Једна измишљена прича
Крајем XIX.вијека у земљи Аустрији, мјесту Пасау, битисао је један средовјечни господин.Живио је обичним животом, библиотекар, пристојан живот, посао, породица, друштво, викендом би ишао у локалну кафану гдје би се за једним столом играо шах, остали би бистрили о политици и каквих има нових догодовштина у мјесту, може се рећи да је био задовољан животом.
А онда, како то и бива увијек, један догађај ће му промијенити живот. Једном ходајући градом са пријатељем, и у необавезном часкању овај му предложи да скокну ту иза угла до једне Циганке, пророчице, да им предвиди каква их будућност чека.
“Што да не“ рече човјек.
Дођоше до Циганке, пророчице, дође ред на човјека, пророчица погледа карте, гледа и промијени израз лица, погледа у човјека, поглед који ће човјек дуго, дуго памтити, нека невјерица, језа, ужас који се ту назирао. Настаде мук.
Човјек и није био упознат са процедуром, да ли он треба постављати питања, или ће то пророчица на тенане објаснити.
У просторији и даље мук, човјек онда да релаксира ситуацију у шаљивом тону приупита “па какву су ми будућност карте одредиле“.
И даље мук, Циганка попије гутљај воде, дрхтавим тихим гласом рече “Господине, ово што вивјех, у четрдесет година овог посла не видјех. Ово је нешто најужасније што су ми карте показале“. И ту стаде.
Човјек у полушали упита : “Па шта је тако страшно. Да нећу умријети, да ме неће супруга оставити, преболиће се некако“ а онда у озбиљном тону, тихим гласом, настави “да нећу изгубити неког од вољених“...
Пророчица рече : “Мој господине, да је само то. Ово је нешто горе, много горе“.
Опет ће човјек : “Па зар има нешто горе од смрти, да изгубим најмилију особу“.
Циганка рече : “Мој господине има, итекако има. Видим да сте добар човјек, неукаљане душе“ ту стаде, па настави “ух, не постоји други начин да вам кажем. Учинићете нешто лоше, јако лоше, нећете бити свјесни, али то што ћете учинити узроковаће незапамћену бол и патњу милионима, бићете кривцем за погибију милиона невиних“.
Човјек оста затечен, збуњен, покуша то вратити на шаљиву страну, па рече : “Па зар баш толико. Да карте мало не претјерују“.
Циганка се увреди : “Господине, ја овај посао радим четрдесет година и нисам репутацију стекла погрешним предсказањима. Боље да вам ништа више не кажем, вјерујте ми, не желите чути шта сам све видјела“
Човјек сад већ забринуто прозбори : “Ух, па могу ли ја ишта урадити“
Циганка рече : “Бојим се на вашу и моју жалост да су будући догађаји изнад нашег поимања“.
Човјек напусти просторију, не може се рећи да га је пророчанство Циганке забринуло, али јесте заинтригирало.
Наредних дана се распитивао о Циганки, некако све које је питао, показало се да би пророчица погодила будућност.
Једном познанику је рекла да најдража особа није таква како он вјерује да јесте, да слиједи растанак који ће бити болан. Радило се о супрузи, који бјеше немирна, варала га, и да, растанак бјеше болан.
Другом је предвидјела губитак драге особе, погодила је.
Трећег је савјетовала да се припреми за тежа времена и да ће морати многих ствари да се одрекне. Пропао му је убрзо локални посао, некако све како пророчица предвиди.
Бјеше пуно тих варалица, хохштаплера разних, но некако, Циганку нико није сврстао у ту сорту људи.
И тако је почело са знатижељом, човјека полако поче преузимати стање забринутости, а онда и опсједнутости да разумије ријечи Циганке, и тај израз лица који никад неће заборавити.
Тако је временом само о томе почео мислити, покушао је фокусирати мисли на нешто друго, није ишло.
Једном се повјери најбољем пријатељу, није рекао да је у питању пророчанство Циганке, већ “изокола“, вјерујући и даље да је Циганка лагала, о лажи, да ли лаж може бити са племенитим циљем, тако, све нешто около.
На што му најбољи пријатељ рече; “наравно да може, не мора лаж бити само само са лошом намјером, да се неко окористи, или неком напакости, може бити и са добром намјером.
Некад лажемо да утјешимо драгу особу, некад да сакријемо биједу, некад да нахранимо таштину, некад опет да уз помоћ лажи особу која је пошла станпутицом изведемо на прави пут, да је изведемо из таме и помогнемо да прогледа, и то су ствари изнад нашег поимања“.
Наредних дана је пуно о ријечима пријатеља размишљао, зашто је рекао да су то ствари изнад нашег поимања, исте ријечи које рече пророчица, није могао повезати разлоге интересовања, а опет исте ријечи понови, и шта значи “да је изведемо из таме и помогнемо да прогледа“, има ли то какве везе са пророчанством Циганке.
Човјек се отуђио, само је о томе мислио. Шта ако Циганка има право, па зар је толико проклет да ће на души толико зло носити. Има ли право не учинити ништа и дозволити судбини да се тако поигра. Сваки одговор који би дао себи отварао би два нова питања. Све теже би успијевао сабрати мисли.
И тако у том стању унутрашње борбе са својом природом, пролазећи поред ријеке Ин примијети како је услијед падавина набујала и у моменту му сину спасоносна идеја.
“То је то, ако скочим у ријеку и утопим се, никако нећу моћи ником наудити“.
Kао препорођен човјек крене одлучно према ријеци, скине одијело и таман кад је кренуо да уради што је наумио у ријеци угледа дјечака не старијег од пет или шест година како се батрга и очигледно дави.
Без размишљања човјек скочи у набујалу ријеку, заплива према дјечаку који је већ потонуо.
Kад стиже до мјеста гдје је дјечак потонуо зарони, једном, ништа, мутна вода, ништа се не види, па поново, па поново, и некако додирну ручицу дјечака, извуче га прво на површину, а онда крајњим напором до обале.
Дјечаку је пулс већ стао. Ту су пролазили старији људи који се скупише затечени што су свједоци тог догађаја.
Човјек упита људе који су пристизали; “Зна ли неко родитеље овог дјечака“.
Један старији човјек узбуђено рече “Знам ја мајку“ и одмах поче усплахирено да трчи и да виче „Клара, Клара“.
Човјек започне одмах масажу срца. Дјечак се загрцну и почне да дише. Погледа човјека, онако дјечачки раздрагано се насмијеши.
И тим призором који дирну душу услиједи преображај, човјек у себи помисли; “па добро можда ћу у будућности нешто лоше урадити али сам бар сада спасио живот овог јадног дјетета. А можда је то баш смисао, можда ми је судбина да чиним племенита дјела. Можда и пророчанство би тест, да ме тргне, да ме изведе из таме и помогне да прогледам, да ми покаже моју праву мисију. Не, нећу се удавити, од сада ћу само добра дјела чинити, сваки дан, сваки сат, сваки минут, чинићу добро било којем створу“.
У том моменту дотрчи мајка дјетета, угледа сина, поче плакати, грли сина и јеца, неко јој покаже прстом на човјека и рече шта је учинио, да је скочио у ријеку и спасио дјечака, мајка Клара грли сина и почне захваљивати човјеку : “Господине, много вам хвала, много, много вам хвала“.
Човјек узврати; “Госпођо, знам да је ово тешко објаснити али можда бих баш ја вама требао захвалити на овом догађају. Мој живот се овог момента у потпуности промијенио“.
Мајка дјечака рече: “Ништа вас не разумијем господине. Али неизмјерно вам хвала. Ја... ја не знам како да вам захвалим. У недјељу правим питу од јабука, морате доћи, морате пробати моју питу од јабука“.
“Са задовољством ћу доћи“ рече човјек.
Клара настави “морате доћи“, па се обрати дјечаку који је већ некако устао “Адолфе, мили мој Адолфе.....“
Poslednja izmena:
