Ima već nekoliko godina tome, dobili smo uputstvo da na roditeljskim sastancima ne smemo da čitamo ocene naglas, već da treba da ih odštampamo i te papiriće podelimo roditeljima, odnosno starateljima. Zašto? Zato što je ocena učenika njegova privatna stvar i nešto što se tiče njega, roditelja i nastavnika. Šta ima Mikina mama da zna da Pera ima same jedinice i slično. Apsurdna situacija jer, s druge strane, pravilnik o ocenjivanju kaže da je ista ta ocena javna i da se saopštava na času, pred učenikom koji ju je dobio i pred svim ostalim učenicima. Ne šapućemo je u uho učeniku, niti je krišom ispisujemo na papirić i uručujemo. U čemu je problem? – pitanje je koje mnoge od nas interesuje.
Problem je, dakle, reći da učenik ne savladava dovoljno dobro gradivo, i pored svih prilagođavanja, inidividualizacije, ovih i onih pristupa. I, dok se mi snebivamo, razmišljamo i dovijamo kako da rešimo problem sa lošim ocenama ili vladanjem nekog učenika, a da istovremeno ne uvredimo roditelje, ne povredimo osećanja, ne narušimo pravo učenika na privatnost, taj isti učenik je na svom Instagram profilu javno objavio niz fotografija u ovoj ili onoj pozi, glumeći starletu, opasnog momka i slično. I to nije problem. To je njegova ili njena lična stvar. Ali jeste problem saopštiti ocene na roditeljskom, problem je pogrešiti na kontrolnom, problem je pogrešiti prilikom odgovaranja na času jer će se tada svi smejati! Da je samo Kafka živ…
najveće serronje današnjice su školovane po tom starom sistemu 
škola mora poštovati zakon o zaštiti privatnosti. Niko više ni na fakultetima ne izbacuje spiskove na kojima su imena onih koji su položili ispit i onih koji nisu. Svi su samo brojevi. I to podržavam.
