S vremenom stvari postanu kristalno jasne. Civilizacija nije ništa drugo do plaćanje i
naplaćivanje besplatnog. I što se više naplaćuje i što je više stavki za naplatu, to se
društvo smatra civilizovanijim.
Život je u osnovi besplatan. Milioni vrsta koje žive i opstaju bez da ikom išta plaćaju
su odličan primer za to. Mi smo to zaboravili. I svo ovo pumpanje, konstantna priča o
novcu i o bogatstvu služe samo da se ne bismo podsetili, da ne bismo shvatili da je
sve naše i da niko nema pravo da nam prodaje ono što ja zajedničko, što je dobio na
dar isto kao i mi... i da na kraju krajeva ne bismo počeli da živimo u skladu s tim.
Nažalost nećemo, predaleko smo odlutali da bismo znali da nađemo put za nazad.
Tek poneki retki pojedinac će uspeti u tome, ali to je proces, dug, istrajan koji zahteva
odlučnost i odricanje. Znam takve ljude i oni su najveće blago koje sam stekla za života.
Ovih dana provela sam 15 dana u skitnji i potrošila toliko malo novca da mi niko živ ne
bi poverovao, ne zato što sam se stiskala i škrtarila, već zato što mi nije bilo potrebno
više od toga. Kad se hraniš ljubavlju, lepotom, užitkom, prizorima, energijom, ushićenjem,
treba ti mnogo manje hrane. U Srbiji hrane ima u izobilju, hrana truli kraj puteva, po
voćnjacima i zapuštenim baštama jer nema ko da je pokupi i ubere. Hrana se gazi i
zaobilazi, uništava hemijom, kosi, pali, jer su nas u procesu pripitomljavanja prvo naučili
da zaboravimo šta je sve ono što može da nas prehrani a onda i ubedili da se hrana
kupuje u supermarketu. Naveli nas da zaboravimo da je prepoznamo i vidimo da se
nalazi svuda oko nas, oduzeli znanje koje još uvek svaka domaća životinja nosi u sebi.
Držala sam koze, znam. Koza, ma koliko zatočena i lišena slobode, naviknuta na čovekovu
zdelicu, čim je pustiš na livadu neće pogrešiti i umeće da prepozna hranu, pojuriće ka
najukusnijoj travki odmah, bez premišljanja. Čovek to odavno više nije u stanju i po nekim
parametrima moglo bi se zaključiti je on veća stoka od stoke, iako on to sam sebi nikad
neće priznati.
Čovek gazi ono što ga hrani, uništava ono što ga voli i što mu život daje, odvaja sate
života da plati ono što je besplatno i onda se pita zašto je tako nesrećan.
Ovo leto sam se prvi put posle dužeg vremena ohrabrila da se oslobodim nakupljenog
iracionalnog straha koji nekada davno kao nestašni radoznali devojčurak nisam imala
- da postavim šator, vreću na neko prikladno mesto u prirodi, u divljini, tamo gde mi se
hoće i gde mi se svidi i da zanoćim bez straha od mraka, od živuljki, od prirode i od
njenih nepoznatih zvukova, tajnog govora, jezika koji kao i svaki strani jezik tek treba
da savladam. A trebalo je da ga znam, jer sam se s njim rodila. Jer je maternji.
I još nešto... najveći deo onog što nazivamo 'necivilizovanim' ili 'necivilizacijom'
(plastika, smeće, zagađenje) su samo bolne nuspojave vajne nam hvalospevovane
civilizacije.
Eto, mali izveštaj - krunisanog/korona leta 2020. Još samo da naučim da u potpunosti
živim i opstajem bez tog krvlju pohovanog parčeta papira i niko mi više ništa ne može
. Ni da me uceni, ni da zapreti... svi putevi vode ka tome. I možda ne bih požurila da
se dodatno izvežbam, da proces privedem kraju da mi nisu uvalili krunu, tj koronu i
natereli da je stavim na glavu (a i u glavu) i postanem princeza.
Kod nas divljih
to tako ide...
I za kraj, pošto sam okružena gomilom dragih ljudi koji se plaše od onog čime nam
prete, od onog što nas očekuje u narednom periodu, od zatvaranja firmi, gubitka posla,
propasti ekonomije od besparice, gladi evo mog malog saveta kako da se pripremimo
za to. Nešto kao ubrzani kurs, naizgled naivan ali verujte radi.
Ja bih to nazvala ''ekonomski post'' ili skidanje sa potrošačkog društva kao što se skida
sa droge jer je i potrošačko društvo u koje su nas ugurali jedna vrsta narkomanije,
često pogubnija od drugih oblika zavisnosti jer se ne prepoznaje kao takva. I podjednako
ubija i krade živote samo zato da bi se iz dana u dan pribavilo dodatno parče robe za
koje su nas naučili da život čini lepšim i koje daje taj trenutni osećaj (baš kao i kokain,
heroin), a onda traži više.
Moj patentirani ekonomski post bio bi post od 7 nedelja a sastojao bi se u tome da se u
tih 7 nedelja čovek polako nauči da živi bez potrošnje i bez novca. Znači u prvoj nedelji
izabere se jedan dan u kom se neće otići u prodavnicu i neće potrošiti ni jedan jedini
dinar bez obzira šta se u tom momentu činilo bitnim (naučiš da se može i bez toga,
mnogima, naročito na selu to se i dešava a da ne primete problem je s ljudima u gradu
koji su više navučeni), pa onda sledeće nedelje odvojiš dva dana, pa tri i tako do sedam
nedelja kada bi proveo nedelju dana a da ne uđeš u prodavnicu i ne potrošiš nijedan
dinar. I čovek bi naučio da improvizuje, da se dovija i odriče i odjednom bi shvatio koliko
mu u osnovi malo treba i koliko dragocenog vremena baca na gomilanje beskorisnog.
Posle sedmonedeljnog posta uvela bih neku vrstu praznika, slavlja u znak završetka
posta kad bi bila dozvoljena trpeza samo sa hranom iz prirode, (sedam nedelja bi bilo
sasvim dovoljno da se čovek malo priuči tome), a onda okrenuti isti ciklus od početka.
Verujte, mi radi, još davnih dana probala sam nešto slično i dođeš zaista u stanje da ti
više ništa ne treba. Osim malo pažnje, razumevanja, radosti i ljubavi... a to je još
uvek besplatno. Uvek bilo i biće...
Tekst potpisan sa
Sonja Zeljković
nađen negde na internetu
Hvala Sonja
