Najpre, ne mislim da su ljudi baš zli, nego pre da su uplašeni... Zli mi je nekako pregrubo reći.
U 99% slučajeva, ovde kod nas, kada ti pridje umusavljeno, odrpano dete, to bude Ciganče, a keva ili ćale mu stoje negde iza ćoška i samo čekaju da dete nešto dobije, pa da mu uzmu.
Veće su mi zlo ti roditelji koji izrabljuju svoju decu.
Razmislite, i da, znam da je moralna dilema i konfuzija, ali ako im niko ne daje pare, odustaće od izrabljivanja dece.
Možda će im trebati dosta vremena za to, ali ako vide da nema kinte i da nema vajde, nekako mi je logično da će odustati.
Druga stvar... Možda negde na Zapadu i da uhvatiš takvo dete za ruku, pa i da se zaista desi da uspeš da mu pomogneš. Ovde? Teško.
Primer: moja keva je radila pre u jednom lokalu u Knez Mihajlovoj. Svaki dan, po ceo dan, maltene bez pauze i da jedu, dvoje dece je sviralo violine bez prestanka sviraju. Njene kolege i ona su nebrojeno puta zvali što policiju, što socijalnu službu.
I znate šta je odgovor bio? "Ne možemo mi tu ništa."
Čak su bili i svedoci urlanja njihove keve koja sedi na jedno 10m od njih k'o pas čuvar.
Postoji dilema koja grize savest. Mislim, ja kad me neko zaustavi, stanem, ko god da je. Samo produzim ako se bas vidi da covek nije, ajd da kazem, sav svoj.
Pre neki dan me neki Ciganin sa detetom zaustavio na putu ak poslu, sedi na stepeništu, sa detetom. Sav nikakav, u smislu raspolozenja. Ja stadoh, mislila hoće pare.
Odmah mi je rekao da nije to, nego da izjada dušu nekome. Pola sata sam stajala, čovek se rasplakao, pola ga nisam razumela, ali sam mu na kraju pruzila ruku i rekla par reči utehe i da ga razumem.
Meni nije bilo teško, a nadam se da njemu bilo lakše.
U suštini da, stanite, nemojte prolaziti kao pored turskog groblja. Možda nekome treba samo par vaših minuta i par ušiju da ga sasluša.