Ja ne znam kako ovo da nazovem...

[SlatkaSestra]

mislim da za mene predosećaj nikad nije bio trip ... i da treba da misliš o tome , ne da bežiš ...

 

[Earring]

Ja sacekam da se situacija sama pokaze
I uvek bude - tako i bi....
Pusti sestro sve ce se samo kasti...

 

[Banshee]

ja nemam intuiciju.ali bas sam onako dobro operisana od nje.odluke donosim samo na osnovu cinjenica,racionalno sagledavajuci situaciju.i drago mi zbog toga nekako,posto vecinu vremena nisam opterecena nekim svojim tripovima i tako to...

 

[Lexa]

Kad malo razmislim, ni ja je nemam. Imam, doduše, nagoveštaje, tj. znam kako će se neke siruacije razvijati što mnogima zvuči fantastično u početku, ali se kasnije obistini..... jedno vreme sam mislila da je to intuicija ali je zapravo sasvim logički povezano, tom brzinom da nisam ni svesna da sam povezala činjenice.

Možda intuicija i jeste to.
I strogo je zasnovano na iskustvu, ako nešto odskače od šablona ovaj "alat" je potpuno bezvredan.

 

[Banshee]

to i ja imam,i to prilicno.al to po mom misljenju nije intuicija,nego upravo to sto si ti rekla....logicki povezani momenti zasnovani na prethodnom iskustvu koji ti omogucuju da u buducnosti procenjujes situacije

 

[MiMa_87]

Meni se dogadja slicno.Koliko god pokusavam da ne razmisljam,izbacim gluposti iz glave,toliko se one inate.Snovi,razmisljanja,ali sve vise shvatam da su posledica nekog razocarenja i unutrasnjeg nemira,a ne realne stvari.Ja pokusavam da rascistim sa sobom,razmisljam o drugim stvarima,preokupiram sebe necim drugim,ali ipak mislim da to nije trajno resenje.Mislim da moras da sednes i da rascistis sama sa sobom i vidis cime si nezadovoljna.Jedino kada ti sama stavis tacku i kad uradis neke promene u zivotu koje su i uzrok tog crvica da ce on i nestati

 

[black.dragon]

Kad malo razmislim, ni ja je nemam. Imam, doduše, nagoveštaje, tj. znam kako će se neke siruacije razvijati što mnogima zvuči fantastično u početku, ali se kasnije obistini..... jedno vreme sam mislila da je to intuicija ali je zapravo sasvim logički povezano, tom brzinom da nisam ni svesna da sam povezala činjenice.

Možda intuicija i jeste to.
I strogo je zasnovano na iskustvu, ako nešto odskače od šablona ovaj "alat" je potpuno bezvredan.

to i ja imam,i to prilicno.al to po mom misljenju nije intuicija,nego upravo to sto si ti rekla....logicki povezani momenti zasnovani na prethodnom iskustvu koji ti omogucuju da u buducnosti procenjujes situacije

kako ste vas dve meni pametne

 

[gost 445101]

ovakoc
ja te potpuno razumem
meni nisi konfuzna iako sebi možda jesi =P
i ja sam sanjala sranjca pre no što će mi se loše stvari dogoditi i bivala tužna i namrštena
i već sam počela da misilim ovovono, a pošto me te alison duboa stvari nerviraju i ne verujem u njih porazmislila sam još jednom
i shvatila da su ti snovi u stvari sve ono što u mom životu ne funkcioniše, a ja odbijam da priznam. i onda siroti mozak mora nekako da to izbaci i da me upozori. i onda se jave snovi i "predosećanja"
crva sumnje ne smeš da ubiješ, on je ti da se tako dramatično izrazim
pusti ga da se baškari i da izrije sve ono što je trulo i ne valja, da bi ti na kraju ostalo ono zdravo.
naravno
ne sasvim nekontrolisano.
piši!!!
uzmi dnevnik i zapisuj ono što ti se događa i ono što te muči.
zapisuj dileme i pobavi se time da li su osnovane ili ne, pa ako da - rešavaj, problemi ne nestaju sami od sebe.
nemoj da falsifikuješ istinu i videćeš.
sumnji više neće i ne može biti. samo pitanja i odgovori: jeste ili nije tako.
jednostavno smo previše skloni manipulacijama sobom i to se uvek vrati na takve načine

srećno
=)

Da, čini mi se da si ti najbolje razumela moju zbrku u glavi.

Kao što rekoh, sve ovo je bilo ničim izazvano... Realan problem ne postoji, u pitanju je samo neki čudan strah da će nešto krenuti naopako. I taj strah nije povezan ni sa čim posebno, nema ni uzrok, ni cilj.
Ali... kao što je većina predpostavila, može da ima veze sa ljubavnom vezom. Moram opet da naglasim ovo kao tipično žensku osobinu- da od suprotnog pola očekujemo podršku u svakom pogledu. Htele to da priznamo ili ne. Naviknute na konstantnu pažnju od strane te osobe, sklone smo tome da svaki nedostatak pažnje u pojedinim trenucima, karakterišemo kao "sumnjivu situaciju". Što automatski budi crvića kojeg ne možemo da kontrolišemo. Pa se i sve stare i prevaziđene sumnje opet bude i odaju utisak da vrlo lako opet može nešto krenuti naopako. Dakle, posmatrajući to kao neku lančanu reakciju, koja tačka iste bi bila najpovoljnija za ubijanje daljeg razvoja događaja? Kako preseći taj lanac pre dolaska do krajnje tačke gde počinjemo da osuđujemo, najčešće bez pravog razloga?

I za one koji ne mogu da najbolje shvate tu reakciju koja se često odigrava u mojoj glavi bez moje potpune svesnosti o tome, u trenucima kada bi trebalo da budem najsvesnija i najpribranija... Evo kraće, i nadam se, uprošćenije verzije:

Da li je pametno "ubiti crvića" ili ne?
Da li se treba prepustiti intuiciji i verovati da je ona nepogrešiva?
Da li je "traženje problema i tamo gde ga nema" tipično ženska osobina ili uopšteno ljudska?
Da li je opravdano osuditi nekoga samo na osnovu sopstvenog straha i nesigurnosti?
Da li su muškarci dužni da kao opravdanje zbog takvih ispada prihvate činjenicu da smo mi ipak emocialno osetljivije i kao takve sklonije nerealnom strahu?
I na kraju, kako tom istom muškom rodu objasniti postojanje tih bubica i crvića u glavi, kako im objasniti da ne moraju oni da budu ti koji su izazvali njihovo buđenje, već su samo, kao osobe od kojih očekujemo razumevanje i pomoć oko "ubijanja gamadi", strana koja može da ispašta zbog toga ako kažu pogrešnu reč u pogrešnom trenutku?

Znam da sam opet malo zakomplikovala celu priču... Pa zato i ne očekujem razumevanje "problema kojeg nema", već samo po koji pametan odgovor o "tipično ženskim" osobinama i (ne)umeću suprotnog pola da ih svate.

P.S.
Što se tiče mojih snova od prošle noći... lošeg spavanja... i buđenja sa namrštenim obrvama... mislim da je to bilo zbog punog meseca.

 

[misticlady]

ako se tvoje slutnje u pojedinim situacijama obistinu i postanu zbilja,onda poslusaj svoju intuiciju,uradi tako kao što misliš , kao što osećaš i oslobodićeš se tog crvića i daljeg "truljenja"...
i ne guši se bespotrebno u svojoj trenutnoj nemoći...rekoh trenutnoj

 

[gost 445101]

...taj PMS je cudo....treba naci neki lek protiv njega

или је ипак у питању пмс...

Interesantno.
Dođosmo ovde do još nečega "tipično ženskog". PMS kao opravdanje za "minus fazu", PMS kao jedina ženska boljka koju muškarci još i mogu da shvate i pređu preko nje, PMS kao jedini razlog kada je ženi "dozvoljeno" da bude namrštena, depresivna, razdražljiva...

Da li smo mi naterale suprotan pol da tako gleda na taj, nemili nam, sindrom?
Ili su muškarci sami uspeli da dovedu sebe u to stanje?

I da li nam se može da ga koristimo kao opravdanje za svaki ispad, čak i kada taj ispad nema veze sa PMS-om već je izazvan itekako realnom situacijom? Da li to i radimo, da li izvlačimo korist iz te muke koja nas često muči, zloupotrebljavamo li svoju muku?



Btw... nije PMS. Pun mesec je u pitanju.

 

[moje srce]

Da li je pametno ubiti crvića" ili ne?
ne. slusaj sebe cak i kada ne znas zasto se slusas.

Da li se treba prepustiti intuiciji i verovati da je ona nepogrešiva?
i da i ne. intuicija ne gresi, ali tumacenja onoga sto "predosecamo" umeju da budu pogresna...

Da li je "traženje problema i tamo gde ga nema" tipično ženska osobina ili uopšteno ljudska?
uopste ne verujem da to postoji.

Da li je opravdano osuditi nekoga samo na osnovu sopstvenog straha i nesigurnosti?
ne bi ti proslo na sudu, ali...

Da li su muškarci dužni da kao opravdanje zbog takvih ispada prihvate činjenicu da smo mi ipak emocialno osetljivije i kao takve sklonije nerealnom strahu?
nisu.

I na kraju, kako tom istom muškom rodu objasniti postojanje tih bubica i crvića u glavi, kako im objasniti da ne moraju oni da budu ti koji su izazvali njihovo buđenje, već su samo, kao osobe od kojih očekujemo razumevanje i pomoć oko "ubijanja gamadi", strana koja može da ispašta zbog toga ako kažu pogrešnu reč u pogrešnom trenutku?
ne objasnjavaj nista ako nemas kome

 

[Afroo]

Ako se pojavi i najmanji crvić simnje, mora postojati razlog, vidljiv ili ne vidljiv sasvim
sve jedno. On je tu i tvoji "radari" reaguju na njega. Meni kad god se pojavio taj crvić
nisam odustajala dok ga nisam isterala na čistac bez obzira koliko je to bolno. Mada
svaka od nas raguje drugačije, ja sam čak znala da sanjam situaciju koja je umela
da mi nagovesti nešto.....mnogi će se od vas nasmejati ovome, ali tako je...da li to
moja podsvest radi jače u snu ili ne, ne znam, samo je činjenica da sigurno nisam
jedina u tome.

Tako draga moja, fino sedi dobro razmisli šta ti je činiti, hoćeš li čekati, to što slutiš
da ti iskopa oko da bi videla...ili ćeš preduhitriti moguću situaciju tako što ćeš je inzneti
na videlo...i tražiti odgovor, ma kakav on bio.

Znamo svi da istina boli.....odavno nismo mali, ali, svaka istina je bolja, od najbolje
laži kada su muško ženski odnosi u pitanju.

Prelomi pa šta bude.....ja bih bar tako...i sretno!

 

[Jasna]

Btw... nije PMS. Pun mesec je u pitanju.

Е супер... већ писах негде о пмс-у.. и опет ћу ако неко отвори тему...
ал да ти сада ову не кварим...
Само ћу рећи да.. ја своју интуицију пажљиво слушам.. сем у тим данима..
јер баш уме да превари...

Дакле.. ако није пмс, а није ни оно што ти је Парка написала, ја одустајем...

 

[Borg]

Da li je pametno "ubiti crvića" ili ne?
Jeste, ali ne nasilno nego nalazenjem odgovora ako je to moguce.
Da li se treba prepustiti intuiciji i verovati da je ona nepogrešiva?
Uvek treba ostaviti rezervu ali ici onim putem za koji osecas da da je pravi.
Da li je "traženje problema i tamo gde ga nema" tipično ženska osobina ili uopšteno ljudska?
Da li znamo da nema problema? Zar nije to problem? ))
Da li je opravdano osuditi nekoga samo na osnovu sopstvenog straha i nesigurnosti?
Pa nije, ali je skroz u redu i cak i pozeljno saopstiti osobi sa kojom to ima veze, ako ima veze po tvom misljenju.
Da li su muškarci dužni da kao opravdanje zbog takvih ispada prihvate činjenicu da smo mi ipak emocialno osetljivije i kao takve sklonije nerealnom strahu?
Opet, da li je ispad? Nisu duzni, samo nekima ne predstavlja to problem nekima da. Po meni zavisi od toga koliko im je stalo. Naravno ako neko nije potpuni sajko, mislim ona.
I na kraju, kako tom istom muškom rodu objasniti postojanje tih bubica i crvića u glavi, kako im objasniti da ne moraju oni da budu ti koji su izazvali njihovo buđenje, već su samo, kao osobe od kojih očekujemo razumevanje i pomoć oko "ubijanja gamadi", strana koja može da ispašta zbog toga ako kažu pogrešnu reč u pogrešnom trenutku?
Kako reci? Upravo ovako kako si napisala. ))))

 

[parka]

Da li je opravdano osuditi nekoga samo na osnovu sopstvenog straha i nesigurnosti?
Pa nije, ali je skroz u redu i cak i pozeljno saopstiti osobi sa kojom to ima veze, ako ima veze po tvom misljenju.

sine, ovo je bilo teško citirati =)
elem, pošteno je reći, al nekako, kad te svoje sumnje verbalizuješ (tj ja kod to učinim) i samoj sebi izgledam kao neurotična luda žena koja nema pametnija posla nego da po ceo dan izmišlja probleme i misli da se svet vrti oko nje.

 

[gost 15307]

Dobro jutro... od one koja se probudila sa nekom čudnom slutnjom i svojevoljno ustala na levu nogu.

Pijuckam kaficu i razmišljam... kako i gde da otvorim temu, kako i gde da kažem „šta mi na duši leži“. Nisam od onih koje otvaraju temu na netu čim se spotaknu o prvi problemčić, pa mi je jelte, malo nezgodno sad.

Naime, ovih dana sam shvatila da što sam starija, moja radoznalost je sve veća, a intuicija sve više nepogrešiva. Imam čak i neke čudne snove zbog kojih se budim tako kao ovog jutra... sa velikim znakom pitanja u glavi i namrštenom facom. Znate onaj osećaj kada bukvalno osećate neki teret u grudima, a ne kontate šta mu je uzrok...

I onda počnete da sumnjate u sve živo, da preispitujete svaku svoju reč i odluku, tuđe reči i odluke, a radoznalost je sve veća i veća i prosto želite da znate sve... čak i ono što ne želite,tj.ne bi trebalo da znate...

A jednom sam se opekla... Nisam ispoštovala svoj moto da „što manje znam-manje me boli glava“. Pa me sad hvata prpa da mi se ne desi ponovo ista stvar. Ne želim da znam, želim da živim u neznanju i svojoj verziji priče, ne želim opet sumnju i nepoverenje, nesanicu i noći provedene u razmišljanju „a gde sam ja to pogrešila“...

Ali... bez tog ALI ova priča ne bi imala nikakvog smisla...
....ubija me ova tipično ženska radoznalost... ubija me crvić u glavi... crvić zvani intuicija...
Kao što rekoh, zaista me sve manje vara ta sposobnost zaključivanja bez pravih dokaza, samo na osnovu neke „čudne“ reči, čudnog tonaliteta izgovaranja iste, čudnog pogleda... na osnovu bilo čega što se razlikuje od ustaljenog šablona.

I sada me zanima samo jedno... Kako da ubijem radoznalost i crvića u glavi? Ima li leka tome? Neka vežba, autosugestija, bilo šta?

Jer... hoću opet da uživam u trenutku, da se ne mučim pitanjima tipa „a šta će biti sutra?“, da ne prispitujem svoje i tuđe reči i odluke... što bi se reklo- da ne čačkam mečku.

I tako, drage moje... ako ste uspele da ubijete nekada neku „tpično žensku“ osobinu u sebi... makar na kratko... dajte savet ovoj namrštenoj faci sa znakom pitanja u glavi... koja sada odlazi na posao sa isčekivanjem da će ovde naći bar jedan koristam savet kada se vrati kući...

imas mrmota?
pa nista...rani ga, druzite se...ionako se doselio..."zauvijek", a svako ce narasti...

savjet? nema...mrmot...ovaj, crvici su ko Dzejson

 

[Borg]

sine, ovo je bilo teško citirati =)
elem, pošteno je reći, al nekako, kad te svoje sumnje verbalizuješ (tj ja kod to učinim) i samoj sebi izgledam kao neurotična luda žena koja nema pametnija posla nego da po ceo dan izmišlja probleme i misli da se svet vrti oko nje.

pa to je i poenta, cilj je naci (ne)opravdanost sumnji, sad to sto ispadnes vaka i naka no big dil )))

 

[bundeva]

Da li se treba prepustiti intuiciji i verovati da je ona nepogrešiva?

ako sumnjas, ubij ga.. bio je ce gevarin moto

 

[gost 445101]

ne znam imaš li baš svoj život ili ga deliš s nekim....ali i u ovom drugom slučaju treba imati ''baš svoj život''.
kod mene bar tako funkcioniše. živimo zajedno, ali smo i nezavisni (sa elementarnim poštenjem).

A gde je granica tog "baš svog života"?
Do koje mere nam je dozvoljeno da znamo kako druga strana provodi "baš svoj život"?

Kada naša radoznalost postaje bezobrazluk, a pitanja koja postavljamo drugoj strani o "samo njegovom životu" počinju da zvuče kao osuda?

Postoji li univerzalno pravilo o poštovanju tuđe privatnosti?

Neke stvari u trenutku dešavanja deluju sasvim normalno, po svim kriterijumima. A tek nakon izgovaranja reči/odigravanja događaja sagledavamo svoje greške. I što više razlažemo stvar na sitnije deliće, sve više je "protiv" razloga zbog kojih nije trebalo da tako postupimo.
Recimo, bezvezno pitanje "a gde si ti bio cele noći?", izgovoreno određenim tonalitetom, može zvučati kao osuda. A da li je zaista neophodno da znamo to baš onda kada mi želimo to da znamo ili bi bilo dovoljno da to saznamo i za par dana ako treba?

Da li intuicija, nebitno da li nas vara ili ne, izaziva impulsivne reakcije?

 

[gost 445101]

Е супер... већ писах негде о пмс-у.. и опет ћу ако неко отвори тему...
ал да ти сада ову не кварим...
Само ћу рећи да.. ја своју интуицију пажљиво слушам.. сем у тим данима..
јер баш уме да превари...

Дакле.. ако није пмс, а није ни оно што ти је Парка написала, ја одустајем...

Nemoj se opterećivati time šta mene muči ili ne muči.
Kod mene minus faza "kako došla-tako i otišla".
Pitanje je šta uraditi da do takvih faza ne dolazi.

 

[gost 445101]

Ako se pojavi i najmanji crvić simnje, mora postojati razlog, vidljiv ili ne vidljiv

pa to je i poenta, cilj je naci (ne)opravdanost sumnji,

Znači, razlog (ne) mora postojati. Što me navodi na zaključak da je pravilo da nema pravila.

I crv je živo biće, može i on da pogreši.

 

[black.dragon]

Da li je pametno "ubiti crvića" ili ne?
Jeste, ali ne nasilno nego nalazenjem odgovora ako je to moguce.
Da li se treba prepustiti intuiciji i verovati da je ona nepogrešiva?
Uvek treba ostaviti rezervu ali ici onim putem za koji osecas da da je pravi.
Da li je "traženje problema i tamo gde ga nema" tipično ženska osobina ili uopšteno ljudska?
Da li znamo da nema problema? Zar nije to problem? ))
Da li je opravdano osuditi nekoga samo na osnovu sopstvenog straha i nesigurnosti?
Pa nije, ali je skroz u redu i cak i pozeljno saopstiti osobi sa kojom to ima veze, ako ima veze po tvom misljenju.
Da li su muškarci dužni da kao opravdanje zbog takvih ispada prihvate činjenicu da smo mi ipak emocialno osetljivije i kao takve sklonije nerealnom strahu?
Opet, da li je ispad? Nisu duzni, samo nekima ne predstavlja to problem nekima da. Po meni zavisi od toga koliko im je stalo. Naravno ako neko nije potpuni sajko, mislim ona.
I na kraju, kako tom istom muškom rodu objasniti postojanje tih bubica i crvića u glavi, kako im objasniti da ne moraju oni da budu ti koji su izazvali njihovo buđenje, već su samo, kao osobe od kojih očekujemo razumevanje i pomoć oko "ubijanja gamadi", strana koja može da ispašta zbog toga ako kažu pogrešnu reč u pogrešnom trenutku?
Kako reci? Upravo ovako kako si napisala. ))))

sve si u pravu

 

[gost 445101]

sve si u pravu

Ovo sam i ja htela da kažem. Al' bez zezanja.

Definitivno najrealniji i najprihvatljiviji odgovori.

 

[black.dragon]

moja intuicija me nikad nije iznevjerila))))))

 

[koto]

vreme je za kljucic.