- Poruka
- 20.750
Svakoga dana u isti čas,predveče, preko jednog starog trga na periferiji Kjota, prestonice japanske umetnosti,
sitnim, brzim korakom promakne jedna mala četa devojaka obučenih u neobičnu, tradicionalnu odeću kimono.
Lepotice bela lika, vanredno našminkanog, sa fantastičnom japanskom frizurom, komplikovanom i učvršćenom
finim prelivom laka, u belim čarapama tabi (sa odvojenim palcem) i getama, lakovanim nanulama debelog đona.
Zalepršaju njihova krila-rukavi bogatog kimona od bele teške svile sa slikanim motivima tipično japanskim,
zazvoni usitnjeni, skoro dečiji smeh.
Samo čas i vesela devojačka trupa nestaje u ogromnim luksuznim limuzinama.
Posmatrači ovog svakodnevnog prizora razilaze se potom, malo zamišljeni, tihi.
Tamo kuda su otišle devojke u svečanim belim kimonima mnogi ne mogu, jer ulaznica za pozorište čije su one
članice, staju, možda, više nego njihova jednonedeljna zarada.
Japanac uživa u pozorištu, u načinu glume, dekoru, garderobi glumaca, u njihovom izražavanju i glasovima.
Gledaoci sede na niskim podijumima, ili na tatamiju (specijalni zastirač), a sa scene, inače veoma jednostavno
dekorisane, ali sa mnogo efekta i rafinmana, dopiru glasovi glumaca, koji se trude da mimikom i artikulacijom
dočaraju fantastičan svet legende i bajke.
Glumci, čini se, neverovatno vešto menjaju glas, u najraznovrsnijoj skali tonova, do neartikulisanih zvukova, koji
kao da dolaze iz samog trbuha. Kretnje su često tako stilizovane, toliko usporene, naročito kada glumac drži
obavezan rekvizit pozorišta - lepezu, da se čini da nikada neće okončati.
A onda, neočekivani krik, režanje, neki grleni, neartikulisani zvuk koji izlazi iz ponora, šikne u vis, da bi se ponovo
sručio u ambis zvučne stvarnosti.
Publika se ne pomera, Samo stranac se instinktivno trgne, svaki put pri ovoj jedinstvenoj predstavi japanskog
pozorišnog govora.
Ponekad predstave traju po pet - šest časova i za to vreme, po drevnim pravilima kabukija i noa, smenjuju se
dramatični i komični komadi u jednom činu.
"Kabuki" pozorište u Tokiju
Jedne večeri, na predstavi kabuki pozorišta u Nagasakiju bila je i posada jednog stranog trgovačkog broda.
Mornari sa drugog kraja sveta, najpre su pažljivo posmatrali događanja na sceni.
Tri fantastično odevena glumca, sa stravičnim maskama na licima kretali su se scenom uz prasak, kavalkadu
zvukova, glasova, uz patetične, skoro stilizovane pokrete. Nešto značajno je moralo da se zbiva u komadu,
ali kako prisutni stranci nisu mogli da odgonetnu smisao, a bili su pod dejstvom šokirajućih glasova, počeli su
naglas da se smeju.
Domaća publika preneražena, snebivala se, po običaju ne gledajući pravo u lice bučnim izgrednicima.
U jednom trenutku, kada je glasan smeh verovatno ometao glumce u predstavi, jedan stari čovek u tamnom,
prostranom kimonu sa kapicom na glavi, okrenuo se prema grupi mornara, duboko, duboko se presavio u
znak pozdrava i dostojanstveno rekao na japanskom i na engleskom:
"Stranče, nemoj se smejati! Onaj koga gledaš na sceni jeste duh velikog junaka".
Koliko je pozorišna tradicija i umetnost cenjena u ovoj zemlji rafinovanog ukusa, najbolje svedoči činjenica da
u čuvenim pozorišnim kućama u Kjotu, Tokiju, Nari, Nagasakiju, Osaki i drugim velikim centrima, glavnu reč
imaju umetnici i vodeći glumci, naslednici pravih glumačkih dinastija, tako da, pojedini uvaženi glumci i rukovodioci
pozorišnih kuća uz svoje ime, preuzeto od predaka, nose oznaku Prvi, Drugi, Šesti...
Turisti iz belog sveta se trude da vide predstavu "Kabuki" ili "No" pozorišta, jer jednom viđena scena ostaje zauvek
čudesan doživljaj pozorišne umetnosti bogate imaginacijom.
"Kabuki" pozorište u Kjotu
Za poštovaoce, evo snimka 10 najgledanijih predstava "Kabuki" pozorišta:
sitnim, brzim korakom promakne jedna mala četa devojaka obučenih u neobičnu, tradicionalnu odeću kimono.
Lepotice bela lika, vanredno našminkanog, sa fantastičnom japanskom frizurom, komplikovanom i učvršćenom
finim prelivom laka, u belim čarapama tabi (sa odvojenim palcem) i getama, lakovanim nanulama debelog đona.
Zalepršaju njihova krila-rukavi bogatog kimona od bele teške svile sa slikanim motivima tipično japanskim,
zazvoni usitnjeni, skoro dečiji smeh.
Samo čas i vesela devojačka trupa nestaje u ogromnim luksuznim limuzinama.
Posmatrači ovog svakodnevnog prizora razilaze se potom, malo zamišljeni, tihi.
Tamo kuda su otišle devojke u svečanim belim kimonima mnogi ne mogu, jer ulaznica za pozorište čije su one
članice, staju, možda, više nego njihova jednonedeljna zarada.
Japanac uživa u pozorištu, u načinu glume, dekoru, garderobi glumaca, u njihovom izražavanju i glasovima.
Gledaoci sede na niskim podijumima, ili na tatamiju (specijalni zastirač), a sa scene, inače veoma jednostavno
dekorisane, ali sa mnogo efekta i rafinmana, dopiru glasovi glumaca, koji se trude da mimikom i artikulacijom
dočaraju fantastičan svet legende i bajke.
Glumci, čini se, neverovatno vešto menjaju glas, u najraznovrsnijoj skali tonova, do neartikulisanih zvukova, koji
kao da dolaze iz samog trbuha. Kretnje su često tako stilizovane, toliko usporene, naročito kada glumac drži
obavezan rekvizit pozorišta - lepezu, da se čini da nikada neće okončati.
A onda, neočekivani krik, režanje, neki grleni, neartikulisani zvuk koji izlazi iz ponora, šikne u vis, da bi se ponovo
sručio u ambis zvučne stvarnosti.
Publika se ne pomera, Samo stranac se instinktivno trgne, svaki put pri ovoj jedinstvenoj predstavi japanskog
pozorišnog govora.
Ponekad predstave traju po pet - šest časova i za to vreme, po drevnim pravilima kabukija i noa, smenjuju se
dramatični i komični komadi u jednom činu.
"Kabuki" pozorište u Tokiju
Jedne večeri, na predstavi kabuki pozorišta u Nagasakiju bila je i posada jednog stranog trgovačkog broda.
Mornari sa drugog kraja sveta, najpre su pažljivo posmatrali događanja na sceni.
Tri fantastično odevena glumca, sa stravičnim maskama na licima kretali su se scenom uz prasak, kavalkadu
zvukova, glasova, uz patetične, skoro stilizovane pokrete. Nešto značajno je moralo da se zbiva u komadu,
ali kako prisutni stranci nisu mogli da odgonetnu smisao, a bili su pod dejstvom šokirajućih glasova, počeli su
naglas da se smeju.
Domaća publika preneražena, snebivala se, po običaju ne gledajući pravo u lice bučnim izgrednicima.
U jednom trenutku, kada je glasan smeh verovatno ometao glumce u predstavi, jedan stari čovek u tamnom,
prostranom kimonu sa kapicom na glavi, okrenuo se prema grupi mornara, duboko, duboko se presavio u
znak pozdrava i dostojanstveno rekao na japanskom i na engleskom:
"Stranče, nemoj se smejati! Onaj koga gledaš na sceni jeste duh velikog junaka".
Koliko je pozorišna tradicija i umetnost cenjena u ovoj zemlji rafinovanog ukusa, najbolje svedoči činjenica da
u čuvenim pozorišnim kućama u Kjotu, Tokiju, Nari, Nagasakiju, Osaki i drugim velikim centrima, glavnu reč
imaju umetnici i vodeći glumci, naslednici pravih glumačkih dinastija, tako da, pojedini uvaženi glumci i rukovodioci
pozorišnih kuća uz svoje ime, preuzeto od predaka, nose oznaku Prvi, Drugi, Šesti...
Turisti iz belog sveta se trude da vide predstavu "Kabuki" ili "No" pozorišta, jer jednom viđena scena ostaje zauvek
čudesan doživljaj pozorišne umetnosti bogate imaginacijom.
"Kabuki" pozorište u Kjotu
Za poštovaoce, evo snimka 10 najgledanijih predstava "Kabuki" pozorišta:
