Душа ми се цепа, бол раздире груди, а сузе у потоцима лију од када сам видео да са оне теме о грешкама психологије
олако беху обрисани Хирини, Сорадзеини и моји коментари. Јасно ми је у потпуности да све оно што ми осећамо,
мислимо, нагађамо, затим сажваћемо, у реченице претворимо и онда на форуму напишемо, да ми нисмо више власници
тих осећаја, мисли и нагађања. Јер кад једном објавимо то мало, сићушно дело нашег малог и сићушног ума, ми
више ништа немамо с њим. Чак није више ни сигурно да то што смо написали има смисао који ми мислимо да има.
Јер осим тог смисла за који смо ми уверени као аутори да га те реченице имају, кад тај текст изађе на форуму,
он бива прихваћен на толико различитих начина колико га је и различитих форумаша и модератора прочитало.
Да је бити Амер географско стање, а бити Србин стање ума, за мене има једно значење, за Хиру друго, за Сорадзе
треће, а за Гогили четврто. Одатле следи да ви овде никад нећете бити схваћени онако како желите без обзира
поставили ви овде неки аватар или фотографију са личне карте. Што се тиче скривања идентитета иза аватара
то пада у воду чим окачите своју слику на неким од тема предвиђених за то, а пошто се овде ипак спријатељите
с неким онда ни ваше име и презиме није више тајна, ко год хоће може уз мање или више напора сазнати и
како изгледате и како се зовете и где живите и ... а ако сте још на некој од оних шпијунских платформи
типа фејс или твит, онда вам се зна и резус фактор крвне групе.
Толико о конспиративности и скривању идентитета.
Па зашто онда имамо аватаре? Па како државе имају заставе и грбове, како спортски клубови имају заставе и
грбове, како фирме имају слогане и печате, тако и ми имамо аватаре. Таква је игра.
И онда кад видите неку форумашицу или форумаша без аватара, комуницираћете ви с њом или њим, али стално
имате онај осећај да она или он кваре игру, да су партибрејкерси у мањој или већој мери.
Звучна подлога, акустични оквир и музичка надоградња за овај пост: