ovo je dugačko, ali ako ste zainteresovani, mogu vam ištancati celu knjigu u roku od nedelju dana
kažite jel bi da vam copy paste ovo u par dana, pa da nastavimo sa Snoviđenjem, ili ne bi, nego da prosto nastavimo sa Snoviđenjem
posveta: za @mina68
IZBOR
Chapter 1
Veče je padalo iza visokih, pri vrhu suženih prozora, bacajući zadnje smirajne zrake na veliku prostoriju. Zbog vitrina koje su oblagale zidove i bile dupke pune knjiga, činilo se da je soba neobično zakrčena ljudima; mada zbog svoje prostranosti to nikako nije mogla biti, a nije ni bilo tačno. Čudan je, pre svega, bio način na koji su prisutni ljudi zauzeli dugački stol, sedeći jedni drugima nasuprot; kao da vode ratne pregovore o primirju. Žena, koja je kao usamljena stena iznad litice predsedavala na čelu, u tom je prizoru hvatala uznemirujuće odjeke logike i opravdanosti.
Bilo je vrlo tiho, i ne naročito prijatno.
Ona reče:
-Ako bi ste bili ljubazni, lordovi i gospodo... Par reči pre nego započnemo.
Glave s obe njene strane okrenuše se kao po komandi.
-Oni među vama koji poznaju gospođicu Nemeth...
-Gospođica? Nisam čuo da u Redu postoje takve titule.
To je rekao otmen čovek sa sredine stole a njene leve strane.
Bio je obučen u nenametljivo tamno, sličan savetniku ili pravobraniocu iz plemenitaške kuće. Ozbiljnost kroja njegove odeće nameravala je ukazati na važnost profesije kojom se bavi, mada je utisak donekle kvarila očigledna kvaliteta tkanine i uresa. Viši ešaloni društva nikada nisu naročito marili za skromnost u odevanju i ophođenju, mada je taj izraz kroz vekove prevalio ogroman put, i ono što se danas smatralo skromnim; nekada je bilo i više od ekstravagancije, skoro pa sujeta.
Žena osta mirna.
-Gospođica Nemeth nije sestra u Redu. Sestre Dana su je odgojile i ona je učila u Kući Poštovane Meliane; pod njenom izričitom paskom. Ali, naravno, nikad nije položila Zavet.
-Zašto?
-Pretpostavljam da je to pitanje ličnog izbora, gospodine savetniče.
-Zapravo sam mislio reći zašto bi Red na čelo ovoga puta stavio osobu koja mu ne pripada.
-Možda ne zvanično; i vaša bi primedba bila sasvim na mestu da se radi o drugačijoj situaciji.
-O kakvoj se radi, sestro Isolda?
Čovek je malo podigao bradu.
-Bio sam u ubeđenju da Red, ako iko, potpuno razume važnost jedne ovakve stvari. Uostalom, zar nije to upravo ono čime se sestre Dana bave?
-Uveravam vas da Red obraća svoju naročitu pažnju na predmet ovog sastanka.
-I svejedno kao svog emisara šalje neupućenog laika?
-Beata Nemeth nije laik.
Glas koji je presekao poštovanog savetnika pripadao je mladom, izuzetno zgodnom crnokosom muškarcu za stolom. Ako je savetnikova odeća nagoveštavala da se nalazi u službi kakvog aristokrate, način na koji je mladić bio odeven sasvim je i jasno pokazivao da je taj aristokrata najverovatnije on. Bilo je vrlo malo verovatno da je stariji i dana od svojih kasnih dvadesetih, a oblik njegovog lica, kroj nosa i lepih usta a nadasve ohole brade i izuzetno pravilnih obrva, kao sa prastarih slika; govorio je više nego dovoljno o njegovom poreklu i imenu.
Reči su mu bile samouverene do ivice arogancije; i delovalo je kao da tu granicu često ume da pređe.
-Poznajem Beatu ceo život. Ne postoji niko u Commonwealthu kog bih pre podržao za ovo mesto.
Nikog u prostoriji nije iznenadila činjenica da je ta izjava bila sasvim dovoljna da umiri sumnje gospodina savetnika. On se momentalno povukao.
-Naravno, sir. Ako je tako...
-Tako je, Fergusone.
Prostoriju još jednom prože nelagodna tišna puna neizgovorenih nagoveštaja.
Žena sa pročelja stola, glavna sestra u samostanu sestara Dana u čijoj su dvorani Saveta upravo sedeli, sestra Isolda; trpeljivo je sačekala još nekoliko trenutaka. Istini za volju, uopšte nije imala nameru da ulazi u dublju raspravu po pitanju verodostojnosti predmeta svog govora, i ne bi to uradila čak ni da nije bilo neočekivane pomoći mladog plemića. Godine provedene u Redu i vođenju jednog od njegovih najmoćnijih sedišta, naučile su je strpljenju i dubinskom shvatanju nesvrsishodnosti ubeđivanja ma koga u ma šta – ljudi uvek najposle misle šta žele; i ako ih u nešto želite uveriti, najbolje je da im prepustite da se uvere na delu. Ona svakako nije imala problem sa Beatom Nemeth, i tome nije odveć pripomogla čvrsta, kroz godine i iskustvo sticana rešenost da veruje u svaku odluku Reda – pa tako i ovu – već zapravo jedna vrlo konkretna i mnogo manje filozofska: naime, ona ju je poznavala.
Nastavila je svojim uobičajenim mirnim glasom, kao da je niko i nije prekinuo.
-Gospođica Nemeth je od vrlo ranog detinjstva bila pod paskom Poštovane Meliane. Kuća Poštovane, među ostalim Kućama Reda a kao što, pretpostavljam, znate; vekovima se bavi istorijom i nasleđem Čoveka u Commonwealthu. To je njeno izričito delovanje među ostalim srodnim vrstama učenja koje zanimaju Red Dnevnog Svetla. Gospođica Nemeth je odgovorna za nalazište takoreći od dana njegovog otkrivanja, i dolazi na naš sastanak kao osoba koja trenutno raspolaže najrelevantnijim informacijama.
Ovde je zastala, otvoreno okrečući lice ka onoj strani stola od koje do tog momenta nije došao nijedan glas. Ton joj je postao za još jednu nijansu učtiviji.
-Naravno, ovo govorim izričito u ime Ljudi.
Jedna njena stara mentorka iz vremena kad je još bila pitomica u Redu, imala je običaj reći da ton kojim čovek govori ume zauzeti fizičku normu; izraziti oblik i smisao njegovih reči mnogo bolje i transparentnije nego reči po sebi. Način na koji se većina ljudi obraćala pripadnicima vrste s desne, počasne strane njenog stola, uvek je u sebi imao nešto od naklona, čak i kad je reči izgovarala ohola glava koja se vrlo retko, ili možda i nikad; nikome ne klanja. Sestre Dana bile su toliko visoko u ljudskoj hijerarhiji da se, zapravo, nisu klanjale čak ni aristokratiji svog roda. Takav ton sestra Isolda ne bi upotrebila ni sa kim osim sa Starijim Narodom.
Da je očekivala reakciju – mada, zapravo, nije – ne bi je imala prilike dobiti; jer su se u tom trenutku velika dvokrilna vrata od sjajne hrastovine otvorila. U prostoriju je ušlo dvoje ljudi, od kojih je jedno bila mlada žena. Smešeći se, zastala je na pragu i rekla:
-Oprostite zbog čekanja. Želim vam dobro veče, lordovi i gospodo.
Dok je prilazila jedinom praznom mestu za stolom, onom nasuprot sestre Isolde; sve prisutne oči su je pratile.
Bez obzira na lakoću s kojom su o toj temi govorili sestra Isolda i zgodan mlad plemić, devojčin izgled se činio kao ozbiljan protivargument. Nije bilo nijedne podesnije reči kojom bi se dala opisati, osim kao: premlada. Prost je razum govorio da mora biti barem u svojim kasnijim dvadesetim jer čak ni Poštovana Meliana, usprkos svojoj čuvenoj ekscentričnosti, ne ume zaobići prirodni tok stvari ni požuriti elementarni period vremena potreban da smrtnik svlada određena znanja i veštine; ali oko se nije slagalo s tom pretpostavkom.
Čak bi i pomnom posmatraču bilo teško toj ženi dati više godina od vrlo ranog devojaštva. Činila se sablažnjujuće neosetna na društvo visokog ranga u kojem se obrela, što se moglo pripisati i njenom neiskustvu koliko i urođenoj samosvesti – ili mnogo dubljem poznavanju problematike nego bi logika nalagala. Taj ju je manir krasio na posebno upečatljiv način; jer je gola lepota u najvećem broju slučajeva nedovoljna da ostavi kompletan utisak. Možda bi bila manje lepa da nije bilo sasvim očigledno kako će sagovornika gledati u oči kad mu se obraća i da ne smatra kako je mesto za tim stolom gest neke velike udeljene milosti.
Sigurnost u svoje misli, reči i dela je nešto čemu će Red naučiti svakog s dovoljno pameti u glavi; ali postoji i urođena sigurnost; ono s čim se čovek rodi i što oseća u srži svojih sopstvenih kostiju. Nekako je bilo sasvim očigledno o čemu se radi kod Beate Nemeth.
Kosa joj je bila neobična, kao posvetlela od sunca do boje starog zlata po dubokim i tajnim riznicama; onako kako posvetli kosa beloputim ljudima kada se izlože suncu kojeg nema naročito mnogo u zemljama njihovog roda. Tom je dojmu doprinosila činjenica da je način na koji ju je uplela otkrivao nekoliko nijansi tamnije vlasi ispod. Bila je to vanredno lepa kosa; gusta, preko polovine leđa duga, uvijena i kovrčava, i bilo je jako teško odvratiti oči s nje.
Druga stvar za koju bi se čovek zakačio, svakako su bile devojčine oči; ne plave – kako bi bilo razložno očekivati – već čudne, zelene poput mlade trave ili nedozrele jabuke. Vrlo je malo zelenookih ljudi hodalo Commonwealthom ikada, bar kako su legende govorile; i bilo je potpuno nemoguće odrediti odakle ta žena dolazi. Mada su joj kosti bile nežne a prsti dugi kao kod volšebnice, imala je sočna usta s ovalnom udolinom na donjoj usni, poput prezrelog ploda; i svi prisutni muškarci ljudskog roda odmah su je zamislili s puno manje odeće na sebi.
Sestre u Redu bile su potpuno aseksualne, mada su znalci govorili da se to ne slaže najbolje sa njihovim Učenjem i Dogmom; i od svega je najneverovatnija bila činjenica da je ta mlada žena imala bilo kakve veze sa njima.
Poštovana Meliana je zaista radila čudne izbore.
Niko nije prestajao da gleda dok se žena smeštala na svoje mesto za stolom. Momak koji ju je pratio, i koji je ostao stajati za njenom stolicom, bio je još mlađi, verovatno tek navršivši dvadesetu godinu; zlatnoriđ i mačjih očiju u kojima su plivale zelene mrljice poput lokvanja. Jagodice su mu bile dečački pegave, a stajao je ohol poput mladog grabežljivca iz šume; u raskoraku, prekrstivši ruke. Nosio je uniformu Straže Reda, drevne garde koja je štitila sestrinske samostane od pamtiveka i u koju su, po običaju, odlazili mlađi plemićki sinovi.
Bez da je i reč progovorio ili se na ma koji način odao, bilo je više nego izvesno da ga za mladu ženu u čijoj se pratnji nalazi vežu mnogo dublja osećanja nego su to nalagali njegova odora i mač za pasom.
Pre nego se obratila ijednom čoveku u prostoriji, pa čak i svojoj domaćici, sestri Isoldi, u čijem se samostanu obrela, žena je uputila pozdrav na drugu stranu.
-Neka bi zvezde sjale nad svim putevima Prvog Naroda, u ovom i Svetu Iza.
Bio je to tradicionalni pozdrav Starijem Narodu, mada se ređe izgovarao kako treba i onako kako je to ona učinila, naklonivši zlatokosu glavu. Obzirom da joj je njena veza s Redom obezbeđivala pravo da se retko kome klanja uopšte, bilo je potpuno očigledno da to radi od svoje lične volje.
Pet glava uzvratiše njen plemenit gest, blago se naklonivši u odgovor. Ali ostaše ćutati, kao i do tog trena; mada se činilo da devojka to ne smatra ničim čudnim.
Onda je najzad zaokružila pogledom duž stola, nasmešena.
-Zahvaljujem na vašem gostoprimstvu, sestro Isolda.
-Jesu li putevi dobri, gospođice Nemeth?
-Putevi su kao i uvek u Severnim Grofovijama.
Osmeh se proširio; bolno je učinivši još mlađom, i zarazno zgodnom.
-Srećom, navikla sam.
-Dolazite li iz Severnih Grofovija, gospođice?
Glas čoveka u tamnoj odeći je bio neutralan.
-Zaista, gospodine savetniče. U Severnim Grofovijama se nalazi samostan Reda u kojem sam odrasla i imala sreću da učim od Poštovane Meliane. Uzgred, ona se izvinjava. Odavno je prošlo vreme otkad joj je bilo bezbedno da putuje; mada je to više odluka vrlih sestara kojima je na srcu njeno dobro, nego njena lična.
Sestra Isolda se nasmeši.
-Poštovana je uvek bila mladog duha.
-Kao što kažete, sestro.
Pogledala je mladog plemića za stolom.
-Biće joj više nego drago da čuje da sam srela tebe, Phillipe. Puno te je pozdravila.
Mladić joj odgovori sa prisnošću koje pruža samo krvno srodstvo ili jako dugo poznanstvo.
-Nećeš me ubediti da su to reči Poštovane, Beata Nemeth.
-U stvari je rekla da se nada da će te videti barem još jednom pre nego se zauvek odmori od ovoga sveta.
-Dužnosti sina jedinca nemaju kraja bez obzira na koju stranu okrećemo srce.
-Ne bih znala. Kad smo se zadnji put sreli, još uvek nisi bio lord.
Mladić zausti, ali ona odvrati oči s njegovog lica.
-Oprostite na ovoj maloj indiskreciji. Phillip i ja smo veoma stari prijatelji. Oboje smo učili kod Poštovane. Ali neću više iskušavati vaše strpljenje. Znam da ste došli zbog jedne stvari, i nameravam odgovoriti na sva pitanja koja vas zanimaju.
Savetnik Ferguson reče:
-Nažalost, samo nekoliko prisutnih zna detalje.
-Onda ću početi od početka, zar ne.
Čovek joj uputi snishodljiv osmeh.
-Ako biste bili tako ljubazni, gospođice.
Mlada žena ne pokaza da li je uhvatila pravi ton tih reči. Kad je nastavila da govori, bilo je to uvlas na isti učtivi način kao i do tada.
-Pretpostavljam da svi znate da je pre neka dva meseca otkriveno verovatno najstarije nalazište Čoveka u Commnonwealthu. Otkriće je bilo neočekivano i mnoge je zateklo. Kako su nas trenutno dostupni izvori učili; zaostaci iz Starijeg Doba već su pre više vekova nestali sa lica zemlje. Najveći deo istorije uništen je tokom Velikog Rata i kataklizme koja je nakon njega usledila; ostavljajući danas Dvama Narodima tek oskudni deo teritorije u kojoj su nekada obitavali. Svi preživeli artefakti, pisani i materijalni, kao i usmeno znanje, a koji se tiču Čoveka; skoro su u apsolutnom broju u posedu Reda Dnevnog Svetla.
Sestre ne tvrde, niti bi to bilo moguće; da se u njihovoj Dvorani Predanja nalazi svo nasleđe vrste; ali ono čime raspolažu – a što su im Zakoni predali na brigu i čuvanje pre toliko vekova – u isto je vreme verovatno i najrelevantnije od svega što je uopšte preostalo. Kako god, znanje kojim Red raspolaže, učino je skorašnje otkriće velikim iznenađenjem; obzirom da više nije bilo skoro nikakve nade da bi Čovek mogao doći do još kakvih odgovora. Činjenica da je do tog otkrića došlo baš u Severnim Grofovijama, na određen je način logična; i u isto vreme postavlja Red, i Čoveka; u delikatnu situaciju.
Razum se ne može čuditi mestu nalazišta, obzirom da su Severne Grofovije najstariji deo Commonwealtha; okosnica Preživelih Zemalja od pre Velikog Rata. To je najstarija teritorija koju je Čovek u ovom svetu ikada nastanjivao. Razlog usled kojeg je taj deo istorije do današnjeg dana ostao tajan, leži u prostom odgovoru da su Severne Grofovije, u isto vreme, i najnepristupačniji i danas od strane Ljudi najslabije naseljen kraj među svim Preživelim Zemljama. Zadnjih vekova, Čovek, kao vrsta, obitava tek po njihovim obodima; i da nije bilo pukog slučaja, ili sudbinskog obrta, do otkrića verovatno nikad ne bi ni došlo.
-Šta vi pretpostavljate od ta dva, gospođice Nemeth?
Savetnik Ferguson je oslonio laktove u svojim finim rukavima opervaženim vezom o stol, i posmatrao je iznad prizme svojih spojenih prstiju.
-Govoreći o slučaju i sudbini.
-Ne verujem u slučaj, gospodine savetniče.
-Kako su meni ispričali; ruševine je otkrio zalutali farmer. Je li to bila sudbina?
-Ne znam ništa što nije sudbina, pa makar i kad se ukaže u odbegloj ovci. Samo bogovi znaju šta i zašto. Ako dozvoljavate?
Sestra Isolda se nasmeši sama sebi.
Beatu Nemeth je poslednji put srela još kao vrlo mladu devojku; prilikom jednog svog hodočašća u Severne Grofovije – jer, sestre Dnevnog Svetla taj deo Commonwealtha smatraju plemenitom zemljom, kolevkom Čoveka čiju istoriju i Zakone čuvaju; i barem jednom u životu obavezno odu da prođu njegovim gajevima i napoje srce na istom onom drevnom delu neba kojeg su im hiljadama godina posmatrali očevi – mada je, naravno, o njoj, kao neobičnoj i najvažnijoj učenici Poštovane; slušala u Redu.
Ali usprkos godina koje su odonda prošle, njeno se sećanje ispostavilo življe nego je očekivala. Bila je to upravo ista ona nekadašnja bistra, hitrog jezika, bez straha, u sebe sigurna devojka. Zapravo, bila je to verovatno još i više.
Čovek je mogao reći šta god želi o Poštovanoj Meliani; ali nikad joj i nikako ne bi mogao osporiti mudrost da za svoje učenike i poverenike bira čudne i jedinstvene ljude.
Savetnik Ferguson joj se nije dopadao, a nije ni bio osoba koja bi se mogla bilo kome naročito svideti. Bilo je neizbežno da večeras prisustvuje sastanku, obzirom da je na tako visokom položaju u kući svojih lordova, plemenitih St.Claire-a. Jedan sin jedinac lorda kao što je Phillip St.Claire nikad se ne bi pojavljivao zvanično bez svog savetnika i pratnje.
Mada je za stolom sedelo još nekoliko pripadnika velikaških kuća, svi su ostavili kao nešto podrazumevajuće da u njihovo ime govori mladi čovek; bez obzira čak i na svoju mladu dob. St.Clair-i su drevna loza, već barem vek i po najmoćnija u Commonwealthu kad se ticalo Ljudi, i u većini joj je slučajeva prepušteno starešinstvo. Samo prosta činjenica da je tron Commonwealtha još od Velikog Rata prazan, obzirom da je poslednji kralj ljudske krvi poginuo predvodeći isti; i da drevni zakoni ljudske vrste ne priznaju naslednike nižeg roda od kraljevske kuće, jeste razlog što St.Claire-i nikad nisu poneli krunu.
Mada zlatno žezlo nije jedini garant apsolutne vlasti.
Sestra Isolda se prenula iz svojih odlutalih misli. Shvatila je da mlada žena govori.
-Nalazište o kome govorim obuhvata drevne ruševine na veoma zabačenom mestu u planinama. To je najviše koliko vam u ovom trenutku, i ovako rano, mogu reći. Još uvek nismo u mogućnosti da znamo da li su, i u kojoj meri, podzemne riznice ostale pošteđene tokom svih ovih neizbrojivih godina. Istini za volju; dosad nam je malo toga u znanju.
-Da li ste vi bili tamo, gospođice Nemeth?
-Ne baš, sestro Isolda. Već znate da puteva u Severnim Grofovijama ima vrlo malo, i da su svi nepredvidljivi. Ruševine se nalaze veoma daleko preko svih današnjih granica Čovekovog domena u tim krajevima, čak i ako uzmete u obzir da je i sam samostan sestrinstva izuzetno daleko, takoreći na obodu planina. Međutim, svakako je da sam pokušala.
-To mora da je bio dug i težak put za vas.
Devojka se nasmeši.
-Verujte, slabo da sam primetila.
Sestra Isolda ju je blagonaklono gledala. Kompletno bi se delovanje sestrinstva moglo svesti na lament o prošlim danima; a čak su i u njenom samostanu, tako daleko od Severnih Grofovija, čuli za veliku ljubav tog deteta-učenice Poštovane Meliane spram drevne istorije.
-Taj je veseli farmer daleko zabasao za svojom ovcom, kako se čini, Beata.
Phillip St.Claire; koji je od početka susreta bio učtiv, ali i hladan i distanciran; i jedva da je progovorio drugu reč osim pozdrava i one primedbe svom savetniku – premda sestra Isolda nije mogla čista srca reći da li taj manir izražava njegova osećanja spram Reda, ili možda spram njihovih ćutljivih gostiju, lordova Starijeg Naroda; a moglo je biti bilo šta od toga, ili čak oboje – s dolaskom Beate Nemeth primetno se opustio.
Ona je te večeri prvi put čula da je Phillip St.Claire uopšte ikada bio učenik Poštovane Meliane, mada je znala da su ga školovale sestre iz Reda. To je bilo neobično, i moglo je govoriti jedino o ličnim motivima Poštovane, obzirom da je ona za svoje učenike birala decu po nekom svom, misterioznom ključu koji je većini ostalih sestara Dnevnog Svetla bio nedokučiv. Koji bi motiv za tako šta imala u vezi Phillipa St.Claire-a, koji je rođen da bude lord i nezvanični vladar Ljudi u celom Commonwealthu; bilo joj je još manje jasno. Ali da je uopšte imala sumnji po pitanju verodostojnosti te priče, one bi se raspršile pri prvom pogledu na način na koji su se Phillip St.Claire i Beata Nemeth odnosili jedno prema drugom. Oslovljavali su se ličnim imenima, uz veliku dozu prisnosti koja je mogla ukazivati jedino na poznavanje iz detinjstva. Ljudi koji jedni druge sretnu u zrelom dobu skoro nikad ne dostižu takvu vrstu povezanosti. Osim toga, ona najočiglednija stvar bila je od sasvim drugog roda i korena.
Čovek bi trebao biti sasvim budalast ili slep, pa da ne vidi da osećanja Phillipa St.Claire-a u principu imaju malo veze sa sećanjima iz detinjstva. Njegova je naklonost bila jasna kao da je nosi ispisanu na čelu, a nije se ni trudio da je prikrije.
Sestra Isolda se zabavi nekim sasvim drugačijim mislima od onih kakve je imala na početku sastanka.
-Farmeri koji gaje stoku u Severnim Grofovijama imaju veoma daleke ispaše, zar ne, Phillipe.
-Ne oni za koje sam ja čuo.
-U redu. Onda ćemo reći da je ovca bila vođena proviđenjem, ili imala svoje lične razloge.
On joj se nasmeši lepim belim zubima mladog muškarca na vrhuncu svoje snage. Još nekoliko usana za stolom odgovori smeškom, čak i sa one neme strane.
-Reči prave sledbenice Reda.
-Ne znam šta tebe ometa da mi daš za pravo. Vrlo ti je dobro poznato kako sestrinstvo posmatra stvari.
-Ima već izvestan broj godina kako sam napustio samostan; a ni ti nisi položila Zavet baš kao ni ja.
-Nisam sasvim sigurna da razumem šta pokušavaš da kažeš, Pipe. Da li želiš da sretneš čoveka koji je otkrio ruševine?
Onda je dodala:
-Ili ovcu?
Ovo su ispratili mnogo očigledniji osmesi.
-Sasvim sam voljna da potrošim deo svog vremena na pitanje ovce s predumišljajem, ali, molim te, ne sada.
Sestri Isoldi se učini da joj se glas za nijansu ohladio.
-Kako god da je došlo do otkrića, niko ne može poreći njegovo postojanje.
-Nemoj to toliko primati srcu, draga.
To je rečeno sa sasvim jasnim ruganjem; i sestra Isolda vide kako se riđokos mlad Stražar za Beatinim leđima mršti.
-Naprosto sam iznosio svoje čuđenje po pitanju iznenadnog otkrića toliko drevne istorije na mestu kojem se hiljadama godina nije moglo prići.
-Ako putevi u planinama već vekovima nisu očigledni; ne znači da ih tamo nema.
-Naravno da ne znači.
-Preživele Zemlje su kolevka Čoveka u Commonwealthu. Više niko ne može ni da sanja moćne gradove koji su nekada tamo postojali. Govorimo o prebogatoj prošlosti, Pipe.
-Ono o čemu govorimo, Bea, zapravo se tiče prostog razloga usled kojeg Čovekova noga već vekovima nije kročila na Preživele Zemlje dalje od njenih oboda.
U prostoriji iznenada postade toliko tiho da se moglo čuti kako viseći kristalni ukrasi po lampama duž zidova vibriraju na vazduhu.
-Govoriš o Zakonima, Phillipe.
-Upravo tako. Ne čudi me mesto na kojem su ruševine otkrivene; i nije mi jasno da li si samo naivna ili možda licemerna ako tvrdiš da je Red iznenađen. Ako igde u Commonwealthu još uvek leže rasuti i iz svakog znanja Čoveka izašli delovi naše prošlosti i slavne istorije; onda je to u Preživelim Zemljama; a sestre to znaju najbolje. Ono što me zbunjuje, jeste do kakvog je obrata došlo da pre dva meseca nešto od toga izađe na svetlo dana.
Zadnju je reč izrekao kao da je mislio na veliko slovo.
-Ja sam mislio da nas je Poštovana učila kako je Čoveku zabranjeno da ikada ponovo stavi nogu tako daleko na sever.
-Možda nas nije učila iste stvari, Pipe.
-Zar zaista?
-Jer ono što je naučila mene; jeste da Svetovi poznaju i čuda i pokore; i da sudbina često ima neočekivane načine. Vetar koji pokatkad odnese list u zabran nema nikakve ograde i granice.
-Ali ovde ne govorimo o jeseni već o zimi, Bea draga. O ledu toliko drevnom da je kao u željezo zakovao sve zabrane Svetova. I ti me pokušavaš uveriti da je do ovce?
-Ne pokušavam te uveriti ni u šta. Dođi i vidi sam.
-To svakako neću zaboraviti da učinim, mila.
Mlada žena kao da se na trenutak kolebala između ljutnje i smeha. Onda joj oči omekšaju.
-Poštovanoj će biti drago. Da li bih sad mogla preći na stvar, molim te?
-Neću više ni pomenuti ovcu, obećavam.
-Priznajem da je do otkrića došlo na neobičan način, što bi te u ovom trenutku trebalo zadovoljiti. Bojim se da imamo preče stvari da rešimo; mada su one, pošteno govoreći, u određenoj vezi sa tvojom dilemom. U pravu si, kao i svako drugi ko zna da nalazište postavlja pomalo neugodan problem teritorije i ovlašćenja.
Pogledala je čoveka u crnom.
-Ja nisam čovek od zakona i nisam vična ovakvoj vrsti govora. Da li sam se loše izrazila, gospodine savetniče?
Čovek joj reče:
-Pretpostavljam da niko nije ostao u nedoumici.
Ona klimne.
-Red je Zakone oduvek visoko poštovao, i ne želi da učini bilo šta što bi ih moglo dovesti u pitanje. Svesni smo problema do kojih bi moglo doći. Nažalost, otkriće ruševina je previše važno da bismo spram njega mogli ostati neuznemireni.
Oćutala je tren ili dva.
-Iskreno se nadam da će me lordovi razumeti, i oprostiti, što na tome moram da insistiram.
Prvi put posle onog pozdrava, otvoreno se okrenula strani stola za kojom nisu sedeli Ljudi. Sestri Isoldi posta jasno da je to ujedno i prvo otvoreno pitanje koje je iko uputio Starijem Narodu još od početka sastanka.
U tome nije bilo mnogo čudnog, jer Prvi Narod ne govori olako i u vetar, barem ne s Ljudima; i neće reći ništa ukoliko to nije neophodno. U celoj ovoj priči, jedina stvar za čuđenje mogla bi se naći u samom prisustvu Prvih jednom sastanku koji se tiče izričito ljudskog interesovanja i delanja. Ali situacija je bila složenija nego se na prvi pogled činilo. Ruševine koje su otkrivene – mada nesumnjivo nasleđe Čoveka – nalazile su se na granici onog dela Preživelih Zemalja koji je isključivo naseljavao Stariji Narod.
Zadnjih stotina godina, nijedan Čovek nije stavio nogu tako daleko.
Sada je tišina u prostoriji bila apsolutna i sve su oči od roda sestre Isolde gledale na onu stranu stola s koje su sedeli Prvi. Bilo ih je petorica, sve muškarci; iako Stariji Narod nije pravio razlike u polu, i podjednako je poštovao svu svoju gospodu, bez obzira na rod koji su im bogovi udelili.
Mada nikoga od njih nije ranije uživo srela, barem za jednog je znala po čuvenju; a pretpostavljala je da su i svi ostali visokog porekla u svom narodu. Bilo je vrlo malo verovatno da bi Prvi poslali na sastanak s Ljudima nekog nižerodnog. Dva ili tri lica činila su joj se iznenađujuće mlada, što je – opet – moglo značiti samo toliko da su mlađi od ostalih – godine koje Prvi broje van poimanja su Čoveka, i bilo je sasvim moguće da je svih pet lordova te večeri živelo od početka Razdoblja, ili čak i pre njega. Još od trenutka kad su se pojavili u samostanu, sestra Isolda je shvatila da ih je teško gledati.
Vrlo se retko sretala s Prvima, i nije u tome imala iskustva kojim bi se dalo pohvaliti. Možda je Beata Nemeth posedovala više od toga, obzirom da je živela u Severnim Grofovijama a za Poštovanu se znalo da je tokom svog dugog života srela mnoge od Starog Naroda, verovatno više njih nego ijedan Čovek danas u Commonwealthu.
Upitala se da li je to iskustvo bilo preimućstvo, da li je i Poštovanoj teško svaki put kad ih sretne.
Jer, to se nikako drugačije nije moglo nazvati, ne ako je čovek hteo da bude pošten prema sebi i bogovima.
Predanja su govorila da je Ljudima nekada bilo lakše da sreću Prve; da je Čovek prihvatao jaz koji ih je delio bolje i trpeljivije. U ta su vremena bogovi bile bliže Ljudima i njihov im je naum bio razumljiviji. Ali samo postojanje Velikog Rata nagoveštavao je da, ako je u predanjima bio istine, onda se ta istina ticala pradavne istorije; nečega danas previše daleko da bi ga Čovek mogao razumeti poslednjih hiljada i hiljada godina svog postojanja. Ako su zadnji, skoriji vekovi Ljude poučili zlu zavisti, onda su ga isto tako poučili i zazoru i strahu. Zakoni su iznašli da je jedini način koji će sprečiti novu kataklizmu, bio strah; i zato se Čovek već vekovima sklanja od lica Prvih, a ni oni nisu skloni Čoveku. Najtajnije Dogme Reda učile su sestru Isoldu da Zakon nije doneo nijedan od Dva Naroda, već da su ga na Svetove stavili bogovi sami nakon kataklizme.
Ako su bogovi u svojoj mudrosti uzeli strah kao način i sankciju; ko je bila ona da to dovodi u pitanje?
Strah je držao Dva Naroda na distanci dovoljno velikoj da bi delili suživot na ovome Svetu; a njihov je suživot bio jedini garant opstanka.
Oni pripadnici njene vrste koji su se dičili najtrezvenijim mozgovima, govorili su da to ionako nije bilo naročito važno. Od postanka univerzuma poznato je da je Ovaj Svet namenjen Čoveku, i da je Prvima samo kolevka, i polazište. Stariji Narod već hiljadama godina odlazi na Zapad, u Svet koji su bogovi uredili po njihovoj sudbini i obliku, i svakim ga prolećem na ovim obalama sve manje preostaje. Doći će tren, kako se mislilo, kada ih neće preostati nijedan; i tajne, od Čoveka skrivene zemlje na Severu zauvek će opusteti.
Sestra Isolda sebe nije ubrajala među najtrezvenije, i pri toj ju je pomisli uvek hvatala tuga.
Sve što je bilo lepo i plemenito na Ovom Svetu, po svojoj su nepojmljivoj visokorodnosti doneli Prvi.
Mada su vrste imale istog Oca, i među sobom bile srodne baš koliko i braća od jednog roditelja; tako je isto Prvorodstvo nagrađeno milošću koje samo starijem sleduje; i u kojem mlađi mora zanavek ostati nedostojniji, i puki sledbenik. Ništa što Čovek danas poznaje kao svoj izraz i delovanje – ništa što je kao takvo poznavao ikada – nije bilo a da nije naučeno od Prvih. Muzika i slovo; ognjište i zakon; Čovek se samo naučio mudrosti starijeg brata. I kao što učenik veoma retko nadraste svog učitelja; tako ni Ljudi nikad nisu stekli mudrosti mnogo veće od pukog majstorstva podražavanja. Sestra Isolda se pitala šta će za Čoveka značiti prva zora koja osvane na Ovome Svetu bez prisustva Starijeg Naroda. Šta će doneti naredne stotine godina bez nemušte svesti s kojom Čovek raste i umire od svog početka o postojanju plemenitosti i visokorođa kao jedine njemu ikada znane a direktne veze s bogovima.
Ako izgubi tu vezu, i onda je, po svojoj lakoumoj prirodi, ubrzo zaboravi; u šta će se izroditi?
Sve je bio nauk bogova; baš kako je Beata Nemeth rekla; ali sestra Isolda se znala upitati zašto su bogovi mislili da Čoveku trebaju uskratiti jedinu svest o Sebi da bi opstao.
Dogme Reda su to zvale Slobodna Volja. Stariji Narod je nema; on nikada ne gubi svest o postojanju božanstva; i nikada mu to nije, i neće biti u moći. Posmatrajući ih te večeri u svom samostanu, sestra Isolda se pitala zašto se ta mogućnost izbora nazivala Darom.
Uvek kad bi pomislila na Prve, zabolela bi je duša koja nije imala mogućnost da poseduje svest bez odabira.
Oni su znali, mislila je. Gledajući ih, mislila je kako čak i u tom trenutku, evo upravo sada; oni poznaju svoju vezu s bogovima. Za nju, kao Čoveka, to je bilo više Učenje nego bilo šta drugo. Nešto što je u svom životu odlučila poštovati. I možda zbog svog izbora, usled svoje Slobodne Volje; jednom zadobije nezamislive nagrade i milost; opet bi sva to dala za samo jedan trenutak apsolutne svesti.
Trepnula je, uzalud: još uvek je bilo teško gledati u njih. Čak i sedeći, videlo se da su mnogo višlji nedo ijedan Čovek u prostoriji; a crte su im bile upravo bolno lepe. Ni dašak vremena nije provejavao onim uskim, plemenitim licima kakvim se Čovek nije mogao dičiti ni tokom najlepših svojih godina na vrhu snage. Svoj petorici duga je, niz leđa pala kosa sijala kao prekovano mlado zlato; i bili su svi modrooki, kao da neprestano gledaju more.
Najlepši među njima, i koliko je njenom ljudskom oku uopšte bilo moguće da pojmi, najmlađi; imao je platinastu kosu i oči više srebrne nego plave. Sestra Isolda bi dala sopstvenu desnu ruku u vatru da nije bilo boga u celom panteonu kojeg bi čovečije oko ocenilo kao lepše. Njegova odeća; mada bojom vrlo jednostavna; zelena i mrka; kao kod mladog lovca; bez ijednog je pogrešnog boda u vezu pratila duge mišiće njegovih ruku i labuđeg vrata. Koža mu je bila zasenjujuće bela; i usprkos odeći - a koliko je uspela da vidi -potpunom izostanku bilo kakvog nakita; upravo je sav sijao srebrom.
Nije obraćao nikakvu pažnju na nju. Kao i ostali, u tom je trenutku gledao u Beatu, i, posmatrajući ga u svom upravo opčinjenom divljenju, sestra Isolda uhvati trenutak u kom je i Beatin pogled pao na njega. Za trenutak se činilo kao da okleva, a onda se ne mnogo sigurno nasmešila; i činilo se da je taj osmeh više bio nesvesna reakcija nego bilo šta drugo. Ispitujuć osmeh koji ne očekuje ništa milo zauzvrat, ali koji je svejedno van njene moći suzdržavanja.
I najednom, sestra Isolda je pouzdano znala, kao da su je bogovi tog momenta obdarili moći prekognicije, kako će taj osmeh biti uzvraćen; tako da je mladićeva reakcija uopšte ne začudi.
Pogled mu osta postojan i netremičan, i on se i sam nasmeši.
Devojka trepne, i kao da joj je bilo ogromno teško da odvrati pogled. Rekla je:
-Znam da se ruševine ne nalaze na vašoj teritoriji, lordovi, ali svejedno vas molim za oproštenje zbog mog odlaska tamo bez vašeg znanja i dozvole. Neka bi me moja nesretna žeđ uzmogla opravdati. Nisam želela nikog iz Reda dovesti pod vaš gnev; i pristala sam na pratnju svog prijatelja, Angusa iz plemenite kuće McAleistera, samo zato što je insistirao da me prati. On je vrlo mlad, tek je položio zavet u Straži, i veoma mi je odan. Na svom putu nismo sreli nijednog od Starijeg Naroda, i nadam se da nikoga nismo omeli; mada ne sumnjam da bismo znali da je bilo drugačije.
Njen osmeh posta šeretski, i oči, ako je to upošte bilo moguće, još zelenije. Na tren je delovala kao vražićak iz šume.
Prvi put od početka sastanka, jedan od lordova progovori.
-Teško da bismo imali šta reći nekome ko i sam zna istinu.
Muškarac je imao skoro belu kosu; i bio odeven u sivo opervaženo srebrom. Nijedan drugi od petorice ne izusti ni reči.
-Poznato nam je nalazište u planinama, i znamo za vašu posetu tamo pre dva meseca. Poštovana je oduvek bila prijatelj Starijeg Naroda, i obavešteni smo o svim njenim štićenicima; pa tako i o vama, gospođice Nemeth.
Mladoj ženi jagodice porumene.
-Bila bih sretna da samo upola zaslužim taj naziv.
-Koliko Prvi o tome znaju, Poštovana vrlo retko uzima učenike, i oni su svi zaslužni svoje službe.
-Mnogo vam hvala na lepim rečima, i znam da će ih Poštovana takođe primiti sa zahvalnošću. Od prvog dana od kad me je uzela pod svoju zaštitu, nikad ništa nije pominjala s više poštovanja nego je to Stariji Narod, osim bogova na Zapadu.
Zadnju je reč propratila naklonom, i sva petorica, kao povučeni nevidljivom naredbom; učiniše uvlas isto.
-Zato se nadam da ne grešim u svojoj nadi da ću zadobiti vaše poverenje i odobrenje.
-Prvi retko odlaze van svojih granica danas u Preživelim Zemljama; osim putevima ka moru i Lukama. Plašimo se da je nasleđe koje ste o svom rodu otkrili odavno izašlo iz naših sećanja.
-Ako je ono izbledelo iz sećanja Prvih, nije naročito čudo što ga nema ni u našem. Znam da poslovi Ljudi nikad nisu bili od velikog zanimanja za Stariji Narod koji svoje vreme drugačije računa i posmatra. Ali oni su od ogromnog značaja nama. Čovek pamti mnogo kraće, i ne pamti uopšte ako to nije moguće potkrepiti dokazima preživelim iz Starijih Vremena.
Oćutala je tren.
-Naše nam je nasleđe podjednako važno kao i Starijem Narodu njegovo, lordovi.
-To je samo jedna od stvari koje nas vežu, a među kojima je Naš Otac prva i najvažnija. Možda je ljudsko sećanje slabo, gospođice Nemeth, ali Prvi su uvek i u svakom trenu svesni ko su njihova mlađa braća.
Sestra Isolda, već odavno izgubljena u milozvučju tog glasa; odjednom se uplaši da će zasuziti. Bila je to toliko plemenita izjava od jednog lorda Starijeg Naroda da ju je priroda njenog ganuća dovela do suza.
Mlađa braća o kojoj je muškarac upravo govorio; povela su Veliki Rat ne bi li uzurpirala milost bogova koja je bila u izričitom posedu Prvih, samo njima obećana. Taj je rat doveo do toga da bogovi pošalju kaznu na Ovaj Svet, i strašnu kataklizmu koja ga je skoro uništila, i sa njim mesto postanja Starijeg Naroda; najmilijeg i prvorođenog bogovima. Ovaj je Svet bio kolevka Ljudi, ali i Prvih; njihovo izvorište i njihov prvi dom.
Koji bi stariji brat bio toliko velikodušan?
Beata Nemeth joj je bila draga od prvog dana kad ju je srela, ali ovo što je upravo tada učinila; zauvek ju je napravilo miljenicom u srcu sestre Isolde.
Ona je rekla:
-Ta su se mlađa braća pokazala slabije pameti i srca nego je Otac ikada očekivao, davši im svu milost sopstvenog rasuđivanja. Ali čak i oni među nama koji razumeju grehove svojih predaka, nisu pošteđeni žalosti za Starijim Dobom, nevinijim vremenom. Nekada se Čovek nije stideo pred Prvima. Ja vas molim da ne okrenete glavu od nas sada.
Još se jednom nasmešila.
-Naše je sećanje sve vredno što imamo.
-Čovek je daleko otišao od pećine i dola, gospođice Nemeth, i, nadam se, od svojih nekadašnjih strahova. Pokore koje nam bogovi šalju, bez obzira koliko nam se namah činile okrutne; samo su prekori roditelja punih ljubavi svojoj dragoj deci. Slobodna Volja ne isključuje razum.
-Ne, ali često se tako činilo.
Muškarcu zaigra jedna srebrnobela obrva.
-Ne usuđujem se davati svoje mišljenje o Daru koji nije udeljen nama, već vašoj vrsti, gospođice.
-Bilo bi mudro za mnoge od moje vrste da nas i oni poštede svog mišljenja. Ali, to je sudbina s kojom Čovek mora živeti, lordovi, i ni najmanje se ne tiče vas. Recite mi, molim vas, koji su vaši uslovi. Put od Severnih Grofovija nije bio sasvim lak čak ni za Prve. Sigurna sam da se sestra Isolda, naš dragi domaćin, od sveg srca želi pobrinuti za vašu udobnost i odmor.
Sestra Isolda oseti potrebu da kaže:
-Već sam se izvinila lordovima zbog skromnosti svog samostana. Teško da bi im bila u stanju ponuditi okrepljenje kakvo je mogueć dobiti samo pod zlatnim strehama njihovih čarobnih šuma. Ali, uradićemo sve što možemo.
-Sestro Isolda, to je više nego dovoljno.
Opet je pogledao mladu ženu. Ali ono što je sestra Isolda videla, bilo je da samo jedne oči nisu tokom njenih reči gledale u nju. Mladi muškarac srebrne kose i očiju, odeven u zeleno i mrko; nije skidao svog pogleda sa Beate.
Srce joj je zadrhtalo.
-Vrlo je malo nedoumica među Prvima postojalo oko prirode ovog susreta. Mi poznajemo Red Dnevnog Svetla. Usuđujemo se reći da ga poznajemo od njegovih samih početaka. Bilo je mnogo Mudrih među sestrama, od kojih je Poštovana od mnogih godina prijatelj Starijeg Naroda; i Prvi imaju poverenja u svakog kog ona zove svojim. Kako bi poštovali nasleđe sopstvenog roda, ako ga ne priznajemo vašem? Mi znamo da ćete poštovati granice koje su bogovi, u svojoj mudrosti, postavili; i znamo da nećete imati skrivenih nauma od onih koje nam iznesete. Štaviše, kao zalog svoje dobre volje, Prvi su spremni dati sopstveni doprinos.
Obazreo se preko svog ramena.
-Mladi lord kojeg vam predstavljam, jeste iz jedne od najstarijih i najplemenitijih naših Kuća. Njegova se krv dobro pokazala u njemu. Bio je lični štitonoša našem Lordu, što je milost koja je ukazana njegovoj Kući izričito; i u velikoj je milosti kod njega. Severne su Grofovije, baš kao što se rekli, nepristupačni i najdivljiji deo Preživelih Zemalja i onoga što Ljudi zovu Commonwealth. Nadam se da će vam biti u pomoći tokom vašeg boravka. Mi ne obitavamo često van granica sopstvenih zemalja, ali u Preživelim Zemljama se krećemo češće nego Čovek; i lord Kalen je najbolji vodič kojeg vam mogu ponuditi.
Za par trenutaka, sestra Isolda je sa užasom verovala da će Beata Nemeth odbiti pomoć koja joj je ponuđena. Lord Kalen je imao srebrnu kosu i oči, i bio odeven u zeleno i mrko; i Beatine oči su neprestane bežale u njegovom pravcu, ma koliko se trudila da to spreči. To je izgledalo kao da nikako ne može otrgnuti oči od njega jednom kad ga je postala svesna, i sestra Isolda je bila voljnija potražiti u tome razloge za oklevanje mlade žene; nego bi u njenoj svesti da se u stvari radi o kontroli, ne o pomoći.
Beata Nemeth je možda bila učenica Poštovane, i, samim tim, pametna; ali određene se stvari nisu ticale Čovekove pameti uopšte. Ako je Beati Nemeth i bilo jasno šta, u stvari, znače u ceremoniju uvijene reči belokosog lorda iz Starijeg Naroda, to je naprosto moralo biti od mnogo manjeg značaja nego je činjenica da nije mogla otrgnuti pogleda od mladog lovca u zelenom. Njen se otpor nije ticao ljudskog ponosa, već njenog sasvim ličnog, straha Čoveka.
Ona se plašila Pogleda.
Taj tren prođe. Mlada žena reče:
-Neka bude tako, onda.
Sestra Isolda je doživela već mnoga proleća na Ovom Svetu, ali te su reči, prve u njenom životu ikada, zvučale kao sudbina.
kažite jel bi da vam copy paste ovo u par dana, pa da nastavimo sa Snoviđenjem, ili ne bi, nego da prosto nastavimo sa Snoviđenjem
posveta: za @mina68
IZBOR
Chapter 1
Veče je padalo iza visokih, pri vrhu suženih prozora, bacajući zadnje smirajne zrake na veliku prostoriju. Zbog vitrina koje su oblagale zidove i bile dupke pune knjiga, činilo se da je soba neobično zakrčena ljudima; mada zbog svoje prostranosti to nikako nije mogla biti, a nije ni bilo tačno. Čudan je, pre svega, bio način na koji su prisutni ljudi zauzeli dugački stol, sedeći jedni drugima nasuprot; kao da vode ratne pregovore o primirju. Žena, koja je kao usamljena stena iznad litice predsedavala na čelu, u tom je prizoru hvatala uznemirujuće odjeke logike i opravdanosti.
Bilo je vrlo tiho, i ne naročito prijatno.
Ona reče:
-Ako bi ste bili ljubazni, lordovi i gospodo... Par reči pre nego započnemo.
Glave s obe njene strane okrenuše se kao po komandi.
-Oni među vama koji poznaju gospođicu Nemeth...
-Gospođica? Nisam čuo da u Redu postoje takve titule.
To je rekao otmen čovek sa sredine stole a njene leve strane.
Bio je obučen u nenametljivo tamno, sličan savetniku ili pravobraniocu iz plemenitaške kuće. Ozbiljnost kroja njegove odeće nameravala je ukazati na važnost profesije kojom se bavi, mada je utisak donekle kvarila očigledna kvaliteta tkanine i uresa. Viši ešaloni društva nikada nisu naročito marili za skromnost u odevanju i ophođenju, mada je taj izraz kroz vekove prevalio ogroman put, i ono što se danas smatralo skromnim; nekada je bilo i više od ekstravagancije, skoro pa sujeta.
Žena osta mirna.
-Gospođica Nemeth nije sestra u Redu. Sestre Dana su je odgojile i ona je učila u Kući Poštovane Meliane; pod njenom izričitom paskom. Ali, naravno, nikad nije položila Zavet.
-Zašto?
-Pretpostavljam da je to pitanje ličnog izbora, gospodine savetniče.
-Zapravo sam mislio reći zašto bi Red na čelo ovoga puta stavio osobu koja mu ne pripada.
-Možda ne zvanično; i vaša bi primedba bila sasvim na mestu da se radi o drugačijoj situaciji.
-O kakvoj se radi, sestro Isolda?
Čovek je malo podigao bradu.
-Bio sam u ubeđenju da Red, ako iko, potpuno razume važnost jedne ovakve stvari. Uostalom, zar nije to upravo ono čime se sestre Dana bave?
-Uveravam vas da Red obraća svoju naročitu pažnju na predmet ovog sastanka.
-I svejedno kao svog emisara šalje neupućenog laika?
-Beata Nemeth nije laik.
Glas koji je presekao poštovanog savetnika pripadao je mladom, izuzetno zgodnom crnokosom muškarcu za stolom. Ako je savetnikova odeća nagoveštavala da se nalazi u službi kakvog aristokrate, način na koji je mladić bio odeven sasvim je i jasno pokazivao da je taj aristokrata najverovatnije on. Bilo je vrlo malo verovatno da je stariji i dana od svojih kasnih dvadesetih, a oblik njegovog lica, kroj nosa i lepih usta a nadasve ohole brade i izuzetno pravilnih obrva, kao sa prastarih slika; govorio je više nego dovoljno o njegovom poreklu i imenu.
Reči su mu bile samouverene do ivice arogancije; i delovalo je kao da tu granicu često ume da pređe.
-Poznajem Beatu ceo život. Ne postoji niko u Commonwealthu kog bih pre podržao za ovo mesto.
Nikog u prostoriji nije iznenadila činjenica da je ta izjava bila sasvim dovoljna da umiri sumnje gospodina savetnika. On se momentalno povukao.
-Naravno, sir. Ako je tako...
-Tako je, Fergusone.
Prostoriju još jednom prože nelagodna tišna puna neizgovorenih nagoveštaja.
Žena sa pročelja stola, glavna sestra u samostanu sestara Dana u čijoj su dvorani Saveta upravo sedeli, sestra Isolda; trpeljivo je sačekala još nekoliko trenutaka. Istini za volju, uopšte nije imala nameru da ulazi u dublju raspravu po pitanju verodostojnosti predmeta svog govora, i ne bi to uradila čak ni da nije bilo neočekivane pomoći mladog plemića. Godine provedene u Redu i vođenju jednog od njegovih najmoćnijih sedišta, naučile su je strpljenju i dubinskom shvatanju nesvrsishodnosti ubeđivanja ma koga u ma šta – ljudi uvek najposle misle šta žele; i ako ih u nešto želite uveriti, najbolje je da im prepustite da se uvere na delu. Ona svakako nije imala problem sa Beatom Nemeth, i tome nije odveć pripomogla čvrsta, kroz godine i iskustvo sticana rešenost da veruje u svaku odluku Reda – pa tako i ovu – već zapravo jedna vrlo konkretna i mnogo manje filozofska: naime, ona ju je poznavala.
Nastavila je svojim uobičajenim mirnim glasom, kao da je niko i nije prekinuo.
-Gospođica Nemeth je od vrlo ranog detinjstva bila pod paskom Poštovane Meliane. Kuća Poštovane, među ostalim Kućama Reda a kao što, pretpostavljam, znate; vekovima se bavi istorijom i nasleđem Čoveka u Commonwealthu. To je njeno izričito delovanje među ostalim srodnim vrstama učenja koje zanimaju Red Dnevnog Svetla. Gospođica Nemeth je odgovorna za nalazište takoreći od dana njegovog otkrivanja, i dolazi na naš sastanak kao osoba koja trenutno raspolaže najrelevantnijim informacijama.
Ovde je zastala, otvoreno okrečući lice ka onoj strani stola od koje do tog momenta nije došao nijedan glas. Ton joj je postao za još jednu nijansu učtiviji.
-Naravno, ovo govorim izričito u ime Ljudi.
Jedna njena stara mentorka iz vremena kad je još bila pitomica u Redu, imala je običaj reći da ton kojim čovek govori ume zauzeti fizičku normu; izraziti oblik i smisao njegovih reči mnogo bolje i transparentnije nego reči po sebi. Način na koji se većina ljudi obraćala pripadnicima vrste s desne, počasne strane njenog stola, uvek je u sebi imao nešto od naklona, čak i kad je reči izgovarala ohola glava koja se vrlo retko, ili možda i nikad; nikome ne klanja. Sestre Dana bile su toliko visoko u ljudskoj hijerarhiji da se, zapravo, nisu klanjale čak ni aristokratiji svog roda. Takav ton sestra Isolda ne bi upotrebila ni sa kim osim sa Starijim Narodom.
Da je očekivala reakciju – mada, zapravo, nije – ne bi je imala prilike dobiti; jer su se u tom trenutku velika dvokrilna vrata od sjajne hrastovine otvorila. U prostoriju je ušlo dvoje ljudi, od kojih je jedno bila mlada žena. Smešeći se, zastala je na pragu i rekla:
-Oprostite zbog čekanja. Želim vam dobro veče, lordovi i gospodo.
Dok je prilazila jedinom praznom mestu za stolom, onom nasuprot sestre Isolde; sve prisutne oči su je pratile.
Bez obzira na lakoću s kojom su o toj temi govorili sestra Isolda i zgodan mlad plemić, devojčin izgled se činio kao ozbiljan protivargument. Nije bilo nijedne podesnije reči kojom bi se dala opisati, osim kao: premlada. Prost je razum govorio da mora biti barem u svojim kasnijim dvadesetim jer čak ni Poštovana Meliana, usprkos svojoj čuvenoj ekscentričnosti, ne ume zaobići prirodni tok stvari ni požuriti elementarni period vremena potreban da smrtnik svlada određena znanja i veštine; ali oko se nije slagalo s tom pretpostavkom.
Čak bi i pomnom posmatraču bilo teško toj ženi dati više godina od vrlo ranog devojaštva. Činila se sablažnjujuće neosetna na društvo visokog ranga u kojem se obrela, što se moglo pripisati i njenom neiskustvu koliko i urođenoj samosvesti – ili mnogo dubljem poznavanju problematike nego bi logika nalagala. Taj ju je manir krasio na posebno upečatljiv način; jer je gola lepota u najvećem broju slučajeva nedovoljna da ostavi kompletan utisak. Možda bi bila manje lepa da nije bilo sasvim očigledno kako će sagovornika gledati u oči kad mu se obraća i da ne smatra kako je mesto za tim stolom gest neke velike udeljene milosti.
Sigurnost u svoje misli, reči i dela je nešto čemu će Red naučiti svakog s dovoljno pameti u glavi; ali postoji i urođena sigurnost; ono s čim se čovek rodi i što oseća u srži svojih sopstvenih kostiju. Nekako je bilo sasvim očigledno o čemu se radi kod Beate Nemeth.
Kosa joj je bila neobična, kao posvetlela od sunca do boje starog zlata po dubokim i tajnim riznicama; onako kako posvetli kosa beloputim ljudima kada se izlože suncu kojeg nema naročito mnogo u zemljama njihovog roda. Tom je dojmu doprinosila činjenica da je način na koji ju je uplela otkrivao nekoliko nijansi tamnije vlasi ispod. Bila je to vanredno lepa kosa; gusta, preko polovine leđa duga, uvijena i kovrčava, i bilo je jako teško odvratiti oči s nje.
Druga stvar za koju bi se čovek zakačio, svakako su bile devojčine oči; ne plave – kako bi bilo razložno očekivati – već čudne, zelene poput mlade trave ili nedozrele jabuke. Vrlo je malo zelenookih ljudi hodalo Commonwealthom ikada, bar kako su legende govorile; i bilo je potpuno nemoguće odrediti odakle ta žena dolazi. Mada su joj kosti bile nežne a prsti dugi kao kod volšebnice, imala je sočna usta s ovalnom udolinom na donjoj usni, poput prezrelog ploda; i svi prisutni muškarci ljudskog roda odmah su je zamislili s puno manje odeće na sebi.
Sestre u Redu bile su potpuno aseksualne, mada su znalci govorili da se to ne slaže najbolje sa njihovim Učenjem i Dogmom; i od svega je najneverovatnija bila činjenica da je ta mlada žena imala bilo kakve veze sa njima.
Poštovana Meliana je zaista radila čudne izbore.
Niko nije prestajao da gleda dok se žena smeštala na svoje mesto za stolom. Momak koji ju je pratio, i koji je ostao stajati za njenom stolicom, bio je još mlađi, verovatno tek navršivši dvadesetu godinu; zlatnoriđ i mačjih očiju u kojima su plivale zelene mrljice poput lokvanja. Jagodice su mu bile dečački pegave, a stajao je ohol poput mladog grabežljivca iz šume; u raskoraku, prekrstivši ruke. Nosio je uniformu Straže Reda, drevne garde koja je štitila sestrinske samostane od pamtiveka i u koju su, po običaju, odlazili mlađi plemićki sinovi.
Bez da je i reč progovorio ili se na ma koji način odao, bilo je više nego izvesno da ga za mladu ženu u čijoj se pratnji nalazi vežu mnogo dublja osećanja nego su to nalagali njegova odora i mač za pasom.
Pre nego se obratila ijednom čoveku u prostoriji, pa čak i svojoj domaćici, sestri Isoldi, u čijem se samostanu obrela, žena je uputila pozdrav na drugu stranu.
-Neka bi zvezde sjale nad svim putevima Prvog Naroda, u ovom i Svetu Iza.
Bio je to tradicionalni pozdrav Starijem Narodu, mada se ređe izgovarao kako treba i onako kako je to ona učinila, naklonivši zlatokosu glavu. Obzirom da joj je njena veza s Redom obezbeđivala pravo da se retko kome klanja uopšte, bilo je potpuno očigledno da to radi od svoje lične volje.
Pet glava uzvratiše njen plemenit gest, blago se naklonivši u odgovor. Ali ostaše ćutati, kao i do tog trena; mada se činilo da devojka to ne smatra ničim čudnim.
Onda je najzad zaokružila pogledom duž stola, nasmešena.
-Zahvaljujem na vašem gostoprimstvu, sestro Isolda.
-Jesu li putevi dobri, gospođice Nemeth?
-Putevi su kao i uvek u Severnim Grofovijama.
Osmeh se proširio; bolno je učinivši još mlađom, i zarazno zgodnom.
-Srećom, navikla sam.
-Dolazite li iz Severnih Grofovija, gospođice?
Glas čoveka u tamnoj odeći je bio neutralan.
-Zaista, gospodine savetniče. U Severnim Grofovijama se nalazi samostan Reda u kojem sam odrasla i imala sreću da učim od Poštovane Meliane. Uzgred, ona se izvinjava. Odavno je prošlo vreme otkad joj je bilo bezbedno da putuje; mada je to više odluka vrlih sestara kojima je na srcu njeno dobro, nego njena lična.
Sestra Isolda se nasmeši.
-Poštovana je uvek bila mladog duha.
-Kao što kažete, sestro.
Pogledala je mladog plemića za stolom.
-Biće joj više nego drago da čuje da sam srela tebe, Phillipe. Puno te je pozdravila.
Mladić joj odgovori sa prisnošću koje pruža samo krvno srodstvo ili jako dugo poznanstvo.
-Nećeš me ubediti da su to reči Poštovane, Beata Nemeth.
-U stvari je rekla da se nada da će te videti barem još jednom pre nego se zauvek odmori od ovoga sveta.
-Dužnosti sina jedinca nemaju kraja bez obzira na koju stranu okrećemo srce.
-Ne bih znala. Kad smo se zadnji put sreli, još uvek nisi bio lord.
Mladić zausti, ali ona odvrati oči s njegovog lica.
-Oprostite na ovoj maloj indiskreciji. Phillip i ja smo veoma stari prijatelji. Oboje smo učili kod Poštovane. Ali neću više iskušavati vaše strpljenje. Znam da ste došli zbog jedne stvari, i nameravam odgovoriti na sva pitanja koja vas zanimaju.
Savetnik Ferguson reče:
-Nažalost, samo nekoliko prisutnih zna detalje.
-Onda ću početi od početka, zar ne.
Čovek joj uputi snishodljiv osmeh.
-Ako biste bili tako ljubazni, gospođice.
Mlada žena ne pokaza da li je uhvatila pravi ton tih reči. Kad je nastavila da govori, bilo je to uvlas na isti učtivi način kao i do tada.
-Pretpostavljam da svi znate da je pre neka dva meseca otkriveno verovatno najstarije nalazište Čoveka u Commnonwealthu. Otkriće je bilo neočekivano i mnoge je zateklo. Kako su nas trenutno dostupni izvori učili; zaostaci iz Starijeg Doba već su pre više vekova nestali sa lica zemlje. Najveći deo istorije uništen je tokom Velikog Rata i kataklizme koja je nakon njega usledila; ostavljajući danas Dvama Narodima tek oskudni deo teritorije u kojoj su nekada obitavali. Svi preživeli artefakti, pisani i materijalni, kao i usmeno znanje, a koji se tiču Čoveka; skoro su u apsolutnom broju u posedu Reda Dnevnog Svetla.
Sestre ne tvrde, niti bi to bilo moguće; da se u njihovoj Dvorani Predanja nalazi svo nasleđe vrste; ali ono čime raspolažu – a što su im Zakoni predali na brigu i čuvanje pre toliko vekova – u isto je vreme verovatno i najrelevantnije od svega što je uopšte preostalo. Kako god, znanje kojim Red raspolaže, učino je skorašnje otkriće velikim iznenađenjem; obzirom da više nije bilo skoro nikakve nade da bi Čovek mogao doći do još kakvih odgovora. Činjenica da je do tog otkrića došlo baš u Severnim Grofovijama, na određen je način logična; i u isto vreme postavlja Red, i Čoveka; u delikatnu situaciju.
Razum se ne može čuditi mestu nalazišta, obzirom da su Severne Grofovije najstariji deo Commonwealtha; okosnica Preživelih Zemalja od pre Velikog Rata. To je najstarija teritorija koju je Čovek u ovom svetu ikada nastanjivao. Razlog usled kojeg je taj deo istorije do današnjeg dana ostao tajan, leži u prostom odgovoru da su Severne Grofovije, u isto vreme, i najnepristupačniji i danas od strane Ljudi najslabije naseljen kraj među svim Preživelim Zemljama. Zadnjih vekova, Čovek, kao vrsta, obitava tek po njihovim obodima; i da nije bilo pukog slučaja, ili sudbinskog obrta, do otkrića verovatno nikad ne bi ni došlo.
-Šta vi pretpostavljate od ta dva, gospođice Nemeth?
Savetnik Ferguson je oslonio laktove u svojim finim rukavima opervaženim vezom o stol, i posmatrao je iznad prizme svojih spojenih prstiju.
-Govoreći o slučaju i sudbini.
-Ne verujem u slučaj, gospodine savetniče.
-Kako su meni ispričali; ruševine je otkrio zalutali farmer. Je li to bila sudbina?
-Ne znam ništa što nije sudbina, pa makar i kad se ukaže u odbegloj ovci. Samo bogovi znaju šta i zašto. Ako dozvoljavate?
Sestra Isolda se nasmeši sama sebi.
Beatu Nemeth je poslednji put srela još kao vrlo mladu devojku; prilikom jednog svog hodočašća u Severne Grofovije – jer, sestre Dnevnog Svetla taj deo Commonwealtha smatraju plemenitom zemljom, kolevkom Čoveka čiju istoriju i Zakone čuvaju; i barem jednom u životu obavezno odu da prođu njegovim gajevima i napoje srce na istom onom drevnom delu neba kojeg su im hiljadama godina posmatrali očevi – mada je, naravno, o njoj, kao neobičnoj i najvažnijoj učenici Poštovane; slušala u Redu.
Ali usprkos godina koje su odonda prošle, njeno se sećanje ispostavilo življe nego je očekivala. Bila je to upravo ista ona nekadašnja bistra, hitrog jezika, bez straha, u sebe sigurna devojka. Zapravo, bila je to verovatno još i više.
Čovek je mogao reći šta god želi o Poštovanoj Meliani; ali nikad joj i nikako ne bi mogao osporiti mudrost da za svoje učenike i poverenike bira čudne i jedinstvene ljude.
Savetnik Ferguson joj se nije dopadao, a nije ni bio osoba koja bi se mogla bilo kome naročito svideti. Bilo je neizbežno da večeras prisustvuje sastanku, obzirom da je na tako visokom položaju u kući svojih lordova, plemenitih St.Claire-a. Jedan sin jedinac lorda kao što je Phillip St.Claire nikad se ne bi pojavljivao zvanično bez svog savetnika i pratnje.
Mada je za stolom sedelo još nekoliko pripadnika velikaških kuća, svi su ostavili kao nešto podrazumevajuće da u njihovo ime govori mladi čovek; bez obzira čak i na svoju mladu dob. St.Clair-i su drevna loza, već barem vek i po najmoćnija u Commonwealthu kad se ticalo Ljudi, i u većini joj je slučajeva prepušteno starešinstvo. Samo prosta činjenica da je tron Commonwealtha još od Velikog Rata prazan, obzirom da je poslednji kralj ljudske krvi poginuo predvodeći isti; i da drevni zakoni ljudske vrste ne priznaju naslednike nižeg roda od kraljevske kuće, jeste razlog što St.Claire-i nikad nisu poneli krunu.
Mada zlatno žezlo nije jedini garant apsolutne vlasti.
Sestra Isolda se prenula iz svojih odlutalih misli. Shvatila je da mlada žena govori.
-Nalazište o kome govorim obuhvata drevne ruševine na veoma zabačenom mestu u planinama. To je najviše koliko vam u ovom trenutku, i ovako rano, mogu reći. Još uvek nismo u mogućnosti da znamo da li su, i u kojoj meri, podzemne riznice ostale pošteđene tokom svih ovih neizbrojivih godina. Istini za volju; dosad nam je malo toga u znanju.
-Da li ste vi bili tamo, gospođice Nemeth?
-Ne baš, sestro Isolda. Već znate da puteva u Severnim Grofovijama ima vrlo malo, i da su svi nepredvidljivi. Ruševine se nalaze veoma daleko preko svih današnjih granica Čovekovog domena u tim krajevima, čak i ako uzmete u obzir da je i sam samostan sestrinstva izuzetno daleko, takoreći na obodu planina. Međutim, svakako je da sam pokušala.
-To mora da je bio dug i težak put za vas.
Devojka se nasmeši.
-Verujte, slabo da sam primetila.
Sestra Isolda ju je blagonaklono gledala. Kompletno bi se delovanje sestrinstva moglo svesti na lament o prošlim danima; a čak su i u njenom samostanu, tako daleko od Severnih Grofovija, čuli za veliku ljubav tog deteta-učenice Poštovane Meliane spram drevne istorije.
-Taj je veseli farmer daleko zabasao za svojom ovcom, kako se čini, Beata.
Phillip St.Claire; koji je od početka susreta bio učtiv, ali i hladan i distanciran; i jedva da je progovorio drugu reč osim pozdrava i one primedbe svom savetniku – premda sestra Isolda nije mogla čista srca reći da li taj manir izražava njegova osećanja spram Reda, ili možda spram njihovih ćutljivih gostiju, lordova Starijeg Naroda; a moglo je biti bilo šta od toga, ili čak oboje – s dolaskom Beate Nemeth primetno se opustio.
Ona je te večeri prvi put čula da je Phillip St.Claire uopšte ikada bio učenik Poštovane Meliane, mada je znala da su ga školovale sestre iz Reda. To je bilo neobično, i moglo je govoriti jedino o ličnim motivima Poštovane, obzirom da je ona za svoje učenike birala decu po nekom svom, misterioznom ključu koji je većini ostalih sestara Dnevnog Svetla bio nedokučiv. Koji bi motiv za tako šta imala u vezi Phillipa St.Claire-a, koji je rođen da bude lord i nezvanični vladar Ljudi u celom Commonwealthu; bilo joj je još manje jasno. Ali da je uopšte imala sumnji po pitanju verodostojnosti te priče, one bi se raspršile pri prvom pogledu na način na koji su se Phillip St.Claire i Beata Nemeth odnosili jedno prema drugom. Oslovljavali su se ličnim imenima, uz veliku dozu prisnosti koja je mogla ukazivati jedino na poznavanje iz detinjstva. Ljudi koji jedni druge sretnu u zrelom dobu skoro nikad ne dostižu takvu vrstu povezanosti. Osim toga, ona najočiglednija stvar bila je od sasvim drugog roda i korena.
Čovek bi trebao biti sasvim budalast ili slep, pa da ne vidi da osećanja Phillipa St.Claire-a u principu imaju malo veze sa sećanjima iz detinjstva. Njegova je naklonost bila jasna kao da je nosi ispisanu na čelu, a nije se ni trudio da je prikrije.
Sestra Isolda se zabavi nekim sasvim drugačijim mislima od onih kakve je imala na početku sastanka.
-Farmeri koji gaje stoku u Severnim Grofovijama imaju veoma daleke ispaše, zar ne, Phillipe.
-Ne oni za koje sam ja čuo.
-U redu. Onda ćemo reći da je ovca bila vođena proviđenjem, ili imala svoje lične razloge.
On joj se nasmeši lepim belim zubima mladog muškarca na vrhuncu svoje snage. Još nekoliko usana za stolom odgovori smeškom, čak i sa one neme strane.
-Reči prave sledbenice Reda.
-Ne znam šta tebe ometa da mi daš za pravo. Vrlo ti je dobro poznato kako sestrinstvo posmatra stvari.
-Ima već izvestan broj godina kako sam napustio samostan; a ni ti nisi položila Zavet baš kao ni ja.
-Nisam sasvim sigurna da razumem šta pokušavaš da kažeš, Pipe. Da li želiš da sretneš čoveka koji je otkrio ruševine?
Onda je dodala:
-Ili ovcu?
Ovo su ispratili mnogo očigledniji osmesi.
-Sasvim sam voljna da potrošim deo svog vremena na pitanje ovce s predumišljajem, ali, molim te, ne sada.
Sestri Isoldi se učini da joj se glas za nijansu ohladio.
-Kako god da je došlo do otkrića, niko ne može poreći njegovo postojanje.
-Nemoj to toliko primati srcu, draga.
To je rečeno sa sasvim jasnim ruganjem; i sestra Isolda vide kako se riđokos mlad Stražar za Beatinim leđima mršti.
-Naprosto sam iznosio svoje čuđenje po pitanju iznenadnog otkrića toliko drevne istorije na mestu kojem se hiljadama godina nije moglo prići.
-Ako putevi u planinama već vekovima nisu očigledni; ne znači da ih tamo nema.
-Naravno da ne znači.
-Preživele Zemlje su kolevka Čoveka u Commonwealthu. Više niko ne može ni da sanja moćne gradove koji su nekada tamo postojali. Govorimo o prebogatoj prošlosti, Pipe.
-Ono o čemu govorimo, Bea, zapravo se tiče prostog razloga usled kojeg Čovekova noga već vekovima nije kročila na Preživele Zemlje dalje od njenih oboda.
U prostoriji iznenada postade toliko tiho da se moglo čuti kako viseći kristalni ukrasi po lampama duž zidova vibriraju na vazduhu.
-Govoriš o Zakonima, Phillipe.
-Upravo tako. Ne čudi me mesto na kojem su ruševine otkrivene; i nije mi jasno da li si samo naivna ili možda licemerna ako tvrdiš da je Red iznenađen. Ako igde u Commonwealthu još uvek leže rasuti i iz svakog znanja Čoveka izašli delovi naše prošlosti i slavne istorije; onda je to u Preživelim Zemljama; a sestre to znaju najbolje. Ono što me zbunjuje, jeste do kakvog je obrata došlo da pre dva meseca nešto od toga izađe na svetlo dana.
Zadnju je reč izrekao kao da je mislio na veliko slovo.
-Ja sam mislio da nas je Poštovana učila kako je Čoveku zabranjeno da ikada ponovo stavi nogu tako daleko na sever.
-Možda nas nije učila iste stvari, Pipe.
-Zar zaista?
-Jer ono što je naučila mene; jeste da Svetovi poznaju i čuda i pokore; i da sudbina često ima neočekivane načine. Vetar koji pokatkad odnese list u zabran nema nikakve ograde i granice.
-Ali ovde ne govorimo o jeseni već o zimi, Bea draga. O ledu toliko drevnom da je kao u željezo zakovao sve zabrane Svetova. I ti me pokušavaš uveriti da je do ovce?
-Ne pokušavam te uveriti ni u šta. Dođi i vidi sam.
-To svakako neću zaboraviti da učinim, mila.
Mlada žena kao da se na trenutak kolebala između ljutnje i smeha. Onda joj oči omekšaju.
-Poštovanoj će biti drago. Da li bih sad mogla preći na stvar, molim te?
-Neću više ni pomenuti ovcu, obećavam.
-Priznajem da je do otkrića došlo na neobičan način, što bi te u ovom trenutku trebalo zadovoljiti. Bojim se da imamo preče stvari da rešimo; mada su one, pošteno govoreći, u određenoj vezi sa tvojom dilemom. U pravu si, kao i svako drugi ko zna da nalazište postavlja pomalo neugodan problem teritorije i ovlašćenja.
Pogledala je čoveka u crnom.
-Ja nisam čovek od zakona i nisam vična ovakvoj vrsti govora. Da li sam se loše izrazila, gospodine savetniče?
Čovek joj reče:
-Pretpostavljam da niko nije ostao u nedoumici.
Ona klimne.
-Red je Zakone oduvek visoko poštovao, i ne želi da učini bilo šta što bi ih moglo dovesti u pitanje. Svesni smo problema do kojih bi moglo doći. Nažalost, otkriće ruševina je previše važno da bismo spram njega mogli ostati neuznemireni.
Oćutala je tren ili dva.
-Iskreno se nadam da će me lordovi razumeti, i oprostiti, što na tome moram da insistiram.
Prvi put posle onog pozdrava, otvoreno se okrenula strani stola za kojom nisu sedeli Ljudi. Sestri Isoldi posta jasno da je to ujedno i prvo otvoreno pitanje koje je iko uputio Starijem Narodu još od početka sastanka.
U tome nije bilo mnogo čudnog, jer Prvi Narod ne govori olako i u vetar, barem ne s Ljudima; i neće reći ništa ukoliko to nije neophodno. U celoj ovoj priči, jedina stvar za čuđenje mogla bi se naći u samom prisustvu Prvih jednom sastanku koji se tiče izričito ljudskog interesovanja i delanja. Ali situacija je bila složenija nego se na prvi pogled činilo. Ruševine koje su otkrivene – mada nesumnjivo nasleđe Čoveka – nalazile su se na granici onog dela Preživelih Zemalja koji je isključivo naseljavao Stariji Narod.
Zadnjih stotina godina, nijedan Čovek nije stavio nogu tako daleko.
Sada je tišina u prostoriji bila apsolutna i sve su oči od roda sestre Isolde gledale na onu stranu stola s koje su sedeli Prvi. Bilo ih je petorica, sve muškarci; iako Stariji Narod nije pravio razlike u polu, i podjednako je poštovao svu svoju gospodu, bez obzira na rod koji su im bogovi udelili.
Mada nikoga od njih nije ranije uživo srela, barem za jednog je znala po čuvenju; a pretpostavljala je da su i svi ostali visokog porekla u svom narodu. Bilo je vrlo malo verovatno da bi Prvi poslali na sastanak s Ljudima nekog nižerodnog. Dva ili tri lica činila su joj se iznenađujuće mlada, što je – opet – moglo značiti samo toliko da su mlađi od ostalih – godine koje Prvi broje van poimanja su Čoveka, i bilo je sasvim moguće da je svih pet lordova te večeri živelo od početka Razdoblja, ili čak i pre njega. Još od trenutka kad su se pojavili u samostanu, sestra Isolda je shvatila da ih je teško gledati.
Vrlo se retko sretala s Prvima, i nije u tome imala iskustva kojim bi se dalo pohvaliti. Možda je Beata Nemeth posedovala više od toga, obzirom da je živela u Severnim Grofovijama a za Poštovanu se znalo da je tokom svog dugog života srela mnoge od Starog Naroda, verovatno više njih nego ijedan Čovek danas u Commonwealthu.
Upitala se da li je to iskustvo bilo preimućstvo, da li je i Poštovanoj teško svaki put kad ih sretne.
Jer, to se nikako drugačije nije moglo nazvati, ne ako je čovek hteo da bude pošten prema sebi i bogovima.
Predanja su govorila da je Ljudima nekada bilo lakše da sreću Prve; da je Čovek prihvatao jaz koji ih je delio bolje i trpeljivije. U ta su vremena bogovi bile bliže Ljudima i njihov im je naum bio razumljiviji. Ali samo postojanje Velikog Rata nagoveštavao je da, ako je u predanjima bio istine, onda se ta istina ticala pradavne istorije; nečega danas previše daleko da bi ga Čovek mogao razumeti poslednjih hiljada i hiljada godina svog postojanja. Ako su zadnji, skoriji vekovi Ljude poučili zlu zavisti, onda su ga isto tako poučili i zazoru i strahu. Zakoni su iznašli da je jedini način koji će sprečiti novu kataklizmu, bio strah; i zato se Čovek već vekovima sklanja od lica Prvih, a ni oni nisu skloni Čoveku. Najtajnije Dogme Reda učile su sestru Isoldu da Zakon nije doneo nijedan od Dva Naroda, već da su ga na Svetove stavili bogovi sami nakon kataklizme.
Ako su bogovi u svojoj mudrosti uzeli strah kao način i sankciju; ko je bila ona da to dovodi u pitanje?
Strah je držao Dva Naroda na distanci dovoljno velikoj da bi delili suživot na ovome Svetu; a njihov je suživot bio jedini garant opstanka.
Oni pripadnici njene vrste koji su se dičili najtrezvenijim mozgovima, govorili su da to ionako nije bilo naročito važno. Od postanka univerzuma poznato je da je Ovaj Svet namenjen Čoveku, i da je Prvima samo kolevka, i polazište. Stariji Narod već hiljadama godina odlazi na Zapad, u Svet koji su bogovi uredili po njihovoj sudbini i obliku, i svakim ga prolećem na ovim obalama sve manje preostaje. Doći će tren, kako se mislilo, kada ih neće preostati nijedan; i tajne, od Čoveka skrivene zemlje na Severu zauvek će opusteti.
Sestra Isolda sebe nije ubrajala među najtrezvenije, i pri toj ju je pomisli uvek hvatala tuga.
Sve što je bilo lepo i plemenito na Ovom Svetu, po svojoj su nepojmljivoj visokorodnosti doneli Prvi.
Mada su vrste imale istog Oca, i među sobom bile srodne baš koliko i braća od jednog roditelja; tako je isto Prvorodstvo nagrađeno milošću koje samo starijem sleduje; i u kojem mlađi mora zanavek ostati nedostojniji, i puki sledbenik. Ništa što Čovek danas poznaje kao svoj izraz i delovanje – ništa što je kao takvo poznavao ikada – nije bilo a da nije naučeno od Prvih. Muzika i slovo; ognjište i zakon; Čovek se samo naučio mudrosti starijeg brata. I kao što učenik veoma retko nadraste svog učitelja; tako ni Ljudi nikad nisu stekli mudrosti mnogo veće od pukog majstorstva podražavanja. Sestra Isolda se pitala šta će za Čoveka značiti prva zora koja osvane na Ovome Svetu bez prisustva Starijeg Naroda. Šta će doneti naredne stotine godina bez nemušte svesti s kojom Čovek raste i umire od svog početka o postojanju plemenitosti i visokorođa kao jedine njemu ikada znane a direktne veze s bogovima.
Ako izgubi tu vezu, i onda je, po svojoj lakoumoj prirodi, ubrzo zaboravi; u šta će se izroditi?
Sve je bio nauk bogova; baš kako je Beata Nemeth rekla; ali sestra Isolda se znala upitati zašto su bogovi mislili da Čoveku trebaju uskratiti jedinu svest o Sebi da bi opstao.
Dogme Reda su to zvale Slobodna Volja. Stariji Narod je nema; on nikada ne gubi svest o postojanju božanstva; i nikada mu to nije, i neće biti u moći. Posmatrajući ih te večeri u svom samostanu, sestra Isolda se pitala zašto se ta mogućnost izbora nazivala Darom.
Uvek kad bi pomislila na Prve, zabolela bi je duša koja nije imala mogućnost da poseduje svest bez odabira.
Oni su znali, mislila je. Gledajući ih, mislila je kako čak i u tom trenutku, evo upravo sada; oni poznaju svoju vezu s bogovima. Za nju, kao Čoveka, to je bilo više Učenje nego bilo šta drugo. Nešto što je u svom životu odlučila poštovati. I možda zbog svog izbora, usled svoje Slobodne Volje; jednom zadobije nezamislive nagrade i milost; opet bi sva to dala za samo jedan trenutak apsolutne svesti.
Trepnula je, uzalud: još uvek je bilo teško gledati u njih. Čak i sedeći, videlo se da su mnogo višlji nedo ijedan Čovek u prostoriji; a crte su im bile upravo bolno lepe. Ni dašak vremena nije provejavao onim uskim, plemenitim licima kakvim se Čovek nije mogao dičiti ni tokom najlepših svojih godina na vrhu snage. Svoj petorici duga je, niz leđa pala kosa sijala kao prekovano mlado zlato; i bili su svi modrooki, kao da neprestano gledaju more.
Najlepši među njima, i koliko je njenom ljudskom oku uopšte bilo moguće da pojmi, najmlađi; imao je platinastu kosu i oči više srebrne nego plave. Sestra Isolda bi dala sopstvenu desnu ruku u vatru da nije bilo boga u celom panteonu kojeg bi čovečije oko ocenilo kao lepše. Njegova odeća; mada bojom vrlo jednostavna; zelena i mrka; kao kod mladog lovca; bez ijednog je pogrešnog boda u vezu pratila duge mišiće njegovih ruku i labuđeg vrata. Koža mu je bila zasenjujuće bela; i usprkos odeći - a koliko je uspela da vidi -potpunom izostanku bilo kakvog nakita; upravo je sav sijao srebrom.
Nije obraćao nikakvu pažnju na nju. Kao i ostali, u tom je trenutku gledao u Beatu, i, posmatrajući ga u svom upravo opčinjenom divljenju, sestra Isolda uhvati trenutak u kom je i Beatin pogled pao na njega. Za trenutak se činilo kao da okleva, a onda se ne mnogo sigurno nasmešila; i činilo se da je taj osmeh više bio nesvesna reakcija nego bilo šta drugo. Ispitujuć osmeh koji ne očekuje ništa milo zauzvrat, ali koji je svejedno van njene moći suzdržavanja.
I najednom, sestra Isolda je pouzdano znala, kao da su je bogovi tog momenta obdarili moći prekognicije, kako će taj osmeh biti uzvraćen; tako da je mladićeva reakcija uopšte ne začudi.
Pogled mu osta postojan i netremičan, i on se i sam nasmeši.
Devojka trepne, i kao da joj je bilo ogromno teško da odvrati pogled. Rekla je:
-Znam da se ruševine ne nalaze na vašoj teritoriji, lordovi, ali svejedno vas molim za oproštenje zbog mog odlaska tamo bez vašeg znanja i dozvole. Neka bi me moja nesretna žeđ uzmogla opravdati. Nisam želela nikog iz Reda dovesti pod vaš gnev; i pristala sam na pratnju svog prijatelja, Angusa iz plemenite kuće McAleistera, samo zato što je insistirao da me prati. On je vrlo mlad, tek je položio zavet u Straži, i veoma mi je odan. Na svom putu nismo sreli nijednog od Starijeg Naroda, i nadam se da nikoga nismo omeli; mada ne sumnjam da bismo znali da je bilo drugačije.
Njen osmeh posta šeretski, i oči, ako je to upošte bilo moguće, još zelenije. Na tren je delovala kao vražićak iz šume.
Prvi put od početka sastanka, jedan od lordova progovori.
-Teško da bismo imali šta reći nekome ko i sam zna istinu.
Muškarac je imao skoro belu kosu; i bio odeven u sivo opervaženo srebrom. Nijedan drugi od petorice ne izusti ni reči.
-Poznato nam je nalazište u planinama, i znamo za vašu posetu tamo pre dva meseca. Poštovana je oduvek bila prijatelj Starijeg Naroda, i obavešteni smo o svim njenim štićenicima; pa tako i o vama, gospođice Nemeth.
Mladoj ženi jagodice porumene.
-Bila bih sretna da samo upola zaslužim taj naziv.
-Koliko Prvi o tome znaju, Poštovana vrlo retko uzima učenike, i oni su svi zaslužni svoje službe.
-Mnogo vam hvala na lepim rečima, i znam da će ih Poštovana takođe primiti sa zahvalnošću. Od prvog dana od kad me je uzela pod svoju zaštitu, nikad ništa nije pominjala s više poštovanja nego je to Stariji Narod, osim bogova na Zapadu.
Zadnju je reč propratila naklonom, i sva petorica, kao povučeni nevidljivom naredbom; učiniše uvlas isto.
-Zato se nadam da ne grešim u svojoj nadi da ću zadobiti vaše poverenje i odobrenje.
-Prvi retko odlaze van svojih granica danas u Preživelim Zemljama; osim putevima ka moru i Lukama. Plašimo se da je nasleđe koje ste o svom rodu otkrili odavno izašlo iz naših sećanja.
-Ako je ono izbledelo iz sećanja Prvih, nije naročito čudo što ga nema ni u našem. Znam da poslovi Ljudi nikad nisu bili od velikog zanimanja za Stariji Narod koji svoje vreme drugačije računa i posmatra. Ali oni su od ogromnog značaja nama. Čovek pamti mnogo kraće, i ne pamti uopšte ako to nije moguće potkrepiti dokazima preživelim iz Starijih Vremena.
Oćutala je tren.
-Naše nam je nasleđe podjednako važno kao i Starijem Narodu njegovo, lordovi.
-To je samo jedna od stvari koje nas vežu, a među kojima je Naš Otac prva i najvažnija. Možda je ljudsko sećanje slabo, gospođice Nemeth, ali Prvi su uvek i u svakom trenu svesni ko su njihova mlađa braća.
Sestra Isolda, već odavno izgubljena u milozvučju tog glasa; odjednom se uplaši da će zasuziti. Bila je to toliko plemenita izjava od jednog lorda Starijeg Naroda da ju je priroda njenog ganuća dovela do suza.
Mlađa braća o kojoj je muškarac upravo govorio; povela su Veliki Rat ne bi li uzurpirala milost bogova koja je bila u izričitom posedu Prvih, samo njima obećana. Taj je rat doveo do toga da bogovi pošalju kaznu na Ovaj Svet, i strašnu kataklizmu koja ga je skoro uništila, i sa njim mesto postanja Starijeg Naroda; najmilijeg i prvorođenog bogovima. Ovaj je Svet bio kolevka Ljudi, ali i Prvih; njihovo izvorište i njihov prvi dom.
Koji bi stariji brat bio toliko velikodušan?
Beata Nemeth joj je bila draga od prvog dana kad ju je srela, ali ovo što je upravo tada učinila; zauvek ju je napravilo miljenicom u srcu sestre Isolde.
Ona je rekla:
-Ta su se mlađa braća pokazala slabije pameti i srca nego je Otac ikada očekivao, davši im svu milost sopstvenog rasuđivanja. Ali čak i oni među nama koji razumeju grehove svojih predaka, nisu pošteđeni žalosti za Starijim Dobom, nevinijim vremenom. Nekada se Čovek nije stideo pred Prvima. Ja vas molim da ne okrenete glavu od nas sada.
Još se jednom nasmešila.
-Naše je sećanje sve vredno što imamo.
-Čovek je daleko otišao od pećine i dola, gospođice Nemeth, i, nadam se, od svojih nekadašnjih strahova. Pokore koje nam bogovi šalju, bez obzira koliko nam se namah činile okrutne; samo su prekori roditelja punih ljubavi svojoj dragoj deci. Slobodna Volja ne isključuje razum.
-Ne, ali često se tako činilo.
Muškarcu zaigra jedna srebrnobela obrva.
-Ne usuđujem se davati svoje mišljenje o Daru koji nije udeljen nama, već vašoj vrsti, gospođice.
-Bilo bi mudro za mnoge od moje vrste da nas i oni poštede svog mišljenja. Ali, to je sudbina s kojom Čovek mora živeti, lordovi, i ni najmanje se ne tiče vas. Recite mi, molim vas, koji su vaši uslovi. Put od Severnih Grofovija nije bio sasvim lak čak ni za Prve. Sigurna sam da se sestra Isolda, naš dragi domaćin, od sveg srca želi pobrinuti za vašu udobnost i odmor.
Sestra Isolda oseti potrebu da kaže:
-Već sam se izvinila lordovima zbog skromnosti svog samostana. Teško da bi im bila u stanju ponuditi okrepljenje kakvo je mogueć dobiti samo pod zlatnim strehama njihovih čarobnih šuma. Ali, uradićemo sve što možemo.
-Sestro Isolda, to je više nego dovoljno.
Opet je pogledao mladu ženu. Ali ono što je sestra Isolda videla, bilo je da samo jedne oči nisu tokom njenih reči gledale u nju. Mladi muškarac srebrne kose i očiju, odeven u zeleno i mrko; nije skidao svog pogleda sa Beate.
Srce joj je zadrhtalo.
-Vrlo je malo nedoumica među Prvima postojalo oko prirode ovog susreta. Mi poznajemo Red Dnevnog Svetla. Usuđujemo se reći da ga poznajemo od njegovih samih početaka. Bilo je mnogo Mudrih među sestrama, od kojih je Poštovana od mnogih godina prijatelj Starijeg Naroda; i Prvi imaju poverenja u svakog kog ona zove svojim. Kako bi poštovali nasleđe sopstvenog roda, ako ga ne priznajemo vašem? Mi znamo da ćete poštovati granice koje su bogovi, u svojoj mudrosti, postavili; i znamo da nećete imati skrivenih nauma od onih koje nam iznesete. Štaviše, kao zalog svoje dobre volje, Prvi su spremni dati sopstveni doprinos.
Obazreo se preko svog ramena.
-Mladi lord kojeg vam predstavljam, jeste iz jedne od najstarijih i najplemenitijih naših Kuća. Njegova se krv dobro pokazala u njemu. Bio je lični štitonoša našem Lordu, što je milost koja je ukazana njegovoj Kući izričito; i u velikoj je milosti kod njega. Severne su Grofovije, baš kao što se rekli, nepristupačni i najdivljiji deo Preživelih Zemalja i onoga što Ljudi zovu Commonwealth. Nadam se da će vam biti u pomoći tokom vašeg boravka. Mi ne obitavamo često van granica sopstvenih zemalja, ali u Preživelim Zemljama se krećemo češće nego Čovek; i lord Kalen je najbolji vodič kojeg vam mogu ponuditi.
Za par trenutaka, sestra Isolda je sa užasom verovala da će Beata Nemeth odbiti pomoć koja joj je ponuđena. Lord Kalen je imao srebrnu kosu i oči, i bio odeven u zeleno i mrko; i Beatine oči su neprestane bežale u njegovom pravcu, ma koliko se trudila da to spreči. To je izgledalo kao da nikako ne može otrgnuti oči od njega jednom kad ga je postala svesna, i sestra Isolda je bila voljnija potražiti u tome razloge za oklevanje mlade žene; nego bi u njenoj svesti da se u stvari radi o kontroli, ne o pomoći.
Beata Nemeth je možda bila učenica Poštovane, i, samim tim, pametna; ali određene se stvari nisu ticale Čovekove pameti uopšte. Ako je Beati Nemeth i bilo jasno šta, u stvari, znače u ceremoniju uvijene reči belokosog lorda iz Starijeg Naroda, to je naprosto moralo biti od mnogo manjeg značaja nego je činjenica da nije mogla otrgnuti pogleda od mladog lovca u zelenom. Njen se otpor nije ticao ljudskog ponosa, već njenog sasvim ličnog, straha Čoveka.
Ona se plašila Pogleda.
Taj tren prođe. Mlada žena reče:
-Neka bude tako, onda.
Sestra Isolda je doživela već mnoga proleća na Ovom Svetu, ali te su reči, prve u njenom životu ikada, zvučale kao sudbina.
моје...
