"Jedan Pirke je Morao Biti Ubiven": Postmoderna Egzegeza

[minotauro]

U dokumentarnom filmu "Vidimo se u čitulji," susrećemo se s prizorima koji nadmašuju puko dramatično; oni su duboko ukorenjeni u slojevima kulturne, psihološke i moralne dekonstrukcije post-jugoslovenskog društva. Ova dekonstrukcija nije samo površinska, već prožima sam oslonac narativa, otkrivajući kompleksne dinamike identiteta i kolektivnog pamćenja. U ovom kaleidoskopu slojeva, priča o Pirketu izranja kao dekonstruktivni arhetip nesreće i fatalizma, simbolizujući kolaps tradicionalnih vrednosti i normi.

Pirke, kao figura, nije samo pojedinac; on postaje simbol svih onih frustracija, strahova i trauma koje kolektivno iskustvo nosi sa sobom. Njegova sudbina reflektuje ontološke krize i moralne dileme koje nas pozivaju na dublju semiotičku analizu. Kako se isprepliću narativi o zlu, pravdi i osveti, otkrivamo da je njegov lik alegorija za destruktivne sile koje oblikuju post-jugoslovensko društvo.

U ovoj analizi, važno je istražiti ne samo Pirketovu ličnost, već i načine na koje se njegov lik koristi da bi se postavila pitanja o etici, kolektivnoj odgovornosti i društvenoj pravdi. Šta Pirket predstavlja za zajednicu koja se pokušava izboriti sa sopstvenim demonima? Kako njegovo prisustvo provocira razmišljanje o granicama između dobra i zla? Ove su dileme suštinske za razumevanje složenosti ljudskog postojanja u kontekstu postmodernog društva.

U svetu gde se granice između stvarnosti i fikcije, identiteta i predstave, često prepliću, priča o Pirketu postaje ključna tačka za razmatranje. Ona poziva na reevaluaciju ne samo pojedinca, već i kolektiva kao celokupnog entiteta, koji se bori s nasleđem rata, nasilja i identiteta. Ova analiza otvara vrata ka novim razumevanjima i interpretacijama, gde svaka narativna nit može voditi ka neočekivanim uvidima o humanom stanju, moralnim obavezama i etičkim dilemama koje definišu našu stvarnost.

Pirke kao Simbol

Pirke, poznat i kao Slaviša Pavić, transcendentira svoje lično postojanje da postane simbolički nosilac zla koje razara društvenu strukturu. U postmodernom okviru, njegova figura nije samo individualna biografija, već reprezentacija kolektivnih strahova i moralnih dilema koje prožimaju društvo. Jacques Lacan je govorio o "Simboličkom redu" kao o onome što strukturira naše stvarnosti, oblikujući naše identitete i međuljudske odnose. U ovom kontekstu, Pirketova figura se može posmatrati kao "Veliki Drugi," destruktivni element koji destabilizuje društveni konsenzus i izaziva krizu identiteta unutar zajednice.

U narodnoj tradiciji, slične figure, poput Pirketa, često personifikuju destruktivne sile koje se moraju eliminisati kako bi se obnovio moralni poredak. Njegovo prisustvo postaje alegorija za sve ono što zajednica smatra pretnjom sopstvenom opstanku. U ovoj perspektivi, Pirke nije samo pojedinac koji deluje van normi, već konkretizacija strahova i trauma koje prožimaju kolektivnu psihu. Njegova eliminacija nije samo lični obračun, već simbolički čin čišćenja koje omogućava zajednici da se suoči s vlastitim demonima.

Osim toga, Pirketovo postojanje u ovoj naraciji osvetljava dinamiku moći i kontrole unutar zajednice. On postaje figura koja provocira preispitivanje granica između dobra i zla, svetlosti i tame. U tom smislu, zajednica se suočava s potrebom da ne samo eliminira destruktivne elemente, već i da razume mehanizme koji dovode do njihovog pojavljivanja. U Lacanovom smislu, Pirke predstavlja onaj deo psihe koji izaziva nesigurnost, pokreće krizu i postavlja pitanja o identitetu i pripadnosti.

U ovom kontekstu, Pirketova figura može se posmatrati kao alegorija za moralne i etičke dileme koje oblikuju savremeni život. Njegovo prisustvo u narativu ne samo da ukazuje na potrebu za akcijom, već i na neophodnost refleksije o sopstvenim vrednostima i normama. Kako bi se postigla obnova moralnog poretka, zajednica mora prepoznati složenost i višeznačnost zla koje je personifikovano kroz lik Pirketa.

Kao takav, Pirke se može razumeti kao provocirajući element koji potiče zajednicu da preispita svoje granice, vrednosti i, konačno, svoju sposobnost za obnovu. Njegovo uklanjanje iz kolektiva može biti neophodno, ali to takođe otvara prostor za dublje razmatranje onoga što zlo predstavlja u različitim kontekstima. U ovom smislu, Pirketova figura nije samo simbol destrukcije, već i poziv na akciju i introspekciju, gde se suočavanje s vlastitim demonima postavlja kao imperativ za opstanak i prosperitet zajednice.

prvi deo

 

[Jasna]

Šta se promenilo ubistvom Pirketa? Jel društvo bolje, gore? Jel se broj
zatvorenika sa godinama smanjuje od kako zatvori postoje? Eto sklonjeni
su iz društva.

 

[minotauro]

Moralna Dilema

Ubistvo Pirketa, iako se može činiti kao opravdano sredstvo za očuvanje društvene sigurnosti, otvara vrata ka kompleksnom lavirintu moralnih pitanja koja se duboko ukorenjuju u filozofske i psihoanalitičke teorije. Sigmund Freudova koncepcija "superega" kao internalizacije društvenih normi i moralnih vrednosti postavlja izazov samom jezgru ljudske egzistencije: da li je eliminacija pojedinca, u ime opšteg dobra, zaista etički legitimna? Da li je nasilje, kao fenomen, ikada opravdano u odgovorima na nasilje? Ova pitanja, isprepletena kroz narativne strukture filma i arhetipove narodne priče, zahtevaju dekonstrukciju i preispitivanje.

Pirke, kao simbol zla, postaje figura koja izaziva unutrašnje sukobe između ličnih vrednosti i kolektivnih imperativa. Njegovo ubistvo se ne može svesti na jednostavnu osvetu; umesto toga, ono oslikava nalet nužnosti za očuvanjem iluzornog kolektivnog mira i stabilnosti. U tom svetlu, zajednica se suočava sa imperativom superega, koje zahteva sintezu individualnog i kolektivnog morala, a istovremeno izaziva refleksiju o granicama pravde i nasilja. Ova moralna ambivalencija naglašava postmodernu realnost, gde se identiteti, norme i vrednosti neprestano pregovaraju i preispituju, ostavljajući nas s pitanjima koja se ne mogu lako razjasniti, već traže kontinuiranu analizu i dekonstrukciju.

Etika Pravde

Pavićeva sudbina može se posmatrati kroz prizmu etike pravde koja odražava složene narativne strukture narodnih priča, gde pravda nije apstraktni koncept, već konkretna akcija, oblikovana kroz društvene norme i zajedničke vrednosti. U ovom kontekstu, pravda postaje dinamičan proces, duboko ukorenjen u kolektivnoj svesti, a ne statična instanca. Ova interpretacija nas poziva da preispitamo naše razumevanje pravde, menjajući ga iz individualnog u kolektivno.

Slavoj Žižek bi verovatno analizirao ovaj čin kao "simboličku redukciju" zla, naglašavajući kako se kroz ubistvo Pirketa zapravo vrši dekonstrukcija zla u zajednici. U tom smislu, Pavićeva figura postaje svojevrsni simbol haosa, oličenje pretnje koja destabilizuje kolektivni identitet. Njegovo uklanjanje ne predstavlja samo fizičku eliminaciju, već i simbolično vraćanje narušene ravnoteže, gde zajednica redefiniše svoje granice, normativne vrednosti i, konačno, svoj identitet.

Ova perspektiva poziva na dublje razumevanje načina na koji se nasilje koristi kao sredstvo za uspostavljanje reda. Ubistvo Pirketa može se shvatiti kao performativni akt u kojem se zlo materijalizuje kroz nasilje, dok pravda, u tom trenutku, zahteva svoju žrtvu. Kroz ovaj akt, zajednica ne samo da se oslobađa opasnosti, već se i ponovo konstituiše, gradeći nove odnose moći i dinamike unutar svog društvenog tkiva.

Kao što Haraway ističe u svojim istraživanjima o kinship i koeksistenciji, ovde se postavlja pitanje ko zapravo ima pravo na postojanje u toj zajednici, a ko se mora žrtvovati kako bi se održala stabilnost. Ova moralna ambivalencija oslikava postmodernu realnost gde se identiteti, norme i vrednosti neprestano preispituju, ostavljajući nas s pitanjima o granicama pravde, prava i etike unutar složenih društvenih struktura. U tom smislu, Pavićeva sudbina nije samo lična tragedija, već i ogledalo šireg društvenog fenomena koji traži reinterpretaciju i razumevanje kroz prizmu postmodernih teorija.

Priča o Pirketu kao Naučna Analiza

Priča o Pirketu prevazilazi jednostavan narativ osvete i pravde, otvarajući vrata složenijim analizama društvenih mehanizama suočavanja sa zlom. Ova naracija ne može se svesti samo na ličnu tragediju, već je to duboko ukorenjena studija o kolektivnim strahovima, potrebama i normama koje oblikuju zajednicu. U Vukovom "Rječniku," termin "pirke" označava stariji izraz za nekoga ko donosi nesreću, što dodatno pojačava simboliku ove priče. Pirke, kao figura zla, postaje manifestacija svih onih nevidljivih sila koje prete stabilnosti zajednice.

Ubistvo Pirketa nije samo odgovor na nasilje, već i simbolična lekcija o kolektivnoj odgovornosti i moralnoj hrabrosti. Ova dilema podseća nas na to da su zajednice često suočene sa potrebom da prepoznaju i eliminišu destruktivne elemente, čak i kada se to čini kao brutalna akcija. U tom smislu, njegovo uklanjanje postaje akt društvene samozaštite, ali i preispitivanja granica moralnosti i etike.

U ovom okviru, važno je razumeti kako se zlo konstruiše unutar narativa. Pirke, kao oličenje haosa, ne predstavlja samo fizičku pretnju, već i konceptualni izazov za moralne norme zajednice. Njegovo prisustvo naglašava pitanje šta znači biti "dobar" u svetu gde su granice između dobra i zla često mutne. Ova ambivalencija poziva na preispitivanje načina na koji se društvo definiše, a koje vrednosti smatra temeljima svog identiteta.

Kao što postmoderni teoretičari, poput Žižeka, često ukazuju na kompleksnost ljudskih odnosa i delovanja, tako i priča o Pirketu reflektuje dinamiku moći unutar zajednice. Uloga zajednice u eliminaciji Pirketa simbolizuje trenutak kolektivnog buđenja, gde se pojedinci moraju suočiti s vlastitim strahovima i preispitati svoju moralnu poziciju. U tom trenutku, pitanje nije samo "kako" već i "zašto" – zašto se zlo mora eliminisati i po kojoj ceni.

Ova analiza otvara dijalog o načinu na koji se društva organizuju i kako se suočavaju s unutrašnjim konfliktima. Kako bi osigurala svoj opstanak i prosperitet, zajednica ne može ignorisati destruktivne elemente; umesto toga, ona mora razviti strategije suočavanja koje ne uključuju samo fizičku eliminaciju, već i dublje razumevanje uzroka zla. Ova složena mreža odnosa i odgovornosti čini priču o Pirketu ne samo tragedijom, već i prostorom za promišljanje o etici, odgovornosti i kolektivnoj sudbini u postmodernom kontekstu.

Zaključak

Ubistvo Pirketa, iako na površini deluje kao jasan i odlučan čin, zapravo nosi sa sobom bogatstvo simbolike i moralnih kompleksnosti koje pozivaju na dublje promišljanje o ljudskoj prirodi i društvenim strukturama. Ovaj događaj nas ne samo da podseća na prisustvo zla u mnogim oblicima, već i na intrikantnu dinamiku između pojedinca i kolektiva, gde su granice između herojstva i nemorala često zamagljene. U ovoj narativnoj sferi, Pirke postaje simbol ne samo pretnje, već i ogledalo društva koje se bori sa sopstvenim demonima.

Kao figura koja predstavlja haos i destrukciju, njegovo postojanje ukazuje na dublje strahove zajednice – strah od gubitka identiteta, stabilnosti i moralnog kompasa. Njegova eliminacija ne može se sagledati samo kao akt osvetničkog impulsa, već kao čin hrabrosti i odlučnosti u suočavanju s onim što društvo smatra zlom. Ovaj trenutak izuzetne tenzije i neizvesnosti otvara vrata preispitivanju onoga što znači biti deo zajednice koja se suočava s unutrašnjim i spoljnim pretnjama.

Oslobađajući se Pirketa, zajednica zapravo preuzima odgovornost za svoju sudbinu, čime naglašava važnost kolektivnog delovanja i pravde. Ova eliminacija postaje simbolična lekcija o potrebi za prepoznavanjem destruktivnih elemenata koji ugrožavaju društveni napredak i harmoniju. Na ovaj način, Pirke više nije samo pojedinac, već reprezentativna figura zla koja postavlja pitanja o etici, pravdi i ljudskoj odgovornosti.

Ova naracija nas poziva da preispitamo vrednosti koje definišu naš identitet i moral. U postmodernom okviru, gde su istine relativne, a narativi fluidni, važno je razumeti da se borba protiv zla ne završava samo jednim činom. Ona zahteva kontinuiranu refleksiju, analizu i, najvažnije, angažman. Da li je eliminacija zla zaista dovoljna? Možda je važno postaviti pitanje kako možemo kolektivno učiti iz tih događaja i izgraditi društvo koje neće ponovo proizvoditi slične figure?

Kroz prizmu Pirketa, otvaramo dijalog o kolektivnoj odgovornosti koja nadilazi jednostavne kategorije dobra i zla. Umesto da se fokusiramo samo na čin eliminacije, trebalo bi da se zapitamo kako se zajednice mogu osnažiti da prepoznaju, razumeju i, konačno, transformišu ono što predstavlja pretnju. U tom smislu, ubistvo Pirketa postaje ne samo pitanje pravde, već i poziv na hrabro delovanje u svetu koji se često suočava s neizvesnostima i moralnim dilemama, stvarajući tako prostor za novu vrstu etičkog razmišljanja i delovanja.

Branko Stojanovic

 

[minotauro]

Šta se promenilo ubistvom Pirketa? Jel društvo bolje, gore? Jel se broj
zatvorenika sa godinama smanjuje od kako zatvori postoje? Eto sklonjeni
su iz društva.

Ova teza otvara široko polje za analizu kako društva reaguju na unutrašnje konflikte i destruktivne elemente koji ih oblikuju.

Ubistvo Pirketa, kao simbolički čin, možda je eliminisalo pojedinačnu pretnju, ali to ne znači da je i zlo kao koncept nestalo. Umesto toga, ono je često latentno prisutno, skrivajući se iza novih maski i prilika. Ovo nas navodi da preispitamo prirodu zla i načine na koje se ono manifestuje u različitim oblicima: od kriminala i nasilja do institucionalizovanog nepravde i korupcije. Pirke nije bio samo individualni izvor opasnosti; on je bio deo šireg sistemskog problema koji se ne može jednostavno eliminisati jednim ubistvom.

Dok su neki destruktivni elementi uklonjeni, društvo i dalje mora da se suoči sa svojim unutrašnjim demonima. Ova potreba za suočavanjem ne znači samo fizičko uklanjanje pretnji, već i aktivnu refleksiju o strukturalnim i kulturnim normama koje omogućavaju takve pretnje da opstanu. Moralna odgovornost leži na zajednici da prepozna i adresira te izazove, a ne da ih potiskuje.

Zajednica treba da razvije svest o složenosti svojih unutrašnjih sukoba i moralnih dilema. To podrazumeva ne samo kritičko promišljanje o prošlim događajima, već i otvoren dijalog o trenutnim i budućim pitanjima pravde. U tom smislu, potiskivanje ili ignorisanje problema može dovesti do njihovog ponovnog izbijanja, često u još destruktivnijim oblicima.

Na kraju, možemo zaključiti da društvo mora razviti kolektivnu sposobnost da se suoči sa zlom u svim njegovim manifestacijama, jer samo tako može ostvariti trajni napredak ka pravednijem i stabilnijem okruženju. Umesto da traži jednostavna rešenja, zajednica mora prihvatiti kompleksnost ljudske prirode i sociokulturnih faktora koji oblikuju njeno postojanje. Samo kroz takvo prepoznavanje i delovanje može se osigurati da zlo ne dobije novu priliku da se manifestuje u obliku novih Pirketa.

 

[Steinadler]

mnogo teksta.. služba je to rešavala rutinski, usijane glave se sklanjaju sa ulica tako što se angažuju drugi kriminalci uz neki dil ili ucjenu koji će istog skloniti, ne radi to služba direktno, tako se zaobilazi direktna moralna odg. za smaknuće, dok je indirektna opravdana jer ovaj nije bio cvećka, naprotiv dao je razloga za to.. nego problem su ovi odozgo, taj maligni tumor korupcije koji je zhvatio sve pore sistema i društva..

 

[minotauro]

mnogo teksta.. služba je to rešavala rutinski, usijane glave se sklanjaju sa ulica tako što se angažuju drugi kriminalci uz neki dil ili ucjenu koji će istog skloniti, ne radi to služba direktno, tako se zaobilazi direktna moralna odg. za smaknuće, dok je indirektna opravdana jer ovaj nije bio cvećka, naprotiv dao je razloga za to.. nego problem su ovi odozgo, taj maligni tumor korupcije koji je zhvatio sve pore sistema i društva..

U ovom složenom društvenom tkivu, interakcije između službi bezbednosti, mafije i pojedinaca mogu se posmatrati kao deo šireg procesa koji vodi ka društvenoj harmoniji. Umesto da se ovi akteri vide kao suprotstavljene strane, možemo ih razumeti kao elemente istog organizma, u kojem svaka frakcija igra ulogu u razotkrivanju i rešavanju dubljih društvenih problema.

Konflikti koji proizlaze iz odnosa između ovih grupa često služe kao katalizatori promena. Kroz suočavanje sa izazovima, društvo ima priliku da preispita svoje vrednosti, norme i kolektivne aspiracije. Kada pojedinci i institucije reaguju na destruktivne elemente, oni zapravo pokreću širi dijalog o pravdi, odgovornosti i etici.

U tom smislu, čak i negativne pojave, poput kriminala, mogu doprineti razvoju društvene svesti. Sukobi i tenzije dovode do kolektivne introspekcije, omogućavajući zajednici da prepozna svoje unutrašnje demone i da se usmeri ka boljem razumevanju sebe. Ovaj proces može dovesti do obnavljanja moralnih vrednosti i jačanja zajedničkog identiteta.

Na taj način, dok se čini da su službe i mafija nezavisni agenti, oni su zapravo deo kolektivnog nesvesnog naroda, koji kroz svoje interakcije i sukobe donosi važne lekcije. Ovi konflikti mogu poslužiti kao putokazi ka izgradnji stabilnijih i pravednijih društvenih struktura. Kroz preispitivanje svojih vrednosti i normi, društvo se može transformisati i stvoriti temelje za istinsku harmoniju.

U ovom svetlu, sukobi nisu samo izazovi, već i prilike za rast i razvoj. Svaka prepreka može postati odskočna daska ka dubljem razumevanju i boljem međusobnom povezivanju, što na kraju vodi ka jačanju društvene kohezije i harmonije.

 

[Обилић]

U dokumentarnom filmu "Vidimo se u čitulji," susrećemo se s prizorima koji nadmašuju puko dramatično; oni su duboko ukorenjeni u slojevima kulturne, psihološke i moralne dekonstrukcije post-jugoslovenskog društva. Ova dekonstrukcija nije samo površinska, već prožima sam oslonac narativa, otkrivajući kompleksne dinamike identiteta i kolektivnog pamćenja. U ovom kaleidoskopu slojeva, priča o Pirketu izranja kao dekonstruktivni arhetip nesreće i fatalizma, simbolizujući kolaps tradicionalnih vrednosti i normi.

Pirke, kao figura, nije samo pojedinac; on postaje simbol svih onih frustracija, strahova i trauma koje kolektivno iskustvo nosi sa sobom. Njegova sudbina reflektuje ontološke krize i moralne dileme koje nas pozivaju na dublju semiotičku analizu. Kako se isprepliću narativi o zlu, pravdi i osveti, otkrivamo da je njegov lik alegorija za destruktivne sile koje oblikuju post-jugoslovensko društvo.

U ovoj analizi, važno je istražiti ne samo Pirketovu ličnost, već i načine na koje se njegov lik koristi da bi se postavila pitanja o etici, kolektivnoj odgovornosti i društvenoj pravdi. Šta Pirket predstavlja za zajednicu koja se pokušava izboriti sa sopstvenim demonima? Kako njegovo prisustvo provocira razmišljanje o granicama između dobra i zla? Ove su dileme suštinske za razumevanje složenosti ljudskog postojanja u kontekstu postmodernog društva.

U svetu gde se granice između stvarnosti i fikcije, identiteta i predstave, često prepliću, priča o Pirketu postaje ključna tačka za razmatranje. Ona poziva na reevaluaciju ne samo pojedinca, već i kolektiva kao celokupnog entiteta, koji se bori s nasleđem rata, nasilja i identiteta. Ova analiza otvara vrata ka novim razumevanjima i interpretacijama, gde svaka narativna nit može voditi ka neočekivanim uvidima o humanom stanju, moralnim obavezama i etičkim dilemama koje definišu našu stvarnost.

Pirke kao Simbol

Pirke, poznat i kao Slaviša Pavić, transcendentira svoje lično postojanje da postane simbolički nosilac zla koje razara društvenu strukturu. U postmodernom okviru, njegova figura nije samo individualna biografija, već reprezentacija kolektivnih strahova i moralnih dilema koje prožimaju društvo. Jacques Lacan je govorio o "Simboličkom redu" kao o onome što strukturira naše stvarnosti, oblikujući naše identitete i međuljudske odnose. U ovom kontekstu, Pirketova figura se može posmatrati kao "Veliki Drugi," destruktivni element koji destabilizuje društveni konsenzus i izaziva krizu identiteta unutar zajednice.

U narodnoj tradiciji, slične figure, poput Pirketa, često personifikuju destruktivne sile koje se moraju eliminisati kako bi se obnovio moralni poredak. Njegovo prisustvo postaje alegorija za sve ono što zajednica smatra pretnjom sopstvenom opstanku. U ovoj perspektivi, Pirke nije samo pojedinac koji deluje van normi, već konkretizacija strahova i trauma koje prožimaju kolektivnu psihu. Njegova eliminacija nije samo lični obračun, već simbolički čin čišćenja koje omogućava zajednici da se suoči s vlastitim demonima.

Osim toga, Pirketovo postojanje u ovoj naraciji osvetljava dinamiku moći i kontrole unutar zajednice. On postaje figura koja provocira preispitivanje granica između dobra i zla, svetlosti i tame. U tom smislu, zajednica se suočava s potrebom da ne samo eliminira destruktivne elemente, već i da razume mehanizme koji dovode do njihovog pojavljivanja. U Lacanovom smislu, Pirke predstavlja onaj deo psihe koji izaziva nesigurnost, pokreće krizu i postavlja pitanja o identitetu i pripadnosti.

U ovom kontekstu, Pirketova figura može se posmatrati kao alegorija za moralne i etičke dileme koje oblikuju savremeni život. Njegovo prisustvo u narativu ne samo da ukazuje na potrebu za akcijom, već i na neophodnost refleksije o sopstvenim vrednostima i normama. Kako bi se postigla obnova moralnog poretka, zajednica mora prepoznati složenost i višeznačnost zla koje je personifikovano kroz lik Pirketa.

Kao takav, Pirke se može razumeti kao provocirajući element koji potiče zajednicu da preispita svoje granice, vrednosti i, konačno, svoju sposobnost za obnovu. Njegovo uklanjanje iz kolektiva može biti neophodno, ali to takođe otvara prostor za dublje razmatranje onoga što zlo predstavlja u različitim kontekstima. U ovom smislu, Pirketova figura nije samo simbol destrukcije, već i poziv na akciju i introspekciju, gde se suočavanje s vlastitim demonima postavlja kao imperativ za opstanak i prosperitet zajednice.

prvi deo

Hteo sam sve da pročitam, zaista, ali ne vredi ! Pirketov slučaj je Krile mnogo lepše opisao, tako da mi ovo tvoje zvuči kao zaebanjcija.

Jel se zekiš ti, ili si glup ?

 

[Nemoguća Могућност]

zona mog odrastanja... ma, sve je to bre bila cista manguparija
Samo je autor u tome video neku poetiku. Mi smo to zvakali svaki dan.
Ulica sve zna!

 

[Steinadler]

U ovom složenom društvenom tkivu, interakcije između službi bezbednosti, mafije i pojedinaca mogu se posmatrati kao deo šireg procesa koji vodi ka društvenoj harmoniji. Umesto da se ovi akteri vide kao suprotstavljene strane, možemo ih razumeti kao elemente istog organizma, u kojem svaka frakcija igra ulogu u razotkrivanju i rešavanju dubljih društvenih problema.

Konflikti koji proizlaze iz odnosa između ovih grupa često služe kao katalizatori promena. Kroz suočavanje sa izazovima, društvo ima priliku da preispita svoje vrednosti, norme i kolektivne aspiracije. Kada pojedinci i institucije reaguju na destruktivne elemente, oni zapravo pokreću širi dijalog o pravdi, odgovornosti i etici.

U tom smislu, čak i negativne pojave, poput kriminala, mogu doprineti razvoju društvene svesti. Sukobi i tenzije dovode do kolektivne introspekcije, omogućavajući zajednici da prepozna svoje unutrašnje demone i da se usmeri ka boljem razumevanju sebe. Ovaj proces može dovesti do obnavljanja moralnih vrednosti i jačanja zajedničkog identiteta.

Na taj način, dok se čini da su službe i mafija nezavisni agenti, oni su zapravo deo kolektivnog nesvesnog naroda, koji kroz svoje interakcije i sukobe donosi važne lekcije. Ovi konflikti mogu poslužiti kao putokazi ka izgradnji stabilnijih i pravednijih društvenih struktura. Kroz preispitivanje svojih vrednosti i normi, društvo se može transformisati i stvoriti temelje za istinsku harmoniju.

U ovom svetlu, sukobi nisu samo izazovi, već i prilike za rast i razvoj. Svaka prepreka može postati odskočna daska ka dubljem razumevanju i boljem međusobnom povezivanju, što na kraju vodi ka jačanju društvene kohezije i harmonije.

ima utisak da pričam sa botom.. kako god.. nije potreban elaborat oko pirketa, to se radi po prostom seljačkom rešenju i moralu, konj koji počne da ujeda, ide u kobasice, kraj priče.

 

[Steinadler]

zona mog odrastanja... ma, sve je to bre bila cista manguparija
Samo je autor u tome video neku poetiku. Mi smo to zvakali svaki dan.
Ulica sve zna!

 

[Alter_Ego_]

Не знам ко је Пирке, али сам сигуран да ни он ни ништа око њега не заслужују и не заслужује оволики философски текст.

 

[Lule]

99% naroda koji je prošo kroz to razdoblje ipak nije postao kradljivac nasilnik i ubica.
Nervira me ta floskula - društvo je krivo što je mali Simke provalnik i batinaš. To je stvar malog Simketa što mu je takva genetika a teška vremena došla kao odlična sredina u kojoj super obitava.
Takvi vole haos.
Žao mi običnih ljudi koji su morali da prođu kroz rat ili bili žrtve zločinaca.

da li je eliminacija pojedinca, u ime opšteg dobra, zaista etički legitimna? Da li je nasilje, kao fenomen, ikada opravdano u odgovorima na nasilje?

Ako ne može da se skloni u zatvor, tj. izoluje onda je eliminacija opravdana i etički i svakako. Ne nego da se pusti da pljaćka i ubija unaokolo.
Jedino se slažem da je licemerno kad to uradi služba u "intersu naroda". Ali šta sad. Kad je običan pristojan svet nesposoban da izađe na kraj s takvima.

 

[Umri_muski]

Svi koji su prosli kroz Srbiju su postali lopovi...

Nego da krenemo od osnove....ovo je forum...kome se obracas, izuzecima ako postoje ili forumskom tkivu koje je oformljeno kao micelijum pred rast pecurke iz tog micelijuma...?

Cisto da budu jasni svi elementi scene...
Prvo ide kome je upucena prica, pa nivo price, pa selekcija sagovornika, pa tek onda ide postavljanje forme , pa kostura forme pa sustina....pa hod ka dubljim odnosima u sustini, pa tek onda idu prelazi , povrsni prelaz iz jednog ugla, lagani , prost, ali sa osnovnim cak decijim zapazanjima, ono sto vidimo svi..pa iz drugog ugla pa iz treceg, sve ispadaju to totalno razlicite i nepovezane price... pa onda krenemo malo da grebuckamo pa ispadne kao kod slikara jeste da se vidi prelaz cetkicom i grubi tragovi svi idu iz jednog ugla, ali odjednom vidis da ispod ima druge boje koja je nanosena iz drugog ugla i tek onda vidis nijanse nastale mesanjem te dve boje..

 

[minotauro]

Hvala na intrigantnom pitanju. Esej o Pirketu je namenjen široj čitalačkoj publici zainteresovanoj za filozofsku analizu i dekonstrukciju narativnih struktura unutar postjugoslovenskog društva. Pitanje identiteta i publike svakako je ključno za razumevanje svakog teksta, pa tako i ovog eseja.

Kao autor, obraćam se svim članovima foruma koji su voljni da se upuste u dublju analizu fenomena koje predstavljam, bez obzira na individualne razlike u prethodnim znanjima i iskustvima. Moj cilj je da tekst bude pristupačan, ali i intelektualno izazovan, podstičući na promišljanje i kritičko razmišljanje.

Nivo priče, dakle, mora balansirati između filozofskih koncepata i opisa konkretnog slučaja kako bi bio razumljiv i relevantan. Selekcija sagovornika na forumu podrazumeva da svi koji učestvuju u diskusiji donose svoje perspektive, doprinosi i potencijalne kritike, što je deo bogatstva zajedničkog istraživanja.

Forma teksta i njegova struktura su pažljivo razrađeni kako bi se omogućio jasan hod ka dubljim razmatranjima. Počinjemo od opšteg pregleda, prelazimo na analizu specifičnih aspekata, a zatim se upuštamo u složenije filozofske dileme. Svaka nova perspektiva dodaje sloj razumevanja, kao kod slikara koji koristi različite boje i tehnike da bi stvorio dublju i kompleksniju sliku.

Nadam se da je ovim razjašnjeno kome je esej namenjen i kako je struktura osmišljena. Ukoliko imate dodatna pitanja ili želite dalje da razmatramo ovu temu, rado ću se odazvati.

 

[lukabeograd]

Dzabe ti to ovde pises kad je vecina ljudi nepismena i ne moze ni da shvati sta si zeleo da porucis.

 

[a bre Milun]

U dokumentarnom filmu "Vidimo se u čitulji," susrećemo se s prizorima koji nadmašuju puko dramatično; oni su duboko ukorenjeni u slojevima kulturne, psihološke i moralne dekonstrukcije post-jugoslovenskog društva. Ova dekonstrukcija nije samo površinska, već prožima sam oslonac narativa, otkrivajući kompleksne dinamike identiteta i kolektivnog pamćenja. U ovom kaleidoskopu slojeva, priča o Pirketu izranja kao dekonstruktivni arhetip nesreće i fatalizma, simbolizujući kolaps tradicionalnih vrednosti i normi.

Pirke, kao figura, nije samo pojedinac; on postaje simbol svih onih frustracija, strahova i trauma koje kolektivno iskustvo nosi sa sobom. Njegova sudbina reflektuje ontološke krize i moralne dileme koje nas pozivaju na dublju semiotičku analizu. Kako se isprepliću narativi o zlu, pravdi i osveti, otkrivamo da je njegov lik alegorija za destruktivne sile koje oblikuju post-jugoslovensko društvo.

U ovoj analizi, važno je istražiti ne samo Pirketovu ličnost, već i načine na koje se njegov lik koristi da bi se postavila pitanja o etici, kolektivnoj odgovornosti i društvenoj pravdi. Šta Pirket predstavlja za zajednicu koja se pokušava izboriti sa sopstvenim demonima? Kako njegovo prisustvo provocira razmišljanje o granicama između dobra i zla? Ove su dileme suštinske za razumevanje složenosti ljudskog postojanja u kontekstu postmodernog društva.

U svetu gde se granice između stvarnosti i fikcije, identiteta i predstave, često prepliću, priča o Pirketu postaje ključna tačka za razmatranje. Ona poziva na reevaluaciju ne samo pojedinca, već i kolektiva kao celokupnog entiteta, koji se bori s nasleđem rata, nasilja i identiteta. Ova analiza otvara vrata ka novim razumevanjima i interpretacijama, gde svaka narativna nit može voditi ka neočekivanim uvidima o humanom stanju, moralnim obavezama i etičkim dilemama koje definišu našu stvarnost.

Pirke kao Simbol

Pirke, poznat i kao Slaviša Pavić, transcendentira svoje lično postojanje da postane simbolički nosilac zla koje razara društvenu strukturu. U postmodernom okviru, njegova figura nije samo individualna biografija, već reprezentacija kolektivnih strahova i moralnih dilema koje prožimaju društvo. Jacques Lacan je govorio o "Simboličkom redu" kao o onome što strukturira naše stvarnosti, oblikujući naše identitete i međuljudske odnose. U ovom kontekstu, Pirketova figura se može posmatrati kao "Veliki Drugi," destruktivni element koji destabilizuje društveni konsenzus i izaziva krizu identiteta unutar zajednice.

U narodnoj tradiciji, slične figure, poput Pirketa, često personifikuju destruktivne sile koje se moraju eliminisati kako bi se obnovio moralni poredak. Njegovo prisustvo postaje alegorija za sve ono što zajednica smatra pretnjom sopstvenom opstanku. U ovoj perspektivi, Pirke nije samo pojedinac koji deluje van normi, već konkretizacija strahova i trauma koje prožimaju kolektivnu psihu. Njegova eliminacija nije samo lični obračun, već simbolički čin čišćenja koje omogućava zajednici da se suoči s vlastitim demonima.

Osim toga, Pirketovo postojanje u ovoj naraciji osvetljava dinamiku moći i kontrole unutar zajednice. On postaje figura koja provocira preispitivanje granica između dobra i zla, svetlosti i tame. U tom smislu, zajednica se suočava s potrebom da ne samo eliminira destruktivne elemente, već i da razume mehanizme koji dovode do njihovog pojavljivanja. U Lacanovom smislu, Pirke predstavlja onaj deo psihe koji izaziva nesigurnost, pokreće krizu i postavlja pitanja o identitetu i pripadnosti.

U ovom kontekstu, Pirketova figura može se posmatrati kao alegorija za moralne i etičke dileme koje oblikuju savremeni život. Njegovo prisustvo u narativu ne samo da ukazuje na potrebu za akcijom, već i na neophodnost refleksije o sopstvenim vrednostima i normama. Kako bi se postigla obnova moralnog poretka, zajednica mora prepoznati složenost i višeznačnost zla koje je personifikovano kroz lik Pirketa.

Kao takav, Pirke se može razumeti kao provocirajući element koji potiče zajednicu da preispita svoje granice, vrednosti i, konačno, svoju sposobnost za obnovu. Njegovo uklanjanje iz kolektiva može biti neophodno, ali to takođe otvara prostor za dublje razmatranje onoga što zlo predstavlja u različitim kontekstima. U ovom smislu, Pirketova figura nije samo simbol destrukcije, već i poziv na akciju i introspekciju, gde se suočavanje s vlastitim demonima postavlja kao imperativ za opstanak i prosperitet zajednice.

prvi deo

sto mrzim ovo silovanje "visoko strucnim" knjizevnim jezikom pri cemu se svim silama dokazuje akademski nivo ovog "analiticara".
Imali smo jednom nekakav "administrativni" jezik u SFRJ koji je rezultirao nestankom takve drzave u kojoj njeni gradjani nisu bas najbolje razumeli taj administrativni jezik svojih politicara .........pa je doslo do "nesporazuma" , odnosno, na srpski, do motke.

 

[Обилић]

Hvala na intrigantnom pitanju. Esej o Pirketu je namenjen široj čitalačkoj publici zainteresovanoj za filozofsku analizu i dekonstrukciju narativnih struktura unutar postjugoslovenskog društva. Pitanje identiteta i publike svakako je ključno za razumevanje svakog teksta, pa tako i ovog eseja.

Kao autor, obraćam se svim članovima foruma koji su voljni da se upuste u dublju analizu fenomena koje predstavljam, bez obzira na individualne razlike u prethodnim znanjima i iskustvima. Moj cilj je da tekst bude pristupačan, ali i intelektualno izazovan, podstičući na promišljanje i kritičko razmišljanje.

Nivo priče, dakle, mora balansirati između filozofskih koncepata i opisa konkretnog slučaja kako bi bio razumljiv i relevantan. Selekcija sagovornika na forumu podrazumeva da svi koji učestvuju u diskusiji donose svoje perspektive, doprinosi i potencijalne kritike, što je deo bogatstva zajedničkog istraživanja.

Forma teksta i njegova struktura su pažljivo razrađeni kako bi se omogućio jasan hod ka dubljim razmatranjima. Počinjemo od opšteg pregleda, prelazimo na analizu specifičnih aspekata, a zatim se upuštamo u složenije filozofske dileme. Svaka nova perspektiva dodaje sloj razumevanja, kao kod slikara koji koristi različite boje i tehnike da bi stvorio dublju i kompleksniju sliku.

Nadam se da je ovim razjašnjeno kome je esej namenjen i kako je struktura osmišljena. Ukoliko imate dodatna pitanja ili želite dalje da razmatramo ovu temu, rado ću se odazvati.

Видиш како је боље кад причаш својим речима ?!

Није филозофија нејасно причање,
него управо супротно, продирање у прапочетке,
који нам се откривају прости и лако схватљиви као и појавности које их следе.