Quantcast

Iz Zitija Svetih za danas.

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1008_PrepodobnaPelagija.jpg


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
ПЕЛАГИЈЕ


Покајана грешница. Рођена као незнабошка у Антиохији и обдарена од Бога великом телесном лепотом Пелагија је употребљавала своју лепоту на душевну пропаст и себе и других. Беше се кроз блуд врло обогатила. Идући једном поред цркве св. муч. Јулијана, у којој проповедаше епископ Нон, она сврати у цркву и чу проповед о Страшном Суду и казни грешника. И та реч је толико потресе и измени, да се она на једанпут згади на саму себе, устраши Бога, покаја за све нечисте грехе своје, и припаде св. Нону с молбом, да је крсти. „Смилуј се мени, грешној, оче свети, крсти ме и научи ме покајању: ја сам море безакоња, амбис пропасти, мрежа и оруђе ђаволско.“ Тако ова покајница са сузама мољаше архијереја Христова. И он је крсти. На крштењу јој кумоваше блажена Романа, ђакониса те цркве, која је по том, као њена духовна мати, утврди добро у вери хришћанској. Но Пелагија не буде задовољна само крштењем. Осећајући притисак многобројних грехова својих и грижу савести, она се реши на велики подвиг. Своје огромно богатство, грехом сабрано, она остави сиромашним људима, и тајно оде у Јерусалим, где се под мушким именом, као монах Пелагије, затвори у једну келију на Јелеонској Гори, и ту отпочне тешки подвиг поста, молитве и бдења. После три године посети је ђакон св. Нона Јаков и затече је још живу, али када је поново посети после неколико дана, нађе тело њено мртво, и чесно га сахрани. Упокоји се св. Пелагија око 461. год. Тако ова негдашња велика грешница покајањем и трудом умилостиви Бога, опрости се греха, и посвети. И њена очишћена и посвећена душа удостоји се царства Божјег.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ
ТАИСЕ


У 3EMЉИ Египатској живљаше нека жена развратна, бестидна и погана. Имајући једну кћер по имену Таису, она је научи том истом бестидном начину живота на који сама беше навикла, одведе је у блудилиште и даде је на службу Сатани, да многе људске душе сурва у погибао, заводећи их својом лепотом; јер Таиса бејаше веома лепа по спољашности и чувена надалеко лепотом лица свога. Многи, похотљиво жудећи за Таисом, доношаху јој много злата и сребра, и хаљине раскошне и скупоцене. Заводећи своје поклонике, она многе имовно потпуно упропашћиваше и довођаше до просјачког штапа; а други, свађајући се због ње и бијући се, прагове куће њене крвљу својом заливаху...................
............................
Дошавши к себи Павле стаде размишљати о виђењу, и кад свану он оде к блаженим оцима Антонију и Пафнутију и исприча им своје виђење. А они, чувши то, прославише Бога који прима истинске покајнике. И Пафнутије устаде и оде у женски манастир, где Таиса беше у затвору, па разломивши врата хтеде да изведе Таису. Али га она стаде молити, говорећи: Дозволи ми, оче, да останем овде до смрти своје, да оплакујем многе грехе своје. – Старац јој на то рече: Човекољубиви Господ већ прими твоје покајање и опрости грехе твоје. – И рекавши то изведе је из затвора. Тада блажена Таиса рече: Веруј ми, оче, откако уђох у овај затвор ја сам стално пред мисленим очима мојим имала све грехе моје и, гледајући на њих, непрестано плакала. И не удаљише се сва зла дела моја ни до сада, него стоје преда мном и страховито ме плаше, пошто ћу због њих бити суђена. Али за све то време упоредо са тим не одступи од мене неки диван мирис. – И рече јој старац: Зашто очајаваш? Због покајања твог Бог ти опрости грехе твоје.
По изласку свом из затвора блажена Таиса се након петнаест дана разболе, и одболовавши три дана, благодаћу Божјом с миром се упокоји. И са одра болести она би пренесена на онај одар што га свети Павле Препрости виде спремљена за њу на небу. Тамо је она са преподобнима окружена славом, и радује се вечном радошћу.
Тако грешница и блудница уђе пре нас у царство Божје.[13] Молитвама свете Таисе нека и ми не будемо лишени тога царства! Амин.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1009_SvetiApostolJakov.jpg


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСГОЛА
ЈАКОВA АЛФЕЈЕВА


СВЕТИ Јаков бејаше син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и еванђелиста Матеја. Сведок истинити живота, речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Еванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, потом и у Египту, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је свети Јаков спасоносну благовест о оваплоћеном Богу Речи, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Египту у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Богом – Царем славе.


БЕСЕДА
о томе како само безумни одричу Бога

Рече безуман у срцу својем: нема Бога.
Трула су и мрска дјела њихова.
(Пс. 13, 1)
Ум је крманош целог бића људског. Он саветује, он наговара, он руководи. И душа и тело управљају се према уму. Ако је ум прав пред Богом, цео је човек прав. Ако ли је ум неправ пред Богом, цео је човек неправ. Ако неко само помисли: нема Бога, то се одмах пројављује у његовим делима. Прво ниче зла помисао, а њој одмах следују зла дела. Видите ли, како надахнути пророк добро познаје природу човечју? Он истиче прво узрок, па онда наводи последице. Од злих помисли неминовно произлазе зла дела. Зато, браћо, не верујте ономе ко говори: ја не верујем у Бога, али чиним добро. Пре свега, онај ко не верује у Бога не зна шта је добро, нити може разликовати добро од зла. Неверовањем у Бога човек одсеца себе од главнога Добра и извора свакога добра. Даље, посмотрите пажљиво, и видећете, да су дела свих безбожника трула и мрска: трула, јер су зла, ништавна и пролазна; мрска, јер су супротна вољи живога Бога. Безбожник не може ни разликовати добро од зла, јер се само у светлости закона Божјег може тачно одредити, шта је добро, шта зло. Но бива да и онај ко устима каже да верује у Бога, чини дела трулежна и мрска. То јест: устима признаје Бога, а делима одриче. Добро је исповедати Бога устима, али то ни из далека није довољно: треба Га још срцем признавати и делима веру своју потврђивати. А бива још, да човек и срцем верује и устима исповеда, па ипак греши. То бива или по слабости воље или пак од ђаволских стрела. Нека се такав покаје, и то одмах, и опростиће му се. Покајање је у осталом спасоносно и за безбожника, тим пре за вернога. Докле је човек на земљи, дотле још има рока за покајање. Но ко може бити сигуран, да рок његов неће још ове ноћи истећи? Отуда је одлагање покајања потпуно безумље.
О преблаги Господе Исусе Христе, Сине Божји, помози нам покајати се као што нам помажеш дисати. Теби слава и хвала вавек. Амин.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
СПОМЕН СВЕТИХ
26 ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЗОГРАФСКИХ,
пострадалих од Латина


КАДА цар Михаил VIII Палеолог (1258-1282 г.) склопи с папом злогласну Лионску унију 1274. г., да би од папе добио помоћ против Бугара, Срба и западњака, тада Светогорски монаси послаше цару протест против те уније и савет, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска уђе у Свету Гору и почини таква варварства, каква Турци не починише никада за 500 година. Обесивши Прота и убивши многе монахе у Ватопеду, Иверу и по другим манастирима,[6] Латини нападоше на Зограф. Блажени игуман зографски Тома објави претходно братији, да ко жели мученику смрт нека остане. И тако оста 26 људи, и то 22 монаха, са игуманом својим, и 4 световњака, који беху као радници манастирски. Сви се ови затворише у пирг-кулу манастирску. Када Латини дођоше, поджегоше кулу, те у огњу нађоше мученичку смрт ових 26 Христових јунака. Докле кула гораше они певаху Псалме и Акатист Пресветој Богородици, и предадоше своје свете душе Богу 10. октобра 1282. године. Исте године у децембру бедно сконча и нечестиви цар Михаил, против кога, a y заштиту Православља, бише се дигао српски краљ Милутин.[7] Цару Михаилу у овој унији помагаше и његов стављеник патријарх Јован Век, али и он убрзо би свргнут и осуђен од православног сабора у Цариграду.
Имена пак ових светих 26 Преподобномученика Зографских су следећа: Игуман Тома, монаси: Варсануфије, Кирил, Михеј, Симон, Иларион, Јаков, Јов, Кипријан, Сава, Јаков, Мартинијан, Козма, Сергије, Мина, Јоасаф, Јоаникије, Павле, Антоније, Јевтимије, Дометијан, Партеније и још 4 мирјанина. Њихов спомен у Светој Гори врши се још и у недељу по Недељи Свих Светих.[8]
РАСУЂИВАЊЕ
По Промислу Божјем највише чудеса и небеских јављања бива у време мучења слугу Божјих. У онај дан када су латини пошли на манастир Зограф, неки старац монах имао је послушаније у винограду на пола сата далеко од манастира, и у своје одређено време читао је акатист пред иконом Божје Матере. Но када је он почео произносити реч “ радуйсја!“ на једанпут од иконе дође му глас: „радуј се и ти старче! Бежи одавде што пре, да те не задеси несрећа; или извести братију манастира, да се закључају, јер су богопротивни латини напали на ову Гору, коју ја изабрах, и већ се находе близу“. Устрашени старац падне ничице на земљу, и у страху узвикне: „како ћу ја Тебе, Царице, моју заступницу оставити овде?“ На то опет дође глас: „не брини о мени, но иди журно!“ Старац одмах оде у манастир. Но када стиже пред врата манастира, погледа и виде пред вратима ону исту своју икону Божје Матере. Икона чудесним начином беше стигла у манастир пре њега. Удивљени старац исприча игуману и братији све шта му се јави, и сви чувши то прославише Бога и Матер Божју. – Једном у време празновања 26 мученика у Зографу, 10. октобра 1873. год, беше велико ноћно бденије. Ноћ беше без месечине. У пола ноћи, док монаси појаху, и читаху житије св. Мученика у храму, наједанпут се чу неки шум у храму, а над храмом појави се огњени стуб од земље до неба, тако светао, да се на пољу све видело на далеко као у подне. Та чудесна појава трајала је око четврт сата, и после ишчезла.

1010_SvetiMuceniciEvlampijeIEvlampija.jpg


Св. муч. Евлампије и Евлампија. Брат и сестра, из Никомидије. У време једног страшног гоњења хришћана од цара Максимијана неки верни из Никомидије беху се склонили из града и сакрили. Млад Евлампије би послат у град да донесе хлеба. Ушавши у град виде младић царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана, налепљену на зиду, насмеја се тој наредби, смаче је и поцепа. Због тога одмах би изведен пред судију. Када га судија поче саветовати, да се одрече Христа, поче и Евлампије саветовати судију, да се он одрече лажних идола и призна Христа као јединога живога Бога. Тада судија нареди те га тукоше дуго док га крв не обли и мучише другим љутим мукама. Чувши за мучење свога брата девица Евлампија дотрча, да и она заједно са братом прими муке за Христа. И она би бијена док јој крв не удари на нос и на уста. По том их бацише у врелу смолу, па у зажарену пећ, но они силом крсног знамења и имена Христова учинише огањ безопасним. Најзад св. Евлампију одсекоше главу, а св. Евлампија издахну пре посечења. Још бише погубљени 200 хришћана, који повероваше у Христа видећи силу и чудеса св. Евлампија и сестре његове. Сви се увенчаше венцима мученичким и пређоше у своју небесну бесмртну домовину.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1011_SvetiApostolFilip.jpg


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ФИЛИПА,
једног од Седам Ђакона


Родом из Кесарије Палестинске. Жењен био, и у браку родио 4 кћери, све четири обдарене од Бога даром прорицања, и све четири заветоване девице Христа ради. Када апостоли свети бираху ђаконе, тада и Филип би изабран, поред Стефана и осталих. И служаше Филип с великом приљежношћу убогим и удовицама. Када наста гоњење хришћана у Јерусалиму, апостол Филип склони се у Самарију, и тамо проповедаше Јеванђеље и сведочаше га чудесима многим изгоњењем демона, исцелењем болесних и др. Видећи чудеса св. апостола крсти се и чувени Симон Волх. Крсти св. Филип и евнуха царице Кандакије. По том ангел га Божји тренутно и невидљиво пренео у Азот, где учаше и проповедаше, и многе ка Христу обраћаше. Би постављен за епископа у Тралији. Сконча мирно у дубокој старости и пресели се у радост Господа свога.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА
СЕДМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА


ОВАЈ Сабор одржан је 787 године у Никеји за време царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина, и за време патријарха Тарасија.[12] Сабор овај утврдио је каначно иконопоштовање образложивши то Светим Писмом, сведочанством светих Отаца и веродостојним примерима чудеса, пројављених од светих икона.
Између других наведених примера чудеса навео је епископ Кипарски Константин и овај пример: чобанин неки из града Констанце истерав једнога дана стадо на пашу виде икону Пресвете Богородице, сву украшену цвећем од правоверних. „На што толику част одавати стени?“ рече чобанин (свакако васпитан у иконоборству), па удари својим гвозденим штапом no икони и поквари десно око на лику Богоматере. Но тек што се кренуо од тога места, спотакне се и оним истим штапом избије себи десно око. Вративши се ћорав у град он је плачући викао и говорио, да га је постигла казна од Богородице.
Овај Сабор решио је још, да се у антиминс неизоставно стављају свете мошти мученичке. Учествовало је на Сабору 367 Отаца. Њиховим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА
ЗИНАИДЕ и ФИЛОНИЛЕ


СВЕТЕ мученице Зинаида и Филонила, рођене сестре, беху из Тарса Киликијског, сроднице светог апостола Павла. Као девојке оставише своју мајку, одрекоше се своје имовине и целога света, и на изглед бављаху се лекарском вештином, a y самој ствари обављаху апостолски посао: проповедаху Христа Господа. Дошавши у град Деметриаду,[11] оне се тамо у околини повукоше у неку пештеру и провођаху живот у посту и молитви; исцељиваху сваку болест и сваки недуг, а чињаху и друга разна чудеса. Тако сијајући врлинама, еванђелском мудрошћу и чудесима, оне многе незнабошце обратише у веру Христову. Но неки нечестиви идолопоклоници нападоше их једном ноћу и камењем побише. Тако се ове блажене мученице преселише ка Господу.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1012_SvetiMucniciTarahProvIAndronik.jpg


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТАРАХА, ПРОВА и АНДРОНИКА


Тарах беше родом из Клавдиопоља у Сирији; Пров из Сиде Памфилијске, а Андроник – син знаменитог грађанина Ефеског. Мучени сва три заједно од антипата Нумерија Максима у време цара Диоклецијана. Тараху беше 65 година у време мучења. Када га антипат три пута упита за име, он сва три пута одговори: хришћанин. Најпре их тукоше штаповима, па их крваве и рањаве бацише у тамницу. По том их поново изведоше на истјазање. Када антипат саветоваше Прова да се одрече Христа обећавајући му почасти од цара и своје пријатељство, одговори Пров свети: „нити цареве почасти хоћу, нити твоје пријатељство желим“. А када прећаше св. Андронику још већим телесним мукама, одговори млади мученик Христов: „тело моје пред тобом је, чини што хоћеш“. После дуготрајних мучења по разним местима ова три света мученика беху бачени у позоришту пред зверове. Пре њих беху неки други осуђеници у истом позоришту растргнути од зверова. Но зверови не хтеше шкодити светитељима, него се и медвед и лавица љута умиљаваху око њих. Видећи то многи повероваше у Христа Бога и викаху на антипата. Бесан од љутине, и љући од зверова, антипат нареди војницима, те уђоше и мачевима исекоше Христове војнике на комаде. Тела им осташе помешана са мртвим телима осталих осуђеника. Три хришћанина: Макарије, Феликс и Верије, који присуствоваху убиству св. мученика, дођоше те ноћи да узму тела њихова. Но како тела беху помешана, а ноћ беше врло тамна, они, у недоумици како да распознају тела мученичка, помолише се Богу, и на једанпут појавише се три свеће над телима светитељским. И тако они их узеше и чесно сахранише.
.....................
Тада мучитељ Максим рече слугама: Размрскајте му лице и уста. – А кад слуге то чињаху, Тарах говораше: Лице си ми упропастио, а душу си ми оживео. – Мучитељ рече: Несрећниче, престани са безумним мислима својим и принеси боговима жртву, да би се могао избавити од ових мука. – Тарах одговори: Ти ме сматраш за безумног што сам ја, уздајући се у Господа, уверен да ћу живети на небесима; ти пак привремено живиш телом, а душу ћеш своју погубити занавек.
Тада проконзул рече слугама: Усијајте гвожђе, па му ставите на вилице. – Трпећи то, Тарах рече: Ако учиниш и страшније ствари од ове, ипак нећеш приморати слугу Божјег да принесе боговима жртву. – Затим судија нареди да донесу бријач, да мученику одрежу уши, и кожу са главе одеру, и да му на главу ставе жеравицу. Тарах пак говораше: Ако наредиш да ми и цело тело одеру, нећу одступити од Бога мог који ми даје снаге, те подносим оруђа злобе твоје. – А кад то обављаху проконзул рече: Саберите гвоздена оруђа, усијајте их још више, па му их под пазухе ставите. – Трпећи то, Тарах говораше: Нека Господ види с неба, и нека суди! – Проконзул га упита: Којег Господа призиваш, проклетниче? – Тарах одговори: Онога којег ти не знаш, који ће дати свакоме по делима његовим................
..........................
– Проконзул рече слугама: Усијајте гвоздене шипке, па му слабине жежите, да не би био безуман. – Пров му на то узврати: Уколико ти мене сматраш безумним, утолико сам ја премудар у закону Господњем. – Проконзул опет рече слугама: Усијане шипке забијте му у леђа. – А Пров, трпећи то, говораше: Нека Господ види с неба моје смирење и трпљење!
После тога мучитељ, наредивши да се донесе жртвеног меса и вина, рече: Налијте вино и метните месо у уста његова. – И када слуге чињаху то, Пров рече: Нека Господ погледа с висине престола Свог, и нека види насиље ово и изрекне пресуду о суду твоме! – Судија рече: Много си претрпео, јадниче; па ипак, ето си већ примио идоложртвену храну. – Пров одговори: Ништа важно учинио ниси приредивши ми насиље; Господ зна моју вољу. – Судија Максим рече: Ти си и јео и пио од идолских жртава. – Пров одговори: Зна Господ и види насиље које ја трпим. Проконзул Максим рече: Усијаним шипкама прободите му коленице. – А Пров збораше: Ни огањ, ии муке, ни отац твој Сатана не могу раставити слугу Божјег од исповедања Бога. – Проконзул рече: Усијајте оштре клинце, па их забијте у руке његове. – Пров рече: Благодарим Ти, Господе, што си и рукама мојим дао да страдају за име Твоје. – Проконзул на то примети: Од многих мука ти си памет изгубио. – Пров одговори: Од велике власти своје ти си не само постао безуман него си и ослепио, јер не знаш шта радиш. – Проконзул рече: Наказо, ти смеш да такве речи говориш мени? Пошто ти још очи оставих читаве, онда ископајте му очи!.............
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1013_SvestenomuceniciKarpIPapila.jpg


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
КАРПА, ПАПИЛЕ, АГАГОДОРА и АГАТОНИКЕ


Карп беше епископ Тијатирски а Папила ђакон. Родом беху из Пергама, где најзад и пострадаше за веру Христову од опаког намесника Валерија, а у време царовања Декијева. Веза их Валерије за коње и отера у Сард, где их баци на љуте муке, но ангел Божји јави им се, исцели их од рана и укрепи. Слуга Карпов Агатодор следоваше с великом жалошћу своме господару, док и њега не узеше на мучење. По том их Валерије понова веза за коње и из Сарда довуче у Пергам. Када Карпа светог везаше за дрво и толико шибаше, да му све тело у ране претворише и крв његова потоком земљу напоји, насмеја се св. Карп усред тих страшних мука. Када га питаху, зашто се смеје, одговори св. мученик, да виде небеса отворена и Господа где седи на престолу, са херувимима и серафимима унаоколо. Приликом мучења Папиле, овај св. мученик молитвом исцели једног човека, слепог у једно око. И многи видевши вероваше у Христа Господа. Вргнути пред зверове мученици осташе неповређени. Када их бацише у пећ огњену, то виде Агатоника, сестра Папилина, па и она ускочи у огањ. Но огањ их не опали. Најзад их све мачем посекоше, 251. год. И тако после добрих подвига примише венац славе у царству Христовом.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ
ЗЛАТЕ МЕГЛЕНСКЕ



Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли“. Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота“. И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре – светитеље и светитељке“. Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.
 

Bogomolj@c

Zainteresovan član
Poruka
216
Danas, na dan kada proslavljamo veliku srpsku svetiteljku Sv.Petku, evo ja prilažem izveštaj o "Susretu s Bogom" posredstvom njene molitve.
Pre više godina, moj sin je imao jaku i upornu alergiju, koprivnjaču. Bio je u bolnici da bi ispitivanja pokazala na šta je alergičan, ali bezuspešno. Zato, jednog lepog dana kao što je i ovaj danas, odemo nas dvojica u Crkvu/hram Sv.Petke na Kalemegdanu, popijemo čašu lekovite vode, prekrstimo se i zamolimo Sv.Petku (zaštitnicu žena i dece), da se ona pomoli Bogu za ozdravljenje deteta. I, tog momenta, tog dana, alergija je prestala.
Eto, o susretu s Bogom, onako kako je bilo.
Veliki je Bog koji Vaskrse
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1014_PrepodobnaPetkaParaskeva.jpg



ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
ПАРАСКЕВЕ – ПЕТКЕ
[1]

ОВА славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату,[2] између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.
Б
По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.
Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи и од жеге и од мраза, она упираше очи само к Јединоме Боту који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? – Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. „Тебе, Жениче мој, тражим“, – говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем? (Пс. 41, 3).
Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева „изабра Вишњега себи за уточиште“ (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволове замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога живога.
Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умилењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав“ свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјеже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чудеса. – Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи, – Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.
Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен[4] реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново,[5] крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.
После доста времена, када турски султан Бајазит[6] заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чеоне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију.[7] А када Турци освојише и Валахију 1396 године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд.[8] У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.
Године 1521. султан Сулејман II,[9] заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.
Године 1641 благочестиви Василије Лупул,[10] војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију[11] мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чеоне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш.[12] Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.[13]
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1015_PrepodobnomucenikLukijanAntiohijski-300x203.jpg


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ЛУКИЈАНА,
презвитера Антиохијског


Рођен од благородних родитеља у Самосату у Сирији. У младости приобрео врло широко образовање светско и духовно. Муж знаменит како по учености тако и по подвижничкој строгости живота. Раздав имање своје сиромашним он се издржавао састављањем поучних дела, и од тога се као од неког рукодеља хранио. Врло је велику услугу учинио цркви тиме што је према јеврејском тексту исправио многа места у Светом Писму, која јеретици сходно своме наопаком учењу беху искварили. Због учености и духовности би рукоположен за презвитера у Антиохији. У време Максимијановог гоњења, када намучени беху св. Антим Никомидијски и св. Петар Александријски, би и св. Лукијан у списку оних, које цар жељаше погубити. Лукијан избеже из града и сакри се, али га проказа неки завидљиви јеретички свештеник Панкратије. У то време гоњење беше ужасно. Ни мала деца не беху поштеђена. Два дечака, који не хтеше јести од идолских жртви, беху бачени у врело купатило, где у мукама предадоше душе своје свете Богу. Нека ученица Лукијанова, по имену Пелагија, да би сачувала девствену чистоту своју од развратних насилника, баци се с крова куће на земљу и разби се. Лукијан би доведен у Никомидију пред цара. Уз пут саветима својим успе да обрати у веру Христову 40 војника. И сви мученички скончаше. После испитивања и бијења св. Лукијан би бачен у тамницу, где би мучен глађу. „Он је презрео глад, пише Златоусти Јован о св. Лукијану, презримо и ми раскош и уништимо власт чрева да би, када дође време које од нас захтева таквог мужества, будући унапред приготовљени помоћу мањих подвига, јавили се славним у време борбе.“ На Богојављење причести се у тамници, и сутрадан предаде дух свој Богу. Пострада 7. јануара 311. године..........
................
Галерије. Желећи да свету веру искорени и уништи у источним покрајинама, Максимијан мучаше и убијаше хришћане, нарочито мудре и знамените учитеље хришћанске. Безаконик је мислио: ако сруши стубове црквене, онда ће и сама Црква убрзо пасти. У то време он већ беше убио светог Антима Никомидијског и светог Петра Алексадријског.[2] А чувши и за светог Лукијана, он нареди да га пронађу и доведу на мучење. Лукијан пак, као човек, бојећи се да не поклекне у мукама, кријаше се од оних који га тражаху. Но неки свештеник Панкратије, који живљаше у Антиохији и беше присталица јереси Савелијеве, а који давно завиђаше великој слави Лукијановој, каза царевим посланицима где се Лукијан крије, и као Јуда предаде на смрт невинога. Свети Лукијан би пронађен и одведен у Никомидију на мучење.
У то време љути мучитељ се толико разјари на хришћане да, као други Ирод, убијаше и малу хришћанску децу. Желећи да идоложртвеним јестивима оскврнави децу, он нареди да им се та јестива насилу мећу у уста...............
...............Но између осталих мучења беше и једно овако: све удове тела његова истргоше из зглобова, па га полеђушке положише на оштро комађе од разбијених црепова, на чему он лежаше четрнаест дана. А када дође празник Богојављења, светитељ зажеле да се он и сви хришћани што беху с њим причесте светим Тајнама Христовим. Он се помоли Богу да му испуни жељу, и Бог удеси те, непажњом стражара, неки од верних сабраше се к светом Лукијану у тамницу и донесоше хлеб и вино. Тада свети Лукијан рече ученицима својим и свима хришћанима што беху тамо: Окружите ме и будите црква, јер верујем да је Богу пријатнија жива црква неголи саграђена од дрвета или камена. – А када сви окружише светог Лукијана, он рече: Одслужимо литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. – Тада га ученици упиташе: Где ћемо, оче, ставити хлеб за вршење Светих Тајни, пошто немамо стола? – А он, лежећи окован на комаду црепа с лицем окренутим горе, рече: Ставите их на моје груди, и биће живи престо живоме Богу. – И тако у тамници на грудима светитељевим би одслужена Божанствена литургија свима прописаним молитвама, како ваља и треба, и сви се причестише светим Божанственим Тајнама.........................
 

hogarius

Elita
Poruka
15.130
Pogledajte prilog 606888

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ЛУКИЈАНА,
презвитера Антиохијског


Рођен од благородних родитеља у Самосату у Сирији. У младости приобрео врло широко образовање светско и духовно. Муж знаменит како по учености тако и по подвижничкој строгости живота. Раздав имање своје сиромашним он се издржавао састављањем поучних дела, и од тога се као од неког рукодеља хранио. Врло је велику услугу учинио цркви тиме што је према јеврејском тексту исправио многа места у Светом Писму, која јеретици сходно своме наопаком учењу беху искварили. Због учености и духовности би рукоположен за презвитера у Антиохији. У време Максимијановог гоњења, када намучени беху св. Антим Никомидијски и св. Петар Александријски, би и св. Лукијан у списку оних, које цар жељаше погубити. Лукијан избеже из града и сакри се, али га проказа неки завидљиви јеретички свештеник Панкратије. У то време гоњење беше ужасно. Ни мала деца не беху поштеђена. Два дечака, који не хтеше јести од идолских жртви, беху бачени у врело купатило, где у мукама предадоше душе своје свете Богу. Нека ученица Лукијанова, по имену Пелагија, да би сачувала девствену чистоту своју од развратних насилника, баци се с крова куће на земљу и разби се. Лукијан би доведен у Никомидију пред цара. Уз пут саветима својим успе да обрати у веру Христову 40 војника. И сви мученички скончаше. После испитивања и бијења св. Лукијан би бачен у тамницу, где би мучен глађу. „Он је презрео глад, пише Златоусти Јован о св. Лукијану, презримо и ми раскош и уништимо власт чрева да би, када дође време које од нас захтева таквог мужества, будући унапред приготовљени помоћу мањих подвига, јавили се славним у време борбе.“ На Богојављење причести се у тамници, и сутрадан предаде дух свој Богу. Пострада 7. јануара 311. године..........
................
Галерије. Желећи да свету веру искорени и уништи у источним покрајинама, Максимијан мучаше и убијаше хришћане, нарочито мудре и знамените учитеље хришћанске. Безаконик је мислио: ако сруши стубове црквене, онда ће и сама Црква убрзо пасти. У то време он већ беше убио светог Антима Никомидијског и светог Петра Алексадријског.[2] А чувши и за светог Лукијана, он нареди да га пронађу и доведу на мучење. Лукијан пак, као човек, бојећи се да не поклекне у мукама, кријаше се од оних који га тражаху. Но неки свештеник Панкратије, који живљаше у Антиохији и беше присталица јереси Савелијеве, а који давно завиђаше великој слави Лукијановој, каза царевим посланицима где се Лукијан крије, и као Јуда предаде на смрт невинога. Свети Лукијан би пронађен и одведен у Никомидију на мучење.
У то време љути мучитељ се толико разјари на хришћане да, као други Ирод, убијаше и малу хришћанску децу. Желећи да идоложртвеним јестивима оскврнави децу, он нареди да им се та јестива насилу мећу у уста...............
...............Но између осталих мучења беше и једно овако: све удове тела његова истргоше из зглобова, па га полеђушке положише на оштро комађе од разбијених црепова, на чему он лежаше четрнаест дана. А када дође празник Богојављења, светитељ зажеле да се он и сви хришћани што беху с њим причесте светим Тајнама Христовим. Он се помоли Богу да му испуни жељу, и Бог удеси те, непажњом стражара, неки од верних сабраше се к светом Лукијану у тамницу и донесоше хлеб и вино. Тада свети Лукијан рече ученицима својим и свима хришћанима што беху тамо: Окружите ме и будите црква, јер верујем да је Богу пријатнија жива црква неголи саграђена од дрвета или камена. – А када сви окружише светог Лукијана, он рече: Одслужимо литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. – Тада га ученици упиташе: Где ћемо, оче, ставити хлеб за вршење Светих Тајни, пошто немамо стола? – А он, лежећи окован на комаду црепа с лицем окренутим горе, рече: Ставите их на моје груди, и биће живи престо живоме Богу. – И тако у тамници на грудима светитељевим би одслужена Божанствена литургија свима прописаним молитвама, како ваља и треба, и сви се причестише светим Божанственим Тајнама.........................
Zamolih te da nam postavis zitije svetog Milorada Vukojicica.
 
Poslednja izmena od moderatora:

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1016_SvetiMucenikLongin.jpg


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЛОНГИНА КАПЕТАНА


Божествени Матеј јеванђелист описујући страдање Господа Исуса Христа вели: а капетан и који с њим чуваху Исуса видјевши да се земља тресе и шта би, поплашише се врло говорећи: заиста овај бијаше син Божиј (Мат. 27, 54). Тај капетан беше овај блажени Лонгин, који са још двојицом војника својих поверова у Сина Божјег Исуса. Он је био старешина војника, који присуствоваху распећу Господа на Голготи, он – старешина страже која је чувала гроб. Када старешине Јеврејске сазнаше за васкрсење Христово, потплаћиваху војнике, да проносе лажну вест, као да Христос није васкрсао него да су Га ученици Његови украли. Покушаше Јевреји да потплате и Лонгина, али се он не даде потплатити. Тада Јевреји прибегоше своме уобичајеном начину, тј. решише да убију Лонгина. Сазнав за ово Лонгин скиде свој војнички појас, крсти се од апостола, заједно са она два своја друга, и заједно са овима тајно напусти Јерусалим и пресели се у Кападокију. Тамо се предаде посту и молитви, и као живи сведок васкрсења Христова обрати својом сведоџбом многе незнабошце у веру истиниту. Потом се удаљио у село на имање свога оца. Но злоба јеврејска ни ту га не остави на миру. По клевети Јевреја посла Пилат војнике да посеку Лонгина. Лонгин свети провиде духом приближење својих џелата, па им изађе у сусрет и сврати их у дом свој не казујући им се ко је. Добро угошћени војници легоше спавати, а св. Лонгин стаде на молитву, и мољаше се целу ту ноћ, припремајући себе за смрт. Изјутра оде и доведе и она два своја друга, обуче се у беле погребне хаљине, поучи своју чељад у кући и показа им место на једном брдашцу, где ће га сахранити. Тада се јави војницима и рече им, да је он Лонгин, кога они траже. Војници се збунише и застидеше, и не мишљаху посећи Лонгина, но овај навали на њих, да испуне заповест старешине свога. И бише посечени Лонгин и два друга његова. Главу Лонгинову однеше војници Пилату, Пилат је предаде Јеврејима, а ови је зарише у ђубре ван града.
.......................Јер Лонгин отворено и јасно проповедаше да је Христос истинити Бог, и да је он, Лонгин, очевидац Његове животворне смрти и васкрсења. Због таквог сведочанства, непријатељи васкрслог Господа Христа решише да убију Лонгина, само тражаху повод за то и згодну прилику, али не налажаху: јер Лонгин беше најстарији међу војницима, и човек попгген, и познат самом ћесару...................Тада главари свепггенички и старешине Јеврејске, пуни зависти и гњева, отидоше к Пилату са многим иоклонима и молише га да упути ћесару у Рим тужбу против Лонгана: да се одрекао војничког чина, да се одметнуо од Римске власти и да буни народ у Кападокији проповедајући им другог цара. Пилат, примивши поклоне, пристаде на молбу Јевреја и упути ћесару Тиберију[2] писмо, у коме тешко оптужи Лонгина. Са тим писмом Пилатовим Јевреји послаше од себе много злата ћесару, и самим тим купише смрт светоме Лонгину: јер од ћесара Тиберија ускоро стиже наређење да Лонгин буце кажњен смрћу као противник ћесарев...........
Чувши да и пријатеље његове ишту да убију, Лонгин посла no њих брзо, позивајући их код себе. Сам пак не хте казати војницима, док не дођу његови пријатељи, да је он Лонгин. A кад војници заспаше, Лонгин стаде на молитву, и сву ноћ ту усрдно се мољаше Богу припремајући се за смрт. А када свану, војници, журећи да што пре крену, молише Лонгина да им, као што је обећао, покаже онога кога траже. Лонгин им на то рече: Причекајте мало, господо моја; послао сам по њега, и он ће одмах доћи к вама. Верујте ми да ће онај кога ви иштете, сам предати себе у ваше руке, само причекајте.
Затим Лонгин сазнаде да његови пријатељи иду: одмах им изиђе у сретање, и загрливши их целива их и рече им: Радујте се, слуге Христове, а моји саратници! радујте се заједно са мном, јер се приближи весеље наше, дође време разрешења нaшег од телесних уза: ето, сада ћемо заједно предстати Господу кашем Исусу Христу. И Онога кога видесмо страдајућа, распета, погребена, и васкрсла са славом, – Њега ћемо сада опет видети где седи с десне стране Бога, и науживаћемо се гледањем славе Његове.................
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1017_ProrokOsija.jpg

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА
ОСИЈЕ


Син Веиријин из племена Исахарова. Живео и пророковао на преко 800 година пре Христова рођења. Речи његове богодухновене налазе се у књизи његовој која садржи 14 глава. Укоравао је много Израиља и Јуду због идолопоклонства, прорицао казну Божју за грехе, пропаст Самарије и Израиља због богоодступништва, али и милост Божју колену Јудину. Прорицао укидање и престанак старозаветне жртве, и долазак Господа, и богатство дарова, које ће Он донети Собом на земљу. Живео до у дубоку старост, и мирно се упокојио.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ БЕСРЕБРНИКА
КОЗМЕ и ДАМЈАНА
и са њима: ЛЕОНТИЈА, АНТИМА и ЕВТРОПИЈА (ЕВПРЕПИЈА)


Имају троји св. врачи, по имену Козма и Дамјан. Једни се мирно упокојише 1. новембра, други бише каменовани у Риму 1. јула, а ови трећи беху из Арабије, и о овима је реч под данашњим датумом. Беху лекари по занимању; но када примише веру Христову, исцељиваху болеснике именом Господа Исуса Христа. И беху се прочули на све стране због свог чудотворног лечења. Злобни незнабошци ухватише их и одведоше пред кнеза Лисија у град Егас. Па пошто се ова света браћа не хтеше ни по какву цену одрећи Христа, бише најпре бачени у море, а потом у огањ. Но Бог Свемогући спасе их и од потопа и од огња. Ангел Господњи јави им се и спасе их. Кнез незнабожачки приписиваше то некој њиховој враџбини. А они му одговорише: „никакву враџбину ми нити знамо нити потребујемо, него имамо силу Христову, која спасава и нас и свакога ко призива пресвето име Христово“. Тада их удараху камењем, но камење се одбијаше од њих; стрељаху их стрелама, но и стреле се одбијаху од њих. Најзад их мачем обезглавише. Са њима пострадаше и венац славе примише св. Леонтије, Антим и Евтропије. Пострадаше у време Диоклецијана и Максимијана. Чудеса многа јавише се и од њихових св. моштију, као и од њих живих. ..........
.................Игемон их најпре распитиваше за њихова имена, отаџбину и веру, па их онда стаде приморавати да идолима принесу жртву. Али пошто они не хтедоше то учинити, већ неустрашиво Христа исповедише, игемон нареди да их најпре бију без милости и бездушно. Затим их свезане баци у дубину морску. Но они се силом Божјом спасоше од потопљења, јер их анђео Господњи раздреши уза и изведе здраве на копно. Видевши то, игемон нареди да их доведу пред њега, и упита их: Реците ми, каквом се враџбином спасосте из мора? Јер и ја хоћу да последујем вашем учењу. – Они одговорише: Ми смо хришћани, и никакву враџбину ми нити знамо нити потребујемо, него имамо силу Христову, која нас избавља од сваке беде, и која спасава свакога ко призива пресвето име Христово. ................
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1018_SvetiApostolLuka.jpg


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТА
ЛУКЕ


Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, – и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог..............
...........По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,[1] проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње............
Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.[2] Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,[3] проповедајући и ширећи хришћанство.
Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).
Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше „први очевидци и слуге речи“ (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6] ........
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1019_SvetiProrokJoil.jpg


СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА
ЈОИЛА

Други по реду из мањих пророка св. Јоил беше син Ватуилов, из колена Рувимова. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. Наредите пост и вапијте ка Господу. Између тријема и олтара нека плачу свештеници. Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете.


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ, мироточивог Чудотворца


ПРЕПОДОБНИ отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067 до 1071 године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље.
Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да My даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. To беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, – Прохор се, укрепљаван и озараван Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом: Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1).
Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад долажаху.
По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако бежиш? – Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану хаљину, он се силно препаде па удари натраг и наже бежати. А свети пустињак, провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говорећи: Диогене, врати се! не бој се! стани! та и ја сам човек. – Чувши ове речи преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече: Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи.
Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм.
Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину Козјак. A то би овако: Анђео Господњи јави се преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, и настани се у Козјаку.
Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година, подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цару Диогену. И цар путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм. Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама, пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не нађоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро.[5]
Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку еветитељеву и однесе са собом у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору Пчињском,[6] чијим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1020_SvetiVelikomucenikArtemije.jpg


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
АРТЕМИЈА


Овај славни светитељ беше родом Мисирац и први војвода цара Константина Великог. Када се цару Константину јави победни крст, окружен звездама, и Артемије виде тај крст, поверова у Христа Господа и крсти се. Доцније, у време цара Констанција посла га овај цар у Јеладу, да пренесе мошти св. Андреја из Патраса и св. Луке из Тиве у Цариград, што војвода Артемије с радошћу изврши. По том би постављен Артемије за августалија и намесника царског у Мисиру, у коме звању он беше и за време Констанција, сина Константинова, и за извесно време цара Јулијана Одступника. Када овај богоодступни цар пође у рат на Персијанце, заустави се у Антиохији, и нареди да и Артемије са својом војском дође у Антиохију. Артемије дође. У то време удари цар на муке два хришћанска свештеника, Евгенија и Макарија. Видећи то св. Артемије узбуни се свим срцем, изађе пред цара и рече му: „зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне?“ И још прорече Артемије цару: „твоја је погибао близу“. Разјарени цар посла она два чесна свештеника у изгнанство у Арабију, где ускоро скончаше, а војводи Артемију скиде чин војнички и нареди да га шибају и трзају. Свега рањена и искрвављена бацише Артемија у тамницу, где му се сам Господ Христос јави, исцели га и утеши. Потом цар нареди, те га простреше на један камен а другим тешким каменом притиснуше, тако да се тело св. Артемија све здроби и спљошти као даска. Најзад му главу одсекоше, 362. год. А цар Јулијан оде на Персијанце и погибе срамно, као што му св. Артемије и прорече...........
.............Ти си омаловажио блаженог Константина и његов род, назвавши га непријатељем богова и човеком безумним. На то ево мога одговора: Он се обрати ка истинитоме Богу Исусу Христу преко нарочитог призива с неба. О томе саслушај мене као очевидца тога догађаја: Када ми иђасмо у рат против љутог мучитеља и ненаситог крволока Максенција,[11] у подне јави се на небу крст који је сијао јаче од сунца, . и на крсту звездама исписане латинске речи које су обећавале Константину победу тим знамењем. Сви ми видесмо тај крст који се јави на небу и прочитасмо што беше написано на њему. И данас има у војсци још много старих војника који се добро сећају онога што јасно видеше својим очима. Распитај се, ако хоћеш, и уверићеш се да истину говорим: Но зашто говорим о томе? Христа на много година пре Његовог доласка предсказаше пророци, као што то и сам добро знаш. Многобројна су сведочанства о томе да је он стварно дошао на земљу; па су чак и сами богови ваши често прорицали о доласку Христа, а говориле и књиге Сибила и Виргалија.[12] ............
............
Јулијан, чувши то, изрече мученику овакву пресуду: Артемија, који је хулио богове, погазио Римске и наше законе, објавио себе хришћанином а не Римљанином, место дуксом и августалијем назвао себе галилејанином, – предајемо на смрт, и наређујемо његову погану главу одсећи мачем.
После овакве пресуде свети Артемије би поведен на губилиште, и он иђаше тамо са неисказаном радошћу, желећи „отићи и са Христом бити“ (Флб. 1, 23). Дошавши пак на гyбилиште, где је имао бити посе.чен, он измоли себи време за молитву; и окренувши се истоку, он трипут преклони колена, и дуго проведе у молитви; и чу глас с неба који говораше: Ходи, да са светима примиш спремљену ти награду.
И тог часа блажени великомученик приклони под мач главу своју, и би посечен од једнога војника у двадесети дан месеца октобра; а тај дан у који он заврши свој мученички подвиг беше петак. Чесно пак и свето тело његово једна жена по имену Ариста, ђакониса Антиохијске цркве, измоли од мучитеља, и помазавши га скупоценим мирисима метну га у ковчег и посла у Цариград, где оно би чесно погребено. И од ових моштију светог великомученика Артемија биваху многа и неисказана чудеса и даваху се болесницима разна исцељења, која и сада даје свети Артемије свима који му с вером приступају.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1021_PrepodobniIlarionVeliki.jpg


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ИЛАРИОНА ВЕЛИКОГ


Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Христа Господа и крстивши се, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу посети Иларион св. Антонија у пустињи, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума, код Газе. Демони су га плашили разним страшилиштима, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота, и св. Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био св. Антоније. Божествен учитељ, неослабни подвижник, диван чудотворац, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске – и говорећи кроз плач: „тешко мени, примих на земљи плату своју!“ – он је бегао из места у место само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру, у Сицилији, у Далмацији и најзад на Кипру, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. г. у 80. години свога живота. Чудотворне мошти св. Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани........
................Преподобни Иларион имађаше од Бога таку благодат, да је по мирису тела и по додиру хаљина и ствари познавао ко од какве страсти пати. Једном брат неки, тврдица и среброљубац, посла преподобноме поврће из своје градине. Када наступи вече и светитељ седе за трпезу, ученици му изнесоше то поврће. Угледавши поврће, светитељ се окрену од њега говорећи: Носите то одавде, не могу да подносим смрад што излази из тог поврћа. – А ученик његов, блажени Исихије, нуђаше га да окуси и да благослови љубав братњеву, говорећи: He гнушај се, оче, приноса братњева, јер он са вером принесе теби првине из своје градине. – Светитељ одговори: Зар ти не осећаш како ово поврће смрди на тврдичлук? – Исихије упита: Како може поврће, осим свог природног мириса, пуштати из себе смрад које било страсти? – Светитељ одговори: Ако не верујеш мени, онда дај ово поврће воловима, па гледај да ли ће јести. – Исихије узе поврће, однесе га и положи у јасле пред волове. Волови оњушише поврће и стадоше помамно рикати, и не могући подносити смрад поврћа, они се откинуше од јасала и побегоше.........
...........
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ЈОВАНА МОНЕМВАСИЈСКОГ


НОВОМУЧЕНИК Јован беше са Пелопонеза из села Гераки, из предела Монемвасијског, син свештеника. Као свештенички син он добро изучи свете књиге. Када Јовану би петнаест година, Арбанаси учинише најезду на Пелопонез, 1770. године, опљачкаше тамошње хришћане, од којих многе побише; а убише и Јовановог оца свештеника. Јована пак и његову мајку Арбанаси одведоше као робље.
У граду Лариси их продадоше као робље, па онда препродадоше. Затим одатле бише продани једном Солунском Турчину. Овај пошто не имађаше деце много заволе Јована, као и његова жена. И стадоше наговарати Јована да се одрекне хришћанске вере и прими његову муслиманску. При томе некад употребљаваху милоште, ласке, обећавајући разне благодети и положаје, а понекад га заплашиваху и мучаху. Но Јован остаде чврст и непоколебљив у својој хришћанској вери, а све обећаване благодети и положаје не сматраше низашта.
Једнога дана Јованов газда стави Јована на тешке муке, приморавајући га да се одрекне своје вере. А кад у томе не успе, он са исуканом сабљом потера Јована испред себе и одведе у двориште џамије, где се слегоше многи Агарјани. И сви они присиљаваху Јована да се потурчи, кидишући на њега сабљама, ритајући га ногама, стављајући му пиштољ на груди. Али им ове то беше узалуд, јер то ни најмање не уплаши храброг Јована, и он неустрашиво говораше Турцима: Никада се потурчити пећу! Хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем.
Жена пак Јовановог господара, са својим другама Туркињама, чињаше чини и мађије блаженоме Јовану, еда би га залудила и срце му запалила похотом према жени, и помоћу тога га потурчила. Али благи Господ Христос благодаћу Својом сачува од свега тога Свога младог исповедника и мученика.
Када наступи Госпојински петнаестодневни пост, христољубиви Јован не хте нипошто да мрси и наруши свети пост. Зато га господар његов узе и затвори у подрум, где је држана стока. И у току свих тих петнаест дана он га је некад вешао и сламу испод њега палио и димом га гушио, некад га сабљом по целом телу тукао, приморавајући га да једе мрсна јела. И тако је поступао с њим свих тих петнаест дана и петнаест ноћи. Али храбри борац Христов не хте да окуси од мрсних јела и тиме наруши божански закон о посту, него призиваше у помоћ Пресвету Владичицу Богородицу, у част које се и држи овај пост, и више вољаше да умре него да наруши свети пост. А његов господар, видећи да га не може натерати да наруши пост, не даде му ништа да једе. Мајка пак Јованова посматраше изблиза све то, и видећи сина свог страховито измученог и изнуреног од батина и од вешања и од поста и од других злопаћења, мољаше га да једе мрсно, и говораше му: Сине мој, једи од ових јела, да не би умро. А Бог и Пресвета Богомајка опростиће ти, јер ти то нећеш учинити по својој вољи него по нужди. Сажали се и на мене, сироту мајку твоју, и немој умрети кад ти време није и мене оставити неутешну у овом ропству и туђини. Јер када поред себе имам тебе жива, мени изгледа као да се не налазим у ропству. – Мученик пак, соколећи мајку своју, рече јој: Зашто тако радиш, мајко моја? Зашто се не угледаш на патријарха Авраама, који беше готов да из љубави према Творцу принесе на жртву свога сина јединца? А ти само кукаш и сузе рониш због мене. Ја сам свештенички син, и треба да извршујем законе и обичаје свете Цркве наше боље него други световњаци. Јер ако не извршујемо оно што је мало, како ћемо моћи извршити оно што је велико?
Најзад, када господар Јованов увиде да не може Јована наговорити, нити да напусти веру у Христа, нити да га омрси у време поста, он се страховито разгњеви, па потеже нож и зари га Јовану у срце. И тако после два дана славни јунак Христов сконча и прими венац мучеништва.[39] Умирући, свети мученик завешта мајци, да му тело однесе у постојбину, када се буде вратила тамо. И мајка учини по завештању светог сина: и сада се чесне мошти његове налазе у постојбини његовој, у селу његовом, на помоћ и спасење вернима, и на опомену оним хришћанима који не држе свете постове Цркве Христа Бога нашег, коме слава и сила кроза све векове. Амин.
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1022_SvetiAverkijeRavnoapostolni.jpg


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ РАВНОАПОСТОЛНОГ АВЕРКИЈА,
епископа Јерапољског


У време цара Антонина беше св. Аверкије епископ у граду Јерапољу Фригијском. У томе граду беше огромна већина незнабожаца, а св. Аверкије управљаше својим малобројним стадом тугујући у срцу због толиког мноштва незнабожаца, идолопоклоника, и молећи се приљежно Богу, да их Бог обрати светлости истине. У време једног шумног празновања идолског, распали се Аверкије ревношћу Божјом, па уђе у храм идолски, и полупа све идоле. Када га разјарени незнабошци хтедоше убити, у том тренутку припадоше Божјем човеку три бесна младића бацајући пену и урлајући, и Божји човек изгна из њих демоне, и младићи посташе здрави и мирни. Видевши то незнабошци обратише свој гнев у дивљење Христовоме чудотворцу, и одмах 500 њих примише крштење. Мало по мало и цео град Јерапољ поверова у Христа и крсти се. Антипат области те Публије имаше мајку слепу. Аверкије јој молитвом поврати вид, те повероваше у Христа Публије и мајка његова и множина других људи. Под старост би св. Аверкије позват у Рим, где исцели полуделу цареву кћер. Неколико пута јављаше се Господ Христос Своме верном следбенику. Људи изблиза и издалека ходише к њему за чудотворну помоћ при неизлечивим мукама. Демони га се не само бојаху, него му и служаху по заповести његовој. По упутству самог Господа проповедао Јеванђеље и по Сирији и Месопотамији. У дубокој старости представио се Господу своме љубљеноме, у граду Јерапољу, крајем II столећа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЛОТА


ВЕЛИКИ подвижник Египатски. Савременик Арсенија Великог и Агатона. Подвизавао се у свом манастиру близу једног језера код града Арсиноја, и настављао многу братију на пут спасења. Његов блиски друг и саветник био је ава Јосиф. Једном Лот рече Јосифу: „Аво, ја постим колико могу, држим молитву и безмолвије и размишљам, и још по сили чувам се од скверних помисли. Шта, дакле, још да чиним?“ Тада старац устаде, диже руке к небу, и десет његових прстију засијаше као десет пламених свећа. Па одговори Лоту: „Ако желиш, труди се да постанеш сав огаљ у молитви!“ – Угодивши Богу и наставивши многе на пут спасења, упокоји се свети Лот мирно у петом столећу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
РУФА


ПРЕПОДОБНИ отац Руф подвизавајући се у Господу скончао у миру. Упитан једном: Шта је безмолвије – исихија (= riffuxia), и какваје корист од њега? старац одговори: Безмолвије је седети у келији са познавањем Бога и са страхом Божјим, уздржавајући се од злопамћења и високоумља. Исихија је мајка свих врлина, и она чува монаха од распаљених стрела нечастивога, не дајући им да га оне ране. Да, брате, стекни њу сећајући се свог часа смртног.“
 

south railroad

Ističe se
Moderator
Poruka
2.168
1023_SvetiApostolJakovBratGospodnji.jpg


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА
ЈАКОВА,
брата Господњег по телу


Назива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти, он раздели имање своје синовима својим, па хтеде оставити један део и Господу Исусу, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса, и изјави, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову св. Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих 70 апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито, као што сведочи св. Апостол Павле (I Кор. 15). Био епископ у Јерусалиму 30 година, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву литургију, која је била сувише дуга за доцније хришћане, те су је морали скраћивати св. Василије и св. Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, рекоше му старешине, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Св. Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога...............
................
Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист,[7] који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа.
Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. – На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима.
Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову!
Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. – И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! – Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. – А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате?
Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу.
Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника.
 

hm337

Aktivan član
Poruka
1.299
Pogledajte prilog 609897

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА
ЈАКОВА,
брата Господњег по телу


Назива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти, он раздели имање своје синовима својим, па хтеде оставити један део и Господу Исусу, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса, и изјави, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара.
kako je išao u Misir sa novorođenim Hristom ako je mlađi od Hrista?
 

Top