Српство у песничком делу Петра Другог Петровића Његоша
ТРИ ПОСВЕТЕ КАО ТРИ БИСЕРА
Прва говори о аутору и Црној Гори у Српству, а две друге о стубовима на којима Његош темељи српску националну мисао - Карађорђу, цару Душану и Милошу Обилићу
пише: проф. др Светозар Стијовић
Ова тема основа је великог Његошевог дела. Због тога ће пажња пре свега бити усмерена на чињенице, а оне на најбољи начин говоре и о Његошу и о његовом СРПСТВУ - имајући у виду овај појам и као "својства и особине српског народа", односно "дух Срба" (српство), и као збирну именицу Срби (Српство). И одмах ваља истаћи: песник националну мисао темељи на Обилићу и Косову, Карађорђу, цару Душану и другим личностима из српске историје, а појмом Српство (у значењу Срби) обухвата припаднике српскога народа из свих његових крајева. Назив, дакле, по племену, крају или области не значи ништа друго него конкретно именовање у оквиру Српства.
Тема можда налаже да се почне од посвета Његошевих дела.
Збирку Пустињак цетински, потписану са "Владика црногорски Петар Петровић" и објављену 1834. године, аутор је посветио српском роду, и ова кратка посвета најбоље говори о Његошевом односу према Српству и месту песника и Црне Горе у њему:
Србин српском роду своме
ово дјелце посвећује.
његово је ситно цв'јеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у в'јенац роду дато.
Као да је велики песник знао да ће бити и таквих потомака који ће не само себе издвајати из Српства него покушавати да то чине и са прецима - прву своју збирку песама посветио је као "Србин српском роду своме", а своју Црну Гору, у којој је дело настало, назвао "ливадом правом Српства". Његошу је, треба и то поменути, када је ова збирка песама изашла из штампе било 20 година.
Лучу микрокозма, своје највеће филозофско дело (1845), Његош је посветио свом учитељу Сими Милутиновићу, којега назива "српским писцем небом осијаним" и "дивним пјевцем српске народности" и од којег тражи уздизање српских величина и осуду "богомрских српства отпадника":
Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја:
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике -
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!
(стихови 191-200)
Своје највеће дело, Горски вијенац (1847), Његош је посветио "праху оца Србије", то јест Карађорђу, дижући вођу Првог српског устанка у врх савремених европских ратних великана. У самом набрајању "осам Белониних близанацах" (Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов, Карађорђе, бич тирјанах и Шварцерберг и Кутузов) једино Велингтон и Карађорђе имају одреднице уз име: први титулу кнез - ознаку високог достојанственика у највишим војним дужностима у земљи, а други епитет "бич тирјанах" - највише одличје и за "лафа из грмена великога", а некмоли из онаквога каква је била ондашња Србија, и то супротстављена онаквом тиранину. Његошев "тополски херој" је бесмртан. На његовом путу су "све препоне", али он стиже до великог циља:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
(15-16).
Карађорђе је Његошева визија Србина од којег се "Стамбол тресе", пред којим се "фараона источнога мрзну силе" и чијим су се витештвом "српске мишце опојиле". Песник вођу Првог српског устанка види не само као вечити узор Србима него и као бесмртника чије ће дело време чинити све већим:
Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
(33-34).
У овој посвети, као и у оној Сими Милутиновићу, поменути су и Душан и Обилић (Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилић - 35), али овде и руски кнез Пожарски, ослободилац Москве од Пољака 1612. године, с којим се пореде "дивотници и племићи" које "Српкиње сада рађу" и због којих "благородством Српство дише", јер су Срби завет испунили. Наравно, супротно Карађорђу стоје наш Вукашин, руски Борис Годунов, римски Пизон и микејски Егист, како би Карађорђев лик био светлији и како би порука Српству била јаснија.
Све три ове посвете бисери су Његошеве националне идеје, с тим што прва говори о аутору и Црној Гори у Српству, а две друге о стубовима на којима Његош темељи српску националну мисао (Карађорђе, цар Душан и Обилић) и "богомрским Српства отпадницима" (Вујица Вулићевић, Вук Бранковић и Вукашин Мрњавчевић, друга, односно Вукашин, трећа), које ваља помињати и проклињати, како би на-роду служили као зла опомена. Наравно, на Његошево српство утицали су, пре свега, Његошев стриц Петар Први и Његошев учитељ Сима Милутиновић, као што су на Његошев поглед на историјске личности утицали народна епика и предање, о чему сведочи песников однос према Вуку и Вукашину.
Своје треће велико дело Лажни цар Шћепан Мали (написано 1847, а објављено 1851), Његош никоме није посветио. Оно, међутим, почиње дозивањем некадашње српске славе стиховима које сердар Вукале, ослоњен на мач, говори у знак добродошлице Шћепану:
Весели се праху Немањића,
Немањића и Гребљановића,
јер ће ваше круне засијати
како јарко сунце на истоку,
знамена се ваша развијати
над велике ваше развалине,
потећи ће крваве ријеке
од нечисте крви агарјанске,
опрат Србу љагу са образа.
Отворте се, витешке гробнице,
сама славо, само прибјежиште
по Косову српскијех јунаках,
ево зоре на ваше брегове
да нам општу обасја светињу
и аманет наше народности.
Сад пропојте, Високи Дечани
и лијепа лавро Студенице,
свети спомен из вјечне читуле
за слободу падшим јунацима.
Здружите се, громи и потреси,
земљи српској друго лице дајте,
е нечистом ногом окаљата.
Песник се обраћа Немањићима и "Гребљановићу", односно покољењу кроз чије ће подвиге засијати њихове круне, и немањићким лаврама - највишој и најстаријој, и очекује да ће "громи и потреси", односно борба нових витезова, "земљи српској друго лице дати", то јест ослободити Српство и вратити му достојанство.
Почетни стихови Лажног цара Шћепана Малог, дакле, служе српској националној идеји - ослобођењу Српства и конституисању нације, и понављају ранију Његошеву мисао о Црној Гори, да је она прибежиште српских јунака после Косовске битке - мисао најлепше изражена у Горском вијенцу стиховима
Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу.
(262-268),
али још раније врло јасно у Свободијади (делу од десет песама које опева бојеве Црногораца с Турцима, Млечанима и Французима од 1711. до 1813. године, написаном 1835, а штампаном после ауторове смрти, 1855):
Савјет мајке, оца - д'јете
ка природно к себе прима;
ђе год витез особити
по косовском тужном боју
од Српкиње породи се
којег Турство не уграби,
сваки кућу, оца, мајку -
све остави, па побјеже
у савито крвљу гњездо,
ђе свободе искра сјаше.
(Пјесма прва, стихови 144-153).
Уз ове стихове ваља цитирати и део Његошевог писма Осман-паши Скопљаку писаног 5. октобра 1847. године на Цетињу: "Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекли" (Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, IV издање, књига шеста: Изабрана писма, Београд, 1975, 151).
Црну Гору као "прибјежиште српскијех јунаках" после Косовске битке виде, иначе, још неки српски песници, Његошеви савременици и скори следбеници, а за пример је довољно навести неколико стихова из Пута Бранка Радичевића, из оног дела где се говори о стварању света и где се до врхунца глорификује Његошева Црна Гора, наравно - у оквиру Српства:
Испадоше брда свеколика,
начини се једина гомила,
начини се она српска дика,
дика српска Црна Гора мила.
Црна Горо, поносито стење,
круне српске ти драго камење,
успомено пребелога данка,
ког се сећа Србин као санка!
Када гледнем твоје стене дивне
срце младо у менека живне,
јера овде послије Косова
Сунце српско грануло изнова,
очистила с' она веља брука
што окаља Србина са Вука.
Кад је оно српском орлу крила
на Косову срећа саломила
на ови је камен се врлетан
одонуда довукао сјетан,
па је овде крила обадвоја
близу неба излечио своја,
са неба и росом заливао,
муњом витом крила завијао,
повратио здравље и весеље,
па удрио у бојеве веље,
ох бојева донде невиђени!
ох кланаца крвљу обливени!
Гледај десно, о погледај лево,
свуда љути бојак и крешево,
тако брате од Косова данка
бој се тежак бије без престанка,
све од јутра од мрклога мрака
звека ножа и цика пушака,
низа кланце Црногорац врви,
јо Турчину што удара први!
(Бранко Радичевић, Песме, Нови Сад 1993, 93-94).
У Свободијади, делу без посвете, Његош се обраћа "неба шћери" следећим стиховима:
Дај ми пјеват славна дјела
отачаства бранитељах,
њих јунаштва казат фална
од нестања српског царства,
који крвцу како воду
вјечно лише, и сад лију,
за обрану и свободу
непрестано боје бију;
који рода славу бојну
сачуваше и дигоше
испод ногах варварскијех
хуком сјајна оружија.
(Пјесма прва, ст. 10-21).