Javna tajna Vukove reforme (1995-2011)

Miloslav Samardžić svojom knjigom Tajna vukove reforme, pljunuo je u oko ocu moderne srpske nacije - Vuku Stefanoviću Karadžiću, a time i celom srpstvu. Samardžić, kao predstavnik Srba četničke provenijencije tog istog Vuka optužio da je prvi proleter, komunista i pratizan među Srbima te osuo po njemu iz sveg raspoloživog četničkog arsenala. Tako je priča o četnicima i pratizanima, dok je zdrav razum bio na godišnjem, izazvala priču o srbskistima i srpskistima. I stvar ne bi bila tako crna da Miloslav nije 1. jezikoslovni entuzijasta 2. talentovani pamfletista i 3. zato, (nesvesni) štetočina koji je uspeo čitavim masama srpskih rodoljuba da Vuka ocrni dovodeći bolji deo srpske javnosti u stanje tihog antivukovskog pokreta.
srbiivuk2012.jpg


A kako je pre četiri i po godine Miloslav Samaržić u direktnom dijalogu sa mnom razoružan, kada sam pokazao da su ideje iznete u njegovoj pamflet-knjizi šuplje i na predrasudama zasnovane, može se pročitati na ovom mestu, mada je namerno uklonjeno ime sagovornika:

http://www.vidovdan.org/index.php?op...tura&Itemid=43



Dijalog se može pratiti od Samardžićevog pitanja od 26. februara 2011:
"Г. Мркаљ, зашто за моју књигу кажете да је памфлет? "

a moji su tekstovi pisani sa jatom, a ćirilični i sa ruskom jotom.

Budući da je na sajtu Vidovdana nedugo posle diskusije došlo do tehničkog haosa te je prepiska postala nepregledna čak i za učesnike, celokupan dijalog Milislava Samardžića i mene - Mrkalja, preneću ovde.
 
U početku sam sumnjao da je verzija Vuk



Mrkalj, 21 фебруар 2011


U početku sam sumnjao da je verzija Vukovog "Prvog srpskog bukvara" (PSB) iz 1827. koja se nalazi u NBS kompletna, jer je i na Rastku objavljen sken PSB koji sadrži tabelu sa "ilirskom latinicom", međutim Hroboatos, koji je poznanik sa mladim kroatistom Marijem Grčevićem, u našu je raspravu na dobro poznatom domaćem forumu doneo tačnu informaciju:

1) o tome da original Bukvara iz 1827. ne sadrži tabelu na koju se profesor Milosavljević poziva (izvor Mario Grčević);

2) o tome da se tabela nas koju se profesor ilosavljević poziva nalazi na početku Vukovog prevoda "Novog zaveta" iz 1847., što je Hroboatos prikazao na forumu.

A sve je počelo sa Miloslavom Samardžićem koji je solidan pisac i istraživač istorije četničkog pokreta, ali je zaista amater u oblasti istorije jezika. Gospodin Samardžić je propagandnom knjigom "Tajna Vukove reforme" naneo dosta štete srpskom nacionalnom interesu, jer je ta knjiga odavno osvanula na internetu i teško zadojila dosta mladog sveta. Umesto da pročita makar jednu od petnaestak knjiga ljudi koji su život posvetili kako srpskom rodoljublju tako i lingvistici kao profesiji, ljudima kao što su profesori Miloš Kovačević i Petar Milosavljević čije knjige se, nažalost, još uvek ne nalaze na internetu, naša je omladina dobila serviranu Samardžićevu papaz-demagogiju koja blati lik i delo Vuka Karadžića, navodeći našu omladinu da počne sa sečom grane na kojoj sedimo.

Treba reći da je Samardžićeva knjiga respektabilan pamflet koji suptilno podsvesno deluje na čitaoca da poveruje kako je upravo i samo Vuk Karadžić kriv za to što on danas nije gospodin jer je Vuk "useljačio" srpski jezik.

Po najbitnijim nacionalnim pitanjima, čitaoci Samardžićeve knjige se identifikuju sa stavovima frankovske kroatistike, a ovi im otpozdravljaju. Naprosto, kod upecanih čitalaca Samaržićevog pamfleta radi se o interesantnom adaptivnom mehanizmu projekcije. Projekcija je jedan od najpoznatijih psiholoških mehanizama odbrane. Sastoji se od težnji i sklonosti osobe da svoje želje, impulse ili sadržaje podsvesti koji nisu prihvatljivi za sopstveni ego, projektuje na druge osobe pripisujući im slične osobine. Zatim, ima tu i konverzije koja pomaže subjektu da ukloni psihološke konflikte i da tim putem stvori novi self-image. Takođe, na ovaj se način subjektu pruža prilika za reinterpretaciju i rekonstrukciju njihove prošlosti, kao i planiranje budućnosti u kontekstu novousvojenog self-imidža. Prema tome, subjekt konstruiše konvertirani self-imidž.

Konkretno, socio-psihološka suština Samardžićeve knjige sastoji se u tome da čoban vidi u Vuku čobana kojeg optužuje za sopstveni čobanluk, a lupež vidi u Vuku lupeža koji preuzima krivicu za njegove lupeštine nudeći svom egu oprost od grehova.

Takođe, treba jasno reći da što je veća mitologizacija Vuka i njegovog dela kod nas, to je manje naučnih radova i znanja o samom Vuku. Dakle mitologizacija je posledica naše inercije i jedna je od naših slabosti, pa i sa njom treba da se borimo. Ceneći ljude po delu, sklon sam Vuka uvrstiti u red srpskih plemića prvog reda, ni manje, ni više.

Druga posledica Samardžićevog pamfleta je fanatična latinofobija koju vidimo u iracionalnom strahu od srpske latinice koji se javlja kod pojedinaca koji su čitali Samardžićevu štetnu knjigu.

Duže vremena pokušavam da uspostavim kontakt sa dr Petrom Milosavljevićem, pa, ukoliko neko zna njegov kontakt e-mail ili telefon, molim da mi to javi na moju e-adresu:

ogledal@yahoo.com

Hvala!

Mrkalj
 
Miloslav Samardžić, 23 фебруар 2011

Г. Мркаљ, лако је вређати, али ето, после толико година, није се десило да неко демантује нешто из моје књиге ''Тајне 'Вукове реформе''', као што се на пример десило у овом случају са уваженим професором Милосављевићем.

Не кажем наравно да се нема шта демантовати у мојој књизи. Ево ја бих радо, кад бих имао времена, сам демантовао оне делове о богумилима, јер ме Ћоровић навео на погрешан траг, пошто нисам имао књигу др Васе Глушца ''Истина о богумилима''. Али, то су допуне, верујем да суштина остаје.
 
Mrkalj, 23 фебруар 2011


Gospodine Samardžiću i ostali čitaoci,

Prijatno sam iznenađen. Naravno, nije lepo vređati te ako ste nešto od izrečenog doživeli kao uvredu, ja se najiskrenije izvinjavam jer mi to nije bila namera.

Ponavljam, i uvek ću ponavljati, da su vaša istraživanja i publikacije vezane za istoriju četničkog pokreta od neprocenljive vrednosti. Nesumnjiv rad koji bi, ako nije do sada, trebalo da dobije i zvanično društveno priznanje.

Postoje, naravno, i vredna zapažanja, razmišljanja i obaveštenja u knjizi "Tajna Vukove reforme". Problem nastaje u momentu kada se ono što treba da postane osnova za početak "prave" rasprave o Vuku i njegovoj ulozi, u vašoj knjizi nameće kao konačan zaključak emocionalno obojen kao decenijama skrivana konspiracija protiv Srpstva/srpstva - "tajna".

Upotrebio sam izraz "štetna" ne misleći tu na Vašu krivicu - svako ima pravo da publikuje svoje mišljenje. Štetna je utoliko što je ta knjiga sticajem okolnosti (na koje Vi malo ili niste uopšte uticali) omladini ponuđena kao jedino dostupno i popularno pisano štivo sa definitivnim zaključkom o "prljavoj zaveri" (iza opaske o pamfletu, dakle, stojim), premda je ta činjenica, činjenica da je Austrija organizator standardizacije srpskog jezika, početak za dalju diskusiju. Kažem, šteta je što Vaša knjiga nije imala dostojnog prethodnika, a još je veća što nije dobila adekvatan odgovor koji je itekako potreban današnjoj omladini koja je u potrazi za jasnim određenjima prema ideologizovanoj prošlosti i zdravim nacionalnim pravcem.

A da je naša sklonost ka mitologizaciji, o kojoj god da se ličnosti iz naše istorije radilo, deo našeg folklora koji je štetan, već sam gore napisao na primeru Vuka Karadžića.

Ako smo pametni, na nama je da iskoristimo prednosti njegovog dela i držimo ga uvek okrenutog u svoju korist, a ako nismo, jer alternativu nemamo, da ih se odreknemo. Donekle sličan slučaj je sa odricanjem od srpske latinice, čije prednosti treba dobro razumeti pa makar je i sam rimski papa izmislio.

S poštovanjem,
Mrkalj
 
Miloslav Samardžić, 26 фебруар 2011

Ово је баш далеко отишло, чим сада званична, државна, или чија већ, лингвистика, тврди да ћирилица нема обележја националног симбола!

Апсурдно.

То је још један тест који можемо примењивати, попут овог: Којим језиком је говорио Свети Сава? Свако дете ће рећи: ''Па српским, како то можеше да ме питаш! Али ни један српски лингвиста неће рећи ''српским језиком'', ни по коју цену!

Данас је, дакле, много горе него кад сам писао књигу. Онда је још био жив академик Павле Ивић, који је тврдио ово што каже Немања, да је реч о политичком, а не научном питању. Написао је да је политика до тада била да се гради српскохрватски језик, са одговарајућом употребом писама. Да се политика променила и да се треба вратити српском језику и писму. У том смислу је говорио и о скретању са ''Вуковог пута''. Ивић је био ауторитет и могао је да покрене ланац промена на боље.

На жалост, прерано је преминуо, а изгледа да у лингвистици више немамо таквих ауторитета. Заправо, судећи по ономе што се пише на овој страници, пали смо по овом питању на ниске гране, нарочито у Републици Српској.

Иначе, Ивићу сам послао један примерак књиге ''Тајне 'Вукове реформе''', као и пропратно писмо, где сам написао да оно где сам га критиковао није ништа лично, што потврђују и странице на којима сам га хвалио, у вези чланка ''Вук је начинио грешку''.

Ивић ми је одговорио и то писмо чувам. Одговорио је дипломатски, да у књизи има и ствари које му се свиђају, и које му се не свиђају, али да је најбоље да свратим код њега на кафу, да продискутујемо.

Стално сам одлагао тај одлазак, због вечите заузетости, и онда прочитах у новинама да је преминуо. Много ми је жао што се нисмо срели.

П.С.

Г. Мркаљ, зашто за моју књигу кажете да је памфлет?

Ја тај израз користим за нешто што нема основа, што је износи нетачне пофатке, што је пропаганда, и сл.
 
Mrkalj, 28 фебруар 2011



Odgovor g. Samardžiću:

Miloslav Samardžić: "Г. Мркаљ, зашто за моју књигу кажете да је памфлет? "

Zato što je pretenciozna. Pogledajte ove nedokazive teze sa samo jedne stranice (str. 11) Vaše knjige:

""""""""""""""
Тада је наступио Вук Караџић са новим именима: "српскохрватски", "хрватскосрпски", "српски или хрватски" и "хрватски или српски" језик.
...
Од Вука Караџића створена је теорија о тзв. двојству српског језика кроз свс те векове, до коначне појаве "оца писмености".
...
Уместо цркви и православљу од Вука Караџића српска култура је окренута атеизму или католичанству, а уместо византијско - словенском кругу тзв. аустријском словенству и утицајима западне цивилизације.
...
Али, код свих је присутан класни моменат, онако како га је на марксистички начин дефинисао још Вук Караџић револуционарних 1848-их година у свом чланку "Виша класа нашега народа". Сви, дакле, "народном језику" супротстављају "ненародни језик" "више класе".
"""""""""""""""""""
Miloslav Samardžić, Tajna Vukove reforme, Pogledi, Kragujevac, 1995, 1997

Moje je mišljenje da je Vaša polazna ideja, štaviše, raison d'être Vaše knjige, teza da je Vuk rodonačelnik srpskog komunizma i zato ste na njega bacili drvlje i kamenje. Vi ga posmatrate kao duhovni izvor zla koje je ustoličilo srpsku diktaturu proletarijata i konačno dovelo i do srpskog bratoubilaštva. Da ste to jasno u knjizi rekli, možda bih se s Vama donekle i složio, ali Vi ste prikrili ideju vodilju i osuli neargumentovanu paljbu po njegovom liku i delu napravivši od njega odioznog tršićkog prostaka, seljačinu i srpskog veleizdajnika, što je notorna besmislica.

Kada govorimo o srpskoj prijemčivosti za ideju komunizma, Vasilije Krestić se u više navrata meritorno bavio realnim problemom srpskog odnosa prema aristokratiji (npr. u članku "Duhovni problemi srpskoga naroda" i dr., pa i u televizijskim emisijama) iz čega se vidi da je "filozofija jednakih želudaca" i nepoštovanje sopstvenog plemstva duboko ukorenjeno u srpskom mentalitetu, mnogo dublje i dalje u prošlosti nego što je to delo Vuka Karadžića.


Kada govorimo o filološkom aspektu Vukovog rada, detinjasta je i u tom smislu razumljiva optužba da je Vuk uprostačio srpski jezik.

Izbegavajući slovenosrbizme, Vuk Karadžić je crpeo osnovu srpskog narodnog jezika, onog srpskog narodnog jezika kojem su se stolećima divili i domaći i stranci; Vuk je tragao za čistim narodnim jezikom, tj. njegovom prečišćenom strukturom na osnovu koje je mogla da počne nadogradnja u skladu sa kulturnim i civilizacijskim potrebama srpskog društva. Gotovo sve reči koje udovoljavaju morfološkim kriterijumima srpskog jezika vraćene su (vidi Selimovićev popis) u srpski rečnik, suvišni turcizmi potiskivani slovenskim rečima (mada je turska kultura ostavila neizbrisivog traga u svetskoj baštini: jogurt, kiosk, kavijar, pižama, kafa, ćevap, tulipan), ali ostaje činjenica da je Vuk u svome dobu do jezičke strukture narodnog jezika mogao jedino kroz usta naroda i njegov govor, uz posledično "seljačenje" jezika. Kada govorimo o strukturi jezika, o gramatici, posao koji je započeo Vuk još uvek stoji nedovršen, a svoju je kulminaciju doživeo početkom XXI. veka, rekao bih sa najmanje 100 godina zakašnjenja, delom "Tvorba reči u srpskom jeziku" Ivana Klajna.

Vuk je insistirao na Srbima triju vera dajući jedino moguće tumačenje svojeg potpisa na bečkom papiru iz 1850. i time (i ne samo time) austrijsko zakulisje okrenuo potpuno u srpsku korist. Videći to, Austrija je uoči Vukove smrti angažovala Hrvata Vatroslava Jagića koji je potpuno preokrenuo Vukovo delo i njegov srbistički smisao, a zahvaljujući Skerliću, Beliću, a naročito Karađorđevićima kod Srba je izokrenut smisao Vukovog rada i dela. Upravo je Jagić rodonačelnik srbokroatistike i ideje da je staroslovenski ustvari starobugarski jezik. To su postavke postvukovske austrijske politike sa Jagićem kao njenim eksponentom, koje su uspešno nametnute Vukovim naslednicima u Srbiji i među Srbima uopšte, nedoraslim da im se, pre svega ideološki, ali i naučno odupru i suprotstave. Među prvima u tom smislu vidim Petra Milosavljevića i Miloša Kovačevića, kao obnovitelje vukovske srbističke škole.

Ostajem pri stavu da je knjiga "Tajne 'Vukove reforme'" pamflet. Kao olakšavajuću okolnost mogu uzeti vrtložno vreme njenog nastanka (stranica iz koje su citirane rečenice prema podatku iz knjige pisana je 1994. - ako se varam ispravite me), vreme u kojem je slika socijalistički i juguslavenski ideologizovanog i mitologizovanog Vuka još uvek snažno ukorenjena u srpskoj javnosti i lingvistici.

S poštovanjem,
Mrkalj

(nastavak postoji)
 
Poslednja izmena:
Miloslav Samardžić, 28 фебруар 2011



Г. Мркаљ, мени се чини да сам те ствари доказао у књизи, наводећи доста конкретних података. Ви овде ипак пишете уопштено.

Mrkalj: Moje je mišljenje da je Vaša polazna ideja, štaviše, raison d'être Vaše knjige, teza da je Vuk rodonačelnik srpskog komunizma i zato ste na njega bacili drvlje i kamenje. Vi ga posmatrate kao duhovni izvor zla koje je ustoličilo srpsku diktaturu proletarijata i konačno dovelo i do srpskog bratoubilaštva. Da ste to jasno u knjizi rekli, možda bih se s Vama donekle i složio, ali Vi ste prikrili ideju vodilju i osuli neargumentovanu paljbu po njegovom liku i delu napravivši od njega odioznog tršićkog prostaka, seljačinu i srpskog veleizdajnika, što je notorna besmislica.

Није ми то била полазна идеја, то је дошло само по себи, на основу приложеног. Заиста је Вук један од родоначелника и комунизма и, још више, Југословенства - две фаталне идеологије.

Mrkalj: Kada govorimo o srpskoj prijemčivosti za ideju komunizma, Vasilije Krestić se u više navrata meritorno bavio realnim problemom srpskog odnosa prema aristokratiji (npr. u članku "Duhovni problemi srpskoga naroda" i dr., pa i u televizijskim emisijama) iz čega se vidi da je "filozofija jednakih želudaca" i nepoštovanje sopstvenog plemstva duboko ukorenjeno u srpskom mentalitetu, mnogo dublje nego što je to delo Vuka Karadžića.

Нисам читао те Крестићеве радове, али, пошто детаљно познајем прилике у Другом светском рату, тврдим да то није основано. Наиме, управо су комунисти поништавали ту ''филозофију једнаких желудаца'', уводећи од почетка драстичну неједанкост у својим редовима, а де не говорим о неједнакости према другима. У њиховим редовима се правула драстична разлика између руководећех слоја и осталих. Први су имали посебне казане, затим право на по једну ''другарицу'', итд. Код четника је било незамисливо да официри једу из посебних казана, јер је у ствари то традиција српске војске. Да се официри издвоје на овај начин - српска војска ви се распала.

Даље, српски менталитет подразумева слободу говора. Србин воли да скреше у брк и цару и ћесару, а камо ли председнику владе. А код комуниста нема ни говора о томе.

Срби су једнини на Балкану у последња два века имали своје племство, итд, дуга тема...

Mrkalj: Izbegavajući slovenosrbizme, Vuk Karadžić je crpeo osnovu srpskog narodnog jezika, onog srpskog narodnog jezika kojem su se stolećima divili i domaći i stranci;

''Дивили и домаћи и странци''! Видите каква је ово пропаганда. Очекивао сам од Вас научну терминологију.

Mrkalj: Vuk je tragao za čistim narodnim jezikom, tj. njegovom prečišćenom strukturom na osnovu koje je mogla da počne nadogradnja u skladu sa kulturnim i civilizacijskim potrebama srpskog društva.

Није трагао Вук, него су трагали уз помоћ Вука; он није имао представу о овоме о чему пишете.

Mrkalj: Vuk je insistirao na Srbima triju vera dajući jedino moguće tumačenje svojeg potpisa na bečkom papiru iz 1850. i time (i ne samo time) austrijsko zakulisje okrenuo potpuno u srpsku korist.

На страну што се Вук сам одрекао ове своје тезе. Рецимо да није, теоретски. А Ви тврдите да се ово може доказати!

П.С.
Можете ли ми рећи какав је то фонт којим пишете? Са квачицом изнад ''е''.
 
Poslednja izmena:
Mrkalj, 01 март 2011.

Г. Самарџићу, можемо кроз Ваше “Тајне” ићи тезу по тезу. Прĕдвиђам да бисмо на тай начин потврдили тезу да су “Тајне” настале као саставни дĕо Вашег опуса о четничком покрету и да се заснивайу на прĕцĕњеной идейи "Вука кумунисте". Наравно, идейа нийе оригинална, већ йе, помало брзоплето, и морам да примĕтим парадоксално, йеретички чак, прĕузета од ваших љутих противника - идеолошких писаца Брозовог социйализма койи су мит Вука прилагођавали према потребама социйалистичке стварности, као и све остало, на крайу крайева. Има она мудрост - "нийе важно шта каже, већ ко каже" - койа нам помаже да схватимо шта тачно писац каже.

Прво ћу одговорити на Ваше примĕдбе.


Одговор на питање о йату (ĕ) можете пронаћи на овой страни мог блога: http://forum.krstarica.com/entry.php/22107-Kako-se-čita-Mrkaljev-jat

Да йе Вук био инструисан од Копитара, па и да йе био инструментализован, чак могу да се сложим и да йе био присиљаван, али све у свойе врĕме и не толико дуго да ефекте свога рада не би могао да окрене у српску корист, што йе и учинио.

Не видим ништа спорно (или демагошко?) у чињеници да се српски народни йезик цĕнио и био комплиментиран од домаћих и странаца - не видим зашто йе то "пропаганда". Прĕ Вука, имамо Доситĕйа, имамо Вĕнцловића койи йе народним српским йезиком исписао 9.000 страница имамо Йеротĕйа Рачанина, имамо сачувану опоруку кћерке кнеза Лазара Йелене као свĕдочанство о томе колико се народни српски йезик мало изменио од Йелене до данас. Na kraju, повеља Стефана Уроша, краља српског из друге половине тринаестог вĕка, о наредби да се трговцима койи пролазе кроз Брсково ништа не наплаћуйе:
Да ходе, по земљи краљевства ми, свободно и никто да им не испакости ништа. Ни им забави ништа. И койи купци греду мимо Брсково а не свраћайу се у Брсково да им никто не има забављати. (овдĕ забавити значи задржати, прим. Мркаљ).​

(Љуб. Стойановић, Краљ Стефан Урош (Милутин), Повеља да се трговцима койи само пролазе кроз Брсково ништа не наплаћуйе (после 1282), Старе српске повеље и писма књ. 1, Београд / Ср. Карловци, 1929, стр. 35.)

И, ето нашег краља, Стефана Уроша (Милутина) како "Вуковим говедарским(/комунистичким?)" йезиком проговара.
 
Mrkalj, 01 март 2011.

Цитат койи у Књизи наводите као поткрĕпу тезе да се Вук одрекао става да су штокавци Срби трийу вĕра налази се у Вуковом одговору Б. Шулеку на текст "Срби и Хрвати" обйављеном у 8. бройу загребачког Невена за 1856. койим йе Шулек покушао да побийе главне Вукове тезе из чланка "Срби сви и свуда" позивайући се на Доситейа и Вука и фалсификуйући наводе:

(1) Шулек фалсификуйе цитат Доситейа Обрадовића. У цитату из Доситейевог Писма Харалампийу, у койем се тврди да се йедним йезиком говори у низу крайева, Србийи, Босни, Славонийи итд. Шулек йе изоставио две кључне речи у заградама: "кромĕ мужа" (што значи изузев кайкаваца) уз помињање Хрватске, тако да йе испало да се истим йезиком говори свуда и у Хрватской, и да Доситей нийе ни примĕтио да кайкавци говоре другачийе.

(2) Фалсификуйе цитат Вука С. Караџића. Уз цитат Вуковог текста Срби сви и свуда из Ковчежића, Шулек Вуковом тексту дописуйе реченицу койе код Вука нема, а койа гласи: „и то да сви паметни Срби и Хрвати признайу, да су йедан народ".

У оба случайа Шулек йе на некоректан начин цитирао, и Доситейа и Вука, да би потврдио свойу тезу о томе да су „Хрвати и Срби йедан народ, йеднога рода и кољена".

У свом одговору фалсификатору Шулеку, стойи Вукова реченица койу цитирате као "доказ" да се Вук свойег става одрекао; а йа ћу сада цитирати већи дĕо Вуковог одговора Шулеку, па ћемо, имайући у виду Шулеков прљави фалсификат, овай пут без вађења из контекста, схватити да йе Вук йош одлучнийе него у "Србима свима и свуда" потврдио свой став да су штокавци Срби трийу вĕра; Вук одговара "родољупцу" Шулеку овако:


SRBI I HRVATI

Јa sam 1848. godine u „Kovčežiću" govoreći o Srbima, kao mimogred kazao da su današnji „Čakavci" ostaci ili potomci Porfirogenitoviјeh Hrvata. Po tom јe B. Šulek dokazivao da to niјe istina, nego da su Čakavci u Dalmaciјi i po njezinu primorјu i otocima bili јoš priјe nego su se Hrvati u one kraјeve doselili.

Ako јe ovo dokazivanje B. Šuleka istinito, onda se slobodno može reći da Hrvata ne samo danas nema nigdјe nikako, nego da ih nigda niјe ni bilo, kao naroda koјi se razlikovao od Srba, već da se je jedna grana srpskoga naroda zvala Hrvatima, kao n. pr. danas što se zovu Crnogorci, Brđani, Hercegovci i t. d.

Ali ja ne ću sa svijem ovako da kobim Hrvata, kao što ih kobe njihovi rodoljupci, nego i sad mislim da su se stari Hrvati u jeziku razlikovali malo od Srba, i da su današnji Čakavci pravi njihovi ostaci i potomci, i da se po pravdi samo oni mogu zvati Hrvatima.
...

Hrvatski rodoljupci sadašnjega vremena, videći da je Čakavaca prema Srbima tako malo i želeći Hrvate umnožiti makar kakijem Slavenskijem plemenom, ne samo nijesu marili da istražuju gdje stanuju danas Čakavci i koliko ih ima, nego se još srde i na mene što se o tome trudim; [Ja sam prije nekolike godine molio znatnoga Slovenca G. profesora Kljuna da bi mi preko svojijeh prijatelja u ovome što pomogao, pak su u Zagrepskijem novinama za to vikali i na mene i na njega!!] ali ću ja i ovdje opet da kažem jošte što o današnjijem Čakavcima, ne radi pomenutijeh Čakavskijeh rodoljubaca, nego radi poznanja našega (Slavenskog) naroda.

Glavna su staništa današnjijeh Čakavaca ostrva ili otoci Jadranskoga mora od Istrije do iza Korčule. Osim ovijeh mjesta oni stanuju: 1) pored mora od Rijeke do iza Senja; 2) u Dalmaciji u gdjekojim primorskijem mjestima, kao n. p. u Omišu, u Spljetu, u Kastelima, u Trogiru i u Šibeniku; ali se u svijem ovijem mjestima osim Omiša i Trogira u jeziku umaljavaju malo po malo svaki dan: u Spljetu i u Kastelima miješajući se jednako sa seljacima već su i jezik svoj pomiješali sa Srpskijem; u Šibeniku izvan grada u varoši nema ih nikako, a i oni koji su u gradu pored mora, sad zbog paroplova, koji ondje radi tovarenja uglja gotovo svaki dan staju, sve više i više miješaju svoj jezik sa Srpskijem. U Zadru gotovo je sva služba od Čakavaca sa ostrva, i oni se ondje ne mogu posrbiti, nego će se mnogi poitalijaniti. 3) Čakavaca ima i u Hrvatskoj vojničkoj granici, osobito u Otočkoj regimenti, nego po svoj prilici i oni svoj jezik sve više i više miješaju sa Srpskijem; 4) njih ima mnogo u zapadnoj Madžarskoj i u susjednoj ondje Austriji gotovo do Beča, koje Bečlije obično zovu Voserkrobotn. Po svoj prilici su ovi svoj jezik malo izmiješali sa Slovenskijem, ali se u glavnijem razlikama opet poznaje da su Čakavci.







– Koliko u svijem ovijem mjestima ima Čakavaca ja pri svoj želji i trudu do sad nijesam mogao doznati.
...

Ovo je sve što sam ja do sad kazao kao predgovor ili priprava k onome što treba upravo kazati. Šta ćemo u ovome smislu kazati za današnju hrvatsku kraljevinu? U njoj, osim vojničke granice, koja još upravo i ne pripada njoj, i gdjekoga primorskog Čakavca, nema Hrvata nijednoga, nego su samo Slovenci i po gdjekoji Srbin. Tako je Hrvatska kraljevina samo političko i geografičko ime, kao n. p. Švajcerska. Ne bi li po tome pravije bilo da se u našemu jeziku ljudi koji sastavljaju Hrvatsku kraljevinu ne zovu Hrvati nego Hrvaćani, kao u Švajcerskoj što se zovu Švajceri i Nijemci i Francuzi i Talijani?
...

U ostalome pak, koje su Srbi koje li Hrvati, ja drugačije ne znam kazati nego ovako:
Hrvati po pravdi mogu se zvati: 1) Svi Čakavci; 2) Kekavci u kraljevini Hrvatskoj koji su se na to ime već obikli.

Srbi po pravdi mogu se zvati svi Štokavci makar koje vjere bili i makar gdje stanovali; i oni se, osim manjijeh razlika, od Hrvata razlikuju tijem: 1) što ne govore ni ča ni kaj nego što ili šta, a 2) što na kraju slogova l pretvaraju u o, n. p. mjesto kotal, kazal, žetelci, govore kotao, kazao, žeteoci i t. d.

Ako Hrvatski rodoljupci ne pristaju na ovu na razumu osnovanu diobu, onda se za sad u ovome ništa drugo ne može učiniti nego da se podijelimo po zakonu ili vjeri: ko je god zakona Grčkoga ili istočnoga onaj se makar gdje stanovao neće odreći Srpskoga imena, a od onijeh koji su zakona Rimskoga neka kaže da je Hrvat koji god hoće. Istina da bi se inostranci mogli nasmijati ovakome našemu dijeljenju naroda u današnje vrijeme, ali šta ćemo kad smo nesrećni ljudi te se drugačije ne može.
""""""""""""""""""""""""​

Из овог йе више него йасна Вукова потврда става да су штокавци Срби трийу вĕра као и иронийа с койом у задњем пасусу говори о "стању на терену" койе се коси са његовим ставом.

Извући из контекста Вуков цинизам и прĕдставити га Вуковим одустайањем од става "штокавци = Срби трийу вĕра" значи тенденциозно починити материйалну грĕшку.
 
Miloslav Samardžić, 03 март 2011.

Како је испало да се и Ви позивате на Венцловића и остале старе писце на тзв. народном језику?

Дакле, у сваком друштву постоје мање и више образовани људи а језик свих њих је - народни, тј. језик тог народа.

Венцловић, Јелена, краљ Урош... не могу бити претходници Вука Караџића, већ само Вукових противника.

Вук Караџић је узео језик најнеобразованијег слоја народа као књижевни и само тај језик је назвао народним
 
Mrkalj, 05 март 2011.

Ja sam ubeđen da smo obojica rodoljubi i da želimo da se neke stvari iz naše prošlosti stave na prikladno mesto - neke skinu malo niže, neke uzdignu na svoje mesto.

Sve primere jezičkih tipova daću u ujednačenoj transkripciji da bismo se koncentrisali na jezik a ne na grafiju.

Ovo je Venclovićev narodni jezik, "Crni bivo u srcu" (početak 18. veka):
"Po večeri jošte za sofrom ostaše sedeći u razgovoru, al' opet dođe vratar i kaza da je opet od carice drugi poslanik došao. Dovede i toga. Kaza se da je od carice doneo vina i deset dukata; poslala je — reče — za sutrašnji gostima što će biti trošak. A i ribe dosta donese. Jošte so tim u razgovoru bijahu, opet vratar dođe kazujući da je od patrijarha došao čovek. Dovede i toga, te dade igumnu crkovni novi okrut i putir s diskosom, govoreći to jer zakteva patrijarh sutradan, na mučenike, doći u manastir služiti mu svetu leturgiju. Odgovori mu iguman sa svom braćom te ovako mu reče:
— Kako bog uzhoće, tako da i bude — i zapita ih svu trojicu hoće li ostati na konaku onde, ili će se vratiti natrag doma u Carigrad."

Dakle, ne "takozvani narodni" već narodni srpski jezik Gavrila S. Venclovića. Pored 9.000 stranica na narodnom, ispisao je oko 11.000 stranica na slavjanoserbskom. Dakle, ne može biti govora o "takozvanom jezičkom dvojstvu" već je jezičko dvojstvo objektivna realnost.


Obojica znamo da jezik Vukovih protivnika nije narodni srpski jezik. Međutim, po objavi ključnih Vukovih dela (Rečnik, Pismenica, Pesme...) njihov jezik vremenom dobija sve više i više narodnih elemenata. Zato treba biti pošten pa porediti Vukov jezik sa jezikom njegovih protivnika zapisanim do 1818. godine, odnosno sa jezikom tradicije na koju se naslanjaju njegovi protivnici zaključno sa 1818. kada izlazi prvo izdanje Vukovog ili Vuk-Kopitarovog rečnika.

Evo npr. slavjanoserbskog jezika Zaharija Orfelina, "Slaveno-serbskіj Magazinъ to estj Sobranіe Raznыhъ, Sočinenіj i Prevodovъ, kъ poljzje i uveselenіju služaštihъ. Tomъ, pervıj. Častj, I" (Venecija 1768).
"... Ako to činetj u onыhъ narodahъ, gdje obštestva glavnjejšee o školahъ i naukahъ, staranje imadu, i gdje tolj mnogo učenыhъ, ljudej nahoditse; a začto bы onoe ne nuždno bilo činiti u narodu, u koega skudost u jednomъ i drugomъ krajnjaja? konečno nuždno. Poistinje Narodъ Serbskіj jestj izъ onogъ čisla narodovъ, koi po prirodje naisposobnjejšіi kъ svakimъ naukamъ, tako duhovnыmъ i Graždanskiimъ, kako i voennыmъ, i kъ svimъ prinadležaštimъ do Ekonomіi, Kupečestva i protč. Žalj čto onъ promыslitelej lišavase! ..."

Evo ruskoslovenskog jezika Jovana Rajića koji je "Istoriju" pisao nepun vek posle (!) Venclovićevog "Crnog bivola" (štampana 1794):
Istorіja raznыhъ slavenskihъ narodovъ ... Častj tretaja.

... Oboi polki meždu strahomъ i nadeždeju volnovalisja, koimъ ščastіe blagonaklonno budetъ. Serblemъ ono načalo zadъ obraščati po tomu čto vъ glavnjejšihъ Polkovodkahъ prežestokaja nenavistj vladjela, otъ koeja i Polkahъ Lazarevыhъ dovolnыhъ, dobrihъ, hrabrыhъ i mužestvennыhъ smjatenіe rodilosja, a malo potomъ i pogibelj i iskorenenіe. Dva otъ Zjatej Lazarevыhъ Vukъ Brankovičъ, i Milošъ Kobiličъ oba slavni i hrabri i velikіi Muži za maluju njekuju bezdjelicu vъ nenavistj prišli, za kotoruju Vukъ staršіj zjatъ Lazarevъ o izmjenje klevetalъ na Miloša poistinje pravdivago i hrabrago čelovjeka ..."

... a ruku na srce, taj je jezik srpski samo po tome što su se Srbi njime služili.

Dakle, uopšte se ne radi (potpuno pogrešna opaska) o stepenu obrazovanosti govornika, već se radi o strukturnim (gramatičkim) osobinama jezika. Može se reći da je jezik obrazovanih pravoslavaca redovno imao više elemenata književnog (srpske redakcije staroslovenskog odnosno ruskoslovenskog i slavjanoserbskog), međutim, čak i takav jezik je narodni jezik jer mu je struktura drugačija od "književnog" - na primer, narodni jezik Dositeja u "Životu i priključenijima".
 
Mrkalj, 05 март 2011.

Na kraju pogledajmo testament kćeke cara Lazara, Jelene, narodni jezik star šest vekova:

"Sade, ja, rečena gospođa Jelena, činju riječ za života, mojej dobrej svijesti u moći. ... Najprvo od njih da se da gospođe Despine 200 dukat, da mi se poju leturđije i da se razdeli milostinja. I mojemu grbu, gde mi se priluči leći, da se da 200 dukat da mi se poju leturđije inostano i da se dijeli milostinja. ... I plašt z biserom, ako je milost gospodina vojevode, da se da gospođe Jelene vojevodine, i jošte oglavje moje s kamenjem i sa biserom, i obotci velici. ...I vinogradi koji su u Bjeseh, što sam kupila i s crkvom Svetago Georgija zamenila i utakmila, vinogradi i njive i maslice u Baru, i solila, toj da mi gospodin vojevoda potvrdi crkvi rečenoj."​

S druge strane jezik naših katolika i muhamedanaca nije imao ovaj problem jer su srpskom narodu nove crkvene vlasti "podilazile" narodnim jezikom:

Matija Divković (Jelaške kod Olova, 1563. - Olovo, 1631.) svoj jezik naziva bosanskim a pismo kojim piše - srpska slova.

"Bješe jedan čovjek koji svojijem pravijem drugom bješe mnogo vrijeme pribivao u mijeru i ljubavi. I poče djavao ova dva druga vele kruto napastovati da bi se ovjesili i na toj dovede da obodvoje odredi i odluči u svomu srcu da se objesi za uteći sega svijeta tuge i nevolje.

I tako radi ove napasti i take zle i strašne odluke obodvoje bješe vele tužno i sumorno, neveselo i žalosno, tako da ni mogahu piti, ni jesti, ni spavati. I tako stojeći poče jedno drugoga pitati govoreći: "Što tako sumorno i neveselo stojiš?". Otgovorivši muž reče: "Svrhu svake stvari želim da mi se objesiti." Otgovorivši žena reče: "Takojer i ja". I tako se zgovoriše i zamčice pripraviše čijem se objese.

Reče žena mužu: "Gospodine, daj da se napijemo najpri onoga dobroga vina u ime Isusovo, štono smo sahranili s novoga vinograda, ot koga nijesmo jošte pili i ne znamo kakovo je. Napimo ga se da se opivši lašte umremo".​



Mehmed Uskufija (1601, Soli kod Tuzle - posle 1651)

Poziv na vjeru na srpskom jeziku

"Otac jedan, jedna mati
Prvo bi nam, valja znati.
Jer ćemo se paski klati?
Hodte nami vi na viru.

Nek ne čini silu, slavu,
Ne priliči niko lavu,
Nek uznade Svetog Savu.
Hodte nami vi na viru.

Pamet nije bit se, klati,
Već na viri biti brati,
Vrlo pravo, virno slati
Hodte nami vi na viru.

Dosta se je zla činilo,
Paski klalo i svinjilo
I bezumno još kinjilo.
Hodte nami vi na viru.

Dobro znade Donju Solan
Rad Hevaji biti viran,
Pomoć čini, Bože jedan,
Hodte nami vi na viru."

Eto, to je taj srpski narodni jezik.
 
Mrkalj, 10 март 2011.

Izvor je knjiga:

"Spisi o Kosovu", Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd 1993.

http://www.rastko.rs/istorija/spisi_o_kosovu.html

Budući da je iz datog Jeleninog testamenta Milica Grković za svoj rad:

http://www.filozof.org/pdf format/milica grkovic 1.pdf

citirala dve rečenice, upravo kao primer narodnog jezika:

Da se da gospođe Jelene vojevodine i jošte oglavi moje s kamnjem i sa biserom i obotci velici ............ i Todore, moje unučice, da se da pojasac na plavetnoj tkanice i prsten u kom je kami safin.​

a prema:

Ljub. Stojanović, Gospođa Jelena, Njen testament, "Stare srpske povelje i pisma" knj. 1, Beograd / Sr. Karlovci, 1929, str. 395.)

koje se poklapaju sa Testamentom objavljenim u "Spisi o Kosovu" (gde ima i prilagođenih tekstova), nisam imao razloga da sumnjam u autentičnost zapisanog jezika. Budući da je sama je Milica Grković sarađivala i na knjizi "Spisi o Kosovu", to je verovatno ceo Testamenat iz njenog izvora.

Ne znam da li je original testamenta uopšte preživeo 1941.


Ali zato imamo originalni zapis, crno na belo, od strane Pačence, 55 godina mlađeg datuma od Jelenine oporuke

1497ruggierodipazienza.jpg

(skenirao g. Tandoori Masala iz M. Pantić 1977.)

Moj prepis sa Pačencinog transkripta italijanskom latinicom:

(Orao vija se nad gradom Smederevom)

"Orao vija se nad gradom Smederevom.
Nitkore nećaše s njime govoriti,
Nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:

"Molim ti se, orle,
Siđi malo niže
da s tobom progovoru.

Bogom te (kumim), brata si imaju,
pođi do smederevske (gospode)
Da se mole slavnomu despotu
da me otpusti iz tamnice smederevske.

I ako mi Bog pomože
i slavni Despot pusti iz tamnice smederevske,
Ja te ću napijati crvene krvce turske,
Beloga tela viteškoga."
 
Mrkalj, 11. март 2011.

"Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno" (Venclović, početak 18. veka).

Citiraću Mešu, odnosno Venclovića:
"Po onome što danas znamo, pre Dositeja, Solarića, Stojkovića i drugih, narodnim srpskim jezikom vanredno lepim i čistim, počeo je da piše još Gavril Stefanović Venclović, u prvim decenijama XVIII veka, sto godina pre Vuka. "Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno", piše Venclović, objašnjavajući to veoma zanimljivim mobilizatorskim razlogom: "Ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti?" (Taj izuzetno daroviti pesnik, koji je delio zlo i dobro sa svojom seljačkom pastvom doseljenom iz stare domovine u južnu Ugarsku, smelo i otvoreno je izražavao svoja demokratska shvatanja: "Tko te hrani? Ne orač li i kopač? Da ih nije, kako bi ti, gospodičiću, živio? Ko koga hrani ono mu je i gospodar". To je prvi, sasvim rani glas o seljaštvu kao društvenoj i političkoj snazi, koji će u Vukovom političkom manifestu Viša klasa naroda našega zazvučati preteće.)"​

Kao što vidimo Meša i od Venclovića pravi komunistu, a Samardžić ne uspeva da napravi kritički otklon prema socrealizmu.

... само када је Вук у питању.

Какве везе има Вук Караџић има са несрĕћним крајем четничког покрета?

Прочитајте овдĕ:

Miloslav Samadžić, Tajna Vukove reforme str. 172-175

"Тако се опет враћамо на почетак… "
(pa do)
"… Гледишта слична Настасијевићевим имао је и један од наших највећих писаца, Милош Црњански."

Самарџићеву констатацију: “Вук Караџић је први донео комунизам у Србију.” инспирисала је једна Селимовићева идеологизација Вука у духу соцреализма, коју Самарџић тенденциозно (а не наивно) не приписује духу врĕмена у којем Селимовићева расправа настаје:

"Рјечник нам говори да је овај свет подељен на сиромашне и богате и да су за зло и неправду криви богаташи, а жртве су сељаци. (Камата -"велики, неправедни интерес"; обходња у Сријему -"кад у селу сељаци редом иду на какав господски посао"; погосподити се -"погосподио се па неће да ради" итд.) Сиротиња се бори против неправде ("Неимање немир од свијета"). Господски свет је покварен, без морала, без душе: новац га квари ("новац душогубац", "дукат-губодушница"). Сиротињско искуство је тешко ("Жива жељо кукурузна пројо"; "кад је млијека, није каше; кад је каше, није млијека"; "трпеж и крпеж по свијета држе"), али је то осиротело сељаштво људски највредније: његов морал, начин живота, обичаји, веровање, све је то изван спора, и Вук увек говори с поштовањем једино о патријархалним сељачким институцијама." (Меша Селимовић http://www.rastko.rs/rastko-bl/umetnost/knjizevnost/mselimovic/mselimovic-vuk.html )

Dakle, Mešin socijalistički idealizam (idealizam socijalne pravde) doprineo je da Samaržić ne vidi komunistu u Meši, već da u Vuku vidi (brkatog!) partizana i antičetnika. Otud izvire Samardžićeva dosad neshvatljiva omraza na Vuka, opredmećena u njegovom pamfletu “Tajna ‘Vukove reforme’”. Samardžićev animozitet projektovan na Vuka dao mu je toliko spisateljske strasti sa kojom blati Vuka da njegova mržnja uspeva da se usadi u srca mnogih čitalaca koji i ne preispituju poluistinita i potpuno netačna obaveštenja koja autor u svojem pamfletu suptilno servira. Na primer, on Selimovića citira selektivno; Selimović ukazuje na definicije iz Vukovog rečnika koje su u duhu socijalizma, međutim, Samardžić se ne bavi onima koje imaju opšteljudski karakter, njih preskače i bavi se definicijom reči kamata koja se uklapa u Samaržićev unapred određeni obrazac “brkatog partizana”.

Ovim su ujedno objašnjeni motivi Samardžićevog izleta izvan istorije četničkog pokreta u oblast istorije jezika.

Interesantno je da je nekolicinu svojih radova, upravo one koji su mu doneli prestiž, na Samadržićevom pamfletu zasnovao hrvatski lingvista Mario Grčević, a još interesantnije da je potpredsenik Hrvatske, inače lingvista, Dalibor Brozović (Grčevićev mentor) izjavio da se mit o Vuku Karadžiću “ne pobija otvoreno, bučno i ofenzivno, takovu mitu treba naprotiv prirediti svečani sprovod”. Ono što Brozović nije mogao ni da sanja, to je da treba samo pustiti Srbe kao što je Samaržić da za Hrvate urade taj posao.

Uprkos nasrtajima, Vuk ostaje neoboriva konstanta srpske moderne istorije. I ovo bi bio jedan skroman ali pristojan povod za sprovod Samardžićevom pamfletu.
 
Diskutant 191, 27 април 2011
Мрки, свака част!

Diskutant 192: 30 април 2011
Такођер и од мене свака част! Господин Самарџић је једном чак изнио сулуду тврдњу да је "зли Вук" српске епске пјесме "преводио" са екавице на ијекавицу, па и тиме "оштетио" српски језик, књижевност, шта ли већ ... заборављајући у којим крајевима је тај дио српске књижевности био највише заступљен, као и дух српскога језика у тим крајевима. Исто тако остала ми је у сјећању још једна његова тврдња из "Тајни Вукове реформе" ђе је по њему Херцеговина гранична територија према западу а не центар српскога народа, што је у историјском смислу најобичнија шпрдња.


http://www.vidovdan.org/index.php?o...irilica-i-latinica&catid=44:kultura&Itemid=43
 
Polemika je ok ,nje i treba da bude,pogotovu oko ovako ozbiljnih pitanja,ali čemu ovakav naslov i uvod.I ne podcenjujte toliko javnost da se jednom knjigom može vući za nos.Slažem se sa Vama da na otvorena pitanja tek treba da usledi stručna nadogradnja ali pomenutom knjigom ,koliko iz polemike vidim,su ta pitanja i pokrenuta a sazrelo je i vreme za to pa je zato javnost pokazala toliko interesovanje verovatno a ne zato što je jednom knjigom zavedena.U svakom slučaju strast u vašem naslovu mi je sumnjiva a i odudara od tona polemike i Vašeg načina izlaganja do sada.
 
Šteta koju je uzrokovala Samardžićeva knjiga je fundamentalna. Iz svog iskustva na društvenim mrežama, zaključio sam da je više od tri četvrtine nacionalno i politički svesnih diskutanata naselo na bajku o "Vuku, tršićkom čobaninu koji je useljačio srpski aristokratski jezik". Badava mu svi počasni doktorati i udžbeničke klasifikacije među najveće umnike srpske istorije. Iz tog razloga, potrebna je jača retorika kako bi se privukla pažnja čitalaca danas oguglalih na normalan ton.

I nije Samardžić (glavni) krivac. On je spletom nesrećnih okolnosti uzurpirao intelektualni i istoriografski vakuum koji je rezultat (ne)rada naše (ne)postojeće nacionalne elite, koja sedi u institutima i prima platu za svoj (ne)rad. Da je postojao taj rad i ta elita, jedan pamflet ne bi mogao uzrokovati štetu.
 
Poslednja izmena:
Mrkalj;bt276923:
Šteta koju je uzrokovala Samardžićeva knjiga je fundamentalna. Iz svog iskustva na društvenim mrežama, zaključio sam da je više od tri četvrtine nacionalno i politički svesnih diskutanata naselo na bajku o "Vuku, tršićkom čobaninu koji je useljačio srpski aristokratski jezik". Badava mu svi počasni doktorati i udžbeničke klasifikacije među najveće umnike srpske istorije. Iz tog razloga, potrebna je jača retorika kako bi se privukla pažnja čitalaca danas oguglalih na normalan ton.

I nije Samardžić (glavni) krivac. On je spletom nesrećnih okolnosti uzurpirao intelektualni i istoriografski vakuum koji je rezultat (ne)rada naše (ne)postojeće nacionalne elite, koja sedi u institutima i prima platu za svoj (ne)rad. Da je postojao taj rad i ta elita, jedan pamflet ne bi mogao uzrokovati štetu.
Ovo zvuči razumno i verujem i istinito:ok:
 
zxy;bt276924:
Ovo zvuči razumno i verujem i istinito:ok:
Važno je da smo u razgovoru sa Samardžićem pokazali da on ne poznaje istoriju srpskog jezika o kojoj u knjizi donosi proizvoljne i pogrešne sudove u knjizi. Predrasude i bremenitost nasleđem srpskog građanskog rata 1941-1945 kod Samardžića dovode do fiks-ideje o Vuku Karadžiću kao prvom srpskom komunisti i partizanu koja ga onda osnažuje u motivima da istraje u ocrnjivanju lika i dela jednog od otaca srpske nacije.

Psihološki momenat nastavlja svoj život...

Zašto se iz inostranstva orkestrirano anti-vukovsko raspoloženje pelcovalo kod srpske laičke inteligencije?

"Nisam ja, Vuk je! - Drž'te Vuka!"


Čast diskutantima koji su se (na vreme) povukli, ali već neko vreme mi je jasno da je za upućenog posmatrača ovaj razgovor postao jedan socio-psihološki eksperiment.

Po najbitnijim nacionalnim pitanjima, raspravljači se identifikuju sa stavovima frankovske kroatistike, a ovi im otpozdravljaju...

Naprosto, radi se o interesantnom adaptivnom mehanizmu projekcije. Projekcija je jedan od najpoznatijih mehanizama odbrane. Sastoji se od težnji i sklonosti osobe da svoje želje, impulse ili sadržaje podsvesti koji nisu prihvatljivi za sopstveni ego, projektuje na druge osobe pripisujući im slične osobine. Zatim konverzija pomaže subjektu da ukloni psihološke konflikte i da tim putem stvori novi self-image. Takođe, na ovaj se način subjektu pruža prilika za reinterpretaciju i rekonstrukciju njihove prošlosti, kao i planiranje budućnosti u kontekstu novousvojenog self-imidža. Prema tome, subjekt konstruiše konvertirani self-imidž. Odnosno, poništava se dijagnoza genijalne Desanke Maksimović data u prvom stihu Krvave bajke.

Odatle je jasno kako su i zašto argumenti i nove informacije od marginalnog značaja za ove diskutante, pa ih ne vredi ponavljati jer su gotovo svi koji unapred pobijaju njihovu potrebu za elongacijom priče davno pre, odnosno lane, izrečeni.

Nažalost, suština je ipak socio-psihološka, a sastoji se u tome da čoban vidi u Vuku čobana kojeg optužuje za sopstveni čobanluk, a lupež vidi u Vuku lupeža koji preuzima krivicu za njegove lupeštine nudeći svom egu oprost od grehova. Dakle, koliko ja vidim, oni su ti koji Vuku nude atribute Sina Gospodnjeg, dok bezuspešno pokušavaju da ga anatemišu.

Ceneći ljude po delu, a budući da sam argumente već dao, sklon sam Vuka uvrstiti u red srpskih plemića prvog reda, ni manje, ni više.

.. pa bih psiholozima ostavio da se pozabave večno živom temom potrebe mitologizacije i satanizacije jedne iste istorijske ličnosti.
 
Postoji tu u tome svemu i jedan sociološki element koji se nalazi kao lajtmotiv kod antivukovaca nabeđenog buržoaskog stava, u težnji za aristokratskim stremljenjem.
Oni su svi uglavnom monarhisti što znači da je fokus njihovog centriranja u istorijskom trajanju period kraljevine, bilo savremene ili one drevne srednjovekovne srpske države.

S druge strane, Vuk u romantičarskom duhu oživljava onaj drevni predmonarhijski primordijalni stadij u kom je među Slovenima vladala neka vrsta prvobitne demokratije (časno) egalitarnog tipa. Otuda je u mnogih nacionalnih delatnika 19. i 20. veka kod Srba spoj nacionalnih ideja i revolucionarne prirode, što je u kontekstu vremena kada se to odvijalo sasvim bilo u skladu, logično.
Znači da tako sagledavši, Vuk je sasvim antifeudalan, populista i poziva narodne mase Srbalja na opšte nacionalno ujedinjenje (slično se nešto odigralo u garibaldijevskoj Italiji i u manjoj meri u Nemačkoj gde je populizam bio skopčan sa ostacima feudalizma).

Važno je sve to imati u vidu. Antivukovci su striktni monarhisti, katkad imaju otklon od demokratskih principa, zaziru od svakog ma i građanskog egalitarizma. Ovo je sve važno da bi se sagledao profil onih koji se najčešće bune protiv nečega čemu se nijedni naši preci nisu protivili niti gajili bilo kakvu dozu skepse.
Da ne ulazimo dalje, ali ukratko bi to bilo to, Mrkalju...
 
Poslednja izmena:
Mogli bismo to još malo da skiciramo:

1. S jedne strane stoji prilično okoštala struktura sinergije Crkve i Monarhije koje objedinjuje Ličnost Monarha koja bi pod sobom idejno podrazumevala savršeni poredak odozgo na dole Bog-Kralj-Otac.

2. S druge strane je fundamentalno demokratski princip, jer Vuk je celog života bio demokrata, nikada i ni u kom slučaju nije bio isključiv (što se očito videlo u prepisci sa obzorašima na temu Srba katolika gde kod njega nema nikakvog insistiranja u nametanju identiteta). Svi su potpuno ravnopravni pod istim nacionalnim predznakom.
Radi se i o sinergiji primordijalnih sila u Slovena (koje sam već pomenuo) i modernih sekularnih ideja prosvetiteljstva koje prirodno naležu na njih, jer su tada i same bile u procvatu, a koje nisu mogle a da se barem delimično ne sukobe sa ancien régimeom.
 
Poslednja izmena:

Back
Top