Quantcast

Je li i Njegoš bio komunista, član Kominterne?

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

D U K Lj A N I N

Ističe se
Poruka
2.969
Holanđane i Dance nije proglasila Kominterna i Tito za naciju kao što je vas Srpske izrode!
Koju je naciju naš poeta naveo u kupoprodajnom ugovoru sa Austrijancima?
Je li jasno da je Gorski Vijenac samo pjesnička fantazija?


Iz knjige koju je 1998. objavila CNB "Đurđe Crnojević" na Cetinju


Evo pogledajte i uvjerite se kolike su razmjere laži SPC i SANU.

http://4.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHlGcJcq-I/AAAAAAAAA6I/BnzQBpwhHZs/s400/knjiga_Stanjevici.jpg

Faksimilno iz knjige:

http://3.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHoZ_tLP-I/AAAAAAAAA7Y/xgGE5vdCtrs/s400/9.jpg http://2.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHobFt0-NI/AAAAAAAAA7c/Hfu0xEw4hW0/s400/10.jpg

I faksimil originalnog ugovora:

http://1.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHx4W6iyFI/AAAAAAAAA9M/Lg3EaMuL8ss/s400/f23a.jpg

Kompletan ugogor o prodaji manastira Stanjevići:
 

Balcanicus

Zainteresovan član
Poruka
327
Koju je naciju naš poeta naveo u kupoprodajnom ugovoru sa Austrijancima?
Je li jasno da je Gorski Vijenac samo pjesnička fantazija?


Iz knjige koju je 1998. objavila CNB "Đurđe Crnojević" na Cetinju


Evo pogledajte i uvjerite se kolike su razmjere laži SPC i SANU.

http://4.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHlGcJcq-I/AAAAAAAAA6I/BnzQBpwhHZs/s400/knjiga_Stanjevici.jpg

Faksimilno iz knjige:

http://3.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHoZ_tLP-I/AAAAAAAAA7Y/xgGE5vdCtrs/s400/9.jpg http://2.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHobFt0-NI/AAAAAAAAA7c/Hfu0xEw4hW0/s400/10.jpg

I faksimil originalnog ugovora:

http://1.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHx4W6iyFI/AAAAAAAAA9M/Lg3EaMuL8ss/s400/f23a.jpg

Kompletan ugogor o prodaji manastira Stanjevići:
Samo si izvadio dio iz knjige koji tebi paše, a nećeš da komentarišeš na Srbovanje Petrovića!
 

Balcanicus

Zainteresovan član
Poruka
327
Владика Данило
1697-1735
Владика Данило написао је својом руком на рукописном јеванђељу, израђеном на пергаменту (Љубомир Стојановић је објавио штампану верзију у својој збирци "Стари српски записи и натписи"):


Данил владика цетињски Његош, војеводич српској земљи купи ово светоје јевангелије ценоју златиц 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, принесено от земљи молдавскије некоторим купцем и сему ми от нашега труда управисмо сребро образ Христов и четири јеванђелиста и с друге стране печах от сребра пет, у све печах 10, и приложих га у Патријаршији пецкој, храму Вазнесенија Христова, и да не будет никим отимљено от сего храма. Да јест просто.
1732, мр. 12 - Цијена књиги и сребру у све златиц 24

А пише, у Бечу, владика Данило, 2. децембра 1714, Гаврилу Головкину, представнику руског цара, Петра Великог, код аустријског цара, те вели и ово:

Не знам шта ће бити од мог живота у туђем царству, јер ја бих прво себе обешчастио, а затим наша српска племена, када бих молио помоћ од других држава, а ругале би нам се друге вјере.

На Митровдан 1714. године, владика Данило упућује поруку Црногорском збору и главарима:

Мила би ми била смрт да сте ви хтјели да сви уједињени изгинемо часни и славно, као што је то учинио сам Кнез Лазар и Милош Обилић који уби цара на Косову, па најзад и сам погибе са својим господаром и свих седам хиљада бораца, - што нас Црногорце довело у ове крше, - оставивши послије себе славу и част.

Владика Сава
1735-1781


У писму Дубровчанима, поред осталог, вели:
И драго нам је владање ваше који се ви јоште од нашега србскога језика находите.

У писму кнезу и Сенату дубровачком, владика Сава каже:

Ваша славна република зна да је све госпотство и слава сербска пала и ништа није остало...нако један цвијет на вас свијет што јоште може се сербска земља похвалити.


1766. је по наређењу турског султана укинута Пећка патријаршија. На мјесто српских архијереја су постављени грчки. То је урађено мимо свих црквених канона. Због тога владика Сава пише, 26. фебруара 1776, писмо московском митрополиту Платону и вели да се народ славеносербски налази под тешким и неподношљивим турским ропством и стога моли Свети руски синод да ради једноверија и једнојазичија и једнокровија с нами подигне престо Српске цркве која је од стране Грка лишена својих права неправедном одлуком. Зато владика Сава и девет српских архијереја моле да их руска царица Катарина Друга заштити од Порте и Грка како они не би мијешали с у сербски национ. Владика Сава поручује и да ће српски народ, ако Руси избаве Србе од Грка, све то платити Русији својом крвљу што јест најдражаје.

Владика Василије
1750-1766
(владао заједно са владиком Савом)


Владика Василије у посвети своје Историје о Црној Гори грофу Воронцову, руском државнику, написа:
Налазећи се при најсветијем двору Његовог Императорског Величанства, ја смирени пастир словенско-српског чрногорскога народа, очекујући најмилостивији отпуст у своју отаџбину и одлазак духовном стаду, узех смјелост овај опис положаја и ранијих владалаца черногорске земље и с прилогом о царевима српским и деспотима, ко су они и откуда су они били, поднијети Вашој грофовској светлости као трудољубивом и за стране народе заинтересованом министру.

Историја о Црној Гори - дјело

Владика Василије посвећује, у Историји о Црној Гори доста пажње српском царству, па наводи:

За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српскијем царством.

Црна Гора насељена је већином досељеницима, који у ове горе добјежаше послије пропасти царства српскога. Свако племе памти и свога родоначелника који се је преселио у Црну Гору; свако племе има, у народном предању, своју историју; свако прича кад су се доселили у Црну Гору његови стари, ко су они били, одакле су доселили.

Владика Василије у својој 'Оди Немањи' вели:

Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отачества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отчество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите,
Но всу ношт Бога молите,
Царско сербско паки ваставити,
Правдоју и благочествијим прославити!

Свети Петар Цетињски
1782-1830


Уочи боја на Мартинићима, 1796,
Петар I позива Црногорце и Брђане да докажу да у нама неугашено србско срце куца и србска крвца врије, а пред бој на Крусима, такође 1796, тражи од својих ратника да ударе на непријатеља нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности додајући да се Турци и сад боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати.



Дјела



IV ЦРНОГОРСКА / пјесма из1813.године/
Кажи право, од Ловћена вило,
Је л' лијепо погледати било:
Кад владика приморју иђаше,
Чарногорце уза се вођаше?
Три приморска града околио,
И Французе у ње затворио.
Французи се задуго бранише,
Пак најпосле сви се предадоше.
Освојитељ лијепо управља:
У градове начелнике ставља,
Он у Котор собом отишао,
А у Будву Јакова послао,
У град Нови Ђурасовић Васу,
Који 'но је од овдај на гласу.
У Котор се Приморци сазваше
По заклетву тверду учинише,
Реку: слушат до гроба владику
Црногорску и Приморску дику,
Ал' се брзо исти порекоше
И владику Петра оставише
Предадоше Боку од Котора
Без икаква, побре, уговора...
Ђ.......ћ изда браћу своју
Ко Бранковић таста на Косову.
----------------------------
----------------------------
----------------------------
Кад владика виђе издајнике,
Отачаства свога противнике,
Сву је своју подигао војску,
У границу пошо Црногорску
----------------------------
----------------------------
----------------------------
Пошто разби пашу скадарскога
Бушатлију везира силнога,
Чарногорске размакну границе
Баш до Спужа и до Подгорице,
До Мораче, близу Колашина,
Који 'но је јоште у Турчина
И до Куча, крваве Крајине,
Још до Жупе, питоме равнине.
Еј, владико, изворе нам среће!
Дочекао и радости веће?
Испун' Боже, вјерна т' Срба жеље,
Дај достојну м' живот и зачеље!
Петар I, митрополит Црне Горе, Скендерије и Приморја, пише, 19. маја 1878. године, руском цару, те вели и ово:
Монарху најсветлији, пружи своју свесилну десницу са скиптром, прими заједно цијелог народа нашу највећу молбу, услиши вапај и стењање ојађене дјеце, извуци испод турског ига словеносрпски род.

У посланици архимандриту Арсенију Гаговићу, од 31. августа 1804. Петар I Петровић Његош, вели и ово:

И не чудите се, мој драги оче архимандрите. Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога гонити и у несрећу и у безчест постављати, и што који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава, која у српском народу, како и у греческом, гордост царује.

Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1822. године:

Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славеносерпскога народа и мати свијех српскијех цркавах у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у оноју светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.

У писму владике Петра I руском цару Александру, од 1. маја 1828, стоји:

Цијело хришћанство, сав словенски народ, сљествено томе и Срби Црногорци чајут благопризнатељнаго озарејнија Матери својеј и покровитељници моћној Русији и надјејутсја с давни времен јеју Богом Хранимоју и возвишајемоју улучит своје сушчествованије на земљи.

Владика Раде
1830-1851


Петар II Петровић Његош је отац модерног српског националног осјећања, највећи Србин међу Србима. Сва његова дјела су надахнута српским родољубљем, а Горски вијенац је, без сумње, најсрпскије дјело икада написано.

Књаз Данило
1851-1860

Законик књаза Данила
установљен 1855.
параграф 92.

Иако у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живјети и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати као и сваки Црногорац и Брђанин што ужива.

У прокламацији Кучима 1852, књаз Данило вели:

Спомените се, о јуначки народе старије српскије јунака, како су се они храбро борили, да не робују под турским игом, да им измет не чини, да им тајин не давају, да им путеве не направљају и коње проводају.

Немојте да ова моја врућа препорука код вас погине, јер Србин данас нема никога до Бога и свога брата Србина.



Законик књаза Данила - читав текст


У писму србијанском кнезу Александру Карађорђевићу, априла 1856, књаз Данило захваљује на послатим уџбеницима:

Дјело ово да служи за залог новог и крепког братског јединства, које ће бити основ будућој нашој свези братског согласја, основ бољој будућој срећи једнородног народа српског. Књаз црногорски носи на скрижали својега срца урезано чувство љубави и преданости не само за свој народ, већ за све Српство и за све оно, што се српско зове и именује.

Крајем маја 1856. књаз Данило пише Наполеону III о турским зулумима:

Да би нас себи потчинили глађу, они су разјагмили српске земље, отели српско море; нама остају само стијене и срце, које никада неће клонути.

Књаз Данило поручује србијанском кнезу Михаилу Обреновићу:

Нека само започне књаз Михаило, ја му са својим Црногорцима пођох на сусрет, да ослободимо српски народ, па ма ја био у војсци књаза Михаила прости војник.
 

Balcanicus

Zainteresovan član
Poruka
327
Српство у песничком делу Петра Другог Петровића Његоша
ТРИ ПОСВЕТЕ КАО ТРИ БИСЕРА

Прва говори о аутору и Црној Гори у Српству, а две друге о стубовима на којима Његош темељи српску националну мисао - Карађорђу, цару Душану и Милошу Обилићу



пише: проф. др Светозар Стијовић


Ова тема основа је великог Његошевог дела. Због тога ће пажња пре свега бити усмерена на чињенице, а оне на најбољи начин говоре и о Његошу и о његовом СРПСТВУ - имајући у виду овај појам и као "својства и особине српског народа", односно "дух Срба" (српство), и као збирну именицу Срби (Српство). И одмах ваља истаћи: песник националну мисао темељи на Обилићу и Косову, Карађорђу, цару Душану и другим личностима из српске историје, а појмом Српство (у значењу Срби) обухвата припаднике српскога народа из свих његових крајева. Назив, дакле, по племену, крају или области не значи ништа друго него конкретно именовање у оквиру Српства.

Тема можда налаже да се почне од посвета Његошевих дела.

Збирку Пустињак цетински, потписану са "Владика црногорски Петар Петровић" и објављену 1834. године, аутор је посветио српском роду, и ова кратка посвета најбоље говори о Његошевом односу према Српству и месту песника и Црне Горе у њему:

Србин српском роду своме
ово дјелце посвећује.
његово је ситно цв'јеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у в'јенац роду дато.

Као да је велики песник знао да ће бити и таквих потомака који ће не само себе издвајати из Српства него покушавати да то чине и са прецима - прву своју збирку песама посветио је као "Србин српском роду своме", а своју Црну Гору, у којој је дело настало, назвао "ливадом правом Српства". Његошу је, треба и то поменути, када је ова збирка песама изашла из штампе било 20 година.

Лучу микрокозма, своје највеће филозофско дело (1845), Његош је посветио свом учитељу Сими Милутиновићу, којега назива "српским писцем небом осијаним" и "дивним пјевцем српске народности" и од којег тражи уздизање српских величина и осуду "богомрских српства отпадника":

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја:
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике -
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!
(стихови 191-200)

Своје највеће дело, Горски вијенац (1847), Његош је посветио "праху оца Србије", то јест Карађорђу, дижући вођу Првог српског устанка у врх савремених европских ратних великана. У самом набрајању "осам Белониних близанацах" (Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов, Карађорђе, бич тирјанах и Шварцерберг и Кутузов) једино Велингтон и Карађорђе имају одреднице уз име: први титулу кнез - ознаку високог достојанственика у највишим војним дужностима у земљи, а други епитет "бич тирјанах" - највише одличје и за "лафа из грмена великога", а некмоли из онаквога каква је била ондашња Србија, и то супротстављена онаквом тиранину. Његошев "тополски херој" је бесмртан. На његовом путу су "све препоне", али он стиже до великог циља:

диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
(15-16).

Карађорђе је Његошева визија Србина од којег се "Стамбол тресе", пред којим се "фараона источнога мрзну силе" и чијим су се витештвом "српске мишце опојиле". Песник вођу Првог српског устанка види не само као вечити узор Србима него и као бесмртника чије ће дело време чинити све већим:

Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
(33-34).

У овој посвети, као и у оној Сими Милутиновићу, поменути су и Душан и Обилић (Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилић - 35), али овде и руски кнез Пожарски, ослободилац Москве од Пољака 1612. године, с којим се пореде "дивотници и племићи" које "Српкиње сада рађу" и због којих "благородством Српство дише", јер су Срби завет испунили. Наравно, супротно Карађорђу стоје наш Вукашин, руски Борис Годунов, римски Пизон и микејски Егист, како би Карађорђев лик био светлији и како би порука Српству била јаснија.

Све три ове посвете бисери су Његошеве националне идеје, с тим што прва говори о аутору и Црној Гори у Српству, а две друге о стубовима на којима Његош темељи српску националну мисао (Карађорђе, цар Душан и Обилић) и "богомрским Српства отпадницима" (Вујица Вулићевић, Вук Бранковић и Вукашин Мрњавчевић, друга, односно Вукашин, трећа), које ваља помињати и проклињати, како би на-роду служили као зла опомена. Наравно, на Његошево српство утицали су, пре свега, Његошев стриц Петар Први и Његошев учитељ Сима Милутиновић, као што су на Његошев поглед на историјске личности утицали народна епика и предање, о чему сведочи песников однос према Вуку и Вукашину.

Своје треће велико дело Лажни цар Шћепан Мали (написано 1847, а објављено 1851), Његош никоме није посветио. Оно, међутим, почиње дозивањем некадашње српске славе стиховима које сердар Вукале, ослоњен на мач, говори у знак добродошлице Шћепану:

Весели се праху Немањића,
Немањића и Гребљановића,
јер ће ваше круне засијати
како јарко сунце на истоку,
знамена се ваша развијати
над велике ваше развалине,
потећи ће крваве ријеке
од нечисте крви агарјанске,
опрат Србу љагу са образа.
Отворте се, витешке гробнице,
сама славо, само прибјежиште
по Косову српскијех јунаках,
ево зоре на ваше брегове
да нам општу обасја светињу
и аманет наше народности.
Сад пропојте, Високи Дечани
и лијепа лавро Студенице,
свети спомен из вјечне читуле
за слободу падшим јунацима.
Здружите се, громи и потреси,
земљи српској друго лице дајте,
е нечистом ногом окаљата.

Песник се обраћа Немањићима и "Гребљановићу", односно покољењу кроз чије ће подвиге засијати њихове круне, и немањићким лаврама - највишој и најстаријој, и очекује да ће "громи и потреси", односно борба нових витезова, "земљи српској друго лице дати", то јест ослободити Српство и вратити му достојанство.

Почетни стихови Лажног цара Шћепана Малог, дакле, служе српској националној идеји - ослобођењу Српства и конституисању нације, и понављају ранију Његошеву мисао о Црној Гори, да је она прибежиште српских јунака после Косовске битке - мисао најлепше изражена у Горском вијенцу стиховима

Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу.
(262-268),

али још раније врло јасно у Свободијади (делу од десет песама које опева бојеве Црногораца с Турцима, Млечанима и Французима од 1711. до 1813. године, написаном 1835, а штампаном после ауторове смрти, 1855):

Савјет мајке, оца - д'јете
ка природно к себе прима;
ђе год витез особити
по косовском тужном боју
од Српкиње породи се
којег Турство не уграби,
сваки кућу, оца, мајку -
све остави, па побјеже
у савито крвљу гњездо,
ђе свободе искра сјаше.
(Пјесма прва, стихови 144-153).

Уз ове стихове ваља цитирати и део Његошевог писма Осман-паши Скопљаку писаног 5. октобра 1847. године на Цетињу: "Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекли" (Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, IV издање, књига шеста: Изабрана писма, Београд, 1975, 151).

Црну Гору као "прибјежиште српскијех јунаках" после Косовске битке виде, иначе, још неки српски песници, Његошеви савременици и скори следбеници, а за пример је довољно навести неколико стихова из Пута Бранка Радичевића, из оног дела где се говори о стварању света и где се до врхунца глорификује Његошева Црна Гора, наравно - у оквиру Српства:

Испадоше брда свеколика,
начини се једина гомила,
начини се она српска дика,
дика српска Црна Гора мила.
Црна Горо, поносито стење,
круне српске ти драго камење,
успомено пребелога данка,
ког се сећа Србин као санка!
Када гледнем твоје стене дивне
срце младо у менека живне,
јера овде послије Косова
Сунце српско грануло изнова,
очистила с' она веља брука
што окаља Србина са Вука.
Кад је оно српском орлу крила
на Косову срећа саломила
на ови је камен се врлетан
одонуда довукао сјетан,
па је овде крила обадвоја
близу неба излечио своја,
са неба и росом заливао,
муњом витом крила завијао,
повратио здравље и весеље,
па удрио у бојеве веље,
ох бојева донде невиђени!
ох кланаца крвљу обливени!
Гледај десно, о погледај лево,
свуда љути бојак и крешево,
тако брате од Косова данка
бој се тежак бије без престанка,
све од јутра од мрклога мрака
звека ножа и цика пушака,
низа кланце Црногорац врви,
јо Турчину што удара први!
(Бранко Радичевић, Песме, Нови Сад 1993, 93-94).

У Свободијади, делу без посвете, Његош се обраћа "неба шћери" следећим стиховима:

Дај ми пјеват славна дјела
отачаства бранитељах,
њих јунаштва казат фална
од нестања српског царства,
који крвцу како воду
вјечно лише, и сад лију,
за обрану и свободу
непрестано боје бију;
који рода славу бојну
сачуваше и дигоше
испод ногах варварскијех
хуком сјајна оружија.
(Пјесма прва, ст. 10-21).
 

Balcanicus

Zainteresovan član
Poruka
327
Дело, дакле, почиње "од нестања српског царства" и истиче "Видовдан, данак страшни", Косовски бој, Лазара, Милоша, угашену свећу Српства, "потомке Славјанове" и "војнике Душанове" у ропству, а затим се песник косовским јунацима обраћа следећим стиховима:

Обилићу и Точлица,
Косанчићу, Југовићи,
срећни ли сте, витезови,
јер у боју косовскоме
свиколици погибосте
за обрану отачаства,
да очима не гледате
народ српски подјармени
ђе уздише и ђе плаче,
а у плачу вас кликује
да г' пуштите, одрешите
из синджира несноснога,
у који га Осман свеза.
(Пјесма прва, 105-117).

Почетак Свободијаде, види се из реченог и цитираних стихова, општи је поглед на Српство и увод у ратне догађаје Црногораца - вођене у "дики српској Црној Гори милој", како би рекао Бранко Радичевић, и за њу и за Српство у целини.

Његошевим српством одликује се и Његошева антологија Огледало српско, посвећена сени Александра Пушкина, али тек пошто је украшена Карађорђевом сликом - књига састављена од јуначких песама из новије историје Црне Горе (неке од њих написао је сам антологичар, неке његов стриц Петар Први, док се многима не знају аутори и сакупљачи) и Србије (ове песме "о бесмртним подвизима књаза и избавитеља Србије Карађорђа и његовијех храбријех војводах преписане су из пјесмарице већ печатане" - (Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, IV издање, књига пета: Огледало српско, Београд 1975, 11).

Његошев однос према Српству види се у самом наслову, свакако антологичаревом, Огледало српско, у чијем садржају покољења треба да налазе надахнуће и да се у њему огледају.

Целокупно Његошево песничко дело прожето је, без сваке сумње, српством, које је у функцији конституисања националне идеологије. Већ у Новој пјесми црногорској о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году (друга Његошева песма, коју је написао дечак у шеснаестој години) велича се "нови цар српски Ђорђије" - "десна рука" рускога цара Николаја Првога, који се, то јест Карађорђе, у песми Заробљен Црногорац од виле назива "огледалом Српства" и "Марсом српским и младим Фебом". У овој песми је, иначе, назначена тема ослобођења Српства и улога Црне Горе у њему, која ће испуњавати сва Његошева дела. Овде се, у овој такође почетничкој песми, поред Карађорђа, помињу "матер Србија", Душан, који је "у вјечност преминуо", "крв потомка великог Немање" и "славољубна рука Вукашина", која је "заклала млада вјенценосца српска", а затим Царев Лаз, Вртијељка, Меки До, Кчево, Трњине и друга огледала црногорских мишица у бојевима с Турцима. Карађорђа, иначе, Његош слави и у песмама Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђија и Под сликом Карађорђевом (Само име Карађорђе/ кад Србину на ум дође,/ запламти се крв у груди,/ јуначко се срце буди.), а помиње га и у песми Ловћену и приповеци Житије Мрђена Несретниковића.

У сваком случају, Његошево српство је најизраженије у Горском Вијенцу, где је до танчина прожето косовским митом, о чему је веома исцрпно, убедљиво и надахнуто недавно писао Милосав Бабовић (Косовски мит у Његошевом "Горском вијенцу", Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад 1990 - књ. 38, 7-19).

Већ у првом монологу владике Данила помињу се пад српске земље у ропство и срце Обилића, а прво коло почиње стихом "Бог се драги на Србе разљути", да би се затим набројали узроци српских несрећа и изрекло проклетство неслози и издаји. Овде, у првом колу, царује косовски мит и сија Милошева правда, а симбол Косова, Обилић, израња у најузвишенијој оди витезу и јунаштву:

О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогући,
гром стравични те круне раздраба!
Величество витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши а тартар уздрма.
(224-236).
 

Balcanicus

Zainteresovan član
Poruka
327
Тешко је коментарисати ове стихове, али ваља рећи да Његош у овом делу Горског вијенца, и уопште, Обилића диже изнад свега позантог у хероици.

Ко у Милоша гледа "блијеште му очи"; да је Милош остао "сам на сриједи", с "оба побратима", данас би "Србин Србом био"; Његошеви јунаци "крсту служе а Милошем живе", куну се "вјером Обилића" и сањају како Обилић "на бијела хата ка на вилу" пролеће "преко равна Поља Цетинскога"; изродима се поставља питање:

Куда ћете с клетвом прађедовском?
су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?
(75-78).

Косово је јасна међа и општа мера. Несреће се броје од њега, а Милош и Вук ("погано кољено") симболи су подвига и издајства. Косово је "грдно судилиште", чију несрећу најбоље симболизује претварање "шћери Лазаревих" у кукавице.Косово је мера, пре свега јунаштва, али и прецизна временска међа:

Мићуновић и збори и твори!
Српкиња га јошт рађала није
од Косова, а ни пријед њега!
(392-394).

Његош је на специфичан начин дефинисао и простор Српства, дајући га кроз "спомен", то јест помен игумана Стефана, после истраге потурица:

Чуј, народе, сви скините капе!
Хоћу спомен да чиним душама
витезовах нашега народа;
данас ће им најмилије бити,
од Косова нигда као данас.

Вјерне слуге помјани господи,
владаоце, ма твоје робове:
непобједног младога Душана,
Обилића, Кастриота Ђура,
Зриновића, Ивана, Милана,
Страхинића, Рељу Крилатога,
Црновиће Ива и Уроша,
Цмиљанића, војводу Момчила,
Јанковића, девет Југовићах
и Новака поради халака,
и остале наше витезове!
На небу им душе царовале
ка им име на земљи царује!
(2648-2665).

Има данас, супротно свим чињеницама, мишљења да код Његоша српство значи православље. Уместо коментара ваља само цитирати стихове из Лажног цара Шћепана Малог, када игуман Цетињског манастира Теодосија Мркојевић образлаже књазу Долгорукову да Црногорцима није лако дићи устанак против Турака и подићи осталу браћу и суседе на Балкану:

Како бисмо ми то урадили
без помоћи некога другога
кад Бошњаци, наша родна браћа,
слијепи су те не виде ништа?
Куран им је очи извадио,
куран им је образ оцрнио;
код њих нејма душе ни образа
који не би за куран умро.
То је њина кукавна светиња.
О свободи и о народности
у њих нико поњатија нејма;
у гроб су их обје сахранили.
(Дјејствије четврто 272-283)

и даље:

Ми смо Срби народ најнесрећни:
сваки Србин који се превјери -
просто вјеру што загрли другу,
но му просто не било пред богом
што оцрни образ пред свијетом,
те се звати Србином не хоће.
Ово ти је Србе искобило,
робовима туђим учинило
(Дјејствије четврто 318-325).

Ваља овде додати два детаља ван Његошевог књижевног дела: Његош је својим јунацима установио Медаљу Обилића, а Црногорцима дао нацрт најсрпскије капе: са црнином у знак жалости за Косовом и црвеном равном чохом - симболом крваве косовске равнице, чији ограђени кутак са пет златних жица и грбом Немањића у средини симболизује пет векова борбе Црногораца за слободу и васкрс Српства. (в. и Милосав Бабовић, н.д., 18). И ово је велики песник чинио с циљем да, попут вртијељских јунака и Југовића, никад Србин не изда Србина, да се врати изгубљено и да се тврдо стане на земљи која је посрнула на Косову.

Његош је српство понео из куће, с Његуша, из Катунске нахије и ондашње Црне Горе и оплемењивао га читавог живота, од детињства, слушајући стрица Петра Првог и учитеља Симу Милутиновића, до смрти, читајући народну епику и пратећи предања, и, што је најважније, дижући све на највиши ниво и огледајући своје јунаке у косовском огледалу и старој српској слави. његово дело најдограђенија је идеја српске националне мисли и слободе, а његова Црна Гора прихваћена је у ранијој српској књижевности као "дика српска", што је већ посведочено Радичевићевим стиховима из Пута и што ваља поткрепити цитатим из Змајеве глосе Црногорцу и Ненадовићеве Груде земље.

Змај, употребивши прва четири Бранкова стиха из Кола (од укупно шест, што је највише дато једном Србину у овој популарној песми) за крајеве својих строфа, и прилагодивши четврти за општесрпску славу Црногорца, каже:

Многи тражећ' пусту славу,
у срамни су амбиз пали,
тебе слава сама тражи,
Црногорче, царе мали!
Ти слободу тамо штитиш
на врлетни' камивали',
ко ти за то име не зна,
ко те овде још не хвали!
Народи се журе мети,
а ти летиш да претечеш;
кад слобода зајаукне,
мачем бијеш, мачем сечеш?
Сретна мајка, што те роди,
сретан народ, што те има,
мачем себи, - ал' не себи,
благо течеш нама свима!
(Певанија Змај-Јована Јовановића,
у Новоме Саду, 1879, 117).

А Љуба Ненадовић, одушевљен Вучедолском битком, одмах, 1876. године, безгранично глорификује Црногорце и Црну Гору у већ поменутој песми Груда земље, одакле је довољно цитирати по неколико стихова о Црној Гори, Црногорцима, књазу Николи, груди црногорске земље и невољама које од ње сналазе турскога цара Мурата:

Оно царе није земља
Као што су земље друге,
Већ градови од камења,
Нигде стазе, нигде струге.
Она земља што год роди,
То је само јунак прави:
Живи, слави и слободи,
Свуд победи где се јави.
Оно, царе, нису људи
Као што је свет остали;
Већ змајеви то су љути,
Од којих се небо пали.
Кнез Никола, царе, није
Ко' краљеви други што су;
Као ор'о он се вије,
Кад се за њим војска осу.
Да си откуд, царе, био
На крвавом Вучјен Долу,
Ти се не би уставио,
Ни у самом твом Стамболу.
Ту бих, царе, пао и ја,
Да не беше једног чуда:
Сачува ме хамајлија,
- Црногорске земље груда.
Па извади из недара
Једну груду црне земље:
Пред ноге је цару баци,
Да је види цар од жеље.
Цар се трже и повика:
"Не дајте ме, - сад ме спас'те"
Не видите л', како груда,
Страховито брзо расте?
Уклон'те је испред мене,
Грозница ме од ње хвата;
Гле! - сви ћемо погорети,
Ето из ње сева ватра.
- На ту вику, са свих страна
Дотрчаше слуге хитре,
И бацише ону груду
У таласе морске бистре.
Ал' се диже страшна бура,
Заљуља се сиње море;
Замути га груда земље, -
Груда земље Црне Горе.
Затрептеше све обале
Од тутњаве и од јеке:
Задрма се сва Европа,
И Азија чак до Меке.
А кроз Стамбол на све стране
Телал виче к'о никада:
"Султан Мурат полудео, -
Султан Хамид цар је сада".
(Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића,
Београд 1893, свеска трећа 33-37).

У крајњем закључку може се рећи да српска национална идеја нигде није тако изражена као у Његошевом песничком делу. Његошев Горски вијенац је најсрпскије дело и с правом се може називати и српском библијом и својеврсним српским манифестом, у који је велики песник уградио, без остатка, своју Црну Гору, ону која је вековима побеђивала и која ће и даље побеђивати све "тмуше" које се напрежу да је ишчупају из Српства.
 

Balcanicus

Zainteresovan član
Poruka
327
Краљ Никола
1860-1918
Једна жеља преовлађиваше све друге: да ми је цијело прикупљено Српство загрлити, да ми је све његове непријатеље спржити!




Дјела


Саглашавање с посланичким предлогом уздизања земље у ранг краљевства:

Господо народни посланици!

Свјестан славне улоге ових наших страна у историји српскога народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића; и свјестан доцније улоге наше отаџбине, ја одобравам предлог Народне скупштине да се обнови старо краљевско дојстојанство мојој држави; одобравам тим прије што видим у жељи представништва мога драгог народа будну свијест наше прошлости; а народ који има лијепу прошлост и који је прожет и одушевљен свијешћу своје прошлости, тај народ може с поуздањем гледати у све бољу и сјајнију будућност.

Та будна свијест драгога ми народа, као што је водила и његове синове по крвавим бојиштима, тако је и мене пратила и потпомагала у мом раду с унутрашњим препородом Црне Горе; и ја у овом свечаном часу, са очинским задовољством и поносом признајем да је заслуга мога народа у истој мјери колико и моја, што је Црна Гора под заштитом свемогућег Бога и братске нам Русије заузела мјесто међу културним народима.

Господо народни посланици!

Имајући народ способан за просвјету и државни живот, тако готов да уложи све своје силе за част и углед своје отаџбине, и тако одан мени и моме дому, што је скупа допринијело значају и угледу који данас ужива Црна Гора у свијету, ја примам краљевско достојанство које проширеној Црној Гори припада по историјском праву и по њеним сопственим заслугама, будући тврдо убијеђен да ће све велесиле са благовољењем поздравити поред једне краљевине у српском Подунављу ову другу у српском Приморју, као једну залогу више за културни напредак и мир на овој граници између Истока и Запада, а Словенство и сви Срби као једно више јемство за опстанак и бољу будућност српскога племена.

Нека свемогући Бог благослови ово наше дјело!

Нека живи и све више напредује мила наша отаџбина Црна Гора!

Цетиње, 15-28. VIII 1910.


Звоно Цетињског манастира (1859)
Насред поља, усред горе,
кад твој човјек чује звек,
очи небу дигне горе,
свом гријеху тражи л'јек.

На кољена земљи пане: -
"Помози ми Боже мој!"
Склопи руке и уздахне:
"Мио творче, ја сам твој"

Када свети твој глас хуји,
он свједочи Бога двор,
гдје: "Господе, помилуј нас!"
српске дјеце пјева хор.

Звони, звони, мило звони,
Србима је то олтар;
за њ се р'јека крви проли,
то је Христа Бога дар!

И кроз ваздух и облаке
твој нек с' ори слатки јек
и поздравља све јунаке,
којима се диви в'јек;

Карађорђа и Данила ...
И кажи им, звоно, хој,
да је већа турска сила,
срушиће је народ мој!



Ave Caesar! Morituri te salutant! (1908)

Залази сунце, лијепо сунце,
што наше грије просторе;
хлад је притиска и српска брда,
и српска поља и српско море.

По нашој земљи, у сваком крају
исти, исти уздах летука;
народна душа смућена плаче;
на нас је сада велика мука.

Бијели вео низ раме виле
виси онако као без душе;
пјесама нема у наше племе
да сутон овај разбију, сруше.

Мрак нам пријети невиђелицом,
и ноћ се ближи и обухвата
не само нејач, жене и старце,
но момка српског и српског хата...

- Причекај сунце, ту на заходу!
Лакше!...Куда ћеш?...У морске вале?
Зар хиташ тако да не озариш
још једном Српства пропаст, развале?...

Устав' се мало на небосклону!
Ту скупи своје последње зраке,
па с' осмјен' мало на ову земљу,
њене синове, њене јунаке!

Они ће да мру, као у море
што твоји ноћас умиру зраци...
На Србе сунце, насмиј' се мило,
јер они јадни бар су јунаци...

Ах, јесу!...Сјутра, кад ти сјајни
природим бљесну зракови врући -
од њих ћеш чути: "Поздрављају те,
о царе сунце умирујући!"
 

Kraški lovac

Poznat
Banovan
Poruka
7.309
Koju je naciju naš poeta naveo u kupoprodajnom ugovoru sa Austrijancima?
Je li jasno da je Gorski Vijenac samo pjesnička fantazija?


Iz knjige koju je 1998. objavila CNB "Đurđe Crnojević" na Cetinju




Evo pogledajte i uvjerite se kolike su razmjere laži SPC i SANU.

http://4.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHlGcJcq-I/AAAAAAAAA6I/BnzQBpwhHZs/s400/knjiga_Stanjevici.jpg

Faksimilno iz knjige:

http://3.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHoZ_tLP-I/AAAAAAAAA7Y/xgGE5vdCtrs/s400/9.jpg http://2.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHobFt0-NI/AAAAAAAAA7c/Hfu0xEw4hW0/s400/10.jpg

I faksimil originalnog ugovora:

http://1.***************/_O_xQIvgNscQ/TSHx4W6iyFI/AAAAAAAAA9M/Lg3EaMuL8ss/s400/f23a.jpg

Kompletan ugogor o prodaji manastira Stanjevići:
А јеси луд:lol:, поставиш овакав ''бомбастичан'' наслов и уводни пост, напишеш још два, три и када те сатерају у ћошак аргументима, утекнеш. Али боли те уво, јер већина људи која ово чита(били чланови форума или не) погледа само прву страну и од тога првих неколико постова.

Проваљен си 'тицо.:cool:
 

Balcanicus

Zainteresovan član
Poruka
327
Просвјета у Црној Гори
Наставни планови, уџбеници и школска документа
Књига из које су најмлађи Црногорци стицали прва знања била је Српски буквар. У вријеме светог Петра Цетињског учило се из Српског буквара штампаног у Млецима 1812. године. На Цетињу је, 1836. године, Његош објавио СРБСКИ БУКВАР и 1838. СРБСКУ ГРАМАТИКУ. У Српском буквару, поред основних лекција из читања и писања, давани су и текстови о славној српској прошлости.

Од 1854. године, дакле у вријеме књаза Данила, у цетињској основној школи предавани су српска граматика (II и III разред), црногорска историја (II разред) и српска историја (III разред). (Школе у Црној Гори, Панчево 1876; дјело Милана Костића, бившег ректора цетињске богословије)

1889. године, ђаци IV разреда основне школе, имали су за обавезне предмете: закон Божји, српски језик, словенско читање, рачун, геометрију, земљопис, српску историју, познавање природе, краснопис, пјевање црквено и народно, гимнастику и војничко вјежбање. (Просвјета, Цетиње, април-мај 1889.)

Разрадом наставног плана прописано је: у оквиру географије обрађују се Црна Гора и остале српске земље; у оквиру вјеронауке посебно мјесто се даје светом Сави; у оквиру цртања, планом је предвиђено цртање свију српских земаља; а на пјевању су се пјевале пјесме: Ја сам Србин, српски син; Тропар светом Сави; Устај, Устај Србине; Радо иде Србин у војнике; Онамо, 'намо; Српско коло... (Просвјета, Цетиње, јул-август 1890.)

Према Закону о устројству гимназија у Књажевини Црној Гори, од 30. августа 1890, био је обавезан сљедећи наставни план за гимназијалце: наука вјере, српски језик и књижевност, латински језик, грчки језик, руски језик, старословенски језик и књижевност, географија и историја (општа и српска), математика, природопис, физика, филозофска пропедељтика, цртање, краснопис, гимнастика и војничко вјежбање, пјевање и музика. (Просвјета, Цетиње, септембар-октобар 1890.)

У Богословско-учитељској школи, предмети: српска историја (II разред) и српска историја и земљопис (III разред), били су обавезни. У оквиру земљописа се обрађују српске државе независне, подчињене и окупиране области српске земље, те главни градови, вароши, варошице и познатија села у Српству. (Просвјета, Цетиње, новембар-децембар 1890.)

У Цетињској гимназији на часовима српског језика се уче теме: Српска мајка, Свети Сава, Зидање Раванице, Косовка Дјевојка, Милош Обилић (I, II и III разред). У IV разреду се читају Одабранија дјела из српске књижевности, а у оквиру географије изучавана је Специјална географија српских земаља уз кратку српску историју. Општи преглед српске земље. (Просвјета, Цетиње, новембар-децембар 1890.)

У чланку Историја у основној школи (Просвјета, Цетиње, јануар-фебруар 1891.) каже се:

Међу важније предмете у основној школи спада историја...Она је извор из кога ће омладина поцрпсти љубав к Српству и свему што је српско...Српска је историја пуна примјера за васпитање српске омладине. Дубљим размишљањем видјећемо шта нам пружа историја за поуку. Ако хоћемо да нам млађи нараштај буде родољубив и јуначан, упутимо га да проучи српску историју...Свијетло дјело српских јунака и родољуба утицаће снажно на млађарију и подгријеваће у њој љубав к Српству кад види како су српски јунаци и родољуби знали да жртвују себе...

Професор Јован Љепава, у својој Теорији књижевности (1896) која је била намијењена ученицима Дјевојачког института на Цетињу, Гимназије и Богословско-учитељске школе, каже:

...Ето зашто се Горски вијенац с разлогом назива вијенац српске књижевности. У њему се огледа и црта живот једног дијела српског народа онакав, какав је у самој ствари, са свијем његовим врлинама и манама...Доћи ће вријеме да ће се Горски вијенац изучавати у српским школама као што се данас изучава Илијада и Одисеја.

Овако је изгледала Српска граматика за трећи и четврти разред основне школе у Црној Гори, објављена 1900. године

Лазар Перовић, у својој Историји Црне Горе за III разред основне школе (1906) наводи:

За вријеме владавине славнијех Немањића, као и прије њих, садашња се Црна Гора називала Зета. Када силни цар Душан раздијели своју православну државу на поједине области, Зетом управљаше српски племић Балша I.

О Његошу Перовић пише:

Живо је пратио све српске ствари и бринуо се о срећи свега српског народа...Имао је уроћени пјеснички дар, који му се тако развио да је постао највећи српски пјесник. Спјевао је више дјела, али му је најчувенији Горски вијенац у којему вјерно и живо слика живот и душу Црногораца. По својој љепоти Горски вијенац заиста је прави вијенац свијема српскијем пјесмама...

О књазу Данилу, Перовић вели:

И срцем и душом старао се за срећу и напредак цијелога Српства, а највећа му мисао бијаше уједињење његово.

О књазу Николи, аутор каже:

И поред свега толико мучног труда, за унапређење своје земље, налази времена да ради на књижевности, те се данас броји мећу прве српске пјеснике и књижевнике. Он је веома омиљен у цијелом нашем српском народу.

Закон о народнијем школама у Књажевини Црној Гори објављен је 2. фебруара 1907. године. Друго издање, Закон о народнијем школама, доживио је 1911. године, у вријеме када је Црна Гора већ била Краљевина. У члану 1. каже се да је задатак народним школама ширење српске писмености у народу. А у члану 26. стоји да се у основној школи уче се ови предмети: наука хришћанска, српска историја, српски језик, црквено-словенско читање, цртање и лијепо писање, пјевање (свјетовно и црквено), гимнастика и дјечије игре, земљопис, познавање природе, пољска и домаћа привреда, основи хигијене, рачуница и геометријски облици, ручни рад са домаћим газдинством (по могућству). Народна школа у Црној Гори се зове и Српска народна школа (члан 13.).

Живко Драговић, у својој Краткој историји за школу (1910) пише:

Једна од области које Срби заузеше, кад се, у првој половини седмога вијека, доселише на Балканско полуострво, била је и Зета...Послије досељења Срба на Балканско полуострво, Зета је чиннла најприје засебно жупанство, а доцније краљевину, и борила се увијек за интересе читавога српскога народа и његово државно јединство. За вријеме државе Немањића, она је улазила у састав те државе све до цара Душана. Сам Немања истицао је Зету измећу осталијех српскијех области и давао јој особити значај, називајући је с неком особитом љубављу и поштовањем својом "милом дједовином".

Говорећи о епохи Црнојевића, Драговић каже да је у то вријеме Црна Гора - вјечита чуварка српске слободе и српске државне мисли. О великој замисли Ивановој (Иван Црнојевић) јасно свједочи грб Душанове Царевине, двоглави бијели орао што га је он на својим грађевинама истакао...

У Земљопису Краљевине Црне Горе, за III разред основне школе (1911), аутори Ђуро Поповић и Јован Рогановић веле:

У Црној Гори живе све сами прави чисти Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300 хиљада становника...Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином.

Сваки Србин у Црној Гори дужан је љубити цијелу домовину, све српске земље - у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби...

Питомци војне школе су као уџбеник књижевности користили Читанку из лијепе српске књижевности (1912) коју је написао Душан Вуксан.

У Читанки за други разред основне школе (1914), учила се и пјесма О светом Сави:

"Српска дјеца, српске школе,
Српски народ слави славу,
У пјесмама диже, носи,
Немањића светог Саву...
Свети Саво, српски свече!
Заслуге су твоје силне;
Од радости Срби поје
Данас пјесме преумилне..."

а веома је лијепа и родољубива Молитва на почетку рада, која се налази у истој читанки

"Боже помози и благослови,
Да сретан буде почетак ови!
Да ме упути српскога ђака,
Да школа, књига буде ми лака!
Даруј ми здравља, снаге и воље,
Да слушам, учим, што могу боље!
Љубав усади у срце моје,
Да љубим браћу, другове своје!
И сваког ко је у српском колу,
Највише српску цркву и школу."
 

Balcanicus

Zainteresovan član
Poruka
327
Три извора о српском имену у Црној Гори од 1520. до 1648. преузета из књиге Васе Ђерића, О српском имену по западнијем странама нашег народа, Београд 1900

1520

Наштампа Подгоричанин Божидар Вуковић у Млецима црквену књигу "Синаксар". У поговору те књиге каже он: кад је дошао у град Млетке и видио Нијемце и Грке и друге народе гдје састављају божанска "писаниїа", зажели он да и "наша сьрбьскаа" састави.

И.Каратаевъ, Описанiе 1883 стр. 53


1600

Пише папа барском архибискупу и каже му да је он "старјешина српске покрајине" (Et quonam Servianae provintiae es primas).

A.Theiner, Vetera monum. Slav. mer. II (1875) стр. 94


1648

Послаше поглавице српске православне цркве писмо у Рим, у ком стоји, да је то писмо "Писано у земљи Србији у великом царском манастиру од скупштине (збора) морачке" ("Scritta nelle terra di Servia nel gran monasterio imperiale dal Concilio di Moraceuo").

Е. Ферменџин, Starine 25, 1892, стр. 170
 

Balcanicus

Zainteresovan član
Poruka
327
ЦРНОГОРСКИ ГЛАВАРИ
СРПСКИ РОДОЉУБИ



ОПШТЕ ЦРНОГОРСКИ ЗБОР И ЗБОР ГЛАВАРА, односно Вас збор Црне Горе и Збор главара и старјешина су племенски органи, који су повремено сазивани ради разматрања општих питања. Доносили су одлуке о рату и миру, бирали владике и друге сталне главаре (гувернадуре, сердаре, војводе), а касније доносили и законе. Опште црногорски збор је сазиван до времена књаза Данила, 1852, а Збор главара до 1879.

Црногорски главари пишу руском цару Петру Великом, 21. октобра 1711: Ми, сва горе наведена племена и старјешине све разумјесмо и Вашем царском крилу главе приклонисмо, и Вашег посланика, Михаила Милорадовића примисмо за нашег команданта и пуковника. И како су били његови стари изабрани у прва времена при нашијех благочастивијех и светопочившијех царевах српскијех, тако и ми са радостију примисмо врлога и храброга који се на боју добро понаша.

Црногорски и брдски главари пишу, септембра 1742, руској царици и кажу да су православно-грчке вјероисповијести, синови Цркве Источне, који се налазимо у српској земљи - Скендерији, Црној Гори и Приморју.

У писму црногорских главара поглавару Мале Русије, 1752, кажу да су они у далеким странама српске земље, у предјелу црногорском.

Которском провидуру, Јустинијану Берту, црногорски главари шаљу писмо 24. октобра 1756. и за себе кажу да су православне вјере христијанске и закона Цркве Восточне, а рода честна и света славеносрпскаго.

Јуна 1789, главари цијеле заједнице Срба Црногораца пишу руској царици Катарини II и изражавају наду да ми Срби Црногорци нећемо бити остављени без помоћи и додају кад бисмо имали организацију и џебану ми бисмо сву нашу славну српску земљу испод ига варварскога отели, с нашом браћом Србима који се сада налазе наоружани с намјером да ударе на непријатеља са свих страна.

Црногорски главари пишу 1792. млетачком Сенату: Ми смо хвалећи Бога цвијет од вјере и од закона православнога грчаскога, језика и славнога јунаштва српскога.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.