spada i njegova trećesvetski korumpirana vlada, rekao da ne treba sumnjati u njegove motive jer je on već sa deset godina saznao da je iz disidentske porodice (mošmislit!) iako bih ja više voleo da nam je ispričao šta se to desilo u narednih četrdeset godina njegovog života što ga je pretvorilo u ovo što je danas. Na koji je to on način odan univerzalnim ljudskim pravima, ako je u ime istog tog doživljaja ljudskih prava bila bombardovana njegova zemlja. Da li mu je neko rekao da je Liju Sijabo zatvoren i zbog toga što se zalagao za slobodu štampe u Kini, a kakva je to sloboda štampe u Borisovoj Srbiji, gde je dva dana pre nego što se pohvalio svojim disidentskim stažom, koji traje od desete godine, u beogradskom NIN-u otpušten njegov bivši glodur Slobodan Reljić, kao samo jedan u dugom nizu kritičkih novinara za koje nema mesta u medijima Borisove Srbije. Dakle, pustite me sa pričom o ljudskim pravima, ovo je bilo nešto drugo, i to drugo se zove Borisova potpuna politička zavisnost od Brisela i Vašingtona.
Ali ne bih ja rekao da je ovde problem u sukobu Vukovog principijelnog stava i Borisovog pragmatizma, već u nečem mnogo gorem. Kina je zemlja koja je u okviru tri velika projekta postala veliki investitor u Srbiji, koja pri tome ume da bude veoma nezgodna jer, ako je suditi prema nedavno objavljenom istraživanju Univerziteta u Getingenu, postoji nešto što se zove „Dalaj Lama efekat". Radi se o tome da zemlje čiji se vrh sastane sa Dalaj Lamom u proseku smanjuju svoj izvoz u Kinu za 8,1 odsto, tako da se za Vuka ne može reći da je samo vraćao dug nego i da je bio pragmatičan. A šta to mi kao proizvodimo, pa da nam padne izvoz u Kinu, reći će njegovi protivnici, uvereni da zemlja koja nema izvoz svakako ima zadnjicu, dok Brisel ima čizmu i u čizmi nogu, pa je tu svakako stvar mnogo izglednija i mnogo kompatibilnija nego sa srpskim izvozom u Kinu.
NAMESNIČKA KASTA Tada se pokazalo funkcionisanje stvari u Srbiji. Pored vlasti bi Vukova odluka možda i prošla, možda bi prošla i pored stranaca, ali nije mogla da prođe pored namesničke kaste, koja, a da nikad nije izašla na izbore niti ima kap plave krvi, stoji između vlasti i stranaca i, gle čuda, redovno se pojavljuje kao sredstvo pritiska iz zapadnih metropola na srpsku vlast. To su novinari koje, kad neko naruži, odmah su u pitanju ljudska prava; to su lobisti i rezidenti koji, ako ne budu primljeni i saslušani gde treba, nebo se ruši na Srbiju; to su aktivisti za ljudska prava, koji se redovno bore za prava svoje kaste, što će reći da je to jedini sloj Srba prema kome se ima ponašati kao prema ljudima i, kada oni kažu da mora gej parada, tada srpskoj vladi padaju gaće na kolena, pa ko voli nek izvoli. I, naravno, instutcija otkaza zbog nepodobnosti u toj kasti ne postoji, osim kad ih ona deli, Jeremiću ili Reljiću, svejedno.
Sa te strane se Vuku nije tolerisalo to što je učinio Kinezima, i ta tolerancija postala je civilizacijski gaf, i šta je toj bruki od srpskog predsednika preostalo nego da se zakune kako je on na toj strani civilizacije još od svoje desete godine.
Naravno, sve to govori da je Srbija jedna okupirana zemlja, da su to uradili stranci i da namesničke funkcije obavlja ta kasta, koja je rešila da uoči skupština Borisove stranke kaže da se sa Vukom ima završiti.
I, naravno, završiće ako on nekim slučajem ne završi s njima, ako on na sopstvenoj koži ne oseti kožu Srbije, koju nije mogao da oseti dok je tako bezrezervno pripadao žutoj namesničkoj kasti, ako ne kaže da je bilo dosta i siđe sa tog ringišpila koji se vrti u krug sve brže dok se ne polomi i dok na ringišpil ne sedne druga postava. Ja ne znam, dakle, hoće li Vuk reći dosta i hoće li otići iz te milenijumske srpske sramote pokazujući da se razlikuje od toga ili će otići kada oni kažu da ode zato što nje bio dovoljno isti.
A danas u Srbiji biti različit od njih i ne biti dovoljno isti, to nije svejedno, to su su sasvim suprotstavljene pozicije, to je ceo jedan narod između, koji će još danas gledati u Vuka pitajući se da li je zaista on (narod, a ne Vuk) toliko kriv da bi bio toliko napušten da s njim neće ni on, sa kojim neće ta surova namesnička kasta i koga je taj narod zavoleo samo zbog toga i ni zbog čega drugog.
http://standard.rs/vesti/49-kolumne/6117-eljko-cvijanovi-jedno-lako-klanje-srbije-za-kilo-vuka-.html
petak, 10 decembar 2010 22:51
Nije svejedno hoće li Vuk reći dosta i hoće li otići iz te milenijumske srpske sramote pokazujući da se razlikuje od toga ili će otići kada oni kažu da ode zato što nje bio dovoljno isti
Žuti su se baš izveštili u disciplini klanja vola za kilo mesa, posebno kad operacija ima tranzicioni karakter, pa je vo državni a kila privatna. Ali ono što već treći dan kolju samo da bi diskvalifikovali Vuka Jeremića na partijskim izborima, to je čak i za njihove standarde bez obala malo previše. Ovaj put, međutim, u ritualnom klanju Srbije za kilo Vuka, iz koga bi svi valjda trebalo da izađu inicirani u evropejce bez zadrške, učestvuje, za promenu, i njegov politički otac Boris Tadić. I, kada sve to čovek vidi, pomisli da je sva sreća da Vučinu nisu skuvali i pojeli, jer da im je neko, ovako bednima i provincijalnima, rekao da i to spada u evropske vrednosti, ne sumnjajte da bi oni uslast uradili i to.
Varate se ako mislite kako je pritisak iz Brisela bio neizdrživ, kako su odande Borisu pretili da će mu, ako ne pošalje nekoga na dodelu Nobela za mir, satrti sve njegove Srbe, na koje je on toliko slab i zbog čije sreće dolasci stranaca u njegov kabinet sve više liče na princip cash and carry (ma koji keš?!). Gotovo celu stvar vodila je domaća kuhinja, računajući i Jelka Kacina, najboljeg stranog druga ovdašnje namesničke ekipe, koji se samo dan pre proslavio porukom kako Srbi ne bi trebalo da pobeđuju u Dejvis kupu sve dok ne uhvate Mladića.
Ali hajde da krenemo od početka i videćemo mnogo više i od Nobela i od Vuka; videćemo kako zapravo funkcioniše postkosovska Srbija - ona Srbija, dakle, koja je, odustajući od borbe za Kosovo, poverovala da je da je to bilo samo Kosovo i da je time sebi otvorila neka vrata - videćemo kako je Boris postao sam svoj Vikiliks; videćemo da Vukov odstrel po medijima i mračnim hodnicima dvora jeste svar obračuna, čiji su autori čvrsto rešeni da bude poslednji, što će reći da, kada se sve završi, Vuka više ne bude na horizontu.
40 GODINA DISIDENTSKOG STAŽA Vuk je rešio da Srbija bojkotuje ceremoniju dodele Nobelove nagrade za mir, koju je dobio kineski disident Liju Sijabo. Zašto je to uradio? Kada su pre dve godine dodelili istu nagradu Martiju Ahtisariju, gde se jasno mogao očitati vrednosni sistem Nobelovog žirija, prema kome je neprocenjiv doprinos svetskom miru bilo to što Srbi na Kosovu nisu dobili ništa, Kinezi su bili solidarni sa Srbijom i nisu poslali svog predstavnika na ceremoniju.
E sad, sudeći po aktuelnoj srpskoj politici, Kinezi su nam svojom solidarnošću samo navukli bedu na vrat jer da oni, Rusi i dobar deo sveta nisu podržali srpske granice, ne bi mi danas bili u ovolikoj buli s Kosovom, nego bi lepo pričali o tome kako nikada i ni pod kojim uslovima nećemo priznati Sandžak i kako ćemo se za Vojvodinu boriti svim legitimnim političkim sredstvima, koja, je li, ne uključuju silu. Elem, ako već nikome u srpskoj vlasti ne pada na pamet da naš predstavnik posle dodele nagrade Ahtisariju nikada više ne bi trebao da prisustvuje toj ceremoniji, onda se desilo da su ih Kinezi pozvali da im vrate dug. Ima li išta normalnije nego vraćati svoje dugove.
Plašim se da je tako mislio i Vuk, ali svoj dug imali su na drugoj strani svi ostali - i nevladine organizacije, i svi ti lokalni rezidenti zapadnih službi, i petokolonaški mediji, i profesionalni čuvari evrpske ideje, i ministarske marionete, i, na kraju, Boris Tadić, koji nikada neće moći da bude dovoljno zahvalan Briselu i Vašingtonu, koji ga tolerišu na njegovom mestu toliko vremena i, trpeljiivi kakvih ih je bog dao, ničim mu ne ruše iluziju da sve ovo što radi kao kolonijalni upravnik Srbije radi samo za račun njenog oslobađanja u krilima EU. Pa je Boris, odan evropskim vrednostima, gde valjda spada i njegova trećesvetski korumpirana vlada, rekao da ne treba sumnjati u njegove motive jer je on već sa deset godina saznao da je iz disidentske porodice (mošmislit!) iako bih ja više voleo da nam je ispričao šta se to desilo u narednih četrdeset godina njegovog života što ga je pretvorilo u ovo što je danas. Na koji je to on način odan univerzalnim ljudskim pravima, ako je u ime istog tog doživljaja ljudskih prava bila bombardovana njegova zemlja. Da li mu je neko rekao da je Liju Sijabo zatvoren i zbog toga što se zalagao za slobodu štampe u Kini, a kakva je to sloboda štampe u Borisovoj Srbiji, gde je dva dana pre nego što se pohvalio svojim disidentskim stažom, koji traje od desete godine, u beogradskom NIN-u otpušten njegov bivši glodur Slobodan Reljić, kao samo jedan u dugom nizu kritičkih novinara za koje nema mesta u medijima Borisove Srbije. Dakle, pustite me sa pričom o ljudskim pravima, ovo je bilo nešto drugo, i to drugo se zove Borisova potpuna politička zavisnost od Brisela i Vašingtona.
Ali ne bih ja rekao da je ovde problem u sukobu Vukovog principijelnog stava i Borisovog pragmatizma, već u nečem mnogo gorem. Kina je zemlja koja je u okviru tri velika projekta postala veliki investitor u Srbiji, koja pri tome ume da bude veoma nezgodna jer, ako je suditi prema nedavno objavljenom istraživanju Univerziteta u Getingenu, postoji nešto što se zove „Dalaj Lama efekat". Radi se o tome da zemlje čiji se vrh sastane sa Dalaj Lamom u proseku smanjuju svoj izvoz u Kinu za 8,1 odsto, tako da se za Vuka ne može reći da je samo vraćao dug nego i da je bio pragmatičan. A šta to mi kao proizvodimo, pa da nam padne izvoz u Kinu, reći će njegovi protivnici, uvereni da zemlja koja nema izvoz svakako ima zadnjicu, dok Brisel ima čizmu i u čizmi nogu, pa je tu svakako stvar mnogo izglednija i mnogo kompatibilnija nego sa srpskim izvozom u Kinu.
NAMESNIČKA KASTA Tada se pokazalo funkcionisanje stvari u Srbiji. Pored vlasti bi Vukova odluka možda i prošla, možda bi prošla i pored stranaca, ali nije mogla da prođe pored namesničke kaste, koja, a da nikad nije izašla na izbore niti ima kap plave krvi, stoji između vlasti i stranaca i, gle čuda, redovno se pojavljuje kao sredstvo pritiska iz zapadnih metropola na srpsku vlast. To su novinari koje, kad neko naruži, odmah su u pitanju ljudska prava; to su lobisti i rezidenti koji, ako ne budu primljeni i saslušani gde treba, nebo se ruši na Srbiju; to su aktivisti za ljudska prava, koji se redovno bore za prava svoje kaste, što će reći da je to jedini sloj Srba prema kome se ima ponašati kao prema ljudima i, kada oni kažu da mora gej parada, tada srpskoj vladi padaju gaće na kolena, pa ko voli nek izvoli. I, naravno, instutcija otkaza zbog nepodobnosti u toj kasti ne postoji, osim kad ih ona deli, Jeremiću ili Reljiću, svejedno.
Sa te strane se Vuku nije tolerisalo to što je učinio Kinezima, i ta tolerancija postala je civilizacijski gaf, i šta je toj bruki od srpskog predsednika preostalo nego da se zakune kako je on na toj strani civilizacije još od svoje desete godine.
Naravno, sve to govori da je Srbija jedna okupirana zemlja, da su to uradili stranci i da namesničke funkcije obavlja ta kasta, koja je rešila da uoči skupština Borisove stranke kaže da se sa Vukom ima završiti.
I, naravno, završiće ako on nekim slučajem ne završi s njima, ako on na sopstvenoj koži ne oseti kožu Srbije, koju nije mogao da oseti dok je tako bezrezervno pripadao žutoj namesničkoj kasti, ako ne kaže da je bilo dosta i siđe sa tog ringišpila koji se vrti u krug sve brže dok se ne polomi i dok na ringišpil ne sedne druga postava. Ja ne znam, dakle, hoće li Vuk reći dosta i hoće li otići iz te milenijumske srpske sramote pokazujući da se razlikuje od toga ili će otići kada oni kažu da ode zato što nje bio dovoljno isti.
A danas u Srbiji biti različit od njih i ne biti dovoljno isti, to nije svejedno, to su su sasvim suprotstavljene pozicije, to je ceo jedan narod između, koji će još danas gledati u Vuka pitajući se da li je zaista on (narod, a ne Vuk) toliko kriv da bi bio toliko napušten da s njim neće ni on, sa kojim neće ta surova namesnička kasta i koga je taj narod zavoleo samo zbog toga i ni zbog čega drugog.
http://standard.rs/vesti/49-kolumne/6117-eljko-cvijanovi-jedno-lako-klanje-srbije-za-kilo-vuka-.html
