Jedan ruski film i mnogi ljudski životi

Još jedan iz sela

Poznat
Banovan
Poruka
7.335
Jednom, davno, gledao sam jedan ruski film. Počinje tako što muž doziva ženu, a kamera klizi kroz kuhinju...
U kadru su kuhinjski elemnti, na podu otvorena knjiga, ruka u kućnoj haljini, nedaleko od nje prevrnuta i prosuta džezva, razlivena kafa, razbijena šoljica...

Kuhinja, džezva, kafa, knjiga, žena.

On dolazi unutra, obzirom da se ona ne odaziva, i nalazi je mrtvu, preminulu od srčanog udara.
Ožalošćen je i šokiran.
Kasnije, ne sećam se kako, on počinje da otkriva njen tajni život, ljubavnika, i prevaru koja odavno traje, a o kojoj nema pojma.
Da ovako nešto vas zadesi, i o svom bračnom partneru otkrijete tako nešto, šta mislite kako biste reagovali?
 
Jednom, davno, gledao sam jedan ruski film. Počinje tako što muž doziva ženu, a kamera klizi kroz kuhinju...
U kadru su kuhinjski elemnti, na podu otvorena knjiga, ruka u kućnoj haljini, nedaleko od nje prevrnuta i prosuta džezva, razlivena kafa, razbijena šoljica...

Kuhinja, džezva, kafa, knjiga, žena.

On dolazi unutra, obzirom da se ona ne odaziva, i nalazi je mrtvu, preminulu od srčanog udara.
Ožalošćen je i šokiran.
Kasnije, ne sećam se kako, on počinje da otkriva njen tajni život, ljubavnika, i prevaru koja odavno traje, a o kojoj nema pojma.
Da ovako nešto vas zadesi, i o svom bračnom partneru otkrijete tako nešto, šta mislite kako biste reagovali?

Palio joj sveću i sećao je se kao majke moje dece, a povređenost u srcu... To bih Boga molio da mi da snage da oprostim i prebolim.
 
:think: naucila sam da od ljudi ocekujem svasta i ne bih ni z akoga ruku u vatru stavila.....svi smo jaki na recima a na delima umnogome slabiji....vodim brigu o sebi i o tome kako se ponasam da bih mogla posle da zivim u miru sa sobom a nek on vodi racuna o sebi.....da se to desi rekla bih ok, jedan od mnogih, nek je to njemu na cast....i mnogo, mnogo manje bih zalila za njim.....
 
pitala bih se sta je i gde tacno poslo naopako i da li ima tu i moje krivice...lako je optuzivati, osudjivati i kriviti, ali takve stvari se obicno desavaju sa razlogom, kako kod muskaraca tako i kod zena...skandalozne odluke i akcije, bar u tom slucaju bih svakako pokusala da izbegnem....na kraju ljudi smo i gresimo, problem je sto nam je tesko da sami sebi te greske priznamo :neutral: cak i kad se trudimo da budemo iskreni prema sebi, ne ide uvek..:neutral: u svakom slucaju ne bi mi bilo lako: smrt i tajni momenti, paralelni zivoti i slicno, i to sve u jednom...
 
U svemu tome to bi bio dodatni sok.
Prvo - nadam se da me to nece snaci. Drugo - zivot je mnogo sirok da bismo zakljucivali na osnovu jedne
staze...da bi bolelo, bolelo bi...
A i pitanje je kako bi se to saznalo, ko bi to rekao...ima ljudi kojima je jedini cilj naneti nekome bol - da li recju, da li delom...
 
Recimo da sam doznaš i otkriješ.

Da li bi oprostila?

Ajde recimo da se ovo i mene tiče: bio bih povređen. Verovatno, kažem, verovatno ne bih odmah oprostio, ali ako je već pokojna, mislim da bi mi to onda možda bilo lakše da prebolim i oprostim. Jer, ko sam ja da držim tuđe grehove? Na meni je da praštam, pa koliko sam sposoban...
 
Jednom, davno, gledao sam jedan ruski film. Počinje tako što muž doziva ženu, a kamera klizi kroz kuhinju...
U kadru su kuhinjski elemnti, na podu otvorena knjiga, ruka u kućnoj haljini, nedaleko od nje prevrnuta i prosuta džezva, razlivena kafa, razbijena šoljica...

Kuhinja, džezva, kafa, knjiga, žena.

On dolazi unutra, obzirom da se ona ne odaziva, i nalazi je mrtvu, preminulu od srčanog udara.
Ožalošćen je i šokiran.
Kasnije, ne sećam se kako, on počinje da otkriva njen tajni život, ljubavnika, i prevaru koja odavno traje, a o kojoj nema pojma.
Da ovako nešto vas zadesi, i o svom bračnom partneru otkrijete tako nešto, šta mislite kako biste reagovali?

Kako bih regovala? Ne znam. Mislim, da takvo nešto ne bih mogla još jednom da podnesem. Doživeh nešto slično u izmenjenom scenariju, gde ja vidoh, da ja bejah tek tako tu,e to, ne znam ni ja što, a onda videh da je neko poodavno tu, i da to ne može tek tako i odjednom da se izdešava, osim ako to nije išlo uporedo, ili već i pre mene, onda kako bih ti rekla...najiskrenije, ne znam, šta bih radila. Sada me jeste to razbolelo, priznajem i u fizičkom obliku se manifestovalo, kao bolest, a drugi put ne znam kako bih reagovala. Zaista. Jer mi je sada onako , što se kaže zabranjeno da se nerviram, pa bi bilo dva rešenja, ali da naprosto "odlepim" ili da mi bude svejedno, kao "loodom" pa da me ne tangira, ama ni milimetar. A, iz priloženog, mogu da ti kažem, kako sam se osećala...Ali, posve iksren osećaj i feeling...Kao kompletan idiot. Kao najveće gov*o ovoga sveta. Neko me je napravio majmunom. Neki. Osećala sma se strašno "izradjeno", namagarčeno. Navozano. Ispljuvano. Ubljuvano. Išutirano. Ismejano. Užasno jadno. I bedno. Tako sma se osećala. Bez preterivanja. Mislim, da bih još jednom "umrla", pre stvarne smrti...kao što i tada sam. tada sam se "izvukla" . Da se ponovi, ne znam, bi li opet mogla. malo me je prejako udarilo...Najiskrenije. Toliko. ♥
 
Kako bih regovala? Ne znam. Mislim, da takvo nešto ne bih mogla još jednom da podnesem. Doživeh nešto slično u izmenjenom scenariju, gde ja vidoh, da ja bejah tek tako tu,e to, ne znam ni ja što, a onda videh da je neko poodavno tu, i da to ne može tek tako i odjednom da se izdešava, osim ako to nije išlo uporedo, ili već i pre mene, onda kako bih ti rekla...najiskrenije, ne znam, šta bih radila. Sada me jeste to razbolelo, priznajem i u fizičkom obliku se manifestovalo, kao bolest, a drugi put ne znam kako bih reagovala. Zaista. Jer mi je sada onako , što se kaže zabranjeno da se nerviram, pa bi bilo dva rešenja, ali da naprosto "odlepim" ili da mi bude svejedno, kao "loodom" pa da me ne tangira, ama ni milimetar. A, iz priloženog, mogu da ti kažem, kako sam se osećala...Ali, posve iksren osećaj i feeling...Kao kompletan idiot. Kao najveće gov*o ovoga sveta. Neko me je napravio majmunom. Neki. Osećala sma se strašno "izradjeno", namagarčeno. Navozano. Ispljuvano. Ubljuvano. Išutirano. Ismejano. Užasno jadno. I bedno. Tako sma se osećala. Bez preterivanja. Mislim, da bih još jednom "umrla", pre stvarne smrti...kao što i tada sam. tada sam se "izvukla" . Da se ponovi, ne znam, bi li opet mogla. malo me je prejako udarilo...Najiskrenije. Toliko. ♥

Možda si samo trebala sebi reći: jedna budala manje u mom životu... Zvuči malo prazno, pored svega toga, ali bi možda bila polazna tačka.
 
Nesreca nikad ne dolazi sama.
Uvek ima šok + gratis šokovi...
Mislim da bi prva reakcija bila neverica i tuga.
Bes, povredjenost, ljutnja...analiza u sitna crevca, opsesija...sta, kako, zasto...?
Sve dok jednom ne bi utihnulo, skoro kao da nikad nista i nije bilo.
Vreme mozda ne leci sve, ali te nauci da se sazivis sa tim sto se desi...
Oprostim uvek, na kraju, ali treba vremena, da se sve slegne...
 
Jednom, davno, gledao sam jedan ruski film. Počinje tako što muž doziva ženu, a kamera klizi kroz kuhinju...
U kadru su kuhinjski elemnti, na podu otvorena knjiga, ruka u kućnoj haljini, nedaleko od nje prevrnuta i prosuta džezva, razlivena kafa, razbijena šoljica...

Kuhinja, džezva, kafa, knjiga, žena.

On dolazi unutra, obzirom da se ona ne odaziva, i nalazi je mrtvu, preminulu od srčanog udara.
Ožalošćen je i šokiran.
Kasnije, ne sećam se kako, on počinje da otkriva njen tajni život, ljubavnika, i prevaru koja odavno traje, a o kojoj nema pojma.
Da ovako nešto vas zadesi, i o svom bračnom partneru otkrijete tako nešto, šta mislite kako biste reagovali?

A kako da reagujem? :(
Pa nije baš da mogu da ga iskopam, prebijem onako mrtvog čisto da iskalim bes, pa opet da ga zakopam :(
 
A ti? Kako bi ti nastavio zivot posle tog otkrica? Da li bi bio u stanju oprostiti?

U mom selu o pokojnicima govere najlepše. Smrt je uvek dobra prilika da se pomire dugo posvađani. Valjda u tim momentima ljudi poistanu svesni svoje kratkotrajnosti i prolaznosti, pa zaboravljaju sukobe, ili ih potiskuju i otvaraju novu starnicu.
Ljudski je grešiti, a božanski je praštati.
Ali, jesam li ja Bog?
Opet, ima i onao "...i oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.."
Imam li ja dugove?
Mislim da ih nemam, ali ipak je Božije da o tome sudi.
Jesam li je voleo?
Zar posle smrti voljenih ne žalimo zbog onoga što im nismo pružili, a oni su to želeli?
Pa, šta, ako je to nju učinilo srećnom, imam li pravo da zameram?
Možda i imam, zato što sam propustio prilike, ali ako sam propustio, nije li to bio moj izbor?
Opet, život je samo jedan...bar tako kažu.
Jesam li ga posvetio pogrešnoj, odupirući se prirodi, zarad dogovora i korektnosti?
Ako je to odupitanje bio moj izbor, da li je ovo što osećam prezir i krivnja nje, ili samosažaljenje nad propuštenom mladošću?
A, opet, čemu sve to?
Ionako je ona za mene mrtva.
Bukvalno.
Da, zaista, da li bih oprostio?
 
Jednom, davno, gledao sam jedan ruski film. Počinje tako što muž doziva ženu, a kamera klizi kroz kuhinju...
U kadru su kuhinjski elemnti, na podu otvorena knjiga, ruka u kućnoj haljini, nedaleko od nje prevrnuta i prosuta džezva, razlivena kafa, razbijena šoljica...

Kuhinja, džezva, kafa, knjiga, žena.

On dolazi unutra, obzirom da se ona ne odaziva, i nalazi je mrtvu, preminulu od srčanog udara.
Ožalošćen je i šokiran.
Kasnije, ne sećam se kako, on počinje da otkriva njen tajni život, ljubavnika, i prevaru koja odavno traje, a o kojoj nema pojma.
Da ovako nešto vas zadesi, i o svom bračnom partneru otkrijete tako nešto, šta mislite kako biste reagovali?

Kako ti tačno pomaže reakcija kad neko umre?
 
U mom selu o pokojnicima govere najlepše. Smrt je uvek dobra prilika da se pomire dugo posvađani. Valjda u tim momentima ljudi poistanu svesni svoje kratkotrajnosti i prolaznosti, pa zaboravljaju sukobe, ili ih potiskuju i otvaraju novu starnicu.
Ljudski je grešiti, a božanski je praštati.
Ali, jesam li ja Bog?
Opet, ima i onao "...i oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.."
Imam li ja dugove?
Mislim da ih nemam, ali ipak je Božije da o tome sudi.
Jesam li je voleo?
Zar posle smrti voljenih ne žalimo zbog onoga što im nismo pružili, a oni su to želeli?
Pa, šta, ako je to nju učinilo srećnom, imam li pravo da zameram?
Možda i imam, zato što sam propustio prilike, ali ako sam propustio, nije li to bio moj izbor?
Opet, život je samo jedan...bar tako kažu.
Jesam li ga posvetio pogrešnoj, odupirući se prirodi, zarad dogovora i korektnosti?
Ako je to odupitanje bio moj izbor, da li je ovo što osećam prezir i krivnja nje, ili samosažaljenje nad propuštenom mladošću?
A, opet, čemu sve to?
Ionako je ona za mene mrtva.
Bukvalno.
Da, zaista, da li bih oprostio?

Lep odgovor.

Sve sto radimo sebi radimo i sami svoje izbore pravimo...
 
Jednom, davno, gledao sam jedan ruski film. Počinje tako što muž doziva ženu, a kamera klizi kroz kuhinju...
U kadru su kuhinjski elemnti, na podu otvorena knjiga, ruka u kućnoj haljini, nedaleko od nje prevrnuta i prosuta džezva, razlivena kafa, razbijena šoljica...

Kuhinja, džezva, kafa, knjiga, žena.

On dolazi unutra, obzirom da se ona ne odaziva, i nalazi je mrtvu, preminulu od srčanog udara.
Ožalošćen je i šokiran.
Kasnije, ne sećam se kako, on počinje da otkriva njen tajni život, ljubavnika, i prevaru koja odavno traje, a o kojoj nema pojma.
Da ovako nešto vas zadesi, i o svom bračnom partneru otkrijete tako nešto, šta mislite kako biste reagovali?
Osetila bih se ponizenom.Tolike godine sam zivela s'mislju da ga poznajem da bih na kraju otkrila da sam zivela sa strancem.Verujem da bih bila jako povredjena i nikada mu to ne bih oprostila.
 

Back
Top