kumanovo
Domaćin
- Poruka
- 3.096
Војвода Јанко Поповић, „Цинцар-Јанко” (Охрид 1779. - манастир Раваница, 24. август/7. септембар 1833.) био је пожаревачки војвода. У време Првог српског устанка посебно се истакао у борбама на Дрини, Мишару и Тичару, као и приликом ослобађања Београда. Његова дела опевана су у више песама Филипа Вишњића, као и у спеву Сербијанка Симе Милутиновића Сарајлије.
Иако су га звали „Цинцар“, Јанково порекло је српско. Почетком деветнаестог века, кад је Јанко дошао у Србију, надимци су често били саставни део имена[2]. Пошто је пореклом био из крајева у којима су заједно са Србима живели и Цинцари, а због утицаја Васељенске патријаршије и близине Москопоља, у хришћанском, поготово градском становништву превладавала грко-цинцарска култура, прозван је „Цинцар“ Јанко.
Јанко је рођен 1779. године у Охриду у свештеничкој породици, која је славила Светог великомученика Димитрија - Митровдан. И данас у охридско-струшком крају има неколико стотина староседелаца који славе крсну славу и изјашњавају се као Срби.
Јанков отац био је охридски протојереј родом из Доње Белице на источном подножју планине Јабланице код Струге, где је рођен и Јанков брат од стрица Цинцар-Марко Костић (1777-1822), војвода сокоски и родоначелник породице Цинцар–Марковић.
Због инцидента у ком је убио једног Турчина, Јанко је из Охрида отишао у Цариград, а његова породица је за казну расељена из Доње Белице. У Србију је дошао из Цариграда око 1800. године и живео у Ваљеву и на Убу, бавећи се трговином.
Према записаном породичном предању његов отац је на Ђурђевдан добио дуго чекану вест да је Јанко жив због чега је од тада почео да слави Светог великомученика Георгија. Цинцар Јанко и његови потомци, Цинцар-Јанковићи славили су Ђурђевдан, док су Цинцар-Марко и Цинцар-Марковићи продужили да славе Митровдан.
Често се олако и Цинцар-Јанко и Цинцар-Марко, због надимака, сматрају Цинцарима, иако је породично предање изричито да су српског порекла, а и у првим биографијама из 19. века о њима се не говори као о Цинцарима. Сврставање Цинцар Јанка и Цинцар Марка у Цинцаре последица је политичких околности које са њима нису имале никакве везе.
Сеча кнезова, почетак устанка и борбе у Западној СрбијиУ време сече кнезова, када су 23. јануара/4. фебруара 1804 у Ваљеву затворени и потом погубљени оборкнез Алекса Ненадовић и оборкнез Илија Бирчанин, дахија Мехмед-ага Фочић посумњао је и на Јанка, кога је такође притворио и неко време задржао у затвору. На молбу ваљевских кметова и трговаца, Фочић је ипак пустио Јанка из затвора.
Од самог почетка устанка у ваљевском крају 1804. године до 1811, када је именован за пожаревачког војводу, Цинцар-Јанко се борио углавном на Дринском ратишту у Западној Србији и Источној Босни. Између осталог, учествовао је, под Карађорђевом командом, у освајању Карановца (Краљева) 29. јуна/12. јула 1805, битки код Лешнице фебруара 1806, где су дочекане веће снаге босанске турске војске која је прешла Дрину и, заједно са Јаковом Ненадовићем, у битки код села Чучуге код Уба 3/15. априла 1806. када је одбијена турска сребреничка војска[9]. Као заповедник „бећара“, добровољаца, Јанко учествује у опсади и нападу на Шабац 14./26. јуна 1806[10], као и у примопредаји талаца, односно повратку са преговора проте Матеје Ненадовића 6/18. јула 1806[11]. Карађорђе је Јанка поставио за бимбашу бећара, који су, за разлику од већине српске војске везане за своје породице и домове, били младићи „момци“, често пореклом изван Србије, примали су плату и као стајаћа војска стално били под оружјем.
Иако су га звали „Цинцар“, Јанково порекло је српско. Почетком деветнаестог века, кад је Јанко дошао у Србију, надимци су често били саставни део имена[2]. Пошто је пореклом био из крајева у којима су заједно са Србима живели и Цинцари, а због утицаја Васељенске патријаршије и близине Москопоља, у хришћанском, поготово градском становништву превладавала грко-цинцарска култура, прозван је „Цинцар“ Јанко.
Јанко је рођен 1779. године у Охриду у свештеничкој породици, која је славила Светог великомученика Димитрија - Митровдан. И данас у охридско-струшком крају има неколико стотина староседелаца који славе крсну славу и изјашњавају се као Срби.
Јанков отац био је охридски протојереј родом из Доње Белице на источном подножју планине Јабланице код Струге, где је рођен и Јанков брат од стрица Цинцар-Марко Костић (1777-1822), војвода сокоски и родоначелник породице Цинцар–Марковић.
Због инцидента у ком је убио једног Турчина, Јанко је из Охрида отишао у Цариград, а његова породица је за казну расељена из Доње Белице. У Србију је дошао из Цариграда око 1800. године и живео у Ваљеву и на Убу, бавећи се трговином.
Према записаном породичном предању његов отац је на Ђурђевдан добио дуго чекану вест да је Јанко жив због чега је од тада почео да слави Светог великомученика Георгија. Цинцар Јанко и његови потомци, Цинцар-Јанковићи славили су Ђурђевдан, док су Цинцар-Марко и Цинцар-Марковићи продужили да славе Митровдан.
Често се олако и Цинцар-Јанко и Цинцар-Марко, због надимака, сматрају Цинцарима, иако је породично предање изричито да су српског порекла, а и у првим биографијама из 19. века о њима се не говори као о Цинцарима. Сврставање Цинцар Јанка и Цинцар Марка у Цинцаре последица је политичких околности које са њима нису имале никакве везе.
Сеча кнезова, почетак устанка и борбе у Западној СрбијиУ време сече кнезова, када су 23. јануара/4. фебруара 1804 у Ваљеву затворени и потом погубљени оборкнез Алекса Ненадовић и оборкнез Илија Бирчанин, дахија Мехмед-ага Фочић посумњао је и на Јанка, кога је такође притворио и неко време задржао у затвору. На молбу ваљевских кметова и трговаца, Фочић је ипак пустио Јанка из затвора.
Од самог почетка устанка у ваљевском крају 1804. године до 1811, када је именован за пожаревачког војводу, Цинцар-Јанко се борио углавном на Дринском ратишту у Западној Србији и Источној Босни. Између осталог, учествовао је, под Карађорђевом командом, у освајању Карановца (Краљева) 29. јуна/12. јула 1805, битки код Лешнице фебруара 1806, где су дочекане веће снаге босанске турске војске која је прешла Дрину и, заједно са Јаковом Ненадовићем, у битки код села Чучуге код Уба 3/15. априла 1806. када је одбијена турска сребреничка војска[9]. Као заповедник „бећара“, добровољаца, Јанко учествује у опсади и нападу на Шабац 14./26. јуна 1806[10], као и у примопредаји талаца, односно повратку са преговора проте Матеје Ненадовића 6/18. јула 1806[11]. Карађорђе је Јанка поставио за бимбашу бећара, који су, за разлику од већине српске војске везане за своје породице и домове, били младићи „момци“, често пореклом изван Србије, примали су плату и као стајаћа војска стално били под оружјем.
Poslednja izmena od moderatora: