Ovo je nešto dulji tekst koga sam davno napisao na engleskom, a onda gtran preveo na srpski.
Neka se ne utapa u već posojeće slijedove jer razjašnjava više od jednoredačnih naklapnja.Tko ne zna, iz ovoga može nešto naučiti; to ne želi, pravo mu bilo.
1. Slika siromašnih, patećih Palestinaca je šala. Oni su mešavina raznih Arapa i nisu uopšte narod. Ne da je u tome nešto loše – ali ne vidim zašto bi me bilo briga što su neki Arapi bilo gde oko Izraela (Jordan, Egipat, okupirane teritorije,...) - čak i 20% njih u samom Izraelu? Palestinski Arapi su Arapi. Oni su, genealogijski, mešani bliskoistočni tip poput Druza i sličnih Levantinaca (i Jevreja). Oni ne poseduju istorijski kontinuitet sećanja koji čini identitet. Jevreji su, s druge strane, preseljeni Levantinci koji su zadržali svoj identitet iz prethodnih oko 3000 godina (pismo, svoja svetila, običaje, zakon, tabue u hrani, jezik, etiku, čak i odeću...). Palestinci ne pišu hebrejskim pismom; ne govore hebrejski ili aramejski; nemaju emocionalnu vezu sa Jerusalimom u istom smislu i intenzitetu kao Jevreji;... Drugim rečima – genealogija nije važna, identitet ukorenjen u istoriji je sve.
2. Cionizam je tipičan istočnoevropski nacionalni pokret s kraja 19. veka među jevrejskim masama i nacionalno svesnim jevrejskim intelektualcima. Uprkos svim njihovim kongresima, uprkos Balfurovoj deklaraciji - danas ne bi bilo Izraela da Hitler nije došao na vlast. Jevrejski nacionalisti su insistirali na svojim alijama početkom 20. veka, ali je očigledno da ne bi bilo dovoljno Jevreja u onome što je sada Izrael da Hitler nije počeo sa svojim progonima 1933. godine. Dakle, tehnički, Hitler je delovao kao katalizator za povećanje jevrejske populacije u Palestini/Izraelu, i pre Drugog svetskog rata i posle (DP). Sada je bilo dovoljno Jevreja u britanskom mandatu za malu jevrejsku državu. Nijedan veliki cionistički plan nije mogao to da postigne. Samo Hitler. Arapi su se, naravno, opirali prilivu stranaca - za njih mrskei zapadnjake i potpuno strane. Umesto da Jevrejima dozvole da imaju svoju državicu, napali su ih sa namerom da ih potpuno unište. I šta su svi ti Jevreji trebali da urade, da dozvole Arapima da ih pokolju? Istina je da su došli; istina je da je to bila njihova drevna domovina - za razliku od Arapa; Istina je da ne bi bilo dovoljno jevrejskog demografskog materijala da se nisu dogodili nacistički progoni. Ti Jevreji se nisu naselili na praznoj zemlji, ali takođe, ta zemlja nije bila jasno definisana i njeno stanovništvo je posedovalo samo versku svest, što je zaostalo. Većina Jevreja je jednostavno kupila zemlju od Arapa. Arapi su zatim išli u ratove. I izgubili su.
Neka se ne utapa u već posojeće slijedove jer razjašnjava više od jednoredačnih naklapnja.Tko ne zna, iz ovoga može nešto naučiti; to ne želi, pravo mu bilo.
1. Slika siromašnih, patećih Palestinaca je šala. Oni su mešavina raznih Arapa i nisu uopšte narod. Ne da je u tome nešto loše – ali ne vidim zašto bi me bilo briga što su neki Arapi bilo gde oko Izraela (Jordan, Egipat, okupirane teritorije,...) - čak i 20% njih u samom Izraelu? Palestinski Arapi su Arapi. Oni su, genealogijski, mešani bliskoistočni tip poput Druza i sličnih Levantinaca (i Jevreja). Oni ne poseduju istorijski kontinuitet sećanja koji čini identitet. Jevreji su, s druge strane, preseljeni Levantinci koji su zadržali svoj identitet iz prethodnih oko 3000 godina (pismo, svoja svetila, običaje, zakon, tabue u hrani, jezik, etiku, čak i odeću...). Palestinci ne pišu hebrejskim pismom; ne govore hebrejski ili aramejski; nemaju emocionalnu vezu sa Jerusalimom u istom smislu i intenzitetu kao Jevreji;... Drugim rečima – genealogija nije važna, identitet ukorenjen u istoriji je sve.
2. Cionizam je tipičan istočnoevropski nacionalni pokret s kraja 19. veka među jevrejskim masama i nacionalno svesnim jevrejskim intelektualcima. Uprkos svim njihovim kongresima, uprkos Balfurovoj deklaraciji - danas ne bi bilo Izraela da Hitler nije došao na vlast. Jevrejski nacionalisti su insistirali na svojim alijama početkom 20. veka, ali je očigledno da ne bi bilo dovoljno Jevreja u onome što je sada Izrael da Hitler nije počeo sa svojim progonima 1933. godine. Dakle, tehnički, Hitler je delovao kao katalizator za povećanje jevrejske populacije u Palestini/Izraelu, i pre Drugog svetskog rata i posle (DP). Sada je bilo dovoljno Jevreja u britanskom mandatu za malu jevrejsku državu. Nijedan veliki cionistički plan nije mogao to da postigne. Samo Hitler. Arapi su se, naravno, opirali prilivu stranaca - za njih mrskei zapadnjake i potpuno strane. Umesto da Jevrejima dozvole da imaju svoju državicu, napali su ih sa namerom da ih potpuno unište. I šta su svi ti Jevreji trebali da urade, da dozvole Arapima da ih pokolju? Istina je da su došli; istina je da je to bila njihova drevna domovina - za razliku od Arapa; Istina je da ne bi bilo dovoljno jevrejskog demografskog materijala da se nisu dogodili nacistički progoni. Ti Jevreji se nisu naselili na praznoj zemlji, ali takođe, ta zemlja nije bila jasno definisana i njeno stanovništvo je posedovalo samo versku svest, što je zaostalo. Većina Jevreja je jednostavno kupila zemlju od Arapa. Arapi su zatim išli u ratove. I izgubili su.
