5.11.2007.godine
IZGUBLJENI SVET
Otvaram staru skrinju secanja u pratnji opore skripe zardjale sarke od zaborava nepodmnazane. Pokolopac je masivan, tezak, pritisnut paucinom vremena pletenom vestim nogicama pauka. Pomeram zrnca prasine natalozenih na dusi ispisanih redaka slozenih po datumima davno proslog vremena.
Pustam dah iznad nevidljivh cestica koji se ledi pod naletom izgubljenih maglovitih predela sto otvaraju vidike, ocrtavajuci stazu po kojoj trebam da napravim korak kroz vreme. Savijam ramena , spustam glavu do kolena, postajem tako sicusna I mala tek da mogu stati u bocu sa porukom ostavljenu na vrhu kovcega ,spremnu da mi zameni brod kojim bi se otisnula na daleko putovanje. Da, trebam postati tako malena da bih porasla u tom sanduku do dzinovskih razmera svoga sadasnjeg postojanja.
I pocinje bajka...
Klizi pogled radoznale devojcice po listu neispisanog papirusa, sirovog I nedoradjenog da upije u sebe kap mastila, jos ne razvijenog za mali kliker radoznalog pogleda. U ruci umesto vesla lezi nezno, belo pero, ni jako ni preslabo stisnuto u neizrabljenoj saci mladosti. Rasuto mastilo po sobi u svemiru otvara vrata nepoznatog I kao da doziva da se navuku klizaljke na bosa stopala I otisne se u taj novi, plavicasti svet. Radoznalost vuce ka napred, krupnih pogleda grabeci mesecinu sto budi I poslednjeg sanjara.
Pogled na papirusu I dalje stajase, bez imalo laznih nada, a citav jedan svet pruzase ruku otimajuci poslednje kristale mraza, iscrtane na prozorskom oknu potpalublja vec otisnutog broda. Nazad ne postojase ni kao iluzija u plavom pogledu izgubljenog bisernog svoda.
Novi svet na vidiku…
Niska zuba se caklila pod punim , ruzicastim usnama kapljice mora dok je nosena na talasu prostranog svemira. Njihala se ljuljaska pod naletima vetrova kao kakva nebeska ladja, sama sebi se cineci vecom od samog dubokog okeana.
Posmatrala je pred sobom razne sile : nemoci, tuge, gordosti, oholosti I zlobe, sile moci, bezvoljnosti i mnoge druge… Posmatrala je ziva bice ne naziruci ljude i pitala se :Sta ona u tom izgubljenom svetu treba da bude ?
Gustim pletenicama se plela iznad ostrva ostavljenih I od sebe prognanih, izdignutim obrvama se probijala do nekih novih prijestola, sto se klate na kristalnim nogicama zabluda, ne snalazeci se medju novim kraljevima spremnih da padnu sa prvom pobunom nezadovoljnih robova… Pa gde su onda ta kraljevstva ? I za koga su pravljena ?
Drugaciji vrtlog je cinila njisuci svojim bokovima. U sebe je usisavala sve te klovnove sto su na sceni trazili svoju zicu bez trunke samilosti. Neplanirano bacene varnice su izazivale pozare a ona je samo gledala sirom otvorenih ociju svesna pitanja na koje nije znala odgovor.
Pero pustolova u njenim rukama veslajuci je dovelo njen brod od stakla do vitrine pomorskog muzeja cineci da se oseti kao Alisa u zemlji cuda. Zauzimajuci svoje mesto na ladici tamno crvene somotne sobe , posmatrala je mali jedrenjak sklopljenih krila sto nemarno bese spusten na uglacanoj pozornici. Imalo je necega u njemu…. prizivalo je svaku strunu od koje bese satkana proizvodeci zanimljive vibracije u njenim staklenim vlaknima . Sta je imao taj jedrenjak sto ona ne srete na talasima velikog mora ???
I dalje praveci se da sam zrnce prasine na reveru starog hrastovog sanduka, nahranjenog povescu prozivljene bajke, zavlacim prste malo dublje I pipajuci trazim novi trag u svojem secanju.
Jedrenjak vodjen inteligentnom vestinom prezivljavanja cinio je tajni kljuc njenog bitisanja u tom svetu zabluda I rasprsenih iluzija. Nudio joj je svoj Brod kao utociste od nemirnog talasa koji je kovitlao njena nejaka krila na putovanju, a nista nije trazio. Samo je ispred nje stajao I neduzno je gledao.
Okretala je svoje pero, trazila je srz drugacijeg ponasanja, pitanja postavljala, zahtevala I tragala.
Jedrenjak je uvek bio za nju tu… takav kakav jeste… miran, cutljiv, spreman za svaki njen let I uvek dalek za svaki njegov pad. “ Borio se sa svojom tisinom koja je pokusavala uspavati ga vecno , a pobedu poklanjao njoj “.
Razumela je njegovu razlicitost prepoznajuci je u sebi, razumela je sirenje krila I znakove na putu sto joj je ostavljao poput zvezdanih staza koje bi prosipale prah po njenim sanjivim kapcima u zvezdanim nocima, razumela je njegovo sidro I svako uze sto ga je stezalo oko vrata, ali nije mogla razumeti svet u kome su se sreli.
Nije nikada bila deo tog sveta zamisljenih lutkarskih marioneta I nije zelela da plovi njime.
Zato je voleo.
Zato je izgubio.
Opora cutna nastala je u trenu.
Misao… ta siva mozdana masa pretocena u nedefinisanu skupinu emocija, tajnim kanalima, kriumcarena tokovima nervnih zavrsetaka do vrha jezika izrecena, dozvala je tisinu.
Tisina je odzvanjala.
Odzvanjala je odbijajuci se o staklenu opnu sto je nacini oko sebe.
Imala je tisinu koja je mrtvom moru davala jedinu boju.
Kljuc se okrete u staroj skrinji I pade na prastari pod visokog tavana kroz koji se otkrivahu zvezde u svojim kosuljicama noci. Na tren poremeti tisinu , pokrenu emocije i kisa pade na mastilo sto se poce liti pod naletom vlaznih secanja. Zaplovise neka nova vesla, zatalasase se neka nova mora, stopise se reci I slova, dize se bura I mastilo poce u potocima da tece.
Preli se skrinja starih nadanja, kap tereta I opravdavanja, svih htenja I ludih letova I padanja.
Ispravih svoja pognuta ledja, ostavih u skrnji tisinu koja vredja.
Zalupih masivna vrata za sobom I ostavih tamo,negde daleko, iza koraka, oplakanu staru skrinja secanja .
U ime izgubljenih svetova.