Волео бих да се преселим у неку државу где живе најразноврснији народи који су ту дошли да студирају или који су дошли трбухом за крухом. Можда је то Немачка. Ту би сигурно било и разних странкиња које ме страшно привлаче. Од наших бих се држао подаље.
Како бих ту дошао мотивисан љубављу и дружењем а не зарадом, вероватно бих се само јако разочарао, само бих имао посао и никакав друштвени живот јер нико није толико усамљен па да оде из истих разлога у иностранство. Не бих се дружио ни са ким и не бих нашао девојку, мени би значило чак и само дружење са њима. Ја чак не бих знао ни посао да нађем јер посао не знам да нађем ни у Србији. Како је све ово само моја маштарија јако ми је тешко јер је то нереално...
Шта то странкиње имају? Ако сам нешто чудан или смотан за наше сам чудак или ретардирани монструм а за странкиње сам егзотичан. Ако имам неку фалинку неће као наше претпоставити да је нешто до мене лично. Ако сам ружан то је можда само јер спадам у неки другачији расни тип. Ако не знам добро да комуницирам то се може замаскирати несавршеним познавањем језика а не да ме сматрају мутавим као наше. Ако се веселим за наше сам сељачина а странкињама сам забаван. Имао бих пуно тема за разговор, макар да причамо о нашим језицима којим говоримо, а шта да причам са нашима, једино о Задрузи или шта је ко урадио.
Волео бих да тако живим доживотно, свеједно ми је да ли је трајно или да се циклично враћам на свака три месеца, мало овде, мало тамо. Домаћи терен где бих овде нашао странкиње није баш то то. Никад нећу успети да се дружим са странкињама негде тамо далеко одавде...
Како бих ту дошао мотивисан љубављу и дружењем а не зарадом, вероватно бих се само јако разочарао, само бих имао посао и никакав друштвени живот јер нико није толико усамљен па да оде из истих разлога у иностранство. Не бих се дружио ни са ким и не бих нашао девојку, мени би значило чак и само дружење са њима. Ја чак не бих знао ни посао да нађем јер посао не знам да нађем ни у Србији. Како је све ово само моја маштарија јако ми је тешко јер је то нереално...
Шта то странкиње имају? Ако сам нешто чудан или смотан за наше сам чудак или ретардирани монструм а за странкиње сам егзотичан. Ако имам неку фалинку неће као наше претпоставити да је нешто до мене лично. Ако сам ружан то је можда само јер спадам у неки другачији расни тип. Ако не знам добро да комуницирам то се може замаскирати несавршеним познавањем језика а не да ме сматрају мутавим као наше. Ако се веселим за наше сам сељачина а странкињама сам забаван. Имао бих пуно тема за разговор, макар да причамо о нашим језицима којим говоримо, а шта да причам са нашима, једино о Задрузи или шта је ко урадио.
Волео бих да тако живим доживотно, свеједно ми је да ли је трајно или да се циклично враћам на свака три месеца, мало овде, мало тамо. Домаћи терен где бих овде нашао странкиње није баш то то. Никад нећу успети да се дружим са странкињама негде тамо далеко одавде...
