Iz Zitija Svetih za danas.

[south railroad]

КРСТОВДАН
ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ И ЖИВОТВОРНОГ
КРСТА ГОСПОДЊЕГ

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

СПОМЕН СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА, архиепископа Цариградског
На данашњи дан 14. септембра 407. године упокојио се у месту Коману у Малој Азији овај велики светионик Цркве Божје и васељенски учитељ и јерарх Христов. Међутим због величине празника Крстовдана празновање Златоустовог спомена пренето је на два месеца касније, 13. новембра.

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
НИКИТЕ и осталих светих Мученика пострадалих с њима

Када знамење победе, часни и животворни Крст Господњи би уздигнут високо над светом, онда притече под ово знамење имењак победе свети Никита. Јуче празновасмо Воздвижење светога Крста, ту непобедиву победу за свет, а сада празнујемо светог Никиту, чије само име значи победитељ.[1] Овај добри војник Исуса Христа стаде под крстом као под заставом, да би војевао против непријатеља светога Крста, у част Распетога на њему. Неко војује за цара земаљског, неко за свој живот осујетну славу, неко за привремена богатства, а свети Никита војева за јединог Господа свог Исуса Христа који је Цар сваког створења и наша слава и наше непотрошљиво богатство. А где и на који начин овај војник војева за Христа, чујте......
......
Јер све врсте мука, којима су се старали да храброг страдалца одврате од Христа, показаше се немоћне; и сам мучитељ беше у недоумици, како то да он свом силом својом није у стању склонити на своју безбожност једног слугу Христовог, као стуб тврдог и непоколебљивог у својој вери.
И шта онда безаконик намисли? Он намисли да огњем умори онога кога није могао убити многим ранама, мучењем тела и размрскавањем удова. Међутим, шта постиже безбожник? Он више себе сама сажеже јарошћу својом, него мученика огњем. Јер свети Никита, иако се налажаше у великом огњу, ипак тело његово не сагоре од огња.......

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПОРФИРИЈА ГЛУМЦА

Порфирије беше глумац и незнабожац. Њему о рођендану Јулијана Одступника би наређено да пред очима самог цара Одступника за време свечане прославе изиграва и исмева хришћанске свете тајне. Но када се Порфирије, са намером да исмеје свету тајну крштења, погрузи у воду вичући: „Крштава се Порфирије у име Оца и Сина и Светога Духа“, он тог тренутка, по чудесном дејству благодати Божје, поверова у Христа, и изишавши из воде стаде отворено и неустрашиво исповедати Христа као јединог истинитог Бога. Због тога би страховито мучен, и најзад мачем посечен.

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ
ЕФИМИЈЕ

За незнабожног Диоклецијана[1] Халкидоном[2] управљаше антипат[3] Приск, постављен од Диоклецијана. Желећи да приреди празник у част незнабожачког бога Ареја,[4] коме у Халкидону беше посвећен храм и идол храму, Приск посла наређења у све околне градове и села, наређујући у име цара да сви житељи дођу у Халкидон на празник и да сваки према свом имовном стању принесе жртву Ареју. У својим наредбама Приск прећаше великим мукама онима који не послушају наређење и не дођу на празник који он беше одредио у девети дан по издавању наређења.
........ . А хришћани тих места, гадећи се богомрског празника и бојећи се грозне претње антипатове, стадоше се скривати овде онде, и сабираху се на тајна места где су се вршила богослужења истинитоме Богу
....... У то време у једном тајном месту скриваху се четрдесет и девет хришћана, вршећи молитве; међу њима беше прекрасна девојка по имену Ефимија, високородног порекла, кћи сенатора Филофрона и супруге му Теодорисије, људи побожних. Мучитељу би достављено о овим сакривеним хришћанима, и он нареди да их све похватају и доведу пред њега на суд. Свирепе слуге антипатове, као звери готове на лов, одмах појурише са оружјем у рукама на сабрано Христово словесно стадо.
............Посрамљен оваквим речима свете Ефимије, мучитељ се страховито наљути, и одвратну љубав своју коју дотле показиваше према њој претвори у бес, па нареди да се спреми точак за мучење који беше начичкан оштрим ножевима, како би сво тело њено било исецкано и здробљено. Света девојка огради себе крсним знаком и слуге је везаше за точак. И стадоше окретати точак, при чему комади тела мученичина отпадаху и зглобови се раздробљаваху.
.............Пошто прође ноћ и настаде дан, мучитељ седе на судишту, и свету Ефимију изведоше из тамнице; идући на суд она весело певаше: Певаћу Ти, Господе, песму нову! прослављаћу Те, Госпо де, крепости моја! певаћу Те међу народима, и прославићу име Твоје, јер си Ти једини истинити Бог и нема другога Бога осим Тебе.
..............Родитељи свете Ефимије дођоше и узеше свету кћер своју и чесно је погребоше близу града, на растојању једног потркалишта.[6] Они благодараху Бога радујући се што се удостојише бити родитељи такве кћери, која проливањем крви своје постаде невеста Небеског Женика – Христа и Цара свих, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИЦА
ВЕРЕ, НАДЕ, ЉУБАВИ и матере њихове СОФИЈЕ
..................Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје. Наступио је час весеља вашег – да се венцем мучеништва венчате са премилим Жеником својим и радосно уђете са Њим у пресветле дворе Његове. Кћери моје, ради те части Христове немојте жалити младо тело своје; немојте жалити лепи цвет младости своје, ради Најлепшег међу синовима људским; и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота. Јер небески љубитељ ваш Исус Христос јесте вечно здравље, неисказана лепота и живот бесмртни. И када тела ваша Њега ради буду измучена до смрти, Он ће вас обући у нетрулежност, и учиниће да ране на телима вашим засијају као звезде на небу. Када лепота ваша буде узета од вас мукама Њега ради, Он ће вас украсити небеском лепотом, какву људско око видело није. Када временски живот свој изгубите положивши душе своје за Господа свог.онда ће вас Он наградити бесконачним животом, у коме ће вас прославити занавек пред Оцем Својим небеским и пред светим анђелима Његовим, и све небеске силе назваће вас невестама и исповедницама Христовим..............

Софија премудра Господа прослави,
Три прекрасне ћерке на жртву Му стави:
Па ћеркама збори: не бојте се, кћери,
Крепите се Христом, истрајте у вери,
Не бојте се муке ни љуте невоље.
Не жалите тела, – на небу је боље:
Боље ће вам тело Бог на небу дати:
Не жал’те лепоту, – лепшом ћете сјати
У Божијем царству, међу ангелима,
К’о цареве кћери међу царевима;
Не жал’те живота, та шта живот вреди?
И стотина лета мери се са педи?
Бесконачан живот на небу вас чека,
Живот без свршетка, живот без почетка.
Не жал’те за друштвом земних пријатеља,
Та тамо је друштво дивних светитеља.
Нит’ жал’те за друштвом земаљских сродника.
На небу је друштво славних мученика. –
Тако света мајка учи кћери свете,
Док једна по једна у небо одлете,
Три голуба бела, невина и чиста,
Одлетеше хитно у наручје Христа.
А за њима мајка душом се уздиже
Своје славне кћери у Рају сустиже.
Сад се за нас моле, мајка са кћерима,
И молитве њихне Бог милосни прима.

 

[south railroad]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕВМЕНИЈА,
епископа Гортинског

.....................Такав управо беше свети Евменије: он све сматраше за ђубре, свега се одрече, све остави, да би за Христом ишао, и Њега нашао и стекао. Имање скинувши са себе као одећу, он одену њиме сиромахе, наге и невољне; себе пак ослободивши од сваке наклоности према земном, он ступи на тесни пут сиромаштва, провлачећи се кроз уска врата која воде ка небеском богатству. Преподобни Евменије скину са себе и друго бреме – бреме тела, када подвизима, трудовима, уздржањем, постом, бдењем умртви своје удове и осуши себе, клонећи се сваког угађања телу и сластољубља: јер, по речима светог апостола, сваки који се бори од свега се уздржава (1 Кор. 9, 25). Он се уздржавао од свега што гоји тело, одебљује мисао и порађа страсти. Он не даде сна очима својим, док не очисти душу и тело од страсти и постаде обитељ Светога Духа. Тако, скинувши са себе оба тешка бремена: и бреме имања и бреме телесних страсти, он постаде способан да прође уским путем и кроз тесна врата, који воде у живот вечни.............



СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АРИАДНЕ

Света мученица Ариадна пострада за Христа у време незнабожног цара Адријана.[4] Девица Ариадна беше робиња неког властелина Тертила, управника града Промисе у Фригији.[5] Када овај Тертил на дан рођења свога сина приреди славље у идолском храму, приносећи жртве идолима и клањајући се демонима и веселећи се са свима домашњима и са пријатељима и са суседима, света Ариадна оста дома, јер није хтела да уђе у идолопоклонички храм и да празнује са господаром својим. Господар њен разгневи се на њу због тога и би је без милости; затим нареди те је обесише и гвозденим ноктима стругаше. После тога он мученицу врже у тамницу, и дуго је мораше глађу присиљавајући је да се одрекне Христа и поклони бездахним идолима. Затим би пуштена из тамнице, и она оде из града. Али господар њен Тертил раскаја се што је отпусти, па пође у потеру за њом са својим слугама. А Ариадна осврнувши се угледа потеру и наже бежати. Када стиже до једне стене она се помоли Богу да је избави из руку непријатеља њених. И тог часа се, по Божјем наређењу, стена раседе, и светица уђе унутра, па се стена опет састави. Ово чудо учини анђео Господњи који се јави тамо. А гониоци се од страха пометоше, па се побише међу собом, и избовши један другог копљима изгинуше. Тако Господ избави слушкињу Своју од руке непријатеља њених, као птицу од замке ловаца. Молитвама њеним нека Господ избави и нас од непријатеља наших и заједно са светом Ариадном удостоји нас светковати у радости небеској вавек. Амин.

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА: ТРОФИМА, САВАТИЈА и ДОРИМЕДОНТА

У време цара Прова, у III столећу, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик, дођоше у Антиохију два хришћанина, Трофим и Саватије, обојица угледни и чесни грађани. Но догоди се баш у то време нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше, да сви грађани узму учешћа у том празновању. Па како неки видеше Трофима и Саватија и јавише Атику, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању, узе их Атик на суд, па кад се не одрекоше Христа, врже их на муке једног по једног. Пошто изби и намучи Трофима посла га у Фригију неком Дионисију, још љућем мучитељу хришћана, а он изведе из тамнице Саватија и поче га судити. Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина, он одговори: „чин и достојанство моје, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се.“ Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт, потајни хришћанин. Када ово дознаде мучитељ, стаде мучити обојицу подједнако, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито дражаше медведицу вукући је за уши, да би га растргала, али се медведица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди, на послетку, те посекоше мачем св. Трофима и Доримедонта. Душе ових св. мученика сад царују на небесима............
...............Тада Дионисије, сав дишући бесом, нареди да светога Трофима бију дебелим жилама. А када га бијаху мучитељ говораше: Трофиме, само језиком изговори: „принећу боговима жртву“, па ћеш одмах бити ослобођен мучења. – А он, не обраћајући никакву пажњу ни на ране ни на речи мучитељеве, ћуташе. Онда слуге, по наређењу мучитеља, помешаше сирће са слачицом, па налише мученику у нос. После тога обесише светога мученика на дрвету, па му резаху слабине правећи му дубоке и дугачке ране, и из ребара његових тецијаху потоци крви. Трпећи то, свети мученик говораше себи: Многе невоље има праведник, али га од свију избавља Господ (Пс. 33, 20). Чувши то Дионисије рече: Узалуд је твоја нада, Трофиме, и ништавне твоје помисли: јер ко ће с неба доћи к теби и избавити те од ових страдања? Стога ти саветујем: принеси боговима жртву, па ћеш помоћи себи. – А светитељ, насмејавши се мучитељевом безумљу, рече: Никада се одрећи нећу Бога мог истинитог и живог. Тада Дионисије с радошћу рече слугама: Мучите га бездушније! – И слуге га стадоше мучити страховито. А свети се мученик мољаше: Погледај с неба, Боже мој, и избави ме од замке безакоња, јер си Ти, Господе, трпљење моје. – Мучитељ пак нареди да на ране светог мученика лију сирће са сољу, чиме му веома повећа болове. Тада блажени рече судији: Ти сада, само очвршћујеш моје тело, да не иструне од рана које му задајеш. – После тога блаженом мученику свећама палише ребра, али ни тиме не могаше победити непобедивог војника Христовог. Потом га вргоше у тамницу............................

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ЕВСТАТИЈА ПЛАКИДЕ,
његове супруге ТЕОПИСТИЈЕ и деце му: АГАПИЈА и ТЕОПИСТА

.............Човек тај, и због своје доброте а и због Евстатијеве молбе, усрдно гошћаше госте. А Евстатије их служаше, приносећи јела и постављајући их пред њих. При томе њему долажаше на ум његов ранији живот, када му служаху ови које он сада служи, и он, по слабости природе људске, једва задржаваше сузе, али их скриваше од војника да га они не би познали. И неколико пута он је излазио из куће, па пошто би мало поплакао и убрисао сузе, враћао се опет унутра, служећи им као роб и прост сељак. Међутим војници, често погледајући на његово лице, почеше га малопомало распознавати и стадоше тихо говорити између себе: Овај човек личи на Плакиду … Ама, да није заиста он то? – И додаваху: Сећамо се да је Плакида имао дубоку рану на врату, коју је задобио у рату. Ако дакле овај човек има такву рану, онда је то заиста Плакида. – И угледавши такву рану на врату његовом, војници скочише с трпезе и припадоше к ногама његовим, па уставши загрлише га и плакаху много од радости, говорећи: Ти си Плакида кога ми иштемо! Ти си царев љубимац, за којим он тако дуго тугује! Ти си римски војвода, за којим сви војници жале!
Тада Евстатију би јасно да је дошло време, за које му прорече Господ да ће поново добити свој пређашњи чин и част, и рече војницима: Браћо, ја сам кога ви тражите. Ја сам Плакида, са којим сте ви заједно дуго време војевали против непријатеља. Ја сам човек који некада бејаше слава Рима, страшан иноплеменицима, драг вама, а сада – убог, непотребан и непознат..............
.............Сутрадан цар нареди да се усија метални во и у њега баци свети Евстатије са женом и синовима. И овај усијани во би светим мученицима, што и Халдејска пећ, росом расхлађивана, Светим Младићима. Налазећи се у овом волу свети мученици, помоливши се, предадоше своје свете душе у руке Богу и пређоше у царство небеско. Након три дана дође Адријан к томе волу желећи да види прах спаљених мученика, и отворивши врата мучитељи нађоше света тела њихова читава и неповређена, па чак ниједна длака на главама њиховим не беше изгорела, а лица им беху жива као да су заспали и блистаху неком надприродном лепотом. И сав народ што беше тамо повика: Велики је хришћански Бог! – А цар се са стидом врати у свој дворац, и сав народ га ружаше што узалуд погуби војводу тако неопходног Риму. Хришћани пак узеше чесна тела светих мученика и долично их погребоше, славећи Бога, дивнога у светима Својим, Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је од свих нас част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 

[south railroad]

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА КОДРАТА

Један од Седамдесеторице. Ученик великих апостола. Проповедао Јеванђеље у Атини, и био епископ најпре у Атини после св. Публија, а по том у граду Магнезији. Беше врло учен у светској мудрости и богат благодаћу Духа Светога. Његов животописац каже о њему: беше као звезда јутарња посреди облака (Сирах. 8, 6); облаци беху тамно јелинско незнабоштво, без светлости благочешћа; а св. апостол Кодрат кроз реч Божју засија им – Јелинима – као светлост велика, осветли таму, низложи скверне жртве, скруши идоле, и разори храмове демонске молитвом. Но тама увек мрзи светлост; тако и незнабошци омрзоше Кодрата светога, и најпре га тукоше камењем, као негда Јевреји св. Стефана, а по том га вргоше у тамницу, и не даваху му никако хлеба све док не испусти душу своју свету и не пресели се у царство Христа Бога свога. Св. Кодрат написао је одбрану хришћанства и предао је цару Адријану. Та одбрана толико је подејствовала на незнабожачког цара, да је овај наредио, да се хришћани не гоне без нарочитих кривица. Пострадао је св. Кодрат око 130. год. Погребен је у Магнезији, где је и пострадао.

СПОМЕН СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА:
ИПАТИЈА ЕПИСКОПА и АНДРЕЈА ПРЕЗВИТЕРА

Ови светитељи беху родом из Лидијског краја.[2] Као деца они се заједно учише књизи у некој обитељи, и украшавајући себе сваком врлином они напредоваху из силе у силу. Када порастоше, Ипатије се замонаши, да би у безмолвију, у молитвеном самовању и тиховању служио Богу; а Андреј се посвети служењу душама људским, јер поставши клирик он усрдно проповедаше реч Божију и ревносно поучаваше хришћане у цркви. Обојица се они одликоваху великим уздржањем, смиреноумљем и нелицемерном љубављу према свима Архиепископ ефески, дознавши за њихов врлински живот, призва их к себи и пошто не малу корист доби од разговора са њима, он их веома заволе, и Ипатија, против његове воље, постави за епископа Асијске цркве, рекавши: Не треба такав светилник да пребива у пустињи, под спудом, него на престолу епископском, да просвећује цркву учењем Христовим. Андреја пак он рукоположи за свештеника.
И сијаху ова два светилћика у Цркви Божјој, просвећујући људе својим премудрим учењем и чистим животом. Међутим грчки цар Лав Исавријанац[3] подиже гоњење на свете иконе, и по целој царевини издаде заповест да се иконе избацују из храмова Божјих и најстрожије нареди да им се нико не сме поклањати. Тада ови свети учитељи Ипатије и Андреј устадоше против иконобораца, учећи своју паству да не слушају безбожно наређење царево Чувши за то, цар нареди да му их доведу, и дуго их убеђиваше да се одрекну поштовања светих икона па и своје мудраце увуче у препирку са њима, али не узможе поколебати ове чврсте стубове Цркве. Онда их затвори у тамницу, и дуго их држаше у њој, трудећи се на све могуће начине да их придобије за своје једномишљенике. Али, пошто се и у томе превари, он нареди да их немилице бију затим им одера са главе кожу заједно са косом, браде им намаза смолом и запали, па им онда скупоцене иконе свете сагоре на главама. Све то они јуначки претрпеше, и силом Божјом остадоше живи. После тога звероподобни Лав нареди да их вуку по граду; и вукоше светитеље по граду на потсмех свима. Напослетку их заклаше као јагањце, и тако они предадоше душе своје у руке Божије, пострадавши за свете иконе. Чесна пак тела њихова бише бачена псима да их поједу, но верни их тајно узеше и погребоше с чашћу која доликује мученицима.

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ФОКЕ ЧУДОТВОРЦА, епископа Синопског


Од младости подвизавао се у свим хришћанским добродетељима. Као епископ у своме месту рођења, у граду Синопу, на обали Црнога Мора, примером и речима божанским утврдио правоверне у вери, и обратио у веру праву многе идолопоклонике. Окамењени незнабошци беху испуњени гневом на Фоку светога. И Господ предочи Фоки мученичку кончину кроз једну визију. На име: виде Фока голуба светла како слети с неба носећи у устима својим красан венац од цвећа, и како спусти венац на главу његову. И чу Фока глас од голуба: „чаша твоја напуни се, и треба да је испијеш!“ Из те визије сазнаде угодник Божји, да му треба ускоро за Христа пострадати. И не устраши се, него с благодарношћу Богу припремаше се за муке. Ускоро после тога неки кнез Африкан узе Фоку на истјазање, наложи на њега љуте муке; све му тело испребија и израњави, па после тамновања баци га у кључалу воду, у којој овај храбри Христов војник сконча земни живот и пресели се у радост Господа свога. Пострада у време цара Трајана.

 

[south railroad]

ЗАЧЕЋЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ ПОЛИКСЕНИЈЕ

Света Поликсенија беше родом из Шпаније. Живела је у првом веку по Рођењу Христовом, у време светих апостола, и била њихова ученица. Од рођења и у младости она беше незнабошкиња. Заједно са својом старијом сестром Ксантипом,[4] супругом поглавара ове земље Прова, девојка Поликсенија чу за Божанско учење Христа Спаситеља од светог апостола Павла, приликом проповеди Еванђеља у Шпанији. Тада Ксантипа и Пров примише хришћанство, а Поликсенија остаде и надаље у незнабожачкој вери......
...........
Пловећи за Грчку, на једном броду Поликсенија чу проповед и другог великог ученика Христовог, светог апостола Петра. Веома наклоњена узвишеном Божанском учењу Христа Спаситеља, Поликсенија се, по доласку у Грчку, с потпуним поверењем обрати хришћанима за заштиту и покровитељство. Свети апостол Христов Филип, који у то време проповедаше тамо Еванђеље, нареди једној побожној породици да Поликсенију сакрије од злочиначког отмичара. Са великом муком и тешкоћама успеше ови благородни хришћани да сакрију Поликсенију у грчки град Патрас, где већина житеља већ беше обраћена у хришћанство проповеђу светог апостола Андреја Првозваног.
У Патрасу Поликсенија, већ припремљена благовешћу светих апостола Христових: Павла, Петра и Филипа, и толиким добрима која је доживела од хришћана, прими хришћанство са живом вером у Бржанственост учења Христа Спаситеља, и би крштена од самог светог апостола Андреја Првозваног. А ту Поликсенија би сведок славних чудеса која учини свети апостол Андреј. Она виде како овај већ престарели старац подноси тешка истјазавања и мучења, како претрпе крсну смрт зато што се није хтео одрећи Господа Христа и што се смело заузимао за хришћане.
Поверуј сам у Христа, – говораше свети апостол разјареном незнабошцу, управитељу града и области, када му овај прећаше смртном казном и захтеваше од њега да се одрекне Христа, поклони незнабожачким боговима и принесе им жртву. – Ја више тугујем, збораше даље свети апостол, због твоје пропасти неголи због страдања која ми предстоје; моја страдања трајаће дан два, а твоја мучења биће вечна. – Но зли управитељ, не обраћајући пажњу на кротку опомену светога Андреја, осуди апостола најпре на жестока мучења, па онда на крсну смрт. А да би смртне муке апостолове трајале дуже, мучитељ нареди не да апостола прикују него да га привежу на крсту........
.............
И тако, сав остали живот свој, скоро четрдесет година, света Поликсенија посвети овом великом подвигу, дајући онима који су поверовали у Христа пример побожног живота. Плод овог њеног апостолског служења би то, да врло многи незнабошци у Шпанији бише њоме обраћени Христу и утврђени у хришћанству.
Око 109. године по Христовом Рођењу света Поликсенија мирно сконча, сачувавши девственост до краја свог земаљског живота.

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРВОМУЧЕНИЦЕ
ТЕКЛЕ РАВНОАПОСТОЛНЕ

Рођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?“ Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога“. Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво“.
.............Али она не оде кући своје матере нити се задржа у Иконији, већ одмах отпутова из града да тражи свог духовног оца – апостола Павла. Путем она срете једног ученика Павловог из дома Онисифорова који је ишао у град да купи хлеба. Текла га познаде и упита га: Где се налази Павле, апостол Исуса Христа? – Он је онда одведе гробу у коме се Павле кријаше, и постећи усрдно се мољаше Богу за њу. Када угледаше Теклу живу и здраву, сви се обрадоваше великом радошћу, и подигавши очи и руке своје к небу, заблагодарише Богу што слушкињу Своју сачува неповређеном. Затим се сви прихватише хлеба и окрепише. Одатле Павле и Варнава прођоше кроз Листру и Дерву благовестећи Еванђеље и исцељујући болесне; њих праћаше и Текла све до Антиохије...........................

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
СЕРГИЈА РАДОНЕЖСКОГ, Чудотворца

Велики подвижник и светилник руске цркве. Родио се 1313. год. у Ростову од побожних родитеља Кирила и Марије. По смрти родитеља Вартоломеј – тако му беше крштено име – замонаши се и основа обитељ св. Тројице у шумама Радонежским. Тихи и кротки слуга Божји знађаше само за труд и молитву. Због његове чистоте срца удостоји се дара чудотворства, те је и мртве васкрсавао именом Христовим. Више пута јавила му се Света Богородица. Кнежеви и владике долазили су к њему ради савета. Благословио кнеза Димитрија Донског и предсказао му победу у рату за ослобођење Русије од Татара. Прозирао у срца људска и у догађаје на даљини. Обитељ његова напунила се монасима још за живота његова, и кроз векове и векове служила је једним од најглавнијих центара духовног живота и чудеса Божјих. Св. Сергије упокојио се 1391. год. После смрти јављао се више пута разним лицима.
............... Удаљена од насеља, одсечена од целога света скоро непроходном шумом, ова обитељ је ретко добијала помоћ од мирских људи. Често братија нису имали вина за вршење божанствене литургије, и они су бивали принуђени да себе лишавају ове духовне утехе; често нису имали пшенице за просфоре или тамјана за кађење или воска за свеће или зејтина за кандила; у таквом стучају монаси су запаљивали луч и при таквој светлости вршили богослужења у цркви. Но у бедно осветљеном храму они сами гораху и пламтијаху љубављу к Богу јаче од најлучезарнијих свећа. Живот монаха беше прост и једноставан, просто беше и све што их је окружавало и што су употребљавали; али та простота беше величанствена: сасуди за свету Тајну Причешћа беху од дрвета, црквене одежде – од простог грубог платна, богослужбене књиге – писане на танкој брезовој кори. Понекад монаси ове свете обитељи, у којој тада још не беше општежиће, оскудеваху у храни. Тако се догоди једном да братија три дана остадоше без хране, и беху у великој невољи. А устав манастирски забрањиваше монасима да излазе из манастира и просе хлеба од мирјана, него да сву наду полажу на Бога који храни свако створење и да од Њега ишту са вером оно што је потребно. Притешњени глађу, братија почеше роптати на игумана, говорећи: Докле ћеш нам забрањивати да идемо и просимо од мирјана оно што нам је потребно? Ево, ми ћемо трпети још ову ноћ, а сутра ћемо изаћи одавде да не помремо од глади. – А свети Сергије их тешаше причајући им житија светих отаца, како они Господа ради подношаху многе невоље, и глад, и жеђ, и наготовање; и подсећаше их на речи Христове: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26)........

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТА
ЈОВАНА БОГОСЛОВА

Син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника св. Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са св. Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син св. Деви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног. По успенију св. Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како не нашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло, у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву св. Јован преведе многе у хришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју. Ту написа Јеванђеље своје и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година када се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тела његовог, али сваке године 8. маја исходио је из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит. После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.
............................. У то време би убијен цар Домицијан. После њега на римски престо ступи Нерва, човек веома добар; он пусти па слободу све који беху у заточењу. Тада и свети апостол Јован би пуштен из заточења, и намисли да се врати у Ефес, јер готово све људе на Патмосу он већ беше обратио Христу. Но када хришћани дознадоше за ту његову намеру, молише га да их нипошто не оставља. А л и пошто свети апостол не хте да остане, већ жељаше да се врати у Ефес, они га онда молише да им бар Еванђеље остави као успомену на своје учење, које он тамо написа. Јер једном, покренут промислом Бажјим, постивши се и наложивши свима пост, он узе са собом свог ученика Прохора и изиђе из града на удаљену високу гору, где три дана проведе на молитви. А после трећег дана настаде страховита грмљавина и севање муња, и сва се гора затресе; Прохор од страха паде на земљу. Окренувши се к њему, Јован га подиже, посади себи с десне стране и рече: „Пиши што будеш чуо из уста мојих“. И подигавши очи к небу поново се мољаше, а по молитви поче говорити: „У почетку беше Реч“, и остало. Ученик пажљиво записа све што чу из уста његових; и тако би написано свето Еванђеље, које апостол, сишавши с горе, нареди Прохору да поново препише. И пристаде свети апостол да препис остави хришћанима на Патмосу, сагласно њиховој молби, а оригинал задржа код себе. На том истом острву свети Јован написа и Откривење.[2] ................

 

[hogarius]

Blago onome ko ne vide, a poverova, njjgvo je carstvo nebesko.

 

[vcbccbc vcbcvb]

На том истом острву свети Јован написа и Откривење.[2] ................

liturgija je ono sto se racuna, liturgija je MERILO BOZANSTVENOG.
http://halkidon2006.orthodoxy.ru/lk/172.htm

Диакон Андрей Кураев​

Церковь никогда не читает Апокалипсис во время своих богослужений наряду с другими апостольскими текстами. Откровение - единственная новозаветная книга, не входящая в годовой круг литургических чтений.

Не случайно, что в литургических текстах Церкви апостол Иоанн представлен как автор Евангелия, а не как автор Апокалипсиса[1].

[1] Например, в службе Иоанну Богослову от 8 мая нет ни слова об Апокалипсисе

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КАЛИСТРАТА,
и дружине његове (49 мученика)

Родом из Картагене. Хришћанин од рођења, јер му и отац и ђед беху хришћани. Један од Калистратових предака, по имену Неокор, служио је као војник у Јерусалиму при Понтијском Пилату у време страдања Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Видевши многа чудеса при смрти Христовој Неокор поверова у Њега и би научен вери и крштен од апостола. Вративши се дома Неокор донесе својима веру Христову као драгоцени бисер. Тако по времену и св. Калистрат би рођен, крштен и васпитан као хришћанин. Када беше у војсци, у његовом пуку не беше ни једнога више хришћанина осим њега. Неко од његових другова видеше Калистрата светог како ноћу устаје и Богу се моли, и пријавише га војводи Персентину као хришћанина. А Персентин беше љути мучитељ хришћана. Да би се уверио, да ли је Калистрат заиста хришћанин, војвода му нареди, да принесе жртву идолима, што Калистрат одмах отказа. Тада Калистрат би много бијен, па онда бачен у море. Но Божја сила спасе га, и он изађе здрав из мора. Видећи трпљење Калистратово и чудеса његова 49 војника повероваше у Христа Господа. И они бише бијени и с Калистратом у тамницу бачени. У тамници св. Калистрат научи вери другове своје и укрепи их. И они показаше велико мужество у страдању, а Господ показа велику силу на њима. Опаки мучитељ посла војнике у тамницу ноћу, те убише св. Калистрата и 49 његових другова. Пострадаше за истину 304. год. На њиховим моштима доцније подигнута црква.
..............................Када сви устадоше и подигоше руке и очи к небу, Калистрат вршаше молитву говорећи: Господе Боже, који хоћеш да се ови људи спасу и дођу у познање истине, Ти си из уста лавових отео ово Твоје стадо и призвао га у вечно спасење, удостој нас да скончамо у светој вери којом верујемо у Тебе Бога нашег, и дај нам да се беспрекорни и чисти јавимо светом лицу Твом и да се поклонимо Теби, благословеном вавек. – Са светим Калистратом мољаху се усрдно и сви свети мученици. А када наступи ноћ, у тамницу уђоше, по наређењу мучитеља, војници са исуканим мачевима и све их посекоше у комаде.[5] .................

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА:
МАРКА, АРИСТАРХА и ЗИНОНА

Ови свети апостоли од Седамдесеторице. Свети Марко, звани друкчије и Јован; у кући његове мајке Марије у Јерусалиму сабирали се свети апостоли на молитву (Д А. 12, 12). Постављен од светих апостола за епископа у граду Вивлосу, и био врло ревносан у проповедању Еванђеља. Толико он угоди Господу и постаде му присан и мио, да је сама сенка светог тела његовог исцељивала болеснике.
Свети Аристарх, сапутник, сарадник, сасужањ светог апостола Павла (Кол. 4, 10; Флм. 24), био епископ у Апамеји Сиријској. По начину исхране овај свети апостол показа се као други Јован Крститељ, јер се храњаше само акридама, овршцима, тојест овршјем дрвећа, гранчица (ἄκρας τῶν δἒνδρων) и дивљим медом, и ношаше кожну хаљину. Поставши епископ у Апамеји свети Аристрах све тамошње невернике обрати к познању Христове истине и вере.
Свети Зинон, или Зина, ученик и сатрудник светог апостола Павла, спомиње се у Посланици Титу (3, 13), био постављен од светог апостола Петра за епископа у Диосполу. Обиталиштс Светога Духа, он многе ослободи од идолопоклоничке заблуде.
Сва три ова апостола мудро и богоугодно пасијаху сваки своју паству, и веома умноживши дани им од Бога талант, отидоше ка Господу, да у царству небеском уживају радост и блаженство љубљеног Господа свог.

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ХАРИТОНА ИСПОВЕДНИКА

Угледан и благочестив грађанин града Иконије. Запојен духом своје земљакиње св. Текле Харитон јавно исповедаше име Христово. Када поче љуто гоњење хришћана у време цара Аврелијана, Харитон одмах би изведен на суд пред хегемона. Рече му судија, да се поклони боговима (тј. идолима), на што му Харитон одговори: „сви ваши богови су бесови, који су негда због гордости свргнути с неба у ад преисподњи“. И објави Харитон јасно веру своју у јединога живога Бога, Творца свега, и Господа Исуса Спаситеља људи. Тада нареди хегемон, те бише и истјазаваше тело Харитоново у толикој мери, да му цело тело беше покривено ранама, и све беше као једна рана. После зле смрти Аврелијанове, која злотвора постиже у то време, Харитон би ослобођен мука и тамнице. Он се упути у Јерусалим. На путу га ухвате разбојници, од којих се Промислом Божјим ослободи. И не хте се више враћати у Иконију него се повуче у пустињу Фаранску, где основа једну обитељ и сабра монахе. Давши устав тој обитељи и хотећи избећи похвале од људи он се удаљи у другу једну пустињу према Јерихону, где опет временом би основана друга обитељ, названа Харитонова. Најзад основа и трећу обитељ, Сукијску, – грчки звану Стара Лавра. – Скончао у дубокој старости и преселио се у славу Господа свога 28. септ. 350. год. Мошти његове почивају у првој његовој обитељи. Св. Харитону приписују састав чина пострижења монашког.
................... Хоћеш ли, Харитоне, принети жртву бесмртним боговима, или желиш да добијеш још страшније ране? – Мученик одговараше: Када би ми било могуће хиљаду пута умрети за Спаситеља мог, ја бих то више волео него живети и клањати се демонима. – И светитељ би толико бијен по целоме телу, да му се изнутрица виђаше: јер месо отпадаше од костију, крв као река течаше, и сво тело постаде једна једноставна рана. И када најзад видеше да је једва жив, престадоше га бити, па мислећи да ће врло брзо умрети, узеше га на рамена и однесоше у тамиицу: јер мученик не беше у стању не само ногом крочити, него не имађаше снаге ни речцу једну изгаворити, и једва дисаше; тако страховито беше он изранављен. Положивши га у тамници, мучитељи отидоше...........
................Међутим Бог, видећи трпљење свога страдалца, поткрепи га помоћу Својом и брзо исцели од рана, и онога кога су безбожници очекивали видети мртва, Бог учини жива и здрава, те је могао рећи заједно с Давидом: Нећу умрети, него ћу жив бити, и казивати дела Господња (Пс. 117, 17). Тада он по други пут би изведен на суд, и показа већу неустрашивост него први пут, чиме мучитеља изазва на већи бес, Мучитељ игемон нареди да свећама пале тело мучениково; и мученик би толико паљен да му се цело тело испече као печење. Но мученик се радоваше трпећи такве муке за Христа Господа свог. И поново би бачен у исту тамницу....................

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
КИРИЈАКА ОТШЕЛНИКА[1]

Рођен у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Отац му Јован беше презвитер, а месни епископ Петар сродник његов. У раној младости постави га епископ за чтеца саборне цркве. Читајући Св. Писмо млади Кириак дивљаше се Промислу Божјем, како прослави све истините слуге Бога живога, и како устроји спасење рода људског. У 18. години својој одведе га жеља за духовним животом у Јерусалим. У Јерусалиму ступи у манастир некога Божјег човека Евсторгија, који му даде почетна упутства у монашком животу. По том оде св. Јевтимију, који га прозре као будућег великана духовног, обуче га у схимну и посла на Јордан св. Герасиму, где Кириак проведе 9 година. По смрти Герасимовој опет се врати у манастир св. Јевтимија, где оста на безмолвију 10 година. После тога мењаше место за местом бегајући од славе људске. Подвизаваше се и у обитељи св. Харитона, где најзад и сконча свој земни пут навршивши 109 година живота. Прослављени подвижник и чудотворац св. Кириак је био крупан и снажан телом, и такав остао до дубоке старости, и поред тешког поста и бдења. У пустињи се понекад годинама хранио само сировим зељем. Ревновао је много за веру православну изобличавајући јереси, нарочито јерес Оригенову. За себе је говорио, да га од како је монах сунце никад није видело да једе нити да се гневи на кога. По уставу св. Харитона монаси су јели само једанпут дневно, и то по заласку сунца. Беше Кириак светило велико, стуб Православља, дика монасима, моћни исцелитељ болних, и благи утешитељ тужних. Пожививши дуго на корист многих пресели се у вечну радост Господа свога 557. год.
..................У то време јачаше Оригенова јерес, на чије искорењење свети Киријак уложи много труда: молитвом и речју он сатираше безбожно учење јеретичко, заблуделе одвраћаше од заблуде, а православне утврђиваше у вери. О томе писац овог житија Кирило, говори овако: У то време, изишавши из лавре Јевтимија Великог ја дођох у лавру светог Саве[12] к преподобном епископу Јовану Молчалнику.[13] Овај ме посла са писмом к ави Киријаку, извештавајући га о раздору изазваном у Светом Граду од стране јеретика и молећи га да се усрдним молитвама обрати Богу, да што пре сруши високоумље јеретичких вођа, Нона и Леонтија, који понављаху Оригенове хуле на Христа. Дошавши у Сукијску обитељ, ја одох у пештеру преподобног Харитона, и поклонивши се блаженом Киријаку предадох му писмо, и поред тога рекох му усмено што ми дивни Јован Молчалник беше наложио. А преподобни ми рече: „Нека не тугује отац који те посла, јер ћемо скоро, благодаћу Божјом, видети пад јереси“. И прорече он скору смрт Нона и Леонтија који проповедаху Оригеново учење. Продужујући своју поучну реч, преподобни Киријак ми доказиваше безумље и обману оригениста, и каза ми да му је Божанским откривењем показана штетност ове јереси и погабао заведених њоме. Затим дознавши из разговора да сам црноризац из лавре великога Јевтимија, блажени ми рече: „Дакле, брате, ти си из мога манастира“. И стаде ми много причати о светом Јевтимију на корист душе моје...........

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ГРИГОРИЈА,
епископа и просветитеља Јерменског

Рођен у знаменитој фамилији, која је била сродна царској кући Персијској (цару Артабану) и Јерменској (цару Курсару). Када ове две куће заратише међу собом, Григорије се удаљи у Кесарију Кападокијску, где прво позна веру Христову, крсти се и ожени се. Из тога брака имаше два сина, Ортана и Аростана, и обојицу посвети на службу цркви. По смрти своје жене врати се Григорије у Јерменију и стави се на службу цару Тиридату. И служаше Григорије верно цару своме, и цар вољаше Григорија. Но када цар сазнаде, да је Григорије хришћанин, наљути се веома, и поче га саветовати да се одрекне вере Христове и поклони идолима. Не успевши у томе ништа Тиридат удари на Григорија тешке муке, и после многих мука баци га у једну дубоку јаму, испуњену сваким отровним гадом, да би га тако сасвим уморио. Но Бог свевидећи сачува жива св. Григорија у тој јами пуних 14 година. Тиридат потом настави гоњење хришћана у царству своме, и удари на један женски манастир, где беше 37 сестара са игуманијом Гајанијом. Када их све грозним мукама умори, полуде Тиридат, и беше као дивљи вепар. Сестри царевој пак јави се у сну неки муж пресветао и рече јој, да полудели брат њен неће оздравити докле се Григорије не извади из јаме. Извађен из јаме св. Григорије исцели и крсти Тиридата. По том Григорије, по жељи Тиридатовој, поста епископом Јерменије, и уз помоћ цареву, а најпре Божију, просвети сву Јерменију и околне стране вером Христовом. И сконча св. Григорије свој многотрудни живот у старости, око 335. год. На његово место би посвећен за епископа син му Аростан. који продужи дело свога оца, и телесног и духовног. Аростан беше један од 318 св. Отаца на I Васељенском Сабору.
.....................Чувши ове речи, Тиридат нареди да Григорија ставе на тешке муке. И прво му у уста ставише између зуба дебело дрво, страховито му рашчепивши уста, тако да их он није могао саставити нити што проговорити. Затим му привезаше за врат огроман грумен соли па стрмоглавце обесише. Тако светитељ трпељиво висаше седам дана; осмога пак дана тукоше га немилице штаповима одозго; затим га у току других седам дана тако стрмоглавце обешена морише димом од ђубрета, запаљеног испод њега. А он, висећи, слављаше име Исуса Христа, и пошто му дрво би извучено из уста, он учаше људе што стајаху и гледаху његово мучење да верују у јединог истинитог Бога. Када пак видеше да светитељ остаје непоколебљив у вери и храбар у страдању, они му даскама стиснуше ноге и конопцима чврсто омоташе, па му у пете и табане гвоздене клинце набише, и онда наредише да хода. А он ходајући певаше псалам: Ради речи уста Твојих држим се путова оштрих (Пс. 16, 4); и још: Иде и плаче који носи семе да сеје; поћи ће с песмом носећи снопове своје (Пс. 125, 6). Тада мучитељ нареди да нарочитим оруђима савијају главу мученику, и наливши му у ноздрве сирће са сумпором и сољу, да га зашију у мех, напуњен чађу и пепелом. У таком положају светитељ проведе шест дана. После тога опет га стрмоглавце обесише, и силом му наливаху силну воду у уста и стомак, и притом му се ругаху: јер у њих, испуњених сваке бестидне нечистоте, не беше никаквог стида. Након оваквих мучења цар га опет стаде мамити лукавим речима да се поклони идолима. Но када свети страдалац то не учини, мучитељи га поново обесише и стругоше му ребра железним ноктима. И пошто му сво тело избраздаше железним ноктима, они га онда вукоше нага по земљи, начичканој оштрим железним клинцима..........................

 

[south railroad]

ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?“ Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!“ Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА
АНАНИЈЕ

СВЕТИ апостол Ананија, један од Седамдесеторице, бејаше епископ у граду Дамаску.[16] Познат и по томе што је крстио апостола Павла. Јер њему се јави Господ у виђењу и рече: Ананија, устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер, гле, он се моли Богу. – Но Ананија се одупираше томе, знајући колика је зла починио Савле јерусалимским хришћанима, и да је и у Дамаск дошао са намером да веже све који исповедају име Господа Исуса Христа. А Господ усаветова Ананију, говорећи му: Иди, јер Савле је изабраник мој, да изнесе име моје пред народе и цареве и синове Израиљеве; и ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје. – Ананија одмах поступи по речи Господњој: отиде к Савлу, и метнувши руке на њега рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу, посла ме да прогледаш и да се напуниш Духа Светога. – Савле одмах прогледа, и Ананија га покрсти (Д. А. 9, 10-18).
Након извесног времена, када се Јевреји договорише да убију Павла што од гонитеља постаде проповедник имена Христова, Ананија га, са осталим ученицима Господњим, спусти у котарици преко градског зида (Д. А. 9, 23-25)...........
............................
Ho игемон, не могући више слушати речи светог апостола Ананије, нареди да га повале на земљу и бију. И док слуге снажно бијаху светог апостола, биров викаше: Послушај игемона, не противи се наредби његовој, принеси жртву боговима којима се клања сав свет. – А када предстадоше тући светитеља, игемон му рече: Бар сада пожали себе, и послушавши ме одреци се Распетога, да те не бих ставио на још љуће муке. – На то свети Ананија одговори: Што ти рекох у почетку, то не престајем говорити и сада: нећу се одрећи Бога мога, и нећу се преклонити бездахном камену и дрвету које ви као богове почитујете.
Видећи да је светитељ упоран, управитељ нареди да му железним ноктима чупају тело и свећама жегу ране. А светитељ трпећи муке, подизаше очи своје к небу и усрдно се мољаше. После тих мука мучитељ му рече: Докле ћеш бити тврдоглав? Зар се нећеш сажалити на себе и поклонити се великим боговима? Зар ти је пријатније подносити узалуд ова страдања за некаквог Христа, кога Јевреји распеше, него бити читав и здрав? Кунем се, нећу те пустити жива ако и надаље будеш тако упоран. – Светитељ одговори: Чини што хоћеш, непријатељу Божји и пријатељу ђавољи. Та ти си већ много пута чуо од мене да се нећу поклонити боговима твојим, него ћу се поклањати само Јединоме Богу – Оцу и Сину и Светоме Духу, Творцу неба и земље и свега што је у њима. У Њега поверовах, и Он ми даде силу да цео дан чврсто стојим пред тобом и јуначки трпим ове муке. Зашто толико труда задајеш себи? Ето, ти си чуо да се ја нећу покорити вољи твојој; чини брзо што си намислио.
Разјаривши се силно, мучитељ нареди народу да узме светог Ананију, изведе га из града, и затрпа камењем. Безакони људи узеше светитеља, одведоше на губилиште и засипаху га камењем као другога Стефана. А он громко кликну: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој.
И тако сконча после свих мучења, и отиде у небеска насеља. А народ, видевши да је већ мртав, остави га неукопана и разиђе се. У то време, догоди се да туда наиђоше неки хришћани из Дамаска; они узеше свето тело Христава апостола, чесно га пренесоше у Дамаск и сахранише у родном граду.[18]

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНДРЕЈА,
Христа ради јуродивог

Словенин по пореклу. Као роб купљен неким богаташем Теогностом у Цариграду у време цара Лава Мудрога, сина цара Василија Македонца. Андреј беше красан младић телом и душом. Теогност заволи Андреју и даде га да се учи писмености. Андреј се усрдно Богу мољаше, и с љубављу црквене службе похођаше. Послушавши неко небесно јављење он се реши на подвиг јуродства Христа ради. И једном кад оде на бунар за воду, он исцепа на себи одело и ножем исече, па се направи луд. Ожалошћен тиме господар му Теогност спута га у ланце и одведе у цркву св. Анастасије Узорешителнице, да му се читају молитве Но како се Андреј не поправи у очима господара свога, пусти га овај у слободу као умоболног. Андреј свети дању се прављаше луд а ноћу по сву ноћ се Богу мољаше. Живео је без крова и уточишта. Ноћевао је на пољу, ишао полунаг, у једној издртој хаљини, јео је мало хлеба кад би му добри људи уделили. Од онога што је примао он је делио просјацима, и то кад би им дао изругао би их, да му не би благодарили. Јер сву награду очекиваше Андреј свети само од Бога. Зато се и велика благодат Божја усели у њ, те је могао прозирати у тајне људске, виђати ангеле и демоне, одгонити демоне од људи, исправљати људе од греха. Имао је предивна виђења Раја и највиших небеских Сила; видео је Господа Христа на престолу славе; видео је, са својим учеником Епифанијем, Пресвету Богородицу у цркви Влахерни како одеждом својом покрива род хришћански (в. Покров Богородичин); чуо је на небесима речи неисказане, које није смео људима поновити. После нечувено тешких подвига упокојио се 911. год. и преселио у вечну славу Господа свога.
...........Када би који жалостиви сиромахољубац дао Андреју милостињу, он је примао, али ју је давао другим просјацима. И то тако да нико не зна да он даје милостињу: срдећи се на просјаке и сулудо налећући на њих као да хоће да их бије, он им је бацао новац у лице, и просјаци су га скупљали. Понекад он по три дана није окушао хлеба; понекад пак гладовао је и по читаву недељу, а ако му неко не би пружио парче хлеба, онда је он и другу недељу проводио без хране..............Када би ноћ провео међу псима, он је ујутру говорио себи: Ето, ништавни Андреја, као пас провео си ноћ са сличним себи псима; труди се и мучи да побегнеш, јер се смрт приближује. He варај се, у часу оном нема ти ко помоћи: јер сваки човек у часу одласка из тела понеће са собом труд дела својих............Једном преподобни Андреј дође на трг код Крста,[6] и ту срете једнога монаха, слављеног због његове побожности. Заиста, он се добро подвизавао, као што и доликује монасима; само је у једноме грешио: био је среброљубац и тврдица. Неки житељи града, исповедајући му своје грехе, давали су му много злата, да би раздавао сиромасима и просјацима за спасење њихових душа. Али он, овладан страшћу среброљубља, никоме ништа удељивао није, већ је све слагао у свој ћемер, и радовао се гледајући како се умножава новац. А блажени Андреј, украшен даром прозорљивости, угледа страшну троглаву змију, обавијену око врата овога среброљупца, a peп joj допираше до његових стопала. Пришавши ближе монаху, он посматраше змију. А монах, мислећи да је Андреј просјак и да стоји чекајући милостињу, рече му: Нека се Бог смилује на тебе, брате, ја ти немам шта дати. – А преподобни, одмакнувши се мало од њега, виде око њега у ваздуху написано мрачним словима ово: „Змија среброљубља је корен свију безакоња“. – Затим окренувши се, светитељ угледа два младића који се препираху око монаха:...........Једне године беше страховито љута зима, и у Цариграду читаве две недеље владаше опака цича. Силан ветар је ломио дрвеће, носио ђерамиде са кровова; све беше завејано снегом; птице су од мраза и глади падале на земљу мртве. Сва свратишта и склоништа беху такође завејана снегом. И сви се просјаци нађоше у великој невољи и муци: дрхтећи од зиме, они су плакали, цвилили, и умирали од глади и хладноће. Тада се и блажени Андреј много измучи, немајући ни одела, ни хлеба, ни склоништа. Када је покушавао да се завуче негде међу просјаке, они су га штаповима одгонили од себе као пса, вичући на њега: Вуци се одатле, псино! – Немајући нигде склоништа, и сматрајући да му је дошао крај као и многој сабраћи његовој просјацима, он рече себи: Благословен Господ Бог! Ако и умрем од ове зиме, нека умрем из љубави према Њему, и урачунаће ми се у мучеништво. Али, Бог је моћан да ми подари трпљење да издржим ову зиму. – И зашавши у једну уличицу, он угледа једног пса где лежи у углу, и желећи да се мало загреје леже поред њега. Али пас угледавши га, диже се и оде. Андреј онда рече себи: О бедниче, видиш ли колико си грешан, да те и пси презиру и беже од тебе! и не примају те као њима сличног пса! људи се одвраћају од тебе као од злог демона, сапросјаци те прогоне, шта ти онда остаје да радиш! Умри, расипниче! умри! нема ти спасења!..................

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ДИОНИСИЈА АРЕОПАГИТА


Убраја се у седамдесет мањих апостола. Овај дивни муж беше од знамените незнабожачке фамилије из Атине. Свршивши школу филозофије у Атини оде у Мисир да још учи. У то време једнога дана издахну Господ Христос на крсту, и сунце помрча, и би тама и у Мисиру 3 сата. Тада Дионисије узвикну: „Или Бог Творац света страда, или овај свет скончава“. Вративши се у Атину ожени се женом Дамаром, и имаше с њом синове. Беше члан највишега суда код Грка, Ареопага, због чега му је и остало назвање Ареопагит. Када апостол Павле проповедаше Јеванђеље у Атини, крсти се Дионисије са целим домом својим. Од Павла би посвећен за епископа Атинског (јер беше оставио и жену и децу и положај свој ради љубави Христове). Путоваше с Павлом довољно дуго и упозна све остале апостоле Христове. Ходио је нарочито у Јерусалим, да види Пресвету Богородицу, и описао је тај сусрет с њом у једном делу свом. Био је и на погребу Свете Пречисте заједно са осталим апостолима. Када учитељ његов св. Павле мученички пострада, пожели и Дионисије такву смрт себи. И оде у Галију на проповед Јеванђеља међу варварима, заједно с Рустиком презвитером и Елевтеријем ђаконом. Претрпе много, али и успе много. Његовим трудом многи се незнабошци обратише у веру Христову. Дионисије сагради у Паризу малу црквицу, где служаше службу Божју. Када му беше 90 година, би ухваћен и мучен за Христа, заједно са Рустиком и Елевтеријем, док их сву тројицу најзад мачем не посекоше. Одсечена глава св. Дионисија одскочила је на велику раздаљину и пала пред неку хришћанку Катулу, која ју заједно са телом чесно сахрани. Пострадао у време Дометијана 96. год. Написао знаменита дела: о именима Божјим, о небесној и црквеној јерархији, о тајанственом Богословљу, о Пресветој Богородици.

.................
Чувши то, апостола отпоче плодотворно сејати на добру земљу семе речи Божије: на основу тих самих речи Дионисијевих свети апостол му објави да је тај Бог већ дошао, да се родио од Пресвете Приснодјеве Марије, и прикован на крсту пострадао ради спасења људи; Његово страдање сунце није могло да гледа, зато је помрчало и читава три сата није давало своју светлост васељени. Тај исти Бог васкрсе из мртвих и узнесе се на небо. Стога, Дионисије, – заврши своју реч свети апастол Павле -, Њему веруј, и Њега познај, и истински послужи истинитоме Богу, Исусу Христу.
Тада Дионисије, опоменувши се таме која би по свој земљи, коју спомену свети Павле, одмах верова да je y то време страдао Бог у телу људском, и отвори срце своје ка познању Непознатога Бога – Господа нашег Исуса Христа...........
............Овај Дионисије слушао је проповед не само апостола Павла него и свих апостола. Био је он са њима и онда када су се они били сабрали ради сахране Пресвете Владичице наше Богородице. Он сам пише о себи у својим књигама да је био у Јерусалиму на гробу Господњем, где је видео и слушао Јакова брата Божијег, и првоврховног Петра, и Јована Богослова, са Јеротејем и Тимотејем и са другом многом браћом, када они проповедаху тамо о тајнама вере.................
..............
Упитан од игемона којег Бога поштује, свети Дионисије му објави реч истине и исповеди велико име Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. – Али игемон, као глува аспида, не желећи ни да саслуша спасоносну благовест, упита сву тројицу: Дионисија, Рустика и Елевтерија, хоће ли да се покоре цару и њиховим боговима принесу жртву. А они као једним устима одговорише: Хришћани смо, и имамо једнога Бога који је на небу, Њега поштујемо, Њему се клањамо, а царевом се наређењу покорити нећемо.
Тада царски намесник Сисиније нареди да Дионисија свуку голог и немилосрдно бију конопцима. Све то светитељ трпљаше, благодарећи Христа Господа што га удостоји да на телу свом носи ране Његове. На исти начин мучише Рустика и Елевтерија; али и они, крепљени примером Дионисија, а првенствено самим Богом, трпећи прослављаху Христа................................

 

[south railroad]

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈЕРОТЕЈА,
епископа Атинског

СВЕТИ Јеротеј родио се у Атини. Био један од девет чланова Ареопага. Био друг светом Дионисију Ареопагиту, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа Атинског. У време успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умилењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу Еванђелском, многе незнабошце обрати к истини, добро руководи стадом својим словесним, и најзад мученички сконча за Христа, коју му даде двојан венац у Царству Свом небеском: венац јерарха и венац мученика.

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ КНЕЗА
СТЕФАНА ШТИЉАНОВИЋА,
деспота Српског

ПОСЛЕ пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева.[4] По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине.[5] Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим,[6] деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године.[7] После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство.
Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима....................................
Но када турски напади и насиља још више учесташе, јер Турци ускоро заузеше и град Будим (1529 г.) па опколише и сам град Беч, тада праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, еда би се са народом својим некако избавио од насиља агарјанског. Јер он говораше краљу да не може више поднети толике пљачке и насиља турска: „Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде“, говораше он. Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош.[9]
Како напади и пљачке агарјанске никако не престајаху, то у овим крајевима наступи тада велика и страшна глад. Глад не беше наступила толико од неродице и невремена, колико од турске пљачке и вишегодишњег ратовања са њима, којом приликом Турци поробише и одведоше и стоку и радну снагу, тако да земља не могаше бити обрађивана. Видећи глад и страдање народа свога од немаштице, праведни и човекољубиви Стефан отвори тада народу своје житнице, и братољубиво раздаде жито свакоме према његовој потреби, те тако прехрани гладне људе своје. Приликом деобе жита народу, Стефан је свакоме говорио да даје жито као на неки зајам, али је после тога окупио сав свој народ на једно брдо, звано Бунтир, близу споменутог Шиклоша, и ту је свима све опростио и сваког дуговања их разрешио. Због овакве милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога.
Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Бунтиру изван града.....................

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ
СВЕТОГ АПОСТОЛА TOME

Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
СЕРГИЈА и ВАКХА
Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт – све је једно ономе ко иште царства небескога.“ Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.

ПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПОЛИХРОНИЈА

СВЕТИ Полихроније бејаше из краја Гамфанидског, у области Цариграда, син земљоделца Варданија. Отац га још као дете научи истинама вере Христове и читању светих књига, и да следује свему томе. Полихроније беше толико побожан и разуман и врлинјаст, да још као дете доби од Бога благодат чудотворства: јер молитвом својом Богу он учини те се отвори извор воде у близини њихове куће, пошто им вода бејаше далеко. Кад постаде пунолетан он оде у Цариград, и аргатоваше у винограду неког Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве; јео је у два три дана једанпут јео и пио мало воде. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда се дивљаше овом Божјем аргатину, и дирнут његовим врлинама даде му много више новаца него што је зарадио, и рече му: Иди у свој завичај, човече Божји, и моли се за мене.
Примивши новац слуга Христов Полихроније оде у свој завичај, и тим новцем сагради цркву. У време Никејског Сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше светог Полихронија у самој цркви кад је служио свету литургију и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.[11]