Iz Zitija Svetih za danas.

[south railroad]

Zitija Svetih su nastavak Dela Apostolskih - kaze sv. Justin Popovic koji je preveo i skupio mnogobrojna Zitija iz grckih i ruskih knjiga. Detaljnije o ovome se moze videti u uvodu:
https://svetosavlje.org/zitija-svetih/3/

Ovde u temi mozemo postavljati samo neke delove ili pasuse iz Zitija ili Prologa za taj dan posto su neka veoma dugacka, te ko zeli detaljnije citanje, Zitije se moze naci na sajtu svetosavlja u linku na kraju Prologa za taj dan. Prolog je na naslovnoj strani. Deo iz uvoda:

Први по времену беху записи и повести о светим мученицима. У ширењу и учвршћивању хришћанства мучеништво је имало врло велики значај. Чврстина и непоколебљивост страдалаца који су јуначки ишли на смрт за своју веру, тако су моћно деловали на срца незнабожаца, да су се често и сами мучитељи, видећи кротост својих жртава, обраћали у хришћанство. Тако je, по речима Тертулијана, крв хришћанских мученика била семе нових хришћана. Тачно записујући дане смрти светих мученика, хришћани су се скупљали у те дане ради празновања њиховог спомена. „Забележујте дане, писао je своме свештенству свети Кипријан Картагенски, у које умиру исповедници Христови, да бисмо могли празновати спомен њихов заједно са споменима мученика“. У том циљу постојали су у хришћанској Цркви нарочити писари који су записивали све што се са хришћанима дешавало по тамницама и судиштима. Такве писаре, као што је познато, у време првих гоњења поставио je y разним крајевима Рима свети Климент. Без обзира на то што је незнабожачка управа претила тим писарима смртном казном, записи су вођени непрекидно за све време гоњења на хришћане. Ти записи, у којима се понекад могу наћи подробна обавештења о питањима судија – мучитеља и одговорима на њих светих мученика, познати су под именом Мученички подаци. Међу таквим документима сусрећу се читави судски поступци, састављени за време самог суђења мученицима. To су преписи из званичних судских протокола, које су хришћани добијали од незнабожаца за велике паре. Дани кончине мученика празновани су не само у оним црквама којима су припадали дотични мученици, него и у свима другим, пошто су хршпћани сваке цркве обавештавали друге цркве о мученицима који су пострадали код њих. Тако је Смирнска црква, у којој је мученички скончао свети Поликарп, упутила посланицу о томе цркви Филаделфијској и молила да се та посланица достави и другим црквама. Описи страдања светих мученика уживали су велики углед. Они су били читани на црквеним скуповима одмах иза Светог Писма. Из Мученичких података светог Игњатија Богоносца може се закључити да је овај обичај постојао у другом веку....

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА
ТАДЕЈА,
од Седамдесеторице
....
И кнез Авгар упита светог Тадеја: Јеси ли ти ученик Господа Исуса Христа, Сина Божија, који ми писмом обећа послати једног од својих ученика, да ме потпуно исцели од моје болести и дарује мени и свима мојима живот вечни? – Апостол Христов одговори: Зато што си велику наду положио на Господа мог Исуса Христа, ја сам и послан од Њега к теби. И ако се вера твоја у Њега увећа још више, онда ће ти се по вери твојој испунити све што желиш. – Авгар одговори: Ја толико веровах у Господа Исуса, да сам хтео скупити војску и ударити на Јевреје који Га распеше, да би им одмаздио за њихово неваљалство и потпуно их истребио; али ми забрани римска власт под којом се налазимо. – На то свети Тадеј рече: Господ и Бог наш Исус Христос није требао људске помоћи у време Свога страдања од завидљивих и неваљалих Јевреја; јер је могао, да је хтео, извести легионе анђела;....

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ЕВЛАЛИЈЕ

......
Светитељка одговори: Ти си ми смешан, јер ми саветујеш да лажем, као да сам се из незнања усудила поћи на муке за Бога мог, и као да нисам знала како велику власт имаш. Ко не зна да је власт свакога властодршца привремена? Јер као што сам човек данас живи а сутра умире, тако се и власт његова мења. Међутим власт Господа мога Исуса Христа је бесконачна, као што је и сам Он вечан. Ја не могу лагати, јер се бојим Господа мог, који све лажљивце и неправеднике предаје паклу огњеном на сажежење. Моја пак девојачка младост постаје још лепша и моја високородност још славнија када примам ране за Господа мога. Но знај, мучитељу, ја не осећам бол од рана које ми задајете, јер ме штити Христос Господ мој, који ће те у дан Страшнога Суда осудити по делима твојим на вечне муке.
Ове речи свете мученице још више разјарише намесника и он нареди да мученицу привежу за крстообразно дрво и да јој чисто девичанско тело стружу железним гребенима док јој сва кожа не буде скинута. А мученица се усред тих мука гласно мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе! услиши мене, непотребну слушкињу Твоју, и прости сагрешења моја, и укрепи ме у мукама које примам за свето име Твоје, да би био посрамљен ђаво са слугама својим.
......

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ИРИНЕЈА, епископа Лионског

Свети Иринеј, епископ Лионски, спада у најзнаменитије оце и учитеље Цркве. Живео је и подвизавао се у другом веку, посветивши сав свој живот борби са гностицизмом. Његов значај за хришћанску Цркву другога века може се сравнити са значајем светог Атанасија Великог за хришћанску Цркву четвртога века. И један и други јављају се у своме животу и раду првенствено као заштитници чистог, неповређеног црквеног учења против лажних јеретичких учења свога времена: свети Иринеј – против гностицизма, свети Атанасије – против аријанизма.
........

При томе руководећа мисао богомудрог оца, светог Иринеја, јесте ово: „Сваки који жели да зна истину, треба да се обрати Цркви, јер су апостоли само њој јединој саопштили божанску истину, и, као богаташ у ризницу, положили у њу све што се односи на истину. Само је Црква врата живота“.

Овакво значење Цркве, као једине непогрешиве чуварке и носитељке истинског апостолског предања, свети Иринеј заснива на томе што у Цркви стално борави Дух Свети и непрестано делају божански дарови и силе. Дух Божји, по учењу светог Иринеја, обитава у Цркви од самог њеног оснивања. Он је као живот и душа Цркве; Он је покреће и управља њоме онако као што душа покреће и управља члановима нашег тела. У Цркви је дато све, чиме се извршује наше спасење. Зато што у Цркви стално и непосредно борави Дух Божји, Црква никада не може погрешити или пасти у заблуду. Отуда божанска истина, предата јој усмено или писмено од светих апостола, остаће свагда у њој једна и иста, онако чиста и божанствена каква је била и при апостолима, јер један и исти Дух Свети делао је и у апостолима, дела и сада у Цркви – у лицу њихових прејемника. Прејемство апостолског звања чува се у Цркви свуда и непрекидно, а уједно с њим чува се и апостолско предање у његовом чистом и неповређеном виду. Уопште, вели свети Иринеј, Црква, иако расејана по целоме свету, чува свуда једно и исто учење присутношћу у њој једног и истог Духа Божјег и непрекидношћу у њој једног и истог звања апостолског. Она подједнако верује, имајући као једну душу и једно срце; подједнако проповеда, учи и предаје, имајући као једна уста. Подједнако верују и имају једно и исто предање цркве и у Германији, и у Шпанији, и у Галији, и на Истоку, у Египту и Либији. Као што је сунце једно и исто у целоме свету, тако и проповед истине сија и све просвећује једна и иста у целој Цркви.
.......

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
СИРЕ

.....
Хришћанка сам! Одричем се идола и свих поганих чаробњачких дела демонских! пљујем на лажне богове и на незнабожачке жртвенике, а верујем у јединог истинитог Бога хришћанског и идем ка храму хришћанском.
Чувши ово, браћа са маћехом и свима осталим укућанима ухватише Сиру, задржаше је и затворише у собу, да не би изашла; усто поставише и стражу, а отац се у то време не деси код куће. Међутим блажена девица стаде их молити да пошљу по њеног оца и позову га, да и пред њим исповеди име Христово, макар је он и на муке предао; јер она више није хтела да крије своју веру у Христа, него жељаше да је јавно покаже, не плашећи се никаквих мука.
Међутим у то време к блаженој Сири се стекоше њени сродници и познаници, и са сузама је саветоваху да се окани таквог подухвата, и да не ожалошћује оца и браћу, да не срамоти свој род, и да добровољно не предаје себе на љуте муке. Али она не хте ни да слуша њихове лукаве савете.
Када дође отац и угледа волшебни огањ њихов, који они сматраху за бога, растурен од стране његове кћери, претурен жртвеник, поломљене жречевске справе волшебне; и када чу кћер Сиру где громогласно слави име Христово, он се страховито разјари, па дохвати Сиру и бијаше је рукама својим без милости све док не малакса од умора. Затим је стаде са сузама саветовати и миловати, говорећи јој благо и с љубављу. Али ни најмање не успе. Потом је отац стављаше на многе муке, у окове окиваше, у мрачном месту затвараше, глађу и жеђу мораше, и многе убоје задаваше; понекад је сам, или преко рођака својих, благо мољаше да се обрати к отачким боговима и жречевској служби; али слушкиња Христова остајаше тврда као дијамант и непоколебљиви стуб у исповедању пресветог имена Господа Исуса Христа.....
.......
Тада незнабошци метнуше мученици омчу на врат и почеше је затезати, и када мученица већ беше на издисају, они мало попустише омчу и рекоше јој: Ако се одрекнеш хришћанске вере, оставићемо те у животу. – Но мученица им одговори: Свршавајте што вам је заповеђено. – Они је онда поново почеше давити; и када она беше у ропцу, они поново попустише омчу и упиташе је: Хоћеш ли се одрећи Христа, да би остала жива? – А она, жељна смрти за Христа, поново им налагаше да изврше оно што им је наређено. Тада мучитељи затегоше омчу са обе стране, док не умртвише свету мученицу.

 

[south railroad]

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА
ТИТА,
једног од Седамдесеторице

..........

После крштења Тит би од осталих главних апостола посвећен за апостолску службу и увршћен у седамдесет мањих апостола, и послан са светим апостолом Павлом на проповедање речи Божје међу незнабошце. И свети Тит пратијаше светога Павла, не само као ученик учитеља него и као љубљени син оца. Јер апостол Павле назива Тита својим сином, што се види из његове посланице самоме Титу, у којој свети Павле вели: Титу, правоме сину, благодат и милост (Тит. 1, 4). Путовао је свети Тит понекад заједно са светим Павлом, а понекад га је апостол Павле слао самог на проповед. Тако, на пример, апостол Павле је послао Тита у Далмацију, о чему свети апостол спомиње у Посланици Тимотеју, говорећи: Тит у Далмацију (2 Тм. 4, 10), тојест, би послан од мене на проповед Еванђеља у далматинске градове. Понекад је свети апостол Павле слао Тита са својим апостолским посланицама, као на пример Коринћанима, којима пише: Умолих Тита, и с њим послах брата (2 Кор. 12, 18). Још им пише и ово: Ми умолисмо Тита да као што је почео, онако и сврши благодат ову и међу вама (2 Кор. 8, 6). А додаје и ово: Хвала Богу, који је дао таково старање за вас у срце Титово (2 Кор. 8, 16). Нема сумње, Павлова духовна љубав у Христу према Титу огромна је, пошто га назива час сином час братом својим; а када се Тит задржи на путу, апостол Павле тугује за њим, говорећи о себи: Када дођох у Троаду да проповедам Еванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господа, не имадох мира у духу своме, не нашавши Тита, брата свога (2 Кор. 2, 12-13).......
........
После тога свети Павле би ухваћен у Јерусалиму, метнут у окове и послат у Рим. Чувши о томе свети Тит крену у Рим, да види страдалачки подвиг свога учитеља. Тит остаде у Риму до кончине светог апостола Павла; по одсечењу чесне главе његове од стране Нерона[7], Тит погребе чесно тело светог учитеља свог, па се поново врати својој пастви на Крит. Архијерејски престо свој свети Тит имађаше у једном од најбољих градова критских, званом Гортина. Блажени Тит се труђаше непрестано, обраћајући ка Христу јелине од заблуде њихове, поучавајући их речима и утврђујући веру њихову чудесима.
.....

Просветивши острво Крит и околна острва светлошћу свете вере, апостол Тит достиже дубоку старост и престави се ка Господу у деведесет четвртој години свога живота. На самрти својој он виде анђеле с неба где дођоше да узму душу његову, и лице се његово засија као сунце. Јер чији живот беше светлост свету, тога и смрт би почаствована обасјањем од Христа Спаса нашега.

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
АДРИЈАНА и НАТАЛИЈЕ

Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!“ Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?“ На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао.“ Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јави јој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПИМЕНА ВЕЛИКОГ
..........................
- Једном брат један упита аву Пимена говорећи: Учиних тежак грех, оче, и хоћу да проведем у покајању три године. Је ли доста три године за покајање?
– Старац одговори: Много је.
– Тада брат рече: Значи, ти налажеш кајати се једну годину?
– На то старац одговори: И то је много.
– Чувши то, друга братија рекоше: Према томе, у покајању треба провести до четрдесет дана?
– А старац поново одговори: „И то је много“. Па онда додаде: Ја сматрам да ако се човек покаје од свега срца и чврсто реши да се више не враћа на грех, онда ће Бог примити његово тродневно покајање.

Ава Пимен је говорио:
„Када човек хоће да зида кућу, он скупља разну грађу, да би је могао сазидати. Тако ћемо и ми лако сазидати у себи дом душе, ако од сваке врлине узмемо по неки делић“.
„Главно је за човека ово троје: бојати се Бога, често се молити, и ближњему добро чинити“

Ава Сисоје упита аву Пимена о нечистим помислима. Старац одговори: То је слично сандуку са хаљинама: ако човек држи хаљине у сандуку дуго време, не претурајући их и не ветрећи их, хаљине ће у току времена појести мољци и оне ће се распасти. Тако је и са нечистим помислима: ако их човек не одгони од себе, оне ће му разорити и упропастити душу.

Други упита старца: Шта је боље, говорити или ћутати? Старац одговори: Ко говори Бога ради, добро чини; и ко ћути Бога ради, такође добро чини.

Неко упита старца, како се избавити од рђавих помисли које наилазе. Свети старац одговори: Та је ствар слична човеку који слева има огањ а сдесна суд са водом; и ако се запали од огња, он узима воду из суда и угашује себе. Огањ то су рђаве помисли, које враг убацује у срце човеку, као варнице у кућу, да би се човек запалио греховном жељом; а вода, то је – бацити себе на молитву к Богу.

Други инок упита: Како да се сачувам од вражијих нападаја? – Отац одговори: Када котао загреван ври, онда га не сме дотаћи ни мува нити икоји инсект; а када се котао охлади, онда и муве на њега слетају и инсекти у њега улазе. Тако и к иноку који се усрдно бави духовним делима, враг не сме приступити и увући га у своје замке; к ономе пак који проводи време у нехату и лењости, враг лако приступа и наводи га на грех како хоће.

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МОЈСИЈА МУРИНА

У крајевим египатским живљаше неки чувени разбој ник, по имену Мојсије, родом Етиопљанин, црн у лицу. Најпре он беше роб неког знаменитог господина. Али због своје рђаве нарави и зато што изврши неко убиство, Мојсије би отеран од свога господара, и он се придружи разбојницима. А разбојници, видећи да је Мојсије веома снажан телом и сурове нарави, изабраше га за свога харамбашу. Ово се казује о светом Мојсију, да се види његова поправка и прелаз од тако рђавог живота ка покајању и Богоугађању; јер се и ранији греси светитеља не скривају ради прослављења милосрђа Божија, које изводи чесно из недостојног и од грешника ствара праведника.
Вршећи разбојништва са својом дружином, Мојсије чињаше многе грабеже, крвопролића и друга одвратна и стидна безакоња и насиља, и постаде чувен по свирепости својој и страшан свима.
..............................
Пошто се свети Мојсије прочу врлинским животом, чу за њега кнез те земље и оде у скит желећи да види аву Мојсија. Обавештен о томе да кнез долази њега ради, старац изиђе из келије са намером да бежи у рит и шевар, но сретоше га слуге што беху са кнезом и упиташе: Где је келија аве Мојсија? – Он им на то узврати: А шта желите од њега? То је безуман старац, и веома лажљив, и води покварен живот. – Чувши ове речи, они се зачудише и продужише пут. И кад дођоше к цркви кнез рече клирицима: Слушао сам о ави Мојсију и дошао сам да добијем благослов од њега; но срете нас неки монах који је ишао у Египат, и кад га упитасмо где живи ава Мојсије, он изговори ружне речи о Мојсију, називајући га безумним, лажљивим и човеком који води покварен живот. – Чувши то, клирицима би жао и упиташе: А какав изгледаше тај старац који изговори те хуле на светога мужа? – Они одговорише: Старац беше висок, црн у лицу, у бедној одећи. – Клирици на то рекоше: Нема сумње то је ава Мојсије, па пошто није желео да вам се каже и да од вас прими почасти, он је изговорио хулне речи о себи као о неком другом. – Добивши на тај начин велику духовну корист, кнез отиде благодарећи Бога.

 

[south railroad]

СИНАКСАР
НА УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ЈОВАНА

Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља..........

..............
Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:
Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом.

 

[south railroad]

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ:
АЛЕКСАНДРА, ЈОВАНА и ПАВЛА,
патријараха Цариградских

........
Са шумом и бешчешћем погибоше бучни јеретици. И сама њихова смрт показује гњев Божји на њих због лажи коју распростираху и досаде коју цркви Божјој причињаваху. Арије, пошто би осуђен у Никеји, дође једнога дана цару Константину и мољаше цара, да буде опет примљен у цркву. Цар га упита, да ли верује Никејском Символу Вере, а он, лукави, држаше у недрима хартију са исписаним својим јеретичким зловеријем, и ударајући се руком по прсима говораше цару: „тако верујем“. Цар помисли, да се Арије раскајао, и посла га патријарху Александру да га прими у цркву. Александар никако не хте примити Арија знајући да он лаже. Но цар одреди један дан недељни када се Арије имаше увести у велику цркву. Уочи тога дана патријарх свети мољаше Бога, да узме његову душу пре него што се богохулни јеретик уведе у цркву. Када освану одређена недеља патријарх беше на служби у цркви, а Арије се са царским људима и својим једномишљеницима упути у цркву. Када стигоше на трг Константинов, на једанпут га стиже нека мука и у духу и у телу, и он потражи место за телесну нужду. Ту на тргу беше такво једно јавно место, и он се упути тамо. Његова пратња чекаше га дуго и поста нестрпљива од чекања. Када одоше неки да виде, шта је са Аријем, нађоше овога у смрадноме месту мртва, са целом утробом просутом напољу, у нечистоћи и крви.
...............
То касније спомену и свети Григорије Богослов у својој речи Цариграђанима, похвално се изражавајући о Александру, говорећи овако: Истину ћу вам рећи, јер сте ученици славног Александра, великог поборника и проповедника Свете Тројице, који и речју и делом одагна јеретичку заблуду. Ви се сећате његове равноапостолске молитве, којом он оснивача и руководиоца безбожја уништи на месту, које заслуживаше најбезбожнији језик, да срамоту срамотом освети, и да срамном смрћу, потпуно заслуженом, вечито буде изобличено смртоносно зло јеретиштва, које погуби многе душе.
Ову реч свети Григорије говори у похвалу светог Александра а на посрамљење злочестивог Арија, споменувши Александровом молитвом изазвану срамну смрт Аријеву у нечистом месту: јер као што Арије срамоћаше Сина Божија, хулећи Његово Божанство, равномоћно и савечно Богу Оцу, тако и сам доживе срамоту – бешчесну смрт; на тај начин срамотом би одмаждена срамота.

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
КИПРИЈАНА,
епископа Картагенског

Свети Кипријан се родио почетком трећега века у славном граду афричком Картагени. Његови родитељи беху незнабошци, људи знатни и високога рода. Кипријан би васпитан у незнабоштву. У младости он доби одлично светско образовање: изучи јелинске науке и сву философију. Као красноречиви ретор и чувени философ он би изабран за учитеља реторике и философије на Картагенском училишту, и имађаше велики углед у грађанству. Као таквог, многи су га узимали за свог адвоката у судским пословима. То му је доносило велике приходе; а и иначе био је богат од родитеља. Тако имућан, Кипријан је проводио раскошнији живот, са не мало грехова. О томе он је касније писао: „Покоравајући се страстима, ја сам сам невољно доприносио својој сопственој несрећи, као да је она од природе била мој удео“...................

Живо осећање духовног преображења, дарованог кроз свету тајну крштења, силно је деловато на Кипријана. Спасоносно дејство свете тајне крштења он овако описује у писму своме пријатељу Донату: „Када животворне воде крштења омише мрље ранијег живота мог, и у очишћено срце моје изли се небеска светлост; када, примивши Духа небеснога, постадох нови човек; тада се ја на чудесан начин потпуно уверих у оно што сам раније сумњао, тајне ми се почеше откривати, мрак ишчезавати; оно што ми је раније изгледало тешко, постаде лако, немогуће постаде могуће… У примању небеских дарова нема мере. Само нека срце наше жуди и буде отворено; ми толико имамо вере, способне за примање благодати. Она дарује способност уништавати отровотворну силу греха трезвеном чистотом, непорочном мишљу, чистом речју, непретворном врлином; она очишћава прљавштине покварених срца, повраћајући им здравље; она даје силу умиривати непријатеље, успокојавати неспокојне и страшним заклињањима приморавати на признање нечисте духове који се усељују у човека. Начин благодатног дејства на онима у којима живе зли дуси невидљив је: неприметни су ударци којима благодат сатире зле духове, али је казна видљива и упадљива. Тако дух благодати који се уселио у нас почиње јављати своју моћну силу; и мада ми тело своје са удовима још нисмо променили на друго, наше се око већ не помрачује мраком овога века. Каква моћ, каква сила Духа! Ко је очистио себе и пребива чист, тај не само сачувава себе од саблазни света, не само неда се уловити никаквом замком врага који напада на њега, него и ојачава у својим силама толико, да над целокупном војском противника господари као заповедник........

На судишту, отпочињући ислеђење, проконзул упита светог Кипријана: Јеси ли ти Кипријан? – Светитељ одговори: Да, ја сам. – Проконзул онда упита: Јеси ли ти епископ оних безумних људи који себе називају хришћанима? – Светитељ одговори : Да, ја сам епископ Христових људи. – Проконзул Галерије онда рече: Славни цареви наређују теби да принесеш жртву боговима. – Светитељ одговори: Нипошто то учинити нећу. – На то му проконзул рече: Размисли добро, па изабери оно што је корисно по тебе. – Светитељ одговори: Ти чини што ти је наређено, а мени није потребно размишљати о доброј ствари која је тако очигледна за мене.
После тога проконзул се посаветова са присутним судијама, па укоривши Кипријана за непоштовање богова, изрече овакву смртну пресуду: „Кипријан, епископ хришћански, нека буде посечен мачем“. – Чувши пресуду, светитељ Христов се обрадова и громко рече: „Хвала Господу!“

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
Симеона Столпника[1]

.........
O таквом животу светог Симеона чуше свети оци који живљаху по пустињама, и дивљаху се његовом необичном подвигу:јер још нико не беше измислио такво живљење – стајање настолпу.
И желећи да испитају каквога је духа, они му послаше овакву поруку: Зашто не идеш путем отаца наших него си измислио неки нови пут? Сиђи дакле са стуба и последуј житију древних пустињака.
– Поред ове поруке они дадоше посланицима још и упутство: да Симеона силом скину са стуба ако се не покори њиховој поруци, а ако се покори њиховој поруци и хтедне сићи са стуба, онда да га оставе да стоји на стубу као што је почео, јер покаже ли се послушан, то ће бити доказ даје његов нови начин живота од Бога. Тако и би. Јер када посланици дођоше к преподобном Симеону и саопштише му поруку сабора светих отаца пустињака, он одмах крочи ногом на лествицу желећи да сиђе доле.
Видећи то посланици повикаше: Не силази, свети оче, него остани и даље на стубу, јер сада знамо да је тобом започето дело од Бога, који нека ти буде помоћник до краја......

.......Шта да речемо о неисказаним подвизима преподобнога? Њих је немогуће исказати, јер превазилазе силе људске. Ја се пре свега, вели блажени Теодорит, дивим његовом трпљењу: ноћу и дању он тако стоји, те га сви виде. Догоди се једном да се вратанца и горњи део зида срушише од дотрајалости, те док се то поново не направи и обнови сви су могли гледати светитеља не мало времена. Тада су они посматрали нов и необичан призор: преподобни је или непомичан стајао дуго, или је приносио молитве Богу правећи често поклоне. Неко од присутних прича како је хтео да изброји поклоне које је преподобни правио не престајући: избројао је хиљаду двеста четрдесет и четири, па се уморио гледајући увис на врх стуба и престао бројати. Међутим, светитељ не изнеможе од поклона. Јер узимајући једном у недељу дана храну, и то врло мало и лаку, он постаде лак и способан за честа метанија. Од дугог пак стајања њему се и на другој нози отвори незарастљива рана, и много крви истицаше и з ње. Али га ни то не узможе отргнути о д богомислија. Добровољни мученик трпљаше јуначки све.

........... При таквим подвизима, творећи толика чудеса и проводећи тако врлински живот, преподобни беше кротак и смирен, као да је био мањи и непотребнији од свих људи. За све лице његово беше подједнако светло и реч љубавна, како за велможу тако и за роба, како за богатог тако и за убогог и за последњег изрода: јер он не гледаше ко је ко. И сви се не могаху наситити гледања светоликог лица његовог и слаткоречиве беседе његове, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. Имајући дар мудрости, он сваки дан напајаше срца слушалаца реком учења, и многи, одушевљени његовим учењем, остављаху све земаљско и као птице узлетаху високо: једни одлазећи у манастире, други у пустиње, а трећи остајући да живе поред њега.

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
МАМАНТА

Родом из Пафлагоније, од хришћанских знаменитих родитеља, Теодота и Руфине. Родитељи његови беху бачени у тамницу за Христово име. У тамници најпре му умре отац; а мајка му, пошто роди њега, и сама сконча. Тако дакле оста новорођени младенац у тамници између мртвих тела својих родитеља. Но Бог Промислитељ посла ангела Свога некој племенитој удови Амији, којој се ангел на сну јави и рече, да иде у тамницу и узме дете к себи. Ама измоли од градоначелника дозволу, да сахрани умрле, а дете узе у своју кућу. Тек кад му се наврши 5 година поче дете говорити, и прва му реч беше: мама! због чега и доби име Мамант. У школи Мамант показа необичну бистрину; а пошто беше код куће васпитан у хришћанском духу, то он не тајаше веру своју него је исповедаше пред својим врсницима исмевајући идоле. У време цара Аврелијана би жестоко гоњење хришћана. Незнабошци не штеђаху ни децу хришћанску. Маманту беше 15 година, када би изведен пред цара. Рече му цар, да бар само устима се одрече Христа, на што му Мамант одговори: „ни срцем ни устима не ћу се одрећи Бога и Цара мога Исуса Христа.“ Цар нареди те га тукоше, свећама палише, и најзад вргоше у море. Но ангел Божји спасе га, и одведе на гору високу, близу Кесарије. Ту је он живео у самоћи и молитви. Од његове светости дивљи зверови су се питомили. Најзад и ту буде пронађен од гонитеља и поново на муке стављен. Победивши и силу огња и дивљих зверова Мамант свети би прободен трозубцем од некога жреца идолскога. И тако предаде душу своју свету Богу, коме је веран остао у свима мукама. Од његових моштију догодише се многа исцелења болних.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
БЕСЕДА НА [СПОМЕН] СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАМАНТА[1]
https://svetosavlje.org/besede-2/22/

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ВАСИЛИСЕ НИКОМИДИЈСКЕ

За царовања злочестивог цара римског Дисклецијана једва је у ком другом граду било проливено толико мученичке крви као у Никомидији: у њему је такво мноштво хришћана убијено за Христа, да је само за један месец избројано седамнаест хиљада мученика, осим оних двадесет хиљада, спаљених у цркви на дан Рождества Христова. И такво убијање невиних хришћана трајало је не један месец, него се дуго продужавало за све време тешког и љутог гоњења. И ко ће избројати све хришћане побијене за то време, сем Бога јединога који и звезде избраја!.....
........
Светој мученици Василиси беше свега девет година када би изведена на суд пред никомидиског намесника Александра. Ова мученица девојчица тако неустрашиво исповеди пред њим Христа, да се сви дивљаху њеној памети и њеном слободном разговору с њим, јер се она као зрео човек препираше с мучитељем о вери Христовој. Мучитељ, после многих ласкавих речи и обећања, видећи да Василиса остаје непоколебљива, нареди да је бију по лицу, а света девојчица заблагодари Богу за то. Намесник онда нареди да јој свуку хаљине и бију прутовима; а она још већу благодарност узнесе Богу. То разјари намесника и он нареди да је још јаче бију; и она би толико бијена по целоме телу, да јој се цело тело покри ранама; а она тада узвикну: „Боже, благодарим ти за све ово“. После тога намесник заповеди те јој провртеше глежњеве, па је стрмоглавце обесише, и под њом наложише ватру у коју стављаху смолу, сумпор, зејтин и олово, да би она у тешким патњама и љутом диму брзо издахнула; но света.мученица и у таквим мукама као у рајској хладовини певаше хвалећи Бога......

 

[Milan od Gruze]

Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko. Matej 5,11: Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i reku na vas svakojake rđave riječi lažući, mene radi. Matej 5,12: Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili proroke prije vas. Matej 5,13

 

[south railroad]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ВАВИЛЕ АНТИОХИЈСКОГ, и с њим три детета

Овај „велики и дивни човек, ако га је могуће назвати човеком,“ како се св. Златоуст о њему изражава, беше архијереј у Антиохији у време сквернога цара Нумеријана. Овај Нумеријан закључи мир са неким варварским царем, који беше много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар даде свога малога синчића, да буде на двору Нумеријанову, и да се тамо васпита. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила свети беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Беседећи о Вавили Златоуст је рекао: „кога би се другог у свету убојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?… Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу“. Постиђен цар врати се, но смисли освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ наравно одби непоколебљиво. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а по том их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Сахрањен беше од хришћана у веригама, како је и завештао пред смрт у једну гробницу са три она дивна отрока. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год.
............
Увидевши да је светог Вавилу немогуће приволети на зловерје, Нумеријан се понова разјари и нареди своме војеначалнику Викторину да светитељу стави тешке ланце око врата и око ногу и да га тако води по граду на гледање свима. Безаконик се надао да ће се овај угледни муж, слављен и поштован од свих грађана, постидети такве срамоте и пристати да испуни безбожну жељу цареву. Када светитеља оковаше у ланце, цар му се стаде ругати, и рече: Тако ми богова, Вавило, теби је баш лепо да ходиш у тим ланцима, јер приличе твојој старости. – Светитељ одговори: Царе, ти са подсмехом говориш то мени, а ја ћу ти истину рећи: ови ланци су мени тако драгоцени, као теби твоја царска круна; и страдања за Христа тако су ми мила. као теби твоја царска власт; и смрт за Бесмртнога Цара тако ми је пожељна, као теби живот твој.

 

[south railroad]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
УРВАНА, ТЕОДОРА, МЕДИМНА и осталих 80 са њима

За царовања злочестивог Валента[5] аријанци у Цариграду имађаху велику силу и распространише своју власт, пошто им цар, заслепљен истом јереси, помагаше. Подигавши гоњење на православне хришћане, они изгнаше епископа Евагрија и силно злостављаху правоверне: једне они бијаху, друге у тамнице бацаху, трећима имовину пљачкаху; речју: кињаху их на све могуће начине. Веома забринути због тога, православни се тајно сабраше и договорише да упуте молбу цару, који се тада налазио у Никомидији, да их бар донекле заштити од аријанаца, ако не може да их потпуно избави, да не би сасвим били уништени. За своје изасланике православни изабраше до осамдесет изврсних људи духовнога звања, свештеника и ђакона, јаких у вери, силних у речи, и веома паметних, на челу са Урваном, Теодором и Медимном. Кренувши на пут они стигоше у Никомидију. Изишавши пред цара они му изложише своју молбу, да се смилује на њих и да их заштити од руку аријанских. Но цар се силно разјари на њих, али се прављаше да није љут. Међутим он тајно посла наређење епарху Модесту, да све ове молиоце узме и погуби. Епарх их узе, но бојећи се да их јавно погуби, да се народ не би узрујао, он нареди да их све утоваре у лађу, пустивши глас да их шаље на заточење. Међутим он наложи лађарима да када буду на пучини запале лађу са осамдесет људи. Тако и би: када допловише до Астакијске пучине, лађари потпалише лађу са светим мученицима, а сами се спустише у раније припремљени чамац и вратише се к епарху обавестивши га о погибији мученика. А лађа гораше као свећа, пловећи брзо пошто је тераше ветар; и тако горећи пловљаше све до места званог Дикидис; приставши ту она потпуно изгоре, пуштајући од сагоревајућих тела светих мученика дим, као кадиони дим који се дизао к Богу. Тако скончаше свети мученици, и зби се на њима реч Светога Писма: Прођосмо кроз огањ и воду; и извео си нас на одмор (Пс. 65, 12). Јер сагорени огњем на води, ови свети људи се обретоше у небеском одморишту, где предстојећи престолу Господњу моле се за нас. Њиховим молитвама, Господе, дај и нама да добијемо живот вечни. Амин.[6]

 

[south railroad]

1. Спомен чудеса светог Архангела Михаила. У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила“. Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЕВДОКСИЈА, ЗИНОНА и МАКАРИ ЈА и осталих 1104 војника са њима

................
Њега, оклеветаног код намесника Мелитинског[7] војници брижљиво тражаху свуда. А он, одевен у просте хаљине, срете војнике на путу и они га упиташе, да ли зна где се налази војвода Евдоксије. Видећи да њега траже ради мучења, он им рече: Ако свратите код мене, и прихватите се хлеба у моме дому, и одморите се од пута, онда ћу вам показати Евдоксија, јер знам где се скрива са домашњима својим. – Војници пристадоше и свратише код њега. Евдоксије их добро угости, па им затим објави да је он тај кога они траже. Задивљени таквим поступком његовим, војници рекоше: Ради твога доброчинства ми те нећемо узети са собом, а ономе што нас је послао казаћемо да смо те дуго тражили, али те нисмо нашли. Ти се пак сакриј, да ко други не би сазнао за тебе и одао те. – И војници хтедоше да крену, али их светитељ задржа говорећи: Причекајте ме, браћо.. поћи ћу и ја с вама; не доликује ми више да се кријем, пошто ме сам Бог зове на мученички подвиг, да будем сведок светог имена Његовог. Јер да је Бог хтео да ја останем прикривен, ви ме не бисте срели на путу, нити бисте били послани да ме тражите, нити би ми се десило да вас сусретнем. Све пак то јесте знамење Божјег благоволења, да би ја стајао за Њега до проливања крви за Њега. ...........................

 

[south railroad]

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА
ЕВОДА и ОНИСИФОРА, из Седамдесеторице[2]

Свети Евод, један од Седамдесеторице апостола, беше после светог апостола Петра први епископ у Великој Антиохији[3] и велики проповедник речи Божије. Њега спомиње свети Игњатије Богоносац[4] у својој посланици Антиохијанима, говорећи: „Сећајте се блаженог оца свог Евода, који би од апостола постављен за првог пастира; будите истински синови његови, а не прељубочинци, да се отац ваш не би постидео због вас“. Овај свети Евод написа дело о Пресветој Богородици, у коме је изложио, како је Света Дева Марија уведена у храм будући три године од рођења; како је у храму Господњем остала једанаест година; како је ушавши у петнаесту годину предата била светоме Јосифу на чување; и како је у петнаестој години родила светлост свету Господа Христа. Осим тога свети Евод је написао и многа друга корисна дела, али су сва она пропала У тешким временима гоњења Цркве Христове, због чега и нису дошла до нас. Написао је и једно под насловом „Светило“, које спомиње стари историчар Никифор Калист,[5] но које такође није дошло до нас. О светом Еводу говори се у римским мартиролозима, да је крв своју пролио за Христа и мученички скончао. А неки тврде да је свети Евод пострадао у Антиохији за време боравка цара Веспазијана.[6] У то време у једном граду диже буну неки Јеврејин Антиох, који остави своју веру и стаде приносити жртве идолима. Тада многи Јевреји бише побијени што не хтеше да принесу жртве идолима. Но тада и врло многи Јевреји примише хришћанску веру; њима беше епископ блажени Евод, који као њихов старешина и пастир би ускоро убијен.
Свети Онисифор беше такође апостол од Седамдесеторице. Њега спомиње свети апостол Павле у Посланици Тимотеју, говорећи: Господ да да милост Онисифорову дому, јер ме много пута утеши, и окова мојих не постиде се; него дошавши у Рим потражи ме још с већим старањем и нађе. Нека му да Господ да нађе милост од Господа у дан онај. И у Ефесу колико ми послужи, ти знаш добро (2 Тм. 1, 16-18). Свети Онисифор беше епископ у Колофону[7] и у Киринеји[8] и пострада за веру примивши мученичку смрт. О његовом мучеништву сведочи мартиролог, у коме се каже да свети Онисифор после многих мучења би везан за дивље коње и растргнут, а дух свој предаде у руке Богу, и заједно са светим Еводом борави у збору исповедника Божјих у насељима небеским.

 

[south railroad]

РОЖДЕСТВО
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ СВЕТИХ И ПРАВЕДНИХ БОГОРОДИТЕЉА
ЈОАКИМА и АНЕ

Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету“. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
СЕВИРИЈАНА
................
Тада се мучитељ остави лукавства, па се предаде својој обичној јарости и нареди да светог Севиријана бију камењем по устима, говорећи: Не носи Христа на језику свом и не досађуј ушима кнежевим спомињањем тога имена. – А свети му ченик, устима већ разбијеним од ударања камењем, одговори мучитељу: Бедниче! ти си у души својој начинио обиталиште ђаволима, па зато и не може слух твој да поднесе име Христово.
Мучитељ поново нареди да мученика обесе на дрвету и железним ноктима стружу тело његово. Жестоко стружен, свети Севиријан говораше: Једну само рану ја сматрам тешком, ону која одваја од Христа; а све ове ране за мене су пре наслада неголи патња, јер, одвајајући ме од свега земаљског, оне ме сједињују са Христом. – И рече му кнез: Севиријане, принеси боговима жртву, па ћеш бити ослобођен мучења. – На то му свети мученик не одговори ништа, него тихо за себе говораше: „Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити“ (Рм. 8, 18)................

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИЦА
МИНОДОРЕ, МИТРОДОРЕ и НИМФОДОРЕ

Три рођене сестре, из неког места у Витинији Азијској. Васпитане у духу хришћанском повукоше се из града у пустињу желећи да ум свој узвисе Богу и ослободе свега варљивога света, и да тако проживе век овај у чистоти и девичанству као праве невесте Христове. Предадоше се великом труду, посту и молитви, док их Бог не украси даром чудотворства. Када к њима почеше доводити болеснике ради исцелења, оне посташе знамените и преко своје воље. Чу за њих и неки кнез Фронтон и довуче их на суд. Видевши их кнез зачуди се красоти лица њихова. Јер и ако оне беху велике испоснице, и тело њихово сухо, лице им беше светло, озарено унутрашњим миром и благодаћу Божјом. Кнез им најпре ласкаше и обећаваше послати их цару, који ће их удати за своје велможе, но када се увери, да све његове ласке и обећања немаху никаква дејства на ове невесте Христа Господа, он нареди те прво мучише Минодору, а сестре њене баци у тамницу. После љутих мучења викне кнез Минодори, израњављеној и искрвављеној: „принеси жртву боговима!“ На то одговори св. мученица: „зар не видиш: ништа друго и не чиним него сву себе приносим на жртву Богу мојему?“ Када издахну у мукама св. Минодора, тада кнез изведе и остале две сестре и постави их крај мртвога тела Минодорина, па показујући им мртво тело сестре њихове саветоваше их да се одрекну Христа. Но како оне осташе непоколебљиве, то и њих љутим мукама умори. У том гром удари из неба и уби бездушнога Фронтона и слуге његове. Хришћани чесно сахранише тела светих Божјих мученица. Пострадаше између 305. и 311. год. у време Максимијана Галерија, и упокојише се у царству Христовом.

Три девице, рођене сестрице,
Три Христове славне мученице,
Пред Фронтоном Христа прославише,
Нестрашиве, кнеза застрашише,

А кнез Фронтон, мудрошћу убоги,
Он мишљаше, ка’ и други многи,
Да ће силом, огњем, вешалима,
Брзо кончит’ пос’о с хришћанима.

Кнез мишљаше: жене као жене,
Своју веру брзо ће промене!
Ал’ се кнеже љуто преварио,
Од хришћанки жена посрамио.

Христос не зна за жене ни муже,
Он моћ даје оним што Му служе,
Моћ чудесну вере и надања,
Моћ страдања без горког јадања.

Моћ је ова царства надживела,
Трошила се хиљаде година,
Трошила се, и остала цела,
Све је пред њом слабо као глина.

Минодора, и с њом Митродора,
И најмлађа сестра Нимфодора
Божјом моћи кнеза победише,
Живот даше, Христа прославише,
Живот даше, и живе осташе.

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
ТЕОДОРЕ АЛЕКСАНДРИЈСКЕ,
која се подвизавала под видом мушкарца
Из Александрије, жена младога мужа. Наговорена неком врачаром она учини прељубу с другим неким човеком. И одмах је поче савест љуто гристи. Ошиша се и обуче у мушко одело, па ступи у мушки манастир Октодекат под мушким именом – Теодор. Њен труд, пост, бдење, понизност и плачно покајање задивили су сву братију. Оклеветана од неке блудне девице, као да је с њом затруднела, Теодора се није хтела правдати сматрајући ту клевету као казну Божју за свој ранији грех. Изгнана из манастира она 7 година проведе пребијајући се по шуми и пустињи, и још уз то негујући дете оне блуднице. Победила сва вражја искушења: није се хтела поклонити сатани, није хтела примити јело из руку једног војника, није хтела слушати савете свога мужа да се врати к њему – јер све је то био само призрак ђаволски, и чим се Теодора прекрстила крстом, све је ишчезавало као дим. После 7 година прими је игуман у манастир, где проживе још 2 године, па се упокоји у Господу. Тек тада познаше монаси, да је то била жена; а игуману се јави ангел и објасни му све. Њен муж тада дође на сахрану, и оста до смрти у келији своје бивше жене. Св. Теодора имаше превелику благодат Божју: зверове укроћаваше, болести исцељаваше, воду у сухом бунару изведе. Тако Бог прослави истинску покајницу, која са јуначким трпљењем 9 година кајаше само један свој грех. Упокојила се 490. год.

СПОМЕН СВЕТОГ О Ц А НАШЕГ
ПАФНУТИЈА ИСПОВЕДНИКА
Свети Пафнутије би епископ Таиски у Тиваиди Мисирској. Много је страдао за православну веру; једно му око јеретици беху избили и леву ногу скршили. На Првом Васељенском Сабору учествовао опровржући с великом силом Аријеву јерес. Цар Константин веома га ценио и често га целивао у оно избодено око, избодено ради истине православне. Устао одсудно на Сабору против западних представника, који су предлагали, да се свештеницима мирским потпуно забрани брак. Био девствеником целога живота свог.

 

[south railroad]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АВТОНОМА

.....................И када једном сазнадоше дан у који је служитељ Господњи Автоном имао у њиме подигнутој цркви светог Архистратига Михаила у граду Сореосу приносити бескрвну жртву Богу, они из Лимне заједно са незнабошцима из околних села скупише се у огромном броју и тајно припремише да изненада нападну на цркву и убију хришћанског предводника Автонома, што они и урадише. Јер за време саме божанствене литургије они великом силом нападоше на цркву, једни са оружјем у рукама, други са штаповима, трећи са камењем, разјурише из цркве све хришћане који беху тамо, и немилосрдно убише светог Автонома у светом олтару, те се сав олтар обагри светом крвљу његовом. Тако светитељ, приносећи Богу бескрвну жртву, сам би принесен као крвава жртва у наднебесни жртвеник..............
..................О нетљености чесних моштију светог Автонома блажени Метафраст говори овако: „Видећи славног подвижника који и по смрти побеђује својства људске природе, ја стадох на славословље Божије: јер загледавши очима у гроб светог мученика Автонома, ја видех да његове свете мошти остају непобеђене силом смрти. Смрт, која се хвали да за три дана разори сав састав живога бића, није могла у току тако много година да уништи ниједну длаку овог преславног мужа. Глава његова и коса беху неповређени, лице цело, кожа чврста; ни једна длака не беше пропала на трепавицама његовим; само очи беху склопљене. И док га посматрах, изгледало ми је да га је смрт једино натерала да ћути, а све тело његово и ове састојке чува читаве: ни од главе његове ништа не беше отпало, ни од осталих делова тела ништа се не беше окрњило“.

 

[south railroad]

ОСВЕЋЕЊЕ ЈЕРУСАЛИМСКОГ ХРАМА
ХРИСТОВА ВАСКРСЕЊА
Када св. царица Јелена нађе Крст Господњи у Јерусалиму, задржа се том приликом дуже у св. граду, и сагради цркву у Гетсиманији, у Витлејему, на Јелеонској Гори, као и на другим местима, знаменитим по животу и раду Господа Исуса Христа. А на Голготи, где и нађе Крст часни, отпоче стројити огромну цркву под чијим се кровом налажаше и само лобно место, где се Господ распе, као и оно, где се погребе. Хтеде св. царица да сједини под једним кровом и место Његовог страдања и место Његове славе. Но Јелена се представи Господу пре него што тај величанствени храм би довршен. Када храм би довршен, баш те године Константин празноваше тридесетогодишњицу свога царовања. И тако и освећење храма и празновање царевог јубилеја би обављено једнога истога дана, 13. септембра 335. год. У то време заседаше у Тиру помесни сабор епископа. И ови епископи, као и многи други, стекоше се у Јерусалим на торжествено освећење храма Васкрсења Господњег. И установи се тада, да се тај дан, као дан победе и тријумфа цркве Христове, празнично спомиње сваке године.
............ Но нарочито оскврнави сва света места нечестиви цар римски Адријан[1] помоћу демонских идола и жртава. Јер када он на месту града Јерусалима, разореног Титом,[2] подиже град, тада он нареди да се гроб Господњи затрпа земљом и мноштвом камења. На гори пак тој где Господ би распет он подиже храм поганој богињи незнабожачкој Венери и постави њен кип, а над гробом Господњим намести кип бога Јупитера. Тако се онде, где Јагње Божије принесе себе на жртву Богу Оцу за грехе наше, приношаху погане жртве бесима и чињаху разноврсне гадости. Исто тако и у Витлејему, где се Пречисти роди из утробе Пречисте, он намести идол Адониса,[3] те се и то свето место скврнављаше срамним делима. А на месту где се налазио храм Соломонов он подиже идолопоклоничко идолиште. Сам пак град он назва Елија, јер му име беше Елија – Адријан, и нареди да га нико не сме називати Јерусалимом.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
КОРНИЛИЈА КАПЕТАНА

......... У Кесарији бејаше један човек по имену Корнилије, капетан од чете која се зваше Талијанска, побожан и богобојажљив са целим домом својим, који даваше милостињу многим људима и мољаше се Богу без престанка (Д. А. 10, 1-2). Бог не превиде такве његове врлине и благоволи просветити га светлошћу вере и привести у познање истине, да се добра дела његова не покривају тамом неверја............ Док се он тако мољаше, изненада се отвори место где између порушених зидина беше затворена Евантија са сином, и обоје изиђоше оданде здрави хвалећи Бога. Сви пак који тамо беху и видеше ово преславно чудо викаху: Велики је хришћански Бог! – И крсти се Димитрије са женом и сином и са свим домом својим; а крстише се с њим и двеста седамдесетседам других грађана. И поживе свети Корнилије у том граду доста времена, искорењујући трње неверја из срца људских и сејући семе вере. И за кратко време он цео град приведе Христу, и једног угледног човека по имену Евномија постави за презвитера.......