Quantcast

Iz Zitija Svetih za danas.

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
kako je išao u Misir sa novorođenim Hristom ako je mlađi od Hrista?
Dobro je da si naveo ovo.
Postoji greska u ovom zitiju. Ne znam da li je Avva Justin prevodio sa ruskog te oni napravili gresku a on je samo preveo, ili je sa grckog pa se njemu samome pokrala.
Nju sad ovi nasi ateisticki ``naucavaoci Biblije`` koriste za jos jedno ``A-HA`` u pokusaju.

Radi se o tome da kod Justina stoji da je Ap. Jakov ziveo 66 godina i da je ziveo jos 30-tak godina posle Hristove smrti kao Episkop Jerusalimski. Po toj racunici ispada da je i on bio beba kada se Hristos rodio i nastavjaju sa hulom o Bogorodici i stavljaju sve pod sumnju.

Shvatam ja njih, i nisu oni krivi sto ovako napadaju, ali je ipak nase da istrazimo sta se ovde desava. Kao prvo nigde se za nikog u Zitijama Svetih ne govori o tome koliko dugo je neko ziveo vec do kada je ziveo. Ako se pak negde to i navede, obavezno ide i godina smrti. Ja jesam proverio u Grckom sinaksaru, Grckoj Vikipediji i na Grckim sajtovima sa Zitijama i svuda stoji da je stradao 66 ili 62 ii negde 64. godine a ne da je ziveo 66 godina. Toga nigde drugde nema.
Da ne prebacujem sad sa Grckih sajtova i prevodim, evo i u vikipediji na engleskom stoji samo godina smrti a ne i koliko dugo je ziveo. Nema apsolutno nikakvih podataka o njegovoj godini rodjenja.

https://en.wikipedia.org/wiki/James,_brother_of_Jesus

Dake ovaj error je nastao samo kod nas prilikom prevodjenja, a ne bi bilo lose ako neko zna ruski, da proveri sta stoji kod njih.
 

Koslav75

Aktivan član
Poruka
1.138
Dobro je da si naveo ovo.
Postoji greska u ovom zitiju. Ne znam da li je Avva Justin prevodio sa ruskog te oni napravili gresku a on je samo preveo, ili je sa grckog pa se njemu samome pokrala.
Nju sad ovi nasi ateisticki ``naucavaoci Biblije`` koriste za jos jedno ``A-HA`` u pokusaju.

Radi se o tome da kod Justina stoji da je Ap. Jakov ziveo 66 godina i da je ziveo jos 30-tak godina posle Hristove smrti kao Episkop Jerusalimski. Po toj racunici ispada da je i on bio beba kada se Hristos rodio i nastavjaju sa hulom o Bogorodici i stavljaju sve pod sumnju.

Shvatam ja njih, i nisu oni krivi sto ovako napadaju, ali je ipak nase da istrazimo sta se ovde desava. Kao prvo nigde se za nikog u Zitijama Svetih ne govori o tome koliko dugo je neko ziveo vec do kada je ziveo. Ako se pak negde to i navede, obavezno ide i godina smrti. Ja jesam proverio u Grckom sinaksaru, Grckoj Vikipediji i na Grckim sajtovima sa Zitijama i svuda stoji da je stradao 66 ili 62 ii negde 64. godine a ne da je ziveo 66 godina. Toga nigde drugde nema.
Da ne prebacujem sad sa Grckih sajtova i prevodim, evo i u vikipediji na engleskom stoji samo godina smrti a ne i koliko dugo je ziveo. Nema apsolutno nikakvih podataka o njegovoj godini rodjenja.

https://en.wikipedia.org/wiki/James,_brother_of_Jesus

Dake ovaj error je nastao samo kod nas prilikom prevodjenja, a ne bi bilo lose ako neko zna ruski, da proveri sta stoji kod njih.
Из приче о Јосифовој подјели насљедства, јасно је да је Јаков Јосифов син од прве жене, кад се остали противе да и Исус буде насљедник, а Јаков каже да ће му дати од свог дијела.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1024_SvetiMucenikAreta.jpg


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
АРЕTЕ, и оних с њим


Овај свети мученик пострада за веру Христову са још преко 4000 хришћана, свештеника, инока и инокиња, грађана, жена и деце. Беше Арета градоуправитељ у граду Неграну у земљи Омиритској (јужна Арабија), и беше му 95 година када пострада. Омиритском земљом владаше тада неки Јеврејин Дунаан, опаки гонитељ хришћана. Решен да истреби потпуно хришћане из своје земље он опколи хришћански град Негран, и најпре поручи грађанима, да ако се не одрекну Христа, он ће их све смрћу уморити. Грађани затворише капије, те Дунаан дуго и безуспешно нападаше на зидине градске. Тада се безакони кнез закле грађанима, да им ништа неће учинити, само нека му отворе капије градске, да уђе и узме данак, који му они дугују, па ће се по том одмах удаљити. Хришћани повероваше, и отворише капије. Тада кривоклети Јеврејин позва к себи старца Арету са свима клирицима и другим угледним грађанима, и све их посече мачем. И учини потом страховити покољ по граду. Чувши за ово Византијски цар Јустин врло се ожалости и написа писмо Етиопском цару Елезвоју, да иде на Дунаана с војском и освети невину крв хришћанску. Елезвој послуша Јустина, удари с војском на кнеза Омиритског, победи га, сву му војску погуби а њега мачем посече. За кнеза Омиритског, по Божјем откровењу, би постављен неки побожни човек Аврамије, а за архиепископа Омиритског, опет по Божјем откровењу св. Григорије (в. 19. децембар). У Неграну хришћани обновише храм св. Тројици, који Дунаан беше сагорео, и подигоше храм св. муч. Арети и осталим мученицима Негранским. Пострадаше и венац мученички од Господа примише 523. год.
.................Јавивши се безакономе цару с Аретом на челу, грађани му учинише дужно поклоњење и захвалише му што испуни своје обећање и заклетву, те им не нанесе никакву неправду. Јер они још не знађаху његову препреденост. Но он не могаде дуго скривати у себи отров свој, и обелодани злобу коју је лукаво тајио у себи: заклетву коју беше дао грађанима, он сматраше као дечју шалу, и нареди да све грађане заједно са светим Аретом окују у ланце и чувају под стражом у тамници. Затим посла по кућама њиховим, те разграби имовину њихову. А распитиваше, где је епископ њихов Павле. И када сазнаде да се епископ преставио пре две године, он нареди да се раекопа гроб његов, па узевши тело умрлога сажеже га у огњу, и пепео развеја по ваздуху. После тога наложивши огромну ватру, он сабра мноштво свештеника, клирике, монахе, монахиње и девојке посвећене Богу, њих четири стотине двадесет седам на броју, побаца их у огањ и спали, говорећи: Они су виновници погибије других, пошто су саветовали да Распетога почитују као Бога. – Осим тога он нареди бировима да крстарећи по граду објављују грађанима да се сви морају одрећи Христа и живети по јеврејском закону, као и цар...................
.....................И стаде им говорити, нарочито Арети: Какво је безумље ваше – веровати у Распетога као у Бога! Еда ли може страдати Бог не имајући тела? Еда ли може умрети Бесмртни? Нема ли и међу вама таквих, који попут Несторија почитују Христа не као Бога него као пророка? Ја вас не подстичем да се клањате сунцу, или месецу, или некој другој твари; ја вас приморавам да принесете жртве не незнабожачким боговима већ самоме Богу, Створитељу сваке твари.
На те речи свети Арета одговори у име свих: Ми знамо да Божанство не може страдати, него за нас пострада човечанска природа коју Исус Христос прими од Пречисте Дјеве, као што о томе сведоче пророци, такође и теби познати: Божанство пак Своје Господ Христос пројави чудесима неисказаним. Но каква је потреба упуштати се у дуга излагања? Ми исповедамо да је Он Бог и Син Божји; и у име свих грађана изјављујемо, да нема муке коју ми нисмо готови поднети ради Исуса Христа, Бога нашега. А шта је нама стало до Несторија, осуђеног од Светих отаца? Ми не раздељујемо у Христу лица, него верујемо да је Његово човечанство сједињено са Божанством у једно Божанско Лице. А тебе, који говориш хулне речи на Господа нашег, брзо ће постићи казна Божја за ту хулу и за прекршење заклетве.....................
И када је с таким бешчешћем вођаху по улицама градским, угледа она како многе жене плачу због срамоте и стида који јој се наносе, и обративши им се она им рече: Знам, драге моје, да због мене тугујете, гледајући мене и моје кћери, изложене оваком бешчешћу. Али, не тугујте када се ја радујем, и не плачите када се ја веселим. Данашњи дан за мене је радоснији од свадбеног дана, јер страдам ради Женика[9] мога, за кога беспрекорним сачувах моје удовиштво. За Њега беспрекорним сачувах и девство милих кћери мојих. И радујем се сада, јер Господ мој види поругу моју, чује исповедање моје и зна усрће моје; ја не пожелех ни почасти, ни богатстава, па нећу чак ни овај времени живот. Само једну жељу имам: да Христа обретем, да Њему предстанем у лику светих мученица, приводећи My плод утробе моје, ове кћери моје. Зато вас молим, сестре моје, не плачите због мене, него се радујте са мном, јер идем к бесмртном мом Женику Небеском.
После тога њу опет доведоше пред цара. И рече јој цар: Одреци се Христа, и остаћеш жива – Светитељка одговори: Ако се одрекнем Христа ради временог живота овог, ко ће ме онда избавити од вечне смрти и огња неугасивог? – Па подигавши очи к небу она рече: О, Бесмртни Царе! нека се не деси мени да се одречем Тебе, Јединородног Сина Божијег, и послушам хулитеља и клетвопреступника, који преваром узе град наш и гони Цркву Твоју свету. – Силно разјарен, цар повика. О, погана жено! одмах ћу тело твоје здробити, утробу твоју покидати, и псима те бацити да те поједу, па ћу видети да ли ће те избавити из мојих руку Назарећанин, у кога се надаш!
He подносећи такве мучитељеве речи, старија Синклитикијна кћи, којој беше дванаест година, пљуну цара у лице. И одмах јој присутне слуге цареве одсекоше главу; а заједно с њом и млађу сестру њену мачем убише. И обе кћери падоше мртве пред очима сјајне мајке своје.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1025_SvetaTavita.png


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
МАРКИЈАНА и МАРГИРИЈА


КАДА безбожна јерес Аријева, раширивши се, изазва велике раздоре у Цркви Христовој, тада настаде гоњење на верне хришћане како од стране аријанаца, тако и од стране идолопоклоника. У то време биваху мржени, мучени, гоњени и убијани сви који исповедаху да је Христос Творац а не твар, учовечени Бог а не прост човек. Нарочито се аријанци осилише од онога времена када и сам цар Констанције, син Константина Великог, паде у јерес и на двору своме приближи к себи два велика достојанственика, Јевсевија и Филипа, аријанце, који огорчено гоњаху православне и кињаху Цркву Христову. Ова двојица бише виновници прогонства и смрти светог оца нашег Павла Исповедника, патријарха Цариградског.[1] Пославши га у Јермевију, они наговорише своје једномишљенике да га удаве, што ови и урадише. А место њега узведоше на патријаршиски престо Македонија.[2] И многе друге исповеднике и учитеље вере они такође такође погубише на разне начине. Међу тим ревнитељима вере Христове беху и ова двојица: Маркијан и Мартирије, који својим учењем и списима украшаваху Цркву Христову, и „као две црквене дојке, млеко учења точећи, напојаваху духовна чеда“.[3] Раније, при споменутом светом исповеднику Павлу патријарху, Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон. Усто обојица беху нотарији,[4] који записиваху све патријархове поуке и дела, којима се утврђиваше побожност. Осим тога, и сами они беху велики проповедници речи Божије и поборници Цркве, коју они као два штита заштићаваху од јеретичких стрела: јер им Господ, као верним ученицима Својим, даде уста и премудрост којој се не могаху противити ни одговорити сви противници њихови – аријанци (ср. Лк. 21, 15). После пак прогонства и смрти светог исповедника Павла јересиначалници окренуше свој отров против ових ученика његових, Маркијана и Мартирија. Но најпре, сакривши своју злоћу у лукавству као искру огња у пепелу, они покушаваху да их вештом обманом обрате од православља у своје зловерје: угодницима Божјим предлагаху много злата, обећаваху им да ће им издејствовати велику благонаклоност цареву, и да ће их узвести на архијерејске престоле, и да ће их учинити власницима огромних имања, само ако пристану уз њихову јерес. Али угодници Божји презреше све то као ништарије: злато не примише, обећаване им почасти одбацише, и лукавству се њиховом насмејаше, више волећи да ради вере приме ругање, срамоћење, муке, па и саму смрт, него да, живећи у јереси, имају богатство, славу и почасти. Тада јеретици, видећи да ничим не могу ове свете исповеднике придобити за своје зловерје, осудише их на смрт, коју ради Христа ови светитељи више жељаху него живот. А када их ухватише и на место посечења одведоше, они измолише мало времена за молитву. И уперивши очи к небу и подигавши руке, они се мољаху: Господе Боже, Ти ои невидљиво створио срца наша, Ти знаш сва дела наша, прими у миру душе слугу Твојих, јер нас Тебе ради убијају и сматрају нас као овце које су за клање.
Пошто се тако помолише, они приклонише под мач свете главе своје и бише посечени од зловерних аријанаца због исповедања Божанства Исуса Христа. Неки од верних узеше чесне мошти њихове и погребоше их код Меландиске капије у Цариграду. Доцније им свети отац наш Јован Златоуст подиже цркву; и у њој даваху исцељења разним болесницима молитвама светих мученика, у славу Бога, слављеног у Тројици вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ
ТАВИТЕ


ТАВИТА (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи, садањој Јафи. Она беше пуна добрих дела и милостиње (Д. А. 9, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиду. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе гле лежаше мртвац, па клече на молитву. Када сврши молитву, викну попут мртвог тела: Тавито, устани! – И Тавита отвори очи и устаде. Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1026_SvetiVelikomucenikDimitrije.jpg


СТРАДAЊЕ И ЧУДЕСА
СВЕТОГ СЛАВНОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
ДИМИТРИЈА СОЛУНСКОГ, МИРОТОЧИВОГ



Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!“ После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!“ И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ЈОАСАФА


ЈОАСАФ, незаборавни подвижник, бијаше ученик светог Нифонта, патријарха Цариградскот, у Светој Гори, и труђаше се по својим моћима да подражава врлине и подвиге свога светог учитеља. А када стече савршену љубав према Господу, њему се сви подвизи учинише као недовољни, и он жељаше да мученички пострада за Господа Христа. Ову своју жељу он откри свом светом учитељу, патријарху Нифонту. Овај знајући да је то воља Божја, прорече Јоасафу да ће подвиг мучеништва извршити у Цариграду. И после упокојења светог Нифонта блажени Јоасаф отпутова у Цариград, и тамо јавно пред Турцима са великом слободом исповеди веру у Свету Тројицу и оваплоћеног ради спасења нашег Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Огорчени Турци га стављаху на разне муке, па му напослетку одсекоше главу, 26. октобра 1536. године. И тако овај свети јунак Христов доби венац мучеништва у Христу Исусу, коме слава вавек. Амин.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1027_SvetiMucenikNestor.png



СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
НЕСТОРА


У време страдања св. Димитрија Мироточивог беше у Солуну неки младић Нестор, који се научи вери Христовој од самог св. Димитрија. У то време приреди христоборни цар Максимијан разне игре и увесељења за народ. А царев љубимац беше неки вандалин по имену Лије, голијатског раста и снаге. Као царев гладијатор Лије изазиваше на мегдан сваки дан људе, и убијаше их. И крволоштво Лијево увесељаваше крволочног цара идолскога. За Лијеве мегдане направи цар нарочито позориште, као једно гумно (тераса) на стубовима. Доле испод тога гумна беху пободена копља са оштрицама у вис. Када би Лије некога у хрвању победио, он би га ринуо одозго са тога гумна на читаву шуму управљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама Лијевим беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко светом Нестору срце се параше од бола. И он се реши, да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу св. Димитрију и потражи од њега благослов за то. Св. Димитрије га благослови, прекрсти га знамењем крста на челу и на прсима, и прорече му: „Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати.“ Млади Нестор, дакле, изађе Лију на мегдан. Беше присутан цар са мноштвом народа; и сви жаљаху младога Нестора, што ће погинути и одвраћаху га од борбе са Лијем. Но Нестор се прекрсти и рече: „Боже Димитријев, помози ми!“ И с Божјом помоћи савлада Нестор Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Тада сав народ викаше: „велики је Бог Димитријев!“ А цар се постиди пред народом, ожалости за својим љубимцем Лијем, веома разгневи на Нестора и на Димитрија. Па нареди опаки цар, те Нестора мачем посекоше, а Димитрија копљима избодоше. Тако сконча свој млади земаљски живот овај славни хришћански јунак Нестор, 306. год, и пресели се у царство Господа свога.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НЕСТОРА ЛЕТОПИСЦА


СВАКИ догађај, ако се не запише, заборавља се и губи му се траг. Тако, да нам Мојсије, научен Богом, није у својим књигама оставио повест о самом почетку и првом уређењу света, и о самом родоначелнику нашем Адаму, све би то у току времена покрила нека тама и прешло би у заборав. Али Бог, који чува спомен о Својим чудесима, да је описиваче, да би наредна покољења, читајући што су ови написали, могла се тиме користити. Тако је Господ и нашој Руској земљи дао у светом Кијево-Печерском манастиру незаборавног писца, преподобног оца нашег Нестора, који просвети очи наше, описавши нам што је корисно за нас, и тиме нас подстакао на благодарност Богу.[1] Он је писао о почетку и првобитном устројству нашег руског света, не само спољњег него првенствено унутарњег, духовног, – тојест о оснивању и благоустројству монашког живота у Русији, засађеног у светом Печерском манастиру као у рају, и о духовном родоначелнику нашем, преподобном Антонију,[2] и о другим светитељима Печерским, рођених духом његовим и следбеницима његовим. Један од њих беше и овај славни писац Нестор, који светолепа житија њихова написа не само пером на хартији него и сличним подвижничким делима на беспрекорној души својој. Тиме он и себе сама уписа у књиге вечнога живота, те је и сам достојан чути о себи: Радујте се, јер су имена ваша написана на небесима (Лк. 10. 20).
У време када се преподобни Антоније подвизиваше молитвено тихујући у пештери а блажени Теодосије изграђујући манастир, дође к њима овај блажени отац наш Нестор, коме тада беше седамнаест година, желећи да прими свети ангелски монашки лик. И до тада, не будући још монахом, он се беше навикао свакој монашкој врлини: чистоти телесној и душевној, добровољном сиротовању, дубоком смирењу, безроптајној послушности, строгом пошћењу, непрестаној молитви, неуморном бдењу и осталим равноангелним подвизима, чиме он беше усрдни подражавалац живота првобитних светитеља Печерских, Антонија и Теодосија. И од те свете двојице он у цвету младости своје примаше сваку заповест с таком љубављу, као одојче млеко из груди мајчиних и као жедан јелен воду из два извора који кључају усред гора, у пештерама. И стварно, у својим списима он показује како је велику љубав имао према овим преподобним оснивачима манастира, и то љубав, показивану „не речју ни језиком, него делом и истином“ (ср. 1 Јн. 3, 18). Гледајући светлећа добра дела ова два светила рускога неба, он усрдно прослављаше Бога у телу свом и у души својој (ср. 1 Кор. 6, 20). После пак чесне пред Господом смрти преподобних отаца Антонија и Теодосија, блажени отац наш Нестор умре свету не само световним делима, – што он учини још раније, пре искушеништва -него и на световни начин, примивши свети ангелски лик монашки од преподобног Стефана, игумана Печерског. А потом он би од њега узведен и у ђаконски чин. И тада, видећи на себи двоструки чин ангелски: монашки и ђаконски, он из дана у дан увећаваше своје врлине, умртвљујући све телесне страсти и творећи сваку истину, да би потпуно престао бити телесан и постао стварно духован, и тиме истинити слуга и поклоник Божји. Јер је он добро знао шта је Господ рекао: Бог је дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле (Јн. 4, 24). И стварно: Нестор јасно показује у својим списима да духа зла, туђег свакој истини, он побеђиваше неисказаном смиреношћу: јер стално назива себе недостојним, грубим, незналицом, и препуним свакога греха.
Када Богом подстакнута братија на своме састанку решише да ископају чесне мошти преподобнога Теодосија и да их пренесу из пештере у Богом подигнуту Печерску цркву, у томе послушању највише ревности показа овај блажени Нестор. Копајући земљу са великом вером и молитвом, он сву ноћ проведе у том послу, и за свети Печерски манастир ископа скупоцени бисер – чесне мошти преподобнога Теодосија. Он их изнесе из пештере и би очевидац великих чудеса која се тада збише, о чему он сам сведочи.
И поживе преподобни отац Нестор много година, трудећи се на састављању летописа. Опомињући се година вечности, он добро угоди Творцу година, ка коме пређе у вечност после много година проведених у времену. И би положен у пештери, где и досад почива његово нетљено чесно тело, точећи чудеса, и тиме сведочећи да овај преподобни састављач житија светих и летописа стече себи нетљено обиталиште на небу и удостоји се нетљеног венца у Царству Божјем. Нека молитвама овог светог писца и ми будемо уписани у књиге живота Јагњета Божијег, чије године никад престати неће. Њему са Богом Оцем и животворним Духом приличи од нас свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1028_SvetaMucenicaParaskevaPetka.jpg


СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ
ПАРАСКЕВЕ – ПЕТКЕ,
Иконијске


Рођена у граду Иконији од родитеља богатих и христољубивих. По смрти својих родитеља поче девојка Параскева раздавати своје имање бедним и невољним све у име Христа Господа. Кад наста гоњење у време Диоклецијана Параскева би изведена на суд пред кнеза те земље. Кад је упита кнез за име, она рече, да се зове хришћанка. Кнез је укори, што не каже своје обично име. А Параскева му рече: „требаше прво да ти кажем име вечнога живота па онда име временог живота“. После шибања баци је кнез у тамницу, где јој се јави ангел Божји и исцеливши је од рана утеши је. Молитвом поруши све идоле у храму незнабожачком. После дугих и љутих мука би мачем посечена..............................
..................Ја ти дакле казах своје име вечнога живота: хришћанка, слушкиња Христова; а име временог живота мог, наденуто ми од родитеља мојих, јесте Параскева, пошто сам се родила у петак (На грчком петак се каже Параскеви = Параскева = Петка). – Родитељи моји, говораше даље светитељка, петак, дан добровољног и животворног страдања Господа нашег Исуса Христа, увек почитоваху постом, молитвама и милостињама, спомињући Господа свог који из љубави према роду људском тога дана проли крв Своју и положи за нас на крсту душу Своју. Бог им и дарова плод чесног супружанства њиховог, мене, недостојну слушкињу Своју, управо у тај дан који они врлинама почитоваху, сећајући се страдања Господњег. Они и нађоше за умесно да ми надену име тога дана, Параскева, и отуда се ја зовем Параскева, заједничарка Христових страдања. – Војеначалник рече: Престани говорити те празне речи и принеси жртву нашим боговима, па ћу се ја оженити тобом, и ти ћеш постати господарица огромног богатства, и многи ће те величати на земљи. – На то света Параскева одговори: Ја имам Женика на небу, Исуса Христа, и други ми муж није потребан. – Војеначалник узврати: Ја волим твоју лепоту, и поштедећу младост твоју. – Светитељка на то рече: Немој волети времену лепоту; она данас цвета, а сутрадан увене; боље је смилуј се на себе, јер тебе очекују вечне муке.

СПОМЕН СВЕТОГА ОЦА НАШЕГ
АРСЕНИЈА СРЕМЦА
архиепископа Српског


ВЕЛИКИ јерарх Српске Цркве и наследник Светога Саве Арсеније беше родом из Срема[2]. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Светога Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље Српске, посла Сава Арсенија на Југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву Светим Апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу (1233. године). А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тело Савино у Српску земљу. Арсеније је мудро управљао Српском Црквом тридесет година (до 1263. г.), и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже наш вонми, посјети и благослови храм сеј … Помените же и мене грјешнаго Арсенија“. Сахрањен је ту у Пећском храму Светих Апостола. Године 1737, због спаљивања Пећке патријаршије од стране Турака, мошти Светог Арсенија однели су монаси из Пећи и, преко многих других места, оне су доспеле у манастир Ждребаоник код Даниловграда, где се и до данас налазе. Године пак 1933, по благослову Српског патријарха и Синода, руски архиепископ Нестор однео је део моштију Св. Арсенија у Пекинг и у Харбин (у Манџурију), кад је тамо основана Православна Црква.
Молитвама Светог Арсенија Српског нека Господ помилује и спасе све нас, сав Српски род, све православне хришћане, и све људе Божје. Амин.

Св. Димитрије еп. Ростовски.
Велики јерарх, проповедник, писац и подвижник. Родио се близу Кијева 1651. год. а упокојио се на молитви 1709. год. Поред многих славних поучних дела својих нарочито се прочуо преводом и издањем „Жития Святыхъ“. Предвидео смрт своју на три дана и упокојио се на молитви. Велико светило цркве руске, и православне уопште. Имао небесна виђења у свом животу; послужио Господу ревносно и преселио се у царство небеско.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1029_PrepodobnomucenicaAnastasijaRimljanka.jpg


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ
АНАСТАСИЈЕ РИМЉАНКЕ


Рођена у Риму од благородних родитеља, и остала сироче од три године. Као сироче би узета у неки женски манастир близу Рима, где игуманијом беше нека Софија, монахиња на високом ступњу савршенства. После 17 година прочу се Анастасија свуда унаоколо, међу хришћанима као велика подвижница а међу незнабошцима као ретка лепотица. Незнабожачки градоначелник Проб чу за њу и посла војнике да је доведу. Добра игуманија Софија два сата саветоваше Анастасију, како да држи веру, како да одоли ласкавим обманама, и како да отрпи муке. Анастасија јој рече: „готово је срце моје за Христа страдати, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети.“ Изведена пред кнеза, Анастасија јавно изрече веру своју у Христа Господа. А када је кнез одвраћаше од вере, најпре обећањима па претњама, рече му св. мученица: „готова сам за Господа мога умрети не једанпут но – о кад би то могуће било – и сто пута!“ Када су је били обнажили ради поруге, она је викала на слуге: „бијте ме, и сеците, и трзајте, покрите ранама моје наго тело, и крвљу сакрите срам мој!“ Беше бијена, трзана и сечена. У два маха осети велику жеђ и поиска воде. И напоји је неки хришћанин Кирил, због чега би од мученице Христове благословен, а од незнабожаца посечен. Одсечене јој беху груди и језик. Ангел Божји јављаше се и подржаваше је. Најзад би мачем посечена ван града. Блажена она Софија нађе тело њено и чесно сахрани. Увенча се Анастасија венцем мученичким при цару Декију...............
.....................To њих силно разгњеви, и они дохватише Анастасију као вукови овцу, ставише јој ланце око врата, па је журно одвукоше у град и доведоше пред градоначелника. А она, телом стојећи пред њим, умом својим предстојаше Христу, Женику свом, и очима срца гледаше красоту Његову. Сви пак, видевши Анастасију, удивише се њеној лепоти, и смерном изгледу њеном, и благости лица њеног. Градоначелник јој се обрати речима: Каквог си рода; које си вере? и како ти је име? – Гледајући у земљу, светитељка одговори тихим гласом: Кћи сам једнога грађанина града Рима; васпитана сам у хришћанској вери; име ми је Анастасија. – Градоначелник рече: Ово име је необично код Римљана, и ја не знам шта значи Анастасија. – Светитељка одговори: Анастасија значи васкрсење, подигнуће, јер ме Бог подиже да говорим противу тебе док не савладам оца твог, Сатану...................Градоначелник нареди предстојећим слугама да је бију по лицу, говорећи: Тако ли ти одговараш светломе властелину? – Затим, желећи је посрамити, он нареди да јој поцепају одећу и нагу је изложе пред свима, а њу упита: Је ли ти пријатно, девојко, да стојиш обнажена пред очима свију? – Светитељка одговори: Безумниче, и бестидниче, и сваке нечистоте испуњени, ово није мој стид већ твој, јер Господ мој зна да сунце никада не виде наготе моје, а ти ме излажеш нагу очима толиких људи. Знај да си више посрамио себе него мене. Јер мене ће, ради овог стида, Женик мој покрити одећом славе, а тебе ће стид лица твога покрити занавек, и сада ће сваки разуман човек рећи: када градоначелник не би био бестидан и испуњен нечисте похоте, он не би обнажио девојачко тело на гледање свима. – А онима који је обнажише светитељка рече: Када обнажисте тело моје, када и разне справе за мучења спремисте за мене, зашто онда оклевате? Бијте, сеците, кидајте, ранама покријте обнажено тело моје, и крвљу сакријте срам мој! Ето, видите, ја сам готова на муке; и не надајте се да ћете што друго чути од мене сем да желим умрети за Христа мог..........................
И нареди градо начелник да јој бријачем одрежу дојке. Од силног истечења крви светитељка поче веома изнемогавати, и заиска воде да пије. Један од људи који тамо блиско стајаху, по имену Кирил, донесе воде и даде јој. А она, попивши мало, рече давшему јој: Нека те не мимоиђе награда од Господа, јер је Он рекао: Ко вас напоји чашом студене воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће му пропасти награда (Мк. 9, 41; Мт. 10, 42). – Градоначелник је упита: Је ли ти доста мука, или желиш да још будеш мучена? – Светитељка одговори: Чини што хоћеш; Бог мој силан је и да изнемогавајућу силу моју окрепи на велике муке и да сруши гордост твоју.
Мучитељ нареди да јој ишчупају нокте из прстију, затим да јој одсеку руке и ноге, па да јој нзбијају све зубе. Светитељка пак стаде поново нзнемогавати, и заиска воде, а из уста јој истицаше река крви. Споменути Кирил јој поново даде мало воде. Међутим мучитељ, видевши да Кирил напоји мученицу водом, и помисливши да је он хришћанин (што уствари он и беше), нареди да одмах буде посечен мачем. Будући посечен блажени Кирил отиде ка Господу да прими награду своју за чашу студене воде, којом он у име Христово напоји мученицу Христову. A светитељка, освеживши се водом, мало одахну, и мољаше се говорећи: Боже, Спаситељу мој, не остави ме!
Градоначелник нареди да јој одсеку језик. Светитељка на то рече: Безакони крвопијо, ако ми и језик одсечеш, али срце моје неће престати вапити ка Господу. А Господ ће несумњиво чути оне који My се ћутањем моле. – Слуга, узевши клешта, метну их у уста светој мученици, извуче јој језик и одсече. A народ стаде негодовати, грдећи и ружећи градоначелника због тако свирепог и нечовечног мучења. Градоначелник пак, бесан на народ, нареди да мученицу одведу ван града и да јој мачем одсеку чеону главу.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1030_SvetiKraljMilutin.png


СПОМЕН СВЕТОГ И БЛАГОЧЕСТИВОГ
МИЛУТИНА, краља Српског



Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља“. ............................

Свети краљ Милутин био је веома одан светој Православној вери и Цркви. За његово време умножи се Црква Божја у Српској земљи и број епископија порасте на шеснаест. To cy биле ове епархије: зетска, рашка, хумска, хвостанска, звечанска, топличка, призренска, будимљанска, липљанска, скопока, дебарска, моравска, браничевска, мачванска, кончулска и градачка. Свете архиепископе Српске, наследнике Светога Саве, он веома цењаше и свако им поштовање указиваше. За његово време беху архиепископи у Српској Цркви: Евстатије I, Јаков, Евстатије II, Сава III и Никодим, са којима заједно свети краљ подизаше и обнављаше свете цркве и манастире. Тако је са Св. архиепископом Евстатијем II (1292-1309. г.)[10] обновио велику архиепископију у Жичи, коју Куманци беху опљачкали и порушили; исту је затим са Св. архиепископом Савом III (1309- 1316. г.)[11] украшавао и животописао. Са Савом III Милутин је започео и зидање своје задужбине манастира Бањске, коју је довршио и украсио заједно са епископом Данилом Бањским.[12] На краља Милутина су током његове дуге владавине вршени разни притисци са стране да прихвати латинску унију и потчини се римскоме папи, но он то никада није учинио нити од своје Православне вере одступио. Он је бивао у војном савезу са западним (римокатоличким) владарима, но то је било да се избави од разних опасности по државу његову, али никада није ишло на штету Православне вере његове и народа његовог. Шта више, сам папа римски и његова курија покретаху западне владаре на рат против Српског краља Милутина (као „шизматика“), но у томе рату Бог поможе православном слузи Своме те Латини ништа не успеше.[13]
После многих трудова и подвига, дође најзад и кончина живота блаженог и христољубивог краља Милутина. Осетивши да ће брзо отићи на пут, који из овог сујетног света води у вечне обитељи, краљ дозва к себи архиепископа Никодима, и рече му: „Узми моје имање и подај ништима, не бих ли како ја грешни постигао неко опроштење грехова“. После тога, паде овај превисоки краљ у љуту болест, и поче боловати у свом двору Неродимљу на Косову. Разумевши унапред да неће избећи смрти у тој болести, он се брзо опрости са свима присутнима, и од тада престаде говорити, јер му се језик беше свезао. Потом мирно предаде душу своју у руке Господа свога и Спаситеља, на дан 29. октобра 1321. године. Ускоро затим стиже у Неродимље и епископ Бањски Данило, и над телом Светога Краља би обављено свечано погребно пјеније. Затим му чесно тело би пренето у гроб, који сам беше себи спремио, у храму Светог Архиђакона Христовог Стефана у манастиру Бањској.
Две и по године по престављењу јавише се на гробу Милутинову „чудна знамења и виђења“, те бањски игуман Сава и манастирска братија, одслуживши свеноћно бденије, извадише тело његово из гроба и нађоше га сасвим нетљено, јер ни једна влас главе његове не беше отпала. Свето тело Светога Краља би затим положено у нарочито украшен ковчег и стављено у сам храм Бањски, пред икону Владике свију Христа Бога. Када за ово чудо дознаде његова супруга Симонида, која се по смрти његовој беше вратила оцу своме у Цариград, она начини кандило од скупоценог злата и извезе скупоцено платно као прекривач за кивот тела његовог, и све то посла у манастир Бањску. Потрешена пак тим чудесним догађајем, она се и сама за тим одрече света и замонаши у манастиру Светог Андреја у Цариграду.
Мошти Светог краља Милутина почивале су у манастиру Бањској1 до доласка Турака у Србију 1389. године, а онда су пренете у Трепчу, јер су Турци запалили манастир. Доцније (око 1460. године), због турског зулума и насиља, однео је ове свете мошти у Софију митрополит Силоан и оне и данас тамо почивају у цркви која се зове „Црква Светог Краља“. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.
У многим манастирима и црквама, углавном задужбинама Ов. краља Милутина, налазе се његови свети ликови и фреске. У манастиру пак Грачаници он је једном насликан и у монашкој ризи (осим ако то није лик његовог оца Уроша I, као монаха Симеона).

РАСУЂИВАЊЕ
Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша. Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот." И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!"
 
Poslednja izmena:

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1031_SvetiMucenikEpimah.jpg


СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА
СГАХИЈА, АМПЛИЈА, УРВАНА, НАРКИСА, АПЕЛИЈА и АРИСТОВУЛА


ОВИ свети апостоли су од Седамдесеторице. Свети Стахије би помоћник светом Андреју Првозваном. Свети Андреј га постави за епископа у Византији.[1] Заједно са светим Андрејем подиже цркву у Аргиропољу;[2] и сабравши много верних, учаше их спасоносном животу и управљаше паством својом верно и ревносно. После шеснаест година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху светом Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском, а Урван у Македонији. Ревносно проповедајући Христа и уништавајући идоле, они изазваше против себе Јелине и Јевреје, и ови их убише; и тако они обојица мученички скончаше за Христа, исплевши себи венац мучеништва. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини, и пошто истину Еванђеља проповедаше, би стављан на разне муке, и свој апостолски пут заврши мучеништвом. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској, и многе привевши Христу, он се блажено упокоји. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао. (О свима њима видети и под 4. јануаром).

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ЕПИМАХА ЕГИПЋАНИНА


СВЕТИ мученик Епимах беше из Египта, син благочестивих родитеља хришћана. Од ране младости он возљуби Бога од све душе и зажеле да Њему јединоме живи. Зато, угледајући се на светог Јована Крститеља, он оде у пустињу и дуго време проведе на Пелусијској гори.[3] Он не имађаше никаквог руководиоца од светих отаца, него му у овом суровом пустињачком живљењу наставник беше сам Дух Свети; и љубав к Богу беше му учитељ, поучавајући га свему врлинском живљењу. Јер само љубав к Богу може најбоље научити човека врлинама. Она научи свете апостоле да оставе све и да иду за Господом који не имађаше земаљска богатства. Она научи преподобне оце да иду у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти, и да се потуцају по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по рупама земаљским.[4] Она научи свете мученике и мученице да јуначки страдају за Христа, кличући: „Тебе, Жениче мој, љубим; и Тебе иштући страдам“. Та љубав научи и светог Епимаха да носи пустињачке подвиге и трудове, да трпи свакојаке напасти од невидљивих врагова, да живи свето по Богу, и да буде готов на смрт за Њега.
Пошто проживе много година у своме пустињском усамљеништву, свети Епимах чу да хришћане у Александрији незнабошци силно муче, при чему једни од хришћана, бојећи се тешких мука, беже у горе и крију се по пустињама, а други отпадају од вере. Горећи ревношћу по Богу, христочежњиви пустињак остави пустињу и крену у Александрију, желећи да својом крвљу посведочи своју веру у Господа Христа. Дошавши у Александрију он виде каквим свирепим мучењима незнабожни идолопоклоници подвргавају хришћане; са великим болом у души он примети да се демонско зловерје умножило, многи се хришћани поколебали, а незнабошци чак и храм Господњи оскврнавили. Због свега тога он уђе у идолски храм о незнабожачком празнику, и на очиглед свима неустрашиво преврну жртвеник и пообара идоле на земљу и поломи. Незнабошци га одмах дохватише и пред игемона Апелијана одведоше. Угледавши игемона где на судишту седи и хришћане мучи, свети пустињак јуначки полете на њега да га смрви, што би и учинио да га телохранитељи игемонови не спречише: такву ревност по Богу пројави испосник. Игемон се зачуди таквој дрскости худог и у дроњке одевеног човека, и нареди да га вргну у тамницу и држе тамо док он смисли каквим ће га мукама уморити.
У тамници се тада налажаше мноштво верних, затворених због исповедања вере Христове. Све њих свети Епимах, пун Духа Светога, сокољаше на мученички подвиг. И његово сокољење толико одушеви верне, да се ниједан од њих не уплаши, нити отпаде од вере, него сви са радошћу пролише крв своју за Бога истинога и кроз разне жестоке муке предадоше Господу душе своје. Најзад и светог Епимаха ставише на љуте муке, зато што он не само верује у Христа, и што празновање њихово поремети, него и што се дрзну подићи руку своју на самог игемона, са намером да га убије. Најпре светог пустињака обесише на дрвету, м стругаху га гвозденим ноктима. Затим га бијаху камсњем, ло мећи му кости, a он y мукама кликташе:
„Пошто Господ мој Исус Христос ради мене би распет, и копљем прободен, и оцгом нанојен, зар нисам дужан и ја постати заједничар Његових страдања? Ја хоћу веће муке но што су ове на које ме стављате: удрите ме! пљујте ме! ставите ми трнов венац на главу! дајте ми трску у руке! напојте ме жучем! сво ми тело у једну рану претворите! на крст ме распните и копљем прободите! – то претрпе Господ мој, то и ја хоћу да претрпим!“
Много народа стајаше наоколо и посматраше мучење светог Епимаха. У гомили се налажаше и једна жена која близу стајаше, а беше слепа на једно око. Гледајући такво страдање светог Епимаха, она плакаше. У то време капља крви светог преподобномученика прсну и паде на њено слепо око; и оно се тог тренутка исцели, те жена стаде гледати и на њега, као и на друго, здраво. Тако чудесно исцељена, жена узвикну: Велики је Бог, кога исповеда овај страдалник!
Потом одсекоше главу светом Епимаху. И тако он предаде свету душу своју у руке Господу, за кога пострада.[5]
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1101_SvetiKozmaIDamjan.jpg


ЖИТИЈЕ И ЧУДЕСА СВЕТИХ БЕСРЕБРНИКА И ЧУДОТВОРАЦА
КОЗМЕ и ДAМЈАНА


Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама, колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ЈАКОВА
и двојице ученика његових:
јерођакона ЈАКОВА и монаха ДИОНИСИЈА


СВЕТИ Јаков беше из једног села епархије Касторијске. Родитељи му се зваху Мартин и Параскева. У младости је радио са овцама, и тиме се обогатио. To y његовом брату изазва завист, и он га оклевета пред турским властима као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном Јаков би гост код неког турског бега. Бег хваљаше хришћанску веру.
И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео тадашњем патријарху светом Нифонту. Чим је патријарх отворио књигу да чита, сијне нека небеска светлост и обасја патријарха, умоболну и сву цркву. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши то од једног Турчина, Јаков би тронут, оде код патријарха да му се исповеди и да иште савет од њега. Та посета патријарху толико потресе Јакова, да он одмах после тога раздаде сиромасима сву своју имовину која је износила триста хиљада пиастра, и отиде у Свету Гору. Тамо обиђе све манастире, и ступи у братство Дохиарске обитељи. Ту се замонаши, и живљаше у крајњем уздржању.
Одатле он потом оде у запустели скит светога Претече, Иверске обитељи, и обнови га. И он ту монаховаше молитвено тихујући, под руководством старца Игњатија. Вођаше он анђелски живот у посту, свеноћним бдењима и разним тешким подвизима. Зато га ђаво непрестано нападаше разним искушењима, привидима и сањаријама. Но помоћу Божјом он најзад победи ђавола: срце му се испуни утехом Духа Светога, тојест неком топлином помешаном са радошћу и љубављу према Богу и ближњима. А од тога касније засија у души његовој светлост слатка и неисказана. Увећавајући се у њему све више и више, та га светлост узнесе на несхватљиву висину, са које он виде сав видљиви свет: сунце, звезде, земљу, пакао и рај. Помоћу те светлости он би узнесен и изнад неба, и виде све Анђелске чинове и неизрециву светлост у којој они живе. Одатле он би том истом светлошћу узнесен на још већу висину, и виде Господа нашег Исуса Христа са телом, окруженог неприступном светлошћу. Виде он и вишњи Јерусалим и сву неисказану красоту његову. Једном речју, не беше скоро ни једне видљиве и невидљиве твари коју блажени Јаков не виде помоћу те Божанске светлости.
Би он удостојен од Бога и дара прозорљивости, те пред њим беху отворене тајне срца и сакривене мисли и осећања свакога и свих који су долазили к њему. Још га Господ обогати и даром чудотворства. Тако, он молитвом изведе у Претечином скиту изворску воду, која се отада назива агиазма светога Јакова. Двапут он молитвом својом на чудесан начин напуни суд јелејем. У Ватопеду пак он исцели молитвом бесомучног послушника. Једном у време безкишија он се помоли Богу и низведе с неба кишу. Једном приликом када с једним братом беше на путу, спусти се тако густа магла и тама, да они беху у опасности да се са неке литице стропоштају у провалију; но Свети Јаков се помоли Господу, те се магла раздели на два дела, и пут им се указа. Једном он ожедне на путу, и пошто не нађе воде, он се помоли Богу, и пред његовим ногама изби извор воде, и он утоли жеђ. Кратко речено: за сву Свету Гору он беше светило и учитељ врлине.
Према једном божанском откривењу он са ученицима крену са Свете Горе и обиђе нека места, па се заустави у манастиру Светог Претече, у близини места Тревекиста. Ту он упражњаваше своје уобичајене подвиге, окружен мноштвом братије. Но брзо се рашчу за њега, и народ из околине стаде се стицати к њему. Он их с љубављу све примаше, утешаваше, поучаваше и многа чудеса чињаше, исцељујући болеснике. Међутим, пакосници га оклеветаше код турских власти, и он би истјазаван, па бачен у Трикалску тамницу са двојицом ученика: Јаковом и Дионисијем. Судија се обрати Порти за упутство шта да ради са преподобним. Од султана Селима стиже наређење судији да ову тројицу упути у Дидимотихон, где се он у то време налажаше. Сужњи у оковима бише одмах упућени тамо и бише изведени пред њега. Гњеван, султан упита светог Јакова: Што ти окупљаш око себе толике хришћане? Еда ли си ти неки властодржац? – Светитељ одговори: Ти си властодржац и цар у овом свету, а мени је дата друга власт од Бога. – Цар га упита: А каква је власт теби дата од Бога? – Светитељ одговори: Учити хришћане закону Божјем, да се они, држећи заповести Господње, уклањају од свакога зла. – Ти лажеш, викну љутито султан. – Ја чисту истину рекох, рече преподобни. Ако не верујеш, ради шта хоћеш: ја сам у твојим рукама. После тешких мучења, ови јунаци Христови бише упућени у Адријанопољ. Тамо дође и султан и примораваше их да приме ислам али узалуд.
Тада султан нареди да преподобног и ученике његове шибају бичевима. Страховито шибан, преподобни јуначки трпљаше, и нити што рече нити уздахну, као да неки други беше бијен а не он. После тога султан нареди, те их вргоше у тамницу.
Сутрадан их султан поново изведе преда се на мучење. И нареди султан те им завртњима стезаху главе; при томе се Светом Јакову не деси никакво зло, а ђакону Јакову испаде једно око. Султану се много хтело да младог Јакова одврати од Христа. После тога их поново баци у тамницу. И шиљаше султан разне људе да наговоре сужње да се одрекну Христа и приме ислам. Али све то би узалуд. Тада султан поново изведе преда се свете исповеднике. И нареди бездушник, те свете мученике ставише на језовите муке: кидаху им тело, ломљаху им вилице, примораваху их да једу месо знајући да монасима црквени прописи забрањују јести месо, прављаху кајише од њихове коже, чупаху им утробу, ране им заливаху сланим сирћетом, и дуго их бијаху жилама. Но видећи да мученици ни у шта не сматрају ове муке, султан нареди те им железним кукама кидаху ноге парче по парче, огњем опаљиваху тела њихова, и сурим крпама немилосрдно трљаху ране њихове. Тако мучени седамнаест дана из дана у дан, свети мученици бише напослетку осуђени на вешала.
Када свете мученике доведоше на губилиште, ноге Светог Јакова не имађаху на себи меса уопште већ беху саме голе кости, а два ученика његова беху потпуно изнемогли. Свети Јаков замоли џелате да му допусте да се помоли Богу. To му би допуштено. Тада он постави ђакона Јакова с десне стране своје a Дионисија с леве, и рече им: Чеда моја, време је да идемо к многожељеном Христу, ради кога се удостојисмо страдати. Стога, помолимо се Њему за сав свет и за Цркву, и узнесимо My благодарност што нас ослободи таштег света и удостоји да постанемо наследници бесконачног Царства Његовог. – Тада сва тројица падоше ничице на земљу и поклонише се три пута Богу. Затим преподобни извуче из својих недара три честице Светога Причешћа, даде по једну својим ученицима, а трећом се причести сам. Онда, подигавши руке и очи к небу, он громким гласом рече: Господе, у руке твоје предајем дух овој! – И тихо сконча, са осмехом на лицу. Видевши то, војници се запрепастише и обавестише о томе султана. Султан нареди да мртво тело обесе, и да с десне и с леве стране његове обесе ученике његове.
Тако скончаше добропобедни мученици и примише венац мученички. To ce догоди првога новембра 1520. године. Чесне мошти њихове откупише неки хришћани, однесоше их у место звано Албани, и тамо положише у три посебне гробнице. И сваке недеље и празника јављаше се небеска светлост над гробовима светих мученика. И ту појаву посматраху сви тамошњи житељи. И биваху многа чудеса на гробовима светих страдалника. А кад после неког времена откопаше гроб светог преподобномученика Јакова, разли се диван мирис од светих моштију његових. Исто тако када откопаше гробове светих ученика и самученика његових, и њихове се чесне мошти показаше читаве и нетљене.
После не много времена појави се потреба, те ученици светог преподобномученика Јакова пренесоше свете мошти ове тројице светих мученика у местанце звано Галатиста, близу Солуна. И тамо оне почивају у манастиру свете Анастасије Узорешителнице, и од њих непрекидно бивају многа чудеса. – Молитвама светог преподобномученика Јакова и његових светих самученика нека се и ми удостојимо Царства Небеског. Ами
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1102_SvetiMuceniciAkidinPigasijeAnempodistAftonijeElpidiforIDrugi.jpg


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АКИНДИНА, ПИГАСИЈА, АНЕМПОДИСТА,
ЕЛПИДИФОРА, АФТОНИЈА
и других с њима, око 7 хиљада


Хришћани из Персије; пострадали у време цара Сапора (Саворија), 355. год. Прва тројица беху слуге на двору истога цара, но тајно служаху Христу Господу своме. Када бише оптужени и на суд пред цара изведени, упита их цар, од куда су? На то они одговорише: „отечество наше и живот наш јесте Пресвета Тројица, јединосуштна и неразделна, Отац и Син и Дух Свети, један Бог“. Цар их удари на велике муке, но они све јуначки отрпеше са псалмопјенијем и молитвом на устима. За време мучења и тамновања јављали им се ангели Божји више пута, а једном и сам Господ Христос као човек „са лицем светлим као сунце“. Када један од мучитеља, Афтоније, виде чудо, како олово кипеће не нашкоди мученицима, поверова у Христа и узвикну: „велики је Бог хришћански!“ За то одмах би посечен. И многи други видеше и вероваше. Тада цар нареди, те зашише у кожане мехове Акиндина, Пигасија и Анемподиста, и вргоше их у море. Но јави се из онога света св. Афтоније са три светла ангела, изведе св. мученике на сухо и ослободи их. Елпидифор беше царев велмож. Када изјави да је хришћанин и изобличи цара за убијање невиних хришћана, цар га осуди на смрт. И би посечен Елпидифор и око 7000 других хришћана с њим. А она тројица првих мученика бише најзад бачени у пећ огњену, са 28 војника и са мајком царевом, пошто и ови вероваше у Христа; – и тако у пламену предадоше душе своје праведне у руке Господа свога.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА
КИРИАКИЈЕ, ДОМНИНЕ и ДОМНЕ


ОBE свете мученице пострадаше за Христа мачем посечене.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ВИКТОРИНА, епископа Патавског (Птујског)


МНОГИ држе да је свети Викторин био Словенац по пореклу; био је епископ у граду Птују (Патаву) у Словенији. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и побожна. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог Завета. Пострадао за веру Христову у време Диоклецијанова гоњења, вероватно 303. године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АТИКА, ЕВДОКСИЈА, АГАПИЈА, МАРИНА, ОКЕАНИЈА, ЕВСТРАТИЈА,
КАРТЕРИЈА, НИКОПОЛИТИЈАНА, СТИРАКСА и ТОВИЈЕ,
и још двојице с њима пострадалих


ОВИ свети мученици беху војници у граду Севастији, за царовања Ликинија. Испитивани и стављани на разне муке од три судије: кнеза Авксанија, дуке Маркела и Марка Агриколе. Најзад бише бачени у огањ, и тако предадоше душе своје у руке Божије, и примише од Бога венце мучеништва.
Пострадаше ови свети мученици 315. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАРКИЈАНА КИРСКОГ


ПРЕПОДОБНИ отац наш Маркијан беше родом из града Кира у Сирији. Одликовао се како високородством порекла тако и красотом тела. Оставио све Христа ради, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Тамо начинио себи тако малу келију, да је у њу могао стати само један човек, и обукавши се у суру власеницу, затворио се у њој. Јео је дневно по двадесет четири грама хлеба, и то по заласку сунца; и пио помало воде. После извесног времена преподобни прими два ученика, Јевсевија и Агапита, који саградише себи келије. Преподобни пак и надаље остаде у свом затвореништву, никада не палећи свећу или другу какву светиљку. У његовој келији ноћу је светлила божанска светлост, према којој је он читао Свето Писмо, и није имао никада потребу у другој светлости.
Једном Флавијан, патријарх Антиохијски[4] и епископ Кирски и неки други епископи, знаменити и красноречиви, дођоше к преподобноме да га убеде и приволе да остави усамљеништво, да би користио ближњима. Али он не хте ни да чује за то. Овај дивни угодник Божји многе је људе из разних јереси вратио у православну веру.
Овог великог и богољубљеног светитеља много су ценили и волели и ближњи и даљни. И препирали се још за живота његова коме ће после смрти припасти свето тело његово. Чак су ради тога и цркве зидали и гробнице припремали. Дознавши за то, преподобни натера ученика свог Јевсевија да му се закуне, да ће тело његово сахранити тајно далеко од келије. После тога, преподобни отиде ка Господу.[5]
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1103_SvetiVelikomucenikGeorgijeDjurdjic.jpg


СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА („ЂУРЂИЦ“)


ОBOГА дана празнује се пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску,[8] где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овог дивног Светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју Свети Георгије умоли слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време пак цара Константина Великог буде сазидан у Лиди красан храм Светом Георгију од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њега мошти Светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију Светог Георгија, великомученика Христова. (Опширније о Светом Георгију видети под 23. априлом).

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АКЕПСИМА епископа, ЈОСИФА презвигера и АИТАЛА ђакона


.................................................Шта је то, те хришћани не маре за овај живот, а желе смрт као неки срећни живот? – Они му одговорише: Они имају предано им од њихових отаца учење које каже да постоји други свет, бољи од овога; верујући томе учењу они не маре за овај свет, у нади на бољи, зато и избирају себи добровољно смрт.
Док кнез у току многих часова вођаше такав разговор са својима, свети ђакон у то време добијаше безбројне ране. Затим кнез, правећи се милосрдан, нареди да престану бити мученика, и рече светом страдалцу: Покори се царевој вољи, па ћеш оздравити, јер ми имамо лекаре који могу исцелити све ране твоје. – Светитељ одговори: Када би ти могао да ме чак једном речју исцелиш од рана, ја се ни тада не бих покорио вашем безакоњу. – На то кнез одврати: Ја то рекох кушајући те; јер када би се ти и покорио, ипак би немогуће било исцелити тебе од таквих и толиких рана, које само смрт може исцелити. Но ти буди за пример свима хришћанима, да се они не би усуђивали противити се цару и срамотити кнезове његове. – Светитељ одговори: Безакони судијо! премда ти свагда говориш лаж, но сада си и нехотице казао истину: да ћу ја за хришћане бити пример јунаштва и великодушности; јер многи од верних, гледајући на мене као на живи пример, и видећи моје чврсто страдање за Христа, испуниће се ревности за Господа Бога свог и поћи на овакве муке за Њега.
Дивећи се таквом јунаштву његовом и трпљењу, кнез погледа на предстојећег му омиљеног пријатеља, по имену Адесха, који беше из града Арбеле, и рече му: Узми ова два хришћанина, Јосифа и Аитала, одведи их у свој град, и тамо удеси да они од својих хришћана буду побијени камењем. – Зато он не хтеде да их сам посече мачем, да би хришћански учитељи примили смрт од хришћанских руку.
Адесх натовари свете мученике на своју марву као снопове или бездахно дрво, јер они не могаху ни ходити ни седети, пошто им сви удови беху раслабљени од безбројних мучења. Зато их он натовари на своју марву и привеза, па крену с њима у свој град. На путу, када је требало одморити се или преноћити, њих су скидали као мртва тела и полагали на земљи, јер они не могаху мрднути ни рукама ни ногама, пошто беху обамрли од силних батина. И кад би им ко из сажаљења пружио хлеба или воде, морао им је то својим рукама стављати у уста. И при поновном кретању на пут, њих су опет као мртве подизали са земље, товарили их на марву, привезивали, и тако настављали пуговање. А кад стигоше у град Арбелу, њих вргоше у смрдљиву тамницу, и не дозвољаваху ниједноме од хришћана да им долази и укаже ма какву помоћ. Ране им силно сатрулише; и из рана им тецијаше гној и крв; и не беше никога да им ране превије, или окрене с једне стране на другу, или напоји чашом студене воде. Тако свети страдаху за Бога.
Бејаше у том граду једна верујућа и света жена, по имену Снандулија, која тајно храњаше у тамници оне што за Христа страдаху. Дознавши за Јосифа и Аитала да су у тамници, она дође са слугама својим ноћу, даде стражарима много злата, па уђе у тамницу и нађе мученике једва живе: они већ нису могли ништа говорити, само су још помало дисали. Снандулија замоли стражаре да јој дозволе да мученике узме у свој дом на кратко време, обећавајући да их пред зору поново доведе у тамницу. Стражари јој дозволише. Она онда узе мученике, пренесе их у свој дом који се налажаше недалеко од тамнице; и положивши их на постељу, она им ране омиваше, и чистим убрусима крв им отираше, и њоме тело своје мазаше, и скупоценим мирисима њих помазиваше, и ране им превијаше, и поломљене руке и ноге њихове целиваше, и горко над њима плакаше. Када код мученика болови мало попустише, Јосиф дође к себи, и погледавши виде ову благочестиву жену где горко рида над њим, и поче јој помало говорити: Толико твоје доброчинство које си нам указала, о света жено, пријатно је и Богу и нама који страдамо за Њега; но тако горко ридати због нас не доликује, и туђе је нашој хришћанској нади и вери. – Жена одговори: Ја се радујем томе што вам је Христос дао толико јунаштво, те ви крепко претрпљујете љута мучења; но ја бих се још више обрадовала када бих вас видела да до краја доведете свој мученички подвиг; плакати пак својствено је људској природи, милосрђем покретаној. – Свети Јосиф јој рече: Ипак не треба да плачеш због нас, јер ти знаш да све муке које се ради Христа подносе, израђују нам вечно блаженство.
У праскозорје свети мученици бише однесени у тамницу. По истеку шест месеци, када се светитељима већ беху мало залечиле ране, те су могли на ноге стати и помало ходати, само у Аитала руке висијаху одузете, Адесх, који мученике доби од Ардасабора да их погуби, би смењен с власти, а место њега дође други судија, по имену Зеров, свирепији од Адесха. Када он дође у град и стаде приносити жртве у храму њиховог бога – огња, обавестише га жреци о светим мученицима, Јосифу и Аиталу, говорећи: У тамници се налазе два хришћанска учитеља, који најпре бише мучени од Ардасабора, па онда доведени овде, да би их сами хришћани побили камењем. Али пошто због рана нису могли ходити, ми их зато нисмо изводили на погубљење, него смо чекали да оздраве, да бисмо их могли приволети на једномислије с нама.
.......................
Када светог Јосифа скидоше и однесоше у тамницу, на његово место би обешен свети Аитал, и такође без милости дуго бијен. А ом непрестано клицаше: Хришћанин сам! А кад скидоше и светог Аитала, онда на његово место обесише једног човека, следбеника манихејског зловерја,[4] који такође, исповедивши пред свима своју злочестиву веру, прекораваше Персијанце због њиховог незнабожја. Пошто га обесише, они га почеше бити. У почетку он трпљаше задаване му ране; а када га стадоше бити немилосрдније, он поче запомагати громким гласом, проклињући свога учитеља, одричући се своје вере и обећавајући да ће се поклонити персијским боговима. А свети Аитал који беше ту, чувши то, испуни се радости и смејаше му се говорећи: Ти тек окуси муке, и већ се одрече свога Манеса. Благословен Христос Бог наш који нас укрепљује у свима најстрашнијим мукама и даје нам моћи, те смо непобедиви и непоколебљиви у благочестивој вери нашој.
Чувши то, судија се разгневи на светог Аитала и нареди да га поново бију бодљикавим прућем ружиним. И дотле га бише, док не помислише да је већ умро, па га одвукоше напоље и бацише као мртва. А неко од волхова, видећи наго тело где лежи, сажали се и покри га платном. Неки од његових другова видеше то и јавише судији, те овога немилосрдно тукоше. Тако немилосрдници узвратише овоме за указано милосрђе. Приметивши пак да свети Аитал још дише, они га ухватише за ноге и одвукоше у тамницу.
После неког времена свети мученици опет бише изнесени из тамнице пред судију, и он им рече: Смилујте се на себе, људи, окусите од жртвене крви, па ћете бити ослобођени мучења.
– А они једногласно одговорише: Пити крв доликује не људима него само месождерним псима. И ти, премда си човек по природи али пас по нарави, те лајеш на саздавшег те Бога, сам пиј крв као пас и насити се њоме. – Судија се разгњеви и нареди да их опет бију. А присутници, сажаљевајући их, говораху им: Уместо крви окусите бар од жртвеног меса, да бисте били ослобођени мучења. – Светитељи одговорише: Ми никада ничим нећемо оскврнавити нашу свету веру.
После тога судија са својим саветницима изрече оваку пресуду светим мученицима: да их хришћани побију камењем. – Свети Јосиф пак рече: Хоћу једну тајну да кажем судији. – Судија одмах приђе к њему, мислећи да он хоће да принесе жртву идолима. А светитељ му пљуну у лице и рече: Бестидниче и нечовече! није ли те стид да тако свирепо нападаш на природу људску и да на једва живе искаљујеш свој бес?
Постиђен, судија се врати на своје место. И одмах би послано мноштво слугу по хришћанским домовима, те они силом довлачаху хришћане на судиште, да ови камењем убију светога Јосифа. Одвукавши светог Јосифа на пространо место, мало устрану од судишта, они ископаше јаму до појаса и пустише у њу светитеља, пошто он друкчије није могао стајати. Онда му свезаше руке наопако, и поређаше хришћане наоколо, и слуге силом стављаху камење у руке хришћанима, приморавајући их да камење бацају на светитеља, што они и чињаху, премда против своје воље. Доведена би и блажена Снандулија, и примораваху је да се баци каменом на светитеља. А она узвикну: Од памтивека се није чуло, да је ко приморавао жену да подигне руку на свете мужеве, као што чините ви, ратујући не противу непријатеља него противу нас, и отачаство наше које је у миру ви испуњујете крвљу и убиством. – Незнабошци пак, забивши шило у дугачку трску, даваху га Снандулији у руке, да издалека боде светитеља. А она рече: Боље би ми било да то шило заријете у срце моје, него да се коснете светог и невиног тела.
– Око светитеља пак беше набацано мноштво камења, да му се само глава видела. Међутим један незнабожац дохвати велики камен, замахну њиме над светитељевом главом, и удари га њиме по глави, и сву је размрска. Тако сјајни страдалац предаде дух свој у руке Господу.
И би постављена стража да чува мучениково тело, као неко благо, да не би било украдено од стране верних. А после три дана, у свитање четвртога, би велики земљотрес, и громови, и муње: и огањ, павши с неба, сагоре стражаре, и разбаца камење као прах. А кад престаде земљотрес и грмљавина и севање муња, дођоше људи на место где светитељево тело би затрпано камењем, и угледаше камење разбацано, али тело светитељево не нађоше, јер га Господ на неки Свој начин пренесе у непозната места.
Свети пак Аитал ђакон би одвезен у насеље звано Патрас;[5] и тамо, такође од хришћана примораних на то, камењем убијен. А свето тело његово тајно узеше ноћу оближњи монаси и чесно сахранише.[6] На месту пак где би убијен свети Аитал, по дејству силе Божије израсте дрво Мирсина,[7] које исцељиваше од сваке болести. И стајаше то дрво пет година, исцељујући болести свих долазника. Видећи то, незнабошци га из зависти посекоше са кореном. Многи пак од достојних виђаху на том месту блистање небеске светлости и анђеле који певаху и слављаху Бога који прославља Своје свете, чијим молитвама нека се удостојимо и ми певати с анђелима славу Богу вавек. Амин.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1104_PrepodobniJoanikijeVeliki.jpg


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОАНИКИЈА ВЕЛИКОГ


Ово велико светило духовно роди се у селу Марикати у области Витинијској, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко беше чобанин оваца. Пасући овце он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви, оградивши стадо своје крсним знамењем, да се не би удаљавало и разилазило. По том буде узет у војску, где показа чудо од храбрости, нарочито у ратовима против Бугара. После војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп Азијски, где се замонаши и сав предаде подвигу, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко 50 година, и то на разним местима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лечио све болести и муке, изгонио демоне, укроћавао зверове, нарочито имао власт над змијама, прелазио је преко воде као по суху, бивао невидљив за људе када је то пожелео, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кротошћу. По спољашњем изгледу беше као див, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У време иконоборства најпре се и он био преластио, но после тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем патријархом Цариградским. Поживе Јоаникије 94 године и упокоји се мирно у Господу, 846. год. Пре и после смрти велик чудотворац.

РАСУЂИВАЊЕ
Милост је плод вере. Тамо где има праве вере, има и праве милости. Св. Јоаникије прохођаше једном поред неког женског манастира, у коме међу многим монахињама беху и нека мати и кћи. Навалише зли дуси с телесним искушењем на младу кћер, и распламтеше блудну похот у њој у толикој мери да она хтеде отићи из манастира, да се удаје. Узалуд је мајка саветоваше да остане. Не хте ћерка ни да чује. Када мајка виде св. Јоаникија, она га умоли, да и он саветује ћерку њену, да не иде из манастира и не излаже душу своју погибељи. Јоаникије призва девицу и рече јој: „кћери, положи руку твоју на моје раме!“ Девица тако учини. Тада се светитељ милосрдни помоли Богу у срцу, да Бог избави девицу од искушења, и да њена телесна страст пређе на њега. Тако се и догоди. Девица се смири потпуно, и остаде у манастиру, а светитељ Божји оде својим путем. Но идући распали се у њему страсна похот и сва му крв закипи као у огњу. Он пожели пре умрети него ли дати страсти на вољу. Па, угледав некакву велику змијурину, притрча јој, да би био уједен од ње и умртвљен. Но змија га не хте ујести. Он је поче дражити, да би га ујела, но чим се дохвати до ње, змија црче. У том часу и пламен похоте ишчезе из Јоаникија.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
НИКАНДРА, епископа Мирског,
и ЕРМЕЈА (ЕРМИЛЕ) презвитера


ОВИ светитељи бише од светог апостола Тита вером просвећени и на свештенослужење постављени. Они многе незнабошце обраћаху од заблуде и привођаху Христу. Зато они бише узети и изведени пред градоначелника Ливанија на суд. Ливаније их дуго наговараше да се одрекну Христа. А када у томе не успе, он нареди да их брзоногим коњима привежу за репове, и да терају коње што бесније. Дуго вучени тако, слуге Христове обагрише земљу својом крвљу: тела њихова, ударајући се по земљи о камење и дрвље, беху сва изранављена, и по закону природе људске они су требали умрети, да их сам Господ није укрепљавао у таквим мукама. Потом их полумртве вргоше у тамницу, и мораху их глађу и жеђу; но Господ их храњаше хлебом небеским и исцељиваше им ране.
После неког времена они опет бише изведени на суд. И пошто се не покорише мучитељевој наредби , они бише на дрвету обешени, па стругани железним ноктима и паљени свећама. Затим беху бачени у пећ огњену, али остадоше неповређени: јер ангео Господњи сиђе к њима, расхлади пећ и сачува их читаве од огња. Потом нареди мучитељ да им гвоздене клинце забију у главу, у срце, и у стомак. А када то би, ископаше им гроб, па их још живе бацише у гроб и затрпаше земљом. Скончавши тако свирепом и тешком смрћу, свети Никандар и Ермеј сада живе слатким и радосним вечним животом са Господом, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПОРФИРИЈА ГЛУМЦА


РОДОМ из града Ефеса; по занимању глумац, комедијаш, подражавалац. Као такав пратио војводу Александријског на његовом путу у Кесарију. И једном, требало је да њих два глумца: Порфирије и један друг његов, исмеју хришћанску свету тајну крштења. Порфирије је представљао крштаваног, a друг његов епископа који крштава. И када они, изигравајући свету тајну крштења, чињаху оно што се чини при вршењу њеном, и облачаху Порфирија у белу хаљину, као што је обичај код хришћана, гле – догоди се чудо: Порфирије доби од Господа Христа благодат и осети се хришћанин. Јер чим се он крсти, појавише се Ангели пред њим и научише га да се моли Богу окренут истоку и да осењује себе чеоним крсним знаком по челу и по целоме телу. Видећи ово чудо, многи повероваше у Христа и крстише се, и тако ступише у васељенску Цркву Христову. Тада војвода нареди светом Порфирију да се одрекне хришћанске вере, али овај не хтеде. Због тога војвода нареди те Порфирију одсекоше главу. И тако он прими славни венац мучеништва.
Пострада свети Порфирије 270. године, за царовања Аврелијанова.[22]
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1105_PrepodobniMuceniciGalaktionIEpistima.jpg


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ГАЛАКТИОНА и ЕПИСТИМЕ


Родом из града Едесе у Финикији, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. По том приведе она и мужа свога к вери правој, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свога Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу, упокоји му се добра мајка Левкипија, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хтеде нипошто ступати у брак, те најпре усаветова Епистиму да се крсти, а по том и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион, Галактион у мушки, а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду, први на молитви, први у смирености и послушности, први у љубави. Из манастира не излажаху, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху, Епистима плакаше. Тада и њу шибаше. По том одсекоше им руке, па ноге, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и чесно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика, који пострадаше и венце на небу примише 253. год.
РАСУЂИВАЊЕ
Што је сенка према стварности, и још мање, то је телесна љубав према духовној љубави. Братство и сестринство по крви и телу није ништа кад се сравни са братством и сестринством по духу. Галактиона отац беше обручио са девицом Епистимом. Галактион крсти Епистиму, и после тога обоје се замонашише. Телесну љубав код њих заменила је духовна љубав, јака као смрт. Толика беше Галактионова љубав духовна према Епистими, да он не жељаше никада да је види телесним очима. Јер за духовну љубав није потребно ни тело, ни сусрет. Толика пак би љубав духовна Епистимина према Галактиону, да када Епистима чу, да Галактиона одведоше на мучење, и сама потрча за њим молећи га, да је не одбацује, него као духовни отац и брат да је прими на заједничко мучење. И када Галактиона светога бездушни мучитељи немилосрдно шибаху по нагоме телу, Епистима света плакаше. Када им пак одсецаху руке и ноге за Христа, обоје се радоваху и Бога прослављаху. Толика беше сила љубави њихове према Христу Господу, и толика њихова међусобна духовна љубав којом се љубљаху. Ваистину телесна љубав је као шарен лептир који брзо пролази, а духовна је љубав трајна.

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА
ПАТРОВА, ЕРМА, ЛИНА, ГАЈА и ФИЛОЛОГА


ОВИ беху из Седамдесеторице апостола.[8] Патров био епископ у Неапољу (Рм. 16, 14); Ерма у Филипопољу (Рм. 16, 14); Лин у Риму (2 Тм. 4, 21); Гај у Ефесу (Рм. 16, 23); Филолог у Синопи (Рм. 16, 15). Сви они с љубављу испунише закон Христов, много страдаше за Еванђеље, и преселише се у Царство Христово.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1106_SvetiPavleIspovednik.jpg


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ПАВЛА ИСПОВЕДНИКА,
патријарха Цариградског


Када блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом? Тада им болесни патријарх рече: „ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изберите Македонија“. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима, и не би право цару Констанцију, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би низложен, и заједно са св. Атанасијем Великим избеже у Рим, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе, би Павле враћен на свој престо, али кад умре цар Констанс, аријевци дигоше главу, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству св. Павле, служећи једанпут св. Литургију, би нападнут од аријеваца и удављен омофором, 351. год. У време цара Теодосија 381. год. мошти његове пренесене у Цариград, а 1236. год. у Венецију, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. окт.).................
.................
Поживевши неко време у Солуну, блажени Павле отиде у Коринт, а одатле у Рим. Тамо он опет обрете светог Атанасија Великог, исприча му све своје муке, и они обојица известише о своме удесу цара Константа. Цар се страховито разљути на брата и написа му да му пошаље са Истока три епископа, који су дужни дати разлоге за свргнуће и прогонство Атанасија и Павла и донети писмено изложење вере. Добивши од брата овакву посланицу, цар Констанције, који још беше у Антиохији, уплаши се братовљева гњева и посла му четири епископа: Наркиса Киликијског, Теодора Тракијског, Марија Халкидонског и Марка Сиријског. Ови епископи, дошавши у Рим к цару, не смејаху стугшти у разговор и расправљање са Атанасијем и Павлом, прикрише и своју јеретичку веру коју они изложише у Антиохији, а саставише друго исповедање вере и предадоше цару. To исповедање је гласило.
„Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца и Саздатеља свега, којим све постаде на небу и на земљи, и у Његовог Јединородног Сина Господа нашег Исуса Христа, пре свих векова од Оца рођеног, Бога од Бога, Светлост од Светлости, кроз кога је постало све што је на небу и на земљи, видљиво и невидљиво, Реч и Премудрост и Сиду и Живот и Светлост истиниту, који се у последње дане ради нас учовечио и родио од Свете Дјеве, и био распет и умро, и погребен, и васкрсао из мртвих у трећи дан, и узишао на небо, и седи с десне стране Оцу, и који ће на крају века доћи да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима, и Његово царство неће престати и грајаће у бесконачне векове. Верујемо и у Светога Духа, који је Утешитељ, којега Господ обећа апостолима и кога им посла по вазнесењу Свом на небо, којим се освећују душе које истински и побожно верују у Њега. Оне пак који говоре да је Син од другога бића, а не од Бога Оца, и да је било време када Сина није било, – такве не прима света саборна апостолска Црква“.
Предавши ово изложење вере цару и многим другим лицима, епископи отпутоваше из Рима. А после три године источни епископи опет се скупише на сабор, саставише друго изложење вере, и послаше га епископима Италије. Али ови га не примише због многоречивости и расплинутости, потпуно задовољни исповедањем вере, састављеним од светих отаца Никејског сабора. Отуда између источних и западних цркава настадоше велике несугласице и неспоразуми, те оба цара сазваше епископе на сабор у Сардици[8] ради размотрења исповедања вере и ради коначне одлуке о Атанасију и Павлу. На сабор 343. г. дође у Сардику око сто западних епископа и само седамдесет шест источних. Заражени аријанством и бојећи се да ступе у препирку са знаменитим поборницима Православља Атанасијем и Павлом, и стога желећи да ову двојицу удаље са сабора, источни епископи одбише да саборују са западним епископима док ови не уклоне са сабора Атанасија и Павла. Тада епископ Средачки[9] Протоген, и преподобни Осија, и сви други с њима, рекоше источнима: Ми смо се сабрали овде не само ради расправљања о једносуштности Сина са Оцем, него и ради Атанасија и Павла.................

СПОМЕН
ПАДАЊА ВРЕЛОГ ПЕПЕЛА ИЗ ВАЗДУХА


ОВО се догоди у Цариграду 472. године за време цара Лава Великог и патријарха Генадија. Шестог новембра у подне сво се небо наоблачи тамноцрвеним облацима, и неприродно се смркну; и облаци добише неку огњену боју. И би тако четрдесет дана. И сви се људи страховито уплашише. И мишљаху, ако падне киша из таквих облака, то ће сигурно бити огњена киша која ће спалити сву земљу, као што је некада огњена киша спалила Содом и Гомор. И сви беху у великом страху и недоумици: јер очекиваху да из таквих облака падне огњена киша. Стога и цар и патријарх, са целокупним свепггенством и народом, сваки дан ношаху литије и са сузама мољаху Бога да одврати Свој праведни гњев. И човекољубиви Господ преокрену претњу ту у милост: нареди те облаци одаждише не огањ него пепео, застрашујући грешнике. A падаше тај страшни дажд од вечери до поноћи, и беше пепео црн и врео, и покри земљу више од педи, и спржи сваку травчицу и биљку. И би тада велики плач у људи, и горко ридање, и
Јецање из дубине срца, видећи такво наказање Божије и врло велика киша, која је затим много дана падала, једва узможе спрати тај пепео. А то прасликује наше грехе. Грех се налази у нама као пепео огњени и црни, и спржује клице и младице наших врлина. Зато треба да лијемо сузе као кишу, да покајнички уздишемо из дубине срца, и да горко ридамо из дна душе да би смо тиме спрали у нама врели пепео зла, а напојили добру земљу ума нашег и обрадили је да нам рађа врлине. И тако избавимо себе од осуде на пакао, који сагорева и душе наше и тела а стекнимо себи Царство Небеско.
 

Top