Iz Zitija Svetih za danas.

0611_SvetiApostoliVartolomejIVarnava-226x300.jpg


ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА
ВАРТОЛОМЕЈА


Свети Вартоломеј беше један од дванаест великих апостола Христових. По пријему Светога Духа у виду огњених језика, светом Вартоломеју паде у део да заједно са светим апостолом Филипом иде на проповед Еванђеља у Сирију и у Малу Азију. Они оба отидоше тамо; час проповедајући заједно, час разилазећи се одвојено по градовима, час понова се састајући, они мрежом учења ловљаху људе у мору света на спасење.
Проповедајући Еванђеље у Малој Азији, свети Филип се на неко време одвоји од светог Вартоломеја и обраћаше ка Христу дивље и непокорне житеље Лидије и Мизије.[1] V то време светоме Вартоломеју, који је проповедао Христа у суседним градовима, би наређено од Господа да иде у помоћ светоме Филипу. Дошавши к њему, свети Вартоломеј се једнодушно подвизаваше с њим у апостолским трудовима и подвизима. Филипу следоваше још и сестра његова, девица Маријамна, и сви они заједно служаху спасењу људи. Пролазећи све градове Лидије и Мизије и благовестећи, они подношаху од неверних многе напасти и невоље и бијења; по тамницама их затвараху и камењем затрпаваху. Но у свима тим напастима и мукама они, благодаћу Божјом, остадоше живи, подухватајући се нових трудова у проповедању Еванђеља Христова.
У једном лидијском месту они сретоше возљубљеног ученика Христовог, светог Јована Богослова, који тамо проповедаше Христа. Пошто се утешише духовном утехом, они заједно кренуше у Фригијску покрајину. И дошавши у фригијски град Јерапољ, они тамо проповедаху Христа. А град тај беше пун идола, којима се клањаху људи заслепљени демонском обманом. Међу другим лажним божанствима бејаше тамо и једна огромна змија, коју житељи Јерапоља поштоваху као бога. Они јој беху подигли засебан храм, и држаху је у њему затворену; и приношаху јој многе и разноврсне жртве. Ти безумни људи обожаваху и друге неке змије и гадове. Свети Филип се, најпре, са својом дружином наоружа молитвом против те змије; у томе им поможе и свети Јован Богослов; и они молитвом, као копљем, победише змију и силом Христовом је умртвише. После тога свети Богослов се растаде с њима, препустивши њима Јерапољ за проповедање речи Божје, а сам крену у друге градове, носећи свуда свету благовест. Свети пак Филип са Вартоломејем и Маријамном остадоше у Јерапољу, и усрдно се стараху да одатле отерају таму идолопоклонства разливајући велику светлост познања истине. И труђаху се дан и ноћ у проповедању: учећи обмануте, уразумљујући неразумне и изводећи на пут заблуделе.
У том граду живљаше један човек, по имену Стахије, који беше слеп четрдесет година. Њему свети апостоли молитвом отворише телесне очи, а проповеђу Христовом просветише му душевне очи. И пошто га крстише, они борављаху у његовом дому. И пронесе се по целом граду глас, да је слепи Стахије прогледао. И стаде се народ стицати у Стахијев дом. И све те долазнике свети апостоли учаху вери у Христа Исуса. Доношаху тамо и многе болеснике, и свети апостоли их исцељиваху молитвом, и изгоњаху ђавола из људи. Због тога мноштво људи вероваху у Христа, и крштаваху се од светих апостола.
Жену јерапољског градоначелника Никанора беше ујела змија, и она лежаше болесна, на самрти. Чувши за свете апостоле, који се налажаху у Стахијевом дому, да речју исцељују сваку болест, ова болесна жена, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно, од уједа змије, и душевно – од демонске заблуде, јер, научена од светих апостола, она поверова у Христа. А када се градоначелник врати својој кући, слуге му казаше да жена његова поверова у Христа, научена од неких странаца који бораве у Стахијевом дому. Разљутивши се страховито, градоначелник нареди да одмах апостоле ухвате а дом Стахијев спале. И поступи се по наређењу. Стече се много народа, па дохвативши свете апостоле, Филипа и Вартоломеја, и свету девицу Маријамну, вукоше их по улицама градским бијући их и ругајући им се, и затим их вргоше у тамницу.
После тога градоначелник седе на судишту да суди Христовим проповедницима. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погинуле змије, жалећи се на свете апостоле и говорећи: Градоначелниче! одмазди за бешчешћење богова иаших; јер откако у град наш дођоше ти странци, опустеше олтари великих богова наших, народ заборави да им приноси уобичајене жртве, погибе и чувена богиња наша – змија, и сав се град испуни безакоњем. Стога, не дај тим чаробњацима да живе!
Тада градоначелник нареди да са светог Филипа свуку хаљине, говорећи: Можда су чини у хаљинама његовим. – И свукавши хаљине, не нађоше у њима ништа. Исто тако поступише и са светим Вартоломејем; али и у његовим хаљинама не нађоше ништа. А када приступише к Маријамни са намером да је свуку и обнаже девичанско тело њено, она се изненада на очи њихове претвори у пламен огњени, те незнабошци пренеражени побегоше од ње. Градоначелник онда осуди свете апостоле на распеће.
Први пострада свети апостол Филип. Њему провртеше пете на ногама, па му кроз њих провукоше конопце, и онда га распеше главачке на крсту пред вратима змијиног идолишта, и камењем се бацаху на њега. Затим распеше светог Вартоломеја уза зид идолишта. Утом изненада настаде страховит земљотрес: земља се отвори и прогута градоначелника са свима жрецима и мноштвом незнабожног народа. А сви који остадоше живи, и верни и незнабошци, препадоше се од страха и ужаса, па завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле јединог истинитог Бога свог, да земља не прогута и њих као што је прогутала оне. И одмах стадоше хитно скидати са крстова распете апостоле. Светог Вартоломеја скинуше брзо, јер не беше високо уздигнут. Али светог Филипа не могаху скинути брзо, зато што беше високо подигнут; и још више зато што таква беше воља Божја, да Његов апостол кроз то страдање и крсну смрт пређе од земље на небо, ка коме је целог живота стремио. Висећи тако на крсту, свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје, да им отпусти грехе њихове и да просвети очи ума њиховог, да би угледали и познали истину. И Господ уступи на молитву његову: и одмах нареди земљи те поврати живе све људе што беше прогутала, сем градоначелника и змијиних жречева. Тада сви они громким гласом исповедаху и слављаху силу Христову, изјављујући жељу да се крсте. И кад већ хтедоше скинути с крста светога Филипа, он предаде свету душу своју у руке Христове, те га они скинуше мртва. А рођена сестра његова, света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свог светог брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше скинуто с крста тело његово, и радоваше се што се Филип удостоји пострадати за Господа Христа.
Свети Вартоломеј крсти све који вероваше у Господа Христа, и постави им Стахија за епископа. Затим они чесно погребоше тело светог апостола Филипа. А на оном месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза као сведочанство, да се свети апостол Филип, за проливену крв своју за Христа, наслађује вечним блаженством са Господом својим у Царству Његовом.
После погреба апостола Филипа, свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном проведоше још неколико дана у Јерапољу, утврђујући добро у вери Христовој новоосновану цркву, па се онда растадоше и сваки оде својим путем. Света Маријамна отпутова у Ликаонију;[2] и ту се, после успешног проповедања речи Божје, престави ка Господу.[3] А свети апостол Вартоломеј отпутова у Индију. Тамо он остаде дуго времена трудећи се у Еванђељу Господа Христа, по градовима и селима ходећи и благовестећи, и Христовим именом болеснике исцељујући. Проповеђу својом просветивши многе незнабошце и устројивши цркве, он преведе на њихов језик Еванђеље од Матеја, које је са собом носио, и предаде им га. Код њих он остави и Еванђеље, написано на јеврејском језику, које после сто година би пренето у Александрију Пантеном, хришћанским философом.[4]
Из Индије свети Вартоломеј отпутова у Велику Јерменију.[5] Када се он тамо појави, идоли, или боље рећи беси који обитаваху у идолима, умукоше, громко изговоривши своје последње речи: да их Вартоломеј мучи и прогони. Па не само из идола, него и из људи прогоњаху се нечисти дуси самим доласком апостоловим; и због тога се многи обраћаху ка Христу. Цар те земље Полимије имађаше бесомучну кћер; на њена уста бес викаше: О, Вартоломеје! и одавде нас ти изгониш! – Чувши то, цар нареди да се одмах нађе Вартоломеј. И када апостол Христов дође к бесомучној, одмах побеже бес од ње, и царевићка постаде здрава. После тога цар, желећи да заблагодари светоме, посла му камиле натоварене даровима: златом, сребром, бисерима и другим скупоценим предметима. А апостол, будући сиромашан духом, ништа од послатих дарова не задржа за себе, већ их све одасла натраг цару, са поруком: Ја не тргујем оваквим стварима, него душе људске иштем; и ако их стекнем и у небеске обитељи уведем, онда ћу се показати као велики трговац пред Господом.
Дарнут овим апостоловим речима, цар Полимије поверова у Христа са целим домом својим. И рукама светог апостола би крштен цар Полимије, и царица његова, и исцељена кћер његова, и мноштво велможа, и врло много људи из народа: јер до десет градова и више, угледајући се на цара, примише свето крштење.
Видећи то, идолски жреци силно негодоваху на светог апостола и тешко им падаше то што се богови њихови уништавају, идолослужење истребљује, идолишта опустошавају од којих су се они хранили. Зато одоше к царевом брату Астиагу, и наговорише га да погуби Вартоломеја и одмазди му за увреду богова. Улучивши згодну прилику, Астиаг ухвати светог апостола у граду Албани,[6] у Великој Јерменији, и распе га на крсту главачке. А свети апостол с радошћу страдаше за Господа Христа и, висећи на крсту стрмоглавце, не престајаше проповедати реч Божију: верне утврђиваше у вери, а неверне саветоваше да познаду истину и да се од таме демонске обрате к светлости Христовој. Не могући то слушати, мучитељ нареди да апостолу одеру кожу. Но он, подносећи и то мучење као у туђем телу, неућутно проповедаше и славословљаше Бога и Господа Христа. Најзад мучитељ нареди да му и главу одсеку. И тек тада, када му глава би одвојена од тела, умукоше његова богоглагољива уста; а тело остаде висећи на крсту, са ногама окренутим горе, као показујући апостолово путовање к небу.
Тако сконча апостол Христов свети Вартоломеј, после многих страдања и трудова прешавши у безболни покој, у радост Господа свог.[7] Верни који беху присутни при његовој кончини, скинуше са крста чесно тело његово, па га заједно са главом и кожом положише у оловни сандук и погребоше у том истом граду Велике Јерменије Албани. И од моштију светог апостола даваху се чудесна исцељења болесницима, због чега многи од неверних приступаху Христовој Цркви.
После много времена сурови гонитељи, помрачени идолодемонством, слушајући од других и сами видећи чудеса која бивају од апостолових моштију, а не желећи да познаду силу Божију, узеше те свете мошти са оловним сандуком и бацише у море. А оловни сандук, пловећи по води као лаки чун, пристаде уз острво Липар. Тамошњем пак епископу Агатону би откривено од Бога да су мошти светог апостола допловиле до њиховог острва. Епископ онда са клиром и целим народом изађе на морску обалу и, угледавши мошти, сви се веома удивише како оловни сандук са моштима не потону у води него лакше од чуна преплови тако дуг морски пут. И сви прославише Бога због тако великих и чудних дела Његових. Онда узеше сандук са светим моштима и радосно их са псалмопојањем однеше у своју цркву.[8]
Овде не треба прећутати оно што је о светом апостолу Вартоломеју казано у житију преподобног Јосифа Песмописца.[9] Налазећи се једном у Тесалији, преподобни Јосиф доби од једног врлинског мужа део моштију светог апостола Вартоломеја. Одневши то у своју обитељ, у близини Цариграда, он подиже засебну цркву у име светог апостола Вартоломеја, и чесно положи у њој део светих моштију његових. Гајећи велику љубав и веру према светом апостолу, преподобни Јосиф се често удостојаваше да га у сну види. Нарочито пак желео је да празник светог апостола украси похвалним песмама, али се није на то усуђивао, не знајући да ли ће то дело његово бити угодно светом апостолу или не. И преподобни усрдно мољаше Бога и апостола Божјег да му то на неки начин открију, и да му подаре премудрост вишњу да би могао написати похвалне стихове, достојне светог Вартоломеја. Са пошћењем и сузама мољаше се преподобни о томе четрдесет дана. И када се приближи дан празника апостолова, преподобни уочи празника виде где се у олтару појави свети апостол Вартоломеј, обучен у белу ризу, свуче олтарску завесу, и позва га к себи. Када преподобни Јосиф приђе близу, свети апостол узе са престола свето Еванђеље, и положи га на груди Јосифу говорећи: Нека те благослови десница свемоћног Бога, и нека се на језик твој излију воде небеске премудрости! нека срце твоје буде храм Духа Светога, и нека песме твоје насладе васељену!
Рекавши то, свети апостол Вартоломеј постаде невидљив. А преподобни Јосиф, осетивши у себи благодат премудрости, испуни се неисказане радости и благодарности. И од тога времена он поче писати црквене химне и каноне, којима украси празник не само светог апостола Вартоломеја, него и многих светих, а нарочито многим канонима узвелича Пречисту Богоматер и светитеља Николаја. И испуни свету Цркву дивним песмама, због чега и доби назив: Песмописац. За све то ми славимо Христа Спаса нашег, са Оцем и Светим Духом, од целокупне творевине слављеног вавек. Амин.
Неки мисле да је Вартоломеј једно и исто лице са Натанаилом, кога Филип приведе Христу (Јн. 1, 45-51). Наиме, они држе да је име овоме апостолу било Натанаил, а по презимену, или боље рећи по оцу, он се називао Вартоломеј, тојест: син Толомејев. Јер реч „вар“ на јеврејском значи син; као што се то види и из речи упућених Господом Христом апостолу Петру: „Благо теби, Симоне, вар Јона“, тојест: сине Јонин (Мт. 16, 17). И слепац јерихонски звао се Вартимеј, тојест: син Тимејев. Тако објашњавају и о Вартоломеју, да се он по оцу називао Вартоломеј – син Толомејев; јер то име Толомеј беше код Јевреја старо и често се употребљавало, а право име Вартоломеју, држе, беше Натанаил. А тако држе са ових разлога: пре свега, у Еванђељу се нигде не говори о позивању Вартоломеја на апостолство, сем ако се под тим именом не разуме Натанаил; затим, прва три еванђелиста, спомињући Вартоломеја, не спомињу Натанаила; а еванђелист Јован, спомињући Натанаила, не спомиње Вартоломеја, и говорећи о ловљењу рибе при јављењу васкрслог Спаситеља спомиње Натанаила као друга апостола у ловљењу рибе, јер каже: „Беху заједно Симон Петар, и Тома, и Натанаил, и синови Заведејеви“ (Јн. 21, 2). Но други тумачи се не слажу са тим, и сагласно с Прологом (10. мај) сматрају да је Симон Зилот једно исто лице са Натанаилом; а неки држе да је Натанаил један од Седамдесеторице ученика Христових.

Свети Варнава апостол. Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало „место здравља“. У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.
 
0612_PrepodobniOnufrijeVeliki-212x300.jpg


Преподобни Онуфрије Велики.

Пуних шездесет година беше проживео овај свети подвижник у пустињи када га посети монах Пафнутије. Коса и брада досезале су му до земље, а тело му је било обрасло дугом длаком због дуговремене наготе. Све власи на њему биле су беле као снег, и цео изглед његов блештећи, узвишен и страшан. Видећи Пафнутија он га ослови именом, па му по том исприча житије своје у пустињи. Његов ангел хранитељ јавио му се и довео га на то место у пустињи. Дуго времена хранио се само земљом, које се ретко находило у пустињи, а после тога, када је издржао љуту борбу с искушењима демонским и када му се срце сасвим укрепило у љубави к Богу, ангел Божји доносио му је хлеб за исхрану. А осим тога по благом Промислу Божјем порасте крај његове ћелије и једна палма, која је доносила добар плод урме, и отвори се извор живе воде. „А највише“, рече Онуфрије, „храним се и појим слатко речима Божјим“. На питање Пафнутијево, како се причешћује, одговори пустињак, да му ангел Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га. Други дан старац рече Пафнутију, да је то дан његовог одласка из овога света, преклони колена, помоли се Богу и предаде свој дух Богу. У том виде Пафнутије небесну светлост како осветли тело упокојеног свеца и чу појање ангелских сила. Сахранивши чесно Онуфријево тело, Пафнутије се врати у свој манастир, да као живи сведок прича другима на корист чудно житије човека Божјега и величину Божјег промишљања о онима, који се свецело предаду Богу на службу. Онуфрије сконча 400. године.


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПЕТРА АТОНСКОГ


Преподобни Петар беше пореклом Грк, из Цариграда, по позиву војник а по чину војвода. Пошто беше искусан и вичан војник, цар га је много пута слао у рат. У једном од таквих похода на Сирију[7] грчка војска претрпе пораз. Војвода Петар би заробљен са многим другим војницима и одведен у ропство у Арабију,[8] у град Самару, који се налазио на обалама реке Еуфрата. У Самари он би окован у тешке железне окове и посађен у тамницу. Налазећи се у тамници, он брижљиво испитиваше своју савест, и сети се да је много пута помишљао да се одрекне света и обећавао Богу да ће постати монах. И би му тада јасно да је Бог допустио да он буде заробљен и допадне оваквих мука зато што се није постарао да добру намеру своју приведе у дело. Стога плакаше и ридаше много, кајући се за свој нехат и смиравајући себе, јер беше свестан да по заслузи страда.
Пошто дуго време проведе у тамници он, немајући никакву наду да ће га људи избавити тамнице, стаде се топло молити свемоћном Богу, који га може Својим недокучивим путевима извести из тамнице, као што је Адама извео из ада (1. Петр. 3, 18-19) и апостола Петра из Иродове тамнице. А призиваше у помоћ и на многомоћно посредовање пред Богом великог чудотворца светитеља Николаја, јер одавна имађаше к њему велику по Богу веру и љубав и често му се мољаше са надом. И са многим сузама он вапијаше к брзом помоћнику, светитељу Николају, и говораше: Знам добро, свети Чудотворче, да нисам достојан добити од Бога опроштај и ослобођење из овог горког ропства, јер сам се много пута показао пред Њим лажов. Знам да се по правди налазим у овој смрдљивој тамници, и зато се не усуђујем молити Њега непосредно за своје ослобођење, да Га не бих још више разгневио; него светост твоју призивам, оче свети, јер ти имаш свети обичај да утешаваш оне који су у великим невољама и да им олакшаваш муке и патње, када те они свом душом призивају. К теби, свесвети Николаје, сада прибегавам и ја са горким сузама и молбом; тебе од данашњега дана сматрам за свога посредника и заступника пред милосрдним Господом, да ми ради твоје молитве подари, ако хоће, ослобођење, па ћу оставити све световне бриге и паштења; чак ни у отаџбину своју нећу свратити, него ћу право отићи у велики Рим, и тамо, у цркви врховног апостола Петра примити монашки лик, и у монаштву провести све остало време живота свог, да бих према својим силама служио Саздатељу мом и свемилостивом Добротвору – Богу, и творио вољу Његову.
К оваквим усрдним молитвама Петар сужањ прилагаше пост, те сваког другог или трећег дана узимаше по мало хране. А једном читаву недељу дана он не окуси никакву храну. На крају те недеље њему се јави у сну светитељ Христов Николај и рече му: Молбу твоју, брате Петре, услиших, и уздисање срца твог примих, и молих за тебе благосрдног и човекољубивог Бога. Али пошто си ти сам био спор у испуњавању заповести Његових, то и Он неће да те брзо ослободи окова, припремајући оно што је најбоље по твоје спасење. Но пошто је милосрдни Господ наш, рекавши у Светом Еванђељу Свом: Иштите, и даће вам се; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7) дао тиме наду свима, то не престај узносити Му молитве и уздасима куцати у врата милосрђа Његова, да би се смиловао на тебе и подарио ти ослобођење од окова и тамнице. Само буди стрпељив у молитви, очекујући милост Божју.
Рекавши то, свети Николај нареди сужњу Петру да се поткрепи храном, и постаде невидљив. Уставши од сна и узевши храну, Петар опет прибеже молитви, и још усрдније се мољаше и дању и ноћу са благом надом на избављење, и непрестано призиваше помоћника свог – Николаја светог. После неког времена понова се Петру јави у сну свети Николај, некако тужна изгледа. И рече му тихим и кротким гласом: Веруј ми, брате, ја нисам престао молити за тебе благост Божију, али не знам због каквих намера Својих и због каквог промишљања Свог Бог одлаже твоје избављење. Ипак не губи наду у Његово милосрђе: јер милостиви Господ има обичај да одлаже испуњење наше молбе, имајући у виду оно што је најбоље по нас, да не би ко, брзо добивши оно што моли, лако пренебрегао благодат Његову. Осим тога Господ жели да се за тебе моле и други који су Му благоугодили. Ево, ја ћу ти указати на једног многомоћног молитвеника к Њему. Призовеш ли њега у помоћ, нећеш се лишити наде, јер ако се он и ја заједно помолимо за тебе, верујем, да ће нас услишити човекољубиви Господ.
Тада Петар упита светог Николаја: А ко је тај светитељ владико, који може брже од тебе умолити Бога? Твојим молитвама и посредовањем спасава се цео свет, јер сви хришћани који прибегавају теби, избављају се тобом од својих невоља. – На то свети Николај упита Петра: Знаш ли, Петре, праведнога Симеона, названог Богопримац, зато што прими на руке своје Господа Христа, донесеног у храм у четрдесети дан по рођењу? – Петар одговори: Знам, свече Божји, тог праведног мужа, о коме у Светом Еванђељу пише (Лк. 2, 25-36). – Свети Николај онда рече: Њега ћемо ми обојица, ти и ја, покренути на посредовање пред Богом, и тада ће се без сумње све недовршено добро завршити; јер праведни Симеон има велику силу пред Богом, и велику слободу према Њему, близу престола Његовог предстојећи заједно са Пречистом Владичицом Дјевом Богородицом и светим Претечом Јованом.
Рекавши то, свети Николај отиде. А Петар, отресавши сан са очију, опет се предаде великим молитвама и неизмерном пошћењу, призивајући у помоћ и светог Симеона Богопримца, као и светог Николаја. И када преблаги Бог, умољаван великим угодницима својим Симеоном и Николајем, зажеле да подари слободу напаћеном сужњу, светитељ Христов Николај јави се трећи пут Петру ноћу, и то не у сну него на јави; и јави му се не сам него заједно са светим Симеоном Богопримцем. И рече му: Буди смео, брате Петре, и, одбацивши тугу, испричај о својим заветима општем посреднику и моме самолитвенику, и после благодарности Богу узнеси благодарност њему.
Петар, подигавши очи, угледа светог Симеона, дивног изгледа, чесна лика, зрачећа светлошћу, обучена у старозаветно првосвештеничко одјејање, и са златним жезлом у руци. Угледавши га, Петар се препаде. А свети Симеон га упита: Јеси ли то ти који молиш брата Николаја да те ослободи уза и ове тамнице? – Петар једва отвори уста од престрављености, и одговори: Ја, угодниче Божји; ја и твоју светост стекох за свог посредника к Богу. – Хоћеш ли, упита га свети Симеон, испунити завет свој: да постанеш инок и да водиш врлински живот? – Да, владико, с помоћу Божјом испунићу, одговори Петар. – Светитељ рече: Ако дајеш реч да ћеш то учинити, онда можеш несметано изићи одавде и ићи куда желиш, јер те никаква препрека не може задржати овде.
Тада Петар показа светоме ноге своје, оковане у гвожђе. Свети Симеон златним жезлом својим додирну железо на ногама Петровим, и оно се одмах истопи као восак од огња. И Петар устаде на ноге своје, и виде тамницу отворену, и изиђе из тамнице за светим Симеоном, идући за њим са светим Николајем. Обревши се ван града, Петар помисли у себи, говорећи: Није ли ово сан што видим? – Свети Симеон се тог часа окрете к њему и рече: Зашто сматраш за сан милост Божју која ти се на јави чини? Зар ти не видиш јасно где си и за ким идеш?
Рекавши то, свети Симеон повери Петра светом Николају, и оде. Петар следоваше светом Николају. А када се раздани, свети Николај упита Петра: Јеси ли узео ишта чиме ћеш се хранити на путу? – Не, господине, нисам имао ништа узети, одговори Петар. – Тада му свети Николај нареди да оде у оближњу градину, рекавши: Тамо ћеш наћи човека који ће ти дати воћа. Узми колико хоћеш за пут, па хајде за мном. – Петар стварно нађе у градини човека који га снабде воћем. Онда понова продужи путем за светим Николајем, и за кратко време стигоше до Грчке земље. Свети Николај рече Петру: Ето, брате, ти си већ у својој земљи, и имаш слободно време за испуњење свога обета. Изврши дакле ускоро што си обећао, да не би понова допао у самарску тамницу. – Рекавши то, светитељ Христов Николај постаде невидљив.
Узневши велику благодарност Богу и својим светим заступницима, Симеону и Николају, Петар стаде одмах остваривати своју намеру. Он не пође своме дому, нити се јави својим познаницима, већ крену у Рим да изврши Вишњему завете своје и испуни све што уста његова изговорише у дане невоље његове. А светитељ Христов Николај, узевши га једном под своје окриље, више га никад није остављао: јер као што је раније видљиво путовао с њим водећи га из Арабије у Грчку, тако је и сада при путовању његовом из Грчке у Рим невидљиво путовао с њим, свуда га пазећи и збрињавајући као чедољубиви отац, или као милостиви васпитач и будни и неодступни чувар.
Када се Петар приближи граду Риму, свети Николај се јави папи у саном виђењу, држећи за руку мужа и, показујући га папи, исприча све по реду како га је ослободио из Самарске тамнице и како је овај обећао да ће се пострићи на гробу светог врховног апостола Петра. Светитељ каза и име тога мужа, и нареди папи да га прими и његову жељу испуни што пре. Тргнувши се из сна, папа стаде размишљати о виђењу. А кад се раздани и наступи време божанствене Литургије, папа пође цркви светог врховног апостола Петра, желећи да на јави види онога човека кога у сну виде. Пошто тај дан беше недеља, и много народа у цркви, то папа не могаше очима угледати и препознати онога кога је желео. Стога папа викну громко: Петре, који си дошао из Грчке земље, а кога свети Николај ослободи у Самари из тамнице, приђи к мени.
Петар одмах изиђе из гомиле, приђе папи и, припавши к ногама његовим, рече: Ја сам слуга твој, владико. – Петар изрази своје чуђење папи о томе, како га призва по имену када га никада није познавао нити видео, нити је он сам икоме причао о своме ослобођењу од уза. Папа му на то рече: Не чуди се томе, брате, јер ми велики светитељ Николај исприча све о теби. – Примивши Петра с љубављу, папа га постриже на гробу светог апостола, као што се Петар беше заветовао. После пострига папа задржа код себе Петра не мало времена, учећи га и упућујући га на пут спасења. Затим, по наређењу Божјем, папа га отпусти из Рима, рекавши му: Иди, чедо, куда те Бог упућује. Нека милост његова буде с тобом, упућујући те на пут и чувајући те од лукавстава ђаволских.
Блажени Петар, припавши папи к ногама, рече: Спасавај се, чесни оче! спасавај се учениче Христов и сасведоче мога покровитеља светога Николаја, и моли се за мене грешног. – Примивши од папе благослов, и опростивши се са свим клиром, Петар изиђе из Рима препустивши себе Богу, и желећи да се врати у Грчку земљу. А када дође на обалу морску, нађе лађу која је пловила на исток, укрца се у њу и отплови. Ветар беше погодан и пловидба благополучна.
Пошто су дуго пловили без заустављања, они због недостатка хлеба пристадоше у близини једнога села. Морнари се искрцаше и одоше у једну од сеоских кућа да тамо испеку хлеба. И затекоше у тој кући болесне и домаћина, и његовог сина, и све његове укућане. Ту они испекоше хлебове и, пробајући их, рекоше једноме између себе: Узми врућ хлеб и носи на лађу крманошу и оцу. – Домаћин куће, чувши за оца, упита морнаре какав то отац плови са њима. Они му казаше да с њима плови из Рима монах Петар. Тада се домаћин куће обрати морнарима са оваквом молбом: Молим вас, господо моја, умолите тог оца да дође у кућу моју да се помоли за нас болесне и да нас благослови. Јер, као што видите, ми од ове љуте болести скоро умиремо.
Морнари одоше и обавестише о томе оца. А он, смирен, и не желећи да се показује, одбијаше да иде к томе човеку. Али, дуго мољен од морнара и побуђен човекољубљем, најзад пође с морнарима, јер је знао да смрт стварно није далеко од онога човека. Улазећи на врата, он рече: Мир дому овом и онима што живе у њему! – Домаћин куће се тог часа исцели од тешке болести, и осетивши се потпуно здрав, брзо устаде са болесничког одра као од сна, и са сузама благодарности припаде к ногама преподобноме, и целива их. И сви присутни, видевши ово чудесно исцељење, удивише се и прославише Бога. Исцељени пак домаћин куће, узевши светога за руку обиђе са њим све постеље на којима лежаху болесници: преподобни закрстивши сваког крсним знаком, све их исцели од болести и здраве сатвори. И пошто исцели све болеснике у том дому, преподобни Петар се брзо врати на лађу, где му се сви на лађи поклонише као великом угоднику Божјем. А исцељени човек са свима укућанима својим, узевши хлеба, вина и зејтина, дође на лађу да заблагодари преподобноме за исцељење. Светитељ похвали његово усрђе, али му нареди да благодари Богу а не њему; и донесене дарове не хте да прими. Тада човек онај, са сузама припавши к ногама преподобнога, говораше: Блиски слуго Христов, ако овај мали принос не примиш из наших руку, онда неће бити радости у нашем дому. – Усто и морнари мољаху преподобнога да прими донесене дарове. И једва најзад пристаде преподобни да их прими. Потом, благословивши оног човека и дошавше с њим, отпусти их. А принесене дарове даде морнарима, сам не окусивши ништа од њих. И наставише своју пловидбу. За време пловидбе преподобноме беше храна: једна унција[9] хлеба, и то од вечера до вечера; а пиће: једна мала чаша морске воде, коју Господ претвараше за њега у слатку.
Једном преподобни Петар задрема тананим сном, и у саном виђењу угледа Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, која је јаче од сунца неисказано сијала светлошћу небеске славе, и поред ње светитеља Николаја који је са страхом стајао пред Њом. Светитељ Николај, показујући на Петра, говораше Богородици: Владичице! Пошто си благоволела ослободити овог слугу Твог из оног љутог ропства и тешких окова, Ти му сама укажи место где би он провео остало време живота свог. – Она одговори: На Атонској Гори[10] биће покој његов. То место је удео мој, дани ми од Сина мог и Бога, да би ту они који се одричу светске вреве и по сили својој подухватају се духовних подвига, са вером и љубављу призивајући име моје, без жалости проводили овај временски живот, и ради богоугодних дела својих добили живот вечни. Ја веома волим то место и желим да се на њему умножи монашки ред, и милост Сина мог и Бога неће никада одступити од тамошњих инока, ако буду држали спасоносне заповести. Ја ћу раширити монашке обитељи на тој Гори на југ и на север, и монаси ће поседовати ту Гору од мора до мора, и име ће се њихово прославити по свој васељени. И ја ћу штитити оне који се тамо буду стрпељиво подвизавали у испосништву.
Видевши такво виђење и тргнувши се из сна, преподобни Петар узнесе велику благодарност и хвалу Христу Богу, Пречистој Богоматери Његовој и великом оцу Николају. При повољном ветру лађа пловљаше брзо. Но чим се приближи крају Атонске Горе, лађа изненада стаде као укопана, иако је ветар дувао у једрила и вода била дубока. Уплашени, морнари се у чуду питаху: Шта је ово? – Видећи њихову збуњеност, преподобни Петар их упита: Децо, реците ми, како се зове ово место? – Они му рекоше: То је гора Атон. – Онда им светитељ рече: Мислим да је лађа због мене стала као укопана; изведите ме, дакле, на обалу и оставите тамо. Ако то не учините, нећете моћи отпловити одавде. – Морнари стадоше плакати, не желећи да се лише таквог оца. Али, не могући се противити вољи Божјој, они спустише једра, допловише до обале, изведоше светога из лађе, и оставише га тамо, говорећи с плачем и ридањем: Ми се данас лишавамо велике заштите и помоћи. – А светитељ им говораше: Човекољубиви Бог, који је свуда и све испуњује, нека вам буде сапутник и нека вас сачува од свакога зла.
Рекавши то, преподобни им даде последњи поздрав у Господу, огради лађу знаком чеснога крста, благослови их све и отпусти с миром на пут. А сам крену у врлетна места, пролазећи кроз многе долине, провалије и густе шуме, док не пронађе једну врло мрачну пећину, у којој беше мноштво гмизаваца, а са њима и демона, и ту се настани. Какве тамо напасти претрпе преподобни од демона, и какве невоље поднесе, немогуће је исказати. Но поуке ради ми ћемо поменути нешто од тога.
Настанивши се у поменутој пештери, преподобни Петар се дан и ноћ усрдно мољаше Богу, и проведе две недеље не окусивши хране. Не могући подносити такво испосничко испаштање, ђаво сабра све своје чете, наоружа их као за рат стрелама и луковима, мачевима и копљима, и уђе у пећину са страшном буком и великом виком, беснећи и изгонећи отуда светитеља. Једни демони затегоше лукове и уперише стреле у светитеља, други потегоше копља, трећи исукаше мачеве, неки тако огромно камење ваљаху да се земља тресла и пећина могла срушити. Преподобни, не надајући се да ће остати жив, говораше у себи: Нека умрем овде, ако је тако угодно Богу мом. – Затим, подигавши очи горе и уздигавши руке, он громко завапи: Пресвета Богородице Дјево Марија, помози мени, слузи Твоме!
Чим беси чуше за њих страшно и ужасно, а за нас слатко и премило име Богородице, одмах са шумом ишчезоше; а светитељ још и име Господа Христа громко призивајући, као бичем или праћком прогоњаше бежеће бесове. Јер он громко викаше: Господе Исусе Христе, Боже мој, не остави ме!
И од тога доба хучни нападаји демона престадоше за неко време, и преподобни борављаше у спокојству, славећи Бога и Пречисту Богородицу. У прво време боравка у Светој Гори преподобноме беше храна хлеб, који у малој количини беше узео са лађе. А када му тај хлеб нестаде, он се храњаше пустињским зељем и плодом дивљих дрвета која растијаху на тој гори. Тако се преподобни Петар храњаше све до оног времена када му анђео рукама својим стаде доносити с неба ману, о чему ће касније бити речи. А сада ћемо казивати по реду.
Пошто прође педесет дана од првог вражијег разбојничког напада, ђаво са огромном силом бесова, као и први пут, крену против непобедивог војника Христовог. И у том циљу он покрену сваког звера и сваког гмизавца, који се налажаху на тој гори, и доведе их к пећини преподобнога; а заједно с њима дође он сам и другови његови, који се исто тако беху преобратили у различне зверове и гадове. И тада једни стадоше пузити крај светитељевих ногу, други шиштаху ужасним гласом, трећи разјапљиваху чељусти да га жива прогутају, и на лице његово налетаху. Са свих страна призор беше страшан и грозан. Но преподобни, оградивши себе знаком светог крста и призвавши име Христа Бога и Пречисте Богоматере, опет уништи њихову силу и далеко их одагна од себе, ликујући и веселећи се у Богу, Спаситељу свом.
Пошто преподобни заврши прву годину свога пустињаштва у честим борбама са бесима, ђаво узе на себе облик једнога од Петрових слугу, који му је служио док Петар беше војвода у свету. И у таком облику ђаво дође и усрдно припаде к преподобноме, желећи да га пољуби, сав пун гадости. Затим севши, стаде плакати и говорити овако: Ми чусмо, господине наш, како си у рату био заробљен, и у Самару одведен, и у зломрачну тамницу закључан, и како те Бог молитвама светог оца нашег Николаја избави отуда и доведе у Грчку земљу. Дознавши за то, сви ми – твоји домаћи, плачући и ридајући, тражасмо те свуда, и обиђосмо градове и села распитујући за тебе. Пошто те не могасмо наћи ни сазнати где си, ми се дадосмо на усрдне молитве са сузама светом Николају да нам открије где боравиш ти, сакривено благо наше. И брзи свима помоћник, свети Николај, не презре молитве наше, него нам откри све односно тебе, те се ми, слуге твоје, веома обрадовасмо томе. А ја, предухитрујући све, похитах к теби, господину мом; стога хајде одавде кући својој, да би те видели сви који желе видети лице твоје и прославили због тебе Бога, који те чудесно избави из ропства и тамнице. А за безмолвије, за усамљенпчко молитвено тиховање немој да жалиш, јер и тамо има манастира и безмолвних места за пустињаке; и ти можеш изабрати за своје безмолвије коју ти драго обитељ. Осим тога и сам расуди по правди, шта Бог више воли од ових двеју ствари: да ли отшелништво у пустињи, по кршевитим раселинама и горама, које доноси корист једино отшелнику, или богоугодног и богонадахнутог човека који многима доноси користи, учењем својим обраћајући многе к Богу и изводећи их на пут спасења. Нема сумње, ово друго је боље, као што сам Бог сведочи у Светом Писму, говорећи: Који одвоји драгоцено од рђавога, биће као уста моја (Јерем. 15, 19). А ти знаш да су многи у нашем граду огрезли у безброј страсти и требају човека који их може побудити на покајање. Теби дакле, господине мој, предстоји велика награда од Бога, ако дођеш и обратиш их к Богу. Поред тога и нас, слуге твоје, који те љубе свим срцем, зашто презиреш, уклањајући се од нас и кријући се у овој пустињи?
Ово и много шта слично томе ђаво дуго говораше са сузама, те се свети стаде смућивати и, заплакавши, рече му: На ово место не доведе ме ни анђео ни човек него сам Бог и Пречиста Богородица, и ако не буде њихова воља и заповест да ја отидем одавде, ја нећу отићи. – Ђаво, чим чу име Божје и Богородичино, одмах ишчезе. И удиви се свети лукавству ђавољем, и оградивши себе крсним знаком предаде се молитвеном тиховању, уперивши ум свој к Богу.
Након седам година препредени враг се понова преобрази у ангела светла и са исуканим мачем у руци ставши близу пећине викну: Петре, слуго Христов, изиђи к мени, и ја ћу ти саопштити добру вест. – А ко си ти, упита светитељ, што желиш да ми саопштиш добру вест? – Ја сам архистратиг Господњи, одговори лукави, саблазнитељ, послан к теби. Буди истрајан! буди јак! радуј се и весели се, јер ти је од Бога спремљен престо славан и венац неувенљиви. Зато сада остави ово место и иди у свет, да би многима донео корист; јер и извор воде што је у твојој близини пресуши, по наређењу Божјем, да би изумрле без воде звери које наилазе на тебе.
Говорећи то, лукави враг беше послао другога демона да, по попуштењу Божјем, задржи течење воде. А свети Петар, будући смиреноуман, одговори на ласкаве речи ђаволове овако: Ко сам ја да к мени, смрдљивом псу, дође архистратиг Господњи? – Не чуди се томе, слуго Господњи! одговори бес. Јер у ова времена ти си превазишао Мојсија и Илију и Данила и Јова: Мојсија и Илију превазишао си постом; Данила – гмизавцима и зверима, којима си уста затворио; а Јова – трпљењем својим; и због тога ћеш се велики назвати на небесима. Устани и види, вода је већ пресахла, и брзо напусти ово место и иди у манастире што су у свету, а ја ћу бити с тобом и многе ћу спасти преко тебе, говори Господ сведржитељ. – На то светитељ одговори бесу: Нека ти је на знање, ја нећу отићи одавде док не дође овамо свагдашња помоћница моја, Пресвета Богородица, и усрдни помоћник мој у свима бедама мојим, светитељ Николај.
Чувши име Пресвете Богородице и светитеља Николаја, ђаво одмах ишчезе. А свети, познавши лукавство ђавола, а уједно схвативши и потпуну немоћ његову, помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! ево враг мој ричући ходи и тражи да ме прогута, но Ти моћном руком Својом ограђуј мене, слугу Твога. Благодарим Ти што ниси одступио од мене; молим Ти се, преблаги Владико, не остави ме до краја.
Пошто прође тај дан и наступи ноћ, преподобни заспа мало, и у саном виђењу јави му се брза помоћница хришћана, човекољубива Владичица, Пречиста Дјева Богородица, заједно са светим великим Николајем, и рече му: Од сада се више не бој, јер је Господ с тобом, и сутра ће те посетити истински анђео Господњи и донеће ти с неба ману за храну, пошто му је наређено од Бога да ти од овога дана сваких четрдесет дана у току целог живота твог доноси ману за твоју исхрану. – Показујући ману светом Петру, Пречиста Богородица му рече: Ето овакву храну доносиће ти анђео сваких четрдесет дана.
Рекавши то и давши светом Петру мир, Владичица отиде од њега. А свети Петар, павши ничице поклони се и пољуби место где стајаху ноге Пресвете Богородице и светитеља Николаја. Сутрадан, као што рече Пресвета Богородица, дође анђео Божји носећи небеску храну, предаде је светом Петру и оде. Заблагодаривши Богу и Пречистој Богоматери, преподобни Петар окуси од мане донесене му анђелским рукама, и толико се поткрепи њоме, да је могао четрдесет дана провести без хране. После тога, по истеку сваких четрдесет дана анђео доношаше светом Петру ману, и он се укрепљаваше њоме на четрдесет дана. И тако преподобни проведе у побожном самовању, посту и молитви педесет и три године. А престадоше и сва ђаволска привиђења, утваре и страшила, који спочетка узнемираваху Петра; и све замке ђавоље бише далеко прогнане од њега невидљивом силом Божјом. Проживевши на гори толико година, преподобни не виде лица човечијег, нити имађаше одеће да покрије наготу тела свог; нити имађаше ишта што је потребно људској природи, него му само небо беше покривач а земља постеља. Зато га је лети пекла сунчана жега, а зими се смрзавао од хладноће. И све то он трпљаше ради љубави Божје и ради будуће награде.
А када Господу би угодно да открије људима слугу Свога, Он то промислом Својим удеси на следећи начин. Ловац, неки, узевши лук свој и тоболац за стреле, крену у лов по Атонској Гори. Прошавши многа кршевита места и дубоке долине и шумовита брда, он стиже до места где преподобни Петар провођаше равноангелни живот. Када се ловац приближи томе месту, он угледа огромног јелена где истрча из луга и као некако играјући бежаше далеко испред њега. Угледавши дивног јелена, ловац га јураше цео дан, довијајући се како да га устрели. А јелен, руковођен Божјим промислом, стигавши над пећину преподобнога, стаде. Ловац пак, гонећи јелена, угледа где с десне стране јелена стоји наг човек, са густом брадом и косом која му је досезала до бедара, и телом обраслим у длаке као у звера. Угледавши преподобног, ловац се страховито препаде и наже бежати натраг. А свети Петар, видевши да се ловац даде у бекство, повика к њему громким гласом, говорећи: Зашто ме се плашиш, брате, и зашто бежиш од мене? Та и ја сам човек као ти, а не демонско привиђење, као што ти мислиш. Врати се и ходи к мени, па ћу ти испричати све о себи, јер те ради тога Господ посла овамо.
Чувши ово дозивање, ловац стаде, и са страхом приђе преподобном оцу. Светитељ ободри ловца, загрли га и пољуби у Господу, па севши с њим, стаде разговарати, подробно му причајући све о себи: како је као војвода био заробљен у рату, како је у граду Самари држан у тамници, како су га свети Николај и свети Симеон Богопримац избавили из тамнице, како је ишао у Рим и вратио се отуда, како се настанио на овој гори и како се борио са демонима, чиме се хранио и колико је година провео у усамљеништву; једном речју: исприча ловцу сав свој живот.
Слушајући светитељево причање, ловац се дивљаше и у исто време ужасаваше, па с умилењем рече: Сада разумех да ме Господ посети добротом Својом: Он мене недостојног удостоји да видим тајног угодника Његовог – тебе, оче. Од данас ја ћу заувек остати овде с тобом, слуго Божји. – Нека не буде тако, чедо! одговори му на то преподобни. Ти се најпре врати кући својој и испробај себе, да ли си у стању узети на себе испосничке и пустињачке подвиге. А испробај себе на овај начин: уздржи се од меса, вина, сира и зејтина, а пре свега уздржи се од жене своје, раздај имање своје убогима, усрдно се одај посту и молитвама, и испитај себе скрушеном душом. Тако проведи целу ову годину, а по истеку године дођи к мени, и што буде угодно Богу, то ће ти бити заповеђено.
Рекавши то, светитељ даде као залог ловцу благослов и молитву, и при испраћају рече му: Чедо, иди с миром, и тајну која ти је казана чувај и никоме не откривај: јер ризница која је позната многима, може бити покрадена. – Ловац се поклони светитељу и отпутова, славећи и благодарећи Бога што се удостоји видети тако великог угодника Божјег у телу и разговарати с њим. И када дође кући, ловац учини све како му наложи свети.
По истеку године, ловац узе са собом два инока и свога брата, и лађицом отпловише до обале, према којој се налажаше обиталиште светога Петра у пустињи. Изишавши на обалу, они се упутише право у ту пустињу. На путу ка пећини у којој обитаваше угодник Божји, ловац побуђен пламеном љубављу, похита испред осталих у пећину. Ушавши у њу, он нађе преподобног оца где лежи мртав на земљи: руке му беху прекрштене на грудима, очи лепо затворене, и остали делови тела чесно опремљени.[11] Угледавши то, ловац се уплаши и, павши пред телом преподобнога, стаде силно плакати. А кад затим сапутници његови стигоше и угледаше тако дивног мртваца и друга свог где плаче над њим, упиташе друга: Ко је овај мртвац, и зашто ти тако горко плачеш за њим?
Тада им ловац са многим сузама и ридањем подробно исприча сав живот преподобног Петра, како је сам прошле године чуо из уста преподобног. Ова повест о чудесним делима преминулог оца испуни умилењем срца слушалаца, и они плакаху горко што се не удостојише видети жива тако великог слугу Божјег и поразговарати с њим. А брат тога ловца, у коме беше нечисти дух, чим се дотаче моштију светитеља Божјег, одмах се исцели. Оборивши га на земљу, демон громко повика: О Петре! зар ти није доста што си ме истерао из моје пећине? А сада ме изгониш и из овог обиталишта мог!
Рекавши то, он као дим изиђе из уста човека који лежаше као мртав. А после кратког времена човек устаде здрав и паметан, и рече своме брату: Благодарим ти, брате, што си ме довео овде на добро. – Затим исцељени понова припаде к моштима преподобнога са захвалношћу и целиваше их с радошћу. После тога сви заједно узеше чесне мошти угодника Божјег, снесоше их на обалу, положише у своју лађицу, и одвезоше их у једно доста познато насеље у Македонији. Ту се многи исцељиваху од моштију светитељевих. Чувши за то, епископ града дође са целокупним клиром, узе целебне мошти преподобног Петра, чесно их пренесе у своју епископију и, положивши их са мирисима у скупоцени кивот, погребе их у цркви, после тридневних и триноћних свенародних славословља Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу – од целокупне творевине слављеном свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
0613_SvetaMucenicaAkvilina.jpg



СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
АКИЛИНЕ


У палестинском граду Вивлосу живљаху хришћани, јер ту сами свети апостоли засадише веру у Христа. Тамошњем хришћанину Евтолмију, због његовог богоугодног живота у браку, Бог подаде Свој благослов, те жена његова заче и роди девојчицу, којој наденуше име Акилина. Кад одојче напуни четири месеца, мајка је однесе епископу Евталију. Осенивши девојчицу крсним знаком, епископ је огласи, и након два месеца просвети светим крштењем. Када Акилина наврши годину, њен се отац Евтолмије пресели са земље на небо. Мајка гајаше своју ћерчицу, упућујући је у побожан хришћански живот; и до седме године она већ беше упућена у сва правила еванђелског живота. И уколико девојчица више растијаше, утолико се више испуњаваше Духа Светога и украшаваше благодаћу Христовим. И толико се проже том благодаћу, да она у младим годинама свога девојаштва јуначки одбаци и изгази наредбе незнабожних царева о обавезном за све поклоњењу идолима. О томе ће сада бити реч.
Када Акилина, која непрестано призиваше Бога у молитвама, напуни десет година, а у седмој години Диоклецијанова царовања,[1] царским намесником у Палестини постаде неки Волусијан, који пре беше пород Сатане него човека. Не познавајући истинитог Бога, Творца свега што постоји, Волусијан стаде са ненаситом злобом гонити побожне поклонике истинитог Бога – Христа Спаситеља. И многи храбри страдалци Христови, јуначки извршивши подвиге своје, удостојише се неувенљивих венаца. У те дане и блажена девица Акилина, испуњена познавањем истинитог Бога, често се обраћаше својим вршњакињама са оваквим поукама: Какву вам корист доноси поштовање немих и неосетљивих идола? Зар не знате да они који верују у њих и клањају им се, обмањују себе празном, душегубном, демонском надом? Јер ти богови какво добро могу чинити другима када су сами мртви и немоћни?
А каквог ти бога поштујеш? упиташе вршњакиње Акилину. Она одговори: Ја поштујем и сматрам достојним поклоњеља Јединог Бога, који је створио небо, земљу, море и све што је у њима. Он одвајкада добротвори свима који верују у Њега и надају се на Њега, и као свемоћан Он ће до свршетка света добротворити онима који Га призивају. – На то јој вршњакиње рекоше: Ми смо слушале да је Бог о коме ти проповедаш умро на крсту, распет од Јевреја. – Светитељка одговори: Смрт нема власти над њим: Он не само сам оживе, него и оне који смрћу умреше, искупи својом скупоценом крвљу и оживи. Јер Он, видећи да је човек залутао са пута истине, сам благоизволе оваплотити се и постати човек, да би, уништивши заблуду ђаволску и давши нам благодат са истином, подигао палу природу нашу и поставио је на спасоносну стазу.
Упиташе је вршњакиње: А ко је тај о коме кажу да је распет? – Акилина одговори: Спаситељ свију, љубитељ рода људског. Он добровољно претрпе страдања, да би од старог човека водом и Духом начинио новог; Он узиђе на крст, желећи спасти не само оне што живе на земљи, него и ослободити од смртних уза оне држане у аду; васкрснувши пак у трећи дан, Он очигледно доказа да ће при другом доласку Његовом сви устати из мртвих. – На то сабеседнице упиташе Акилину: Ако је тај о коме ти говориш учинио толика добра свету, зашто Га онда Његови сународници, Јевреји, не сматрају за Бога? – На ово богомудра Акилина одговори: Тај народ свагда скреће са правога пута; имајући окорелу и злобом ослепљену душу, он обично одбацује оно што је праведно и истинито; зато се јеврејски народ одрече и Превеликог Добротвора свог, предавши Га Пилату ради осуде на крсну смрт.
Ове разговоре блажене Акилине са њеним вршњакињама често је слушао неки Никодим, један од слугу царског намесника. Најзад он обавести свога господара да у граду има једна девојчица која се не покорава царским наредбама о поштовању богова, и низашта не сматра богове, називајући их демонима; притом, проповедајући неког распетог Бога, она и друге одвраћа од старе вере отаца. Чувши то, намесник посла слуге своје да ухвате ту девојчицу. И света мученица Акилина би ухваћена на страдање у другој години Волусијанова намесниковања, када њој беше дванаеста година.
Када Акилину доведоше на безбожно судиште, погледавши на њу царски намесник Волусијан рече: Ти ли се противиш царским наредбама, па и друге одвраћаш да се више не покоравају боговима нашим, него да се поклањају распетом човеку? Зар не знаш да цареви заповедише да се они који исповедају Исуса предају на најразноврсније муке, и на смрт? Стога и ти остави Распетога и принеси бесмртним боговима достојно поштовање и жртве, да не бисмо били приморани да те ставимо на муке. – Блажена Акилина одговори: Ако ме ти, намесниче, предаш на горке муке, тиме ћеш ми издејствовати венац нераспадљиви, који се надам примити од Спаситеља мог, кога исповедам, и нећу Га се одрећи ни у најљућим мукама. Зато не оклевај, проналази какве хоћеш муке, да би се уверио да ја стојим пред тобом наоружана вером и не бојим се твојих мучења.
Тада Волусијан стаде ласкавим речима мамити свету девојчицу, говорећи: Видећи да си још врло млада, лепа и дивна, ја имам саучешћа за тебе, јер ако те предам на муке, младо тело твоје одмах ће се издробити; немилосрдни џелати после љутих мучења предаће те горкој смрти, и ти ћеш млада изгубити живот, а хришћански Бог кога ти исповедаш неће ти помоћи. – Света Акилина одговори Волусијану: Мени не треба твоје саучешће, јер ти, сматрајући да ми указујеш саучешће, хоћеш да ми више нашкодиш, пошто се паштиш да ме отргнеш од истинитог Бога. Стога те молим, немој ме сажаљевати, него се покажи према мени најсвирепији, да би од мога трпљења сазнао да су непобедиви они који се у Христа уздају.
Видевши да слушкињу Христову не може ни на који начин одвратити од њеног вероисповедања, намесник нареди да је бију по лицу, питајући је: Ово је почетак мучења, је ли ти сладак и пријатан? – О, бездушни мучитељу; узвикну Акилина, пошто си се дрзнуо да по лицу бијеш саздану по лику Божјем, онда знај да ни Онај чији лик носим неће ти опростити у дан суда Свог. – Ја држим, рече судија, да наши велики богови који сада у рукама својим држе спасење целога света, и у оном будућем веку имаће исто тако у својој власти спасење свих.
Рекавши то, намесник нареди да са мученице скину хаљине, па да је простру по земљи, и да је два војника немилосрдно бију, присаједињујући мучењу овакве речи: Акилино, где је сада Бог твој, о коме ти рече да ми неће опростити на суду Свом? Нека Он дође овамо и избави те из руку мојих! – Потом намесник нареди онима што су је били да престану, па рече светој Акилини: Послушај мој добри савет: остави своје безумље и, ако хоћеш да се спасеш мука, одреци се хришћанске вере. Јер ко изиђе избављен из мојих руку, уздајући се у Онога који самог себе не избави када Га распеше? Кога од оних што поштују Исуса оставише у животу цареви наши?
На то му света Акилина одговори: Зар ти збиља мислиш, свирепи мучитељу, да ја осећам муке, на које ме ти мећеш? Знај ово насигурно: Бог мој даје ми снагу и трпљење, несравњено веће од лукавих мучења која ти отац твој ђаво даје против мене. – Збуњен оваквим јуначким држањем блажене девице, Волусијан јој рече: Оставићу ти неколико дана на размишљање, да би ти, паметно расудивши, поклонила се боговима, и на тај начин сачувала свој живот на земљи и од царева добила достојну награду. – А колико ми дана дајеш за размишљање? упита светитељка. – Волусијан одговори: Онолико колико ти хоћеш. – На то Акилина рече: Онда те молим да ми ни тренутак један не остављаш за такво разхмишљање, јер сам још измалена добро научена да се поклањам само Јединоме Богу и да прибегавам к Њему који, живећи на небесима, милостиво мотри на Своју земаљску децу.
Видећи непоколебљиву љубав девице к Богу, Волусијан рече у себи: Узалуд су настојања моја, узалуд напори моји! – И силно разјарен, он нареди да усијаним железним шипкама пробуше мученици главу кроз уши. И кад то џелати учинише, њој мозак са крвљу течаше из главе. Но и у таквим мукама блажена се мученица мољаше Богу, говорећи: Господе мој, Исусе Христе, Ти си ме од детињства мог руководио, и лучама истине Твоје тајне мисли срца мог просветио, и моћном ме и храбром силом Твојом укрепио, да би се добро одупрла ђаволу; Ти који си онима што у Тебе верују открио бездане истините и велике мудрости, доведи до краја подвиг мој и сачувај неугасивим светилник девства мог, да бих и ја заједно са мудрим девојкама могла ући у светле дворе Твоје, и тамо се удостојила славити Тебе, извршиоца мојих жеља.
Говорећи то, света мученица Акилина од силних болова паде на земљу као мртва. Мислећи да је умрла, намесник нареди да је одвуку ван града и баце на ђубриште, да јој тело пси изеду, јер је сматрао да је мученица недостојна човечанског погреба, пошто је презрела царске наредбе и хулила римске богове. И лежаше света мученица цео дан, бачена крај пута. А у поноћи дође анђео Господњи к блаженој мученици и, додирнувши је, рече: Устани и буди здрава! И иди, те изобличи Волусијана, јер је ништаван и он и замисли његове.
И света Акилина тог часа устаде здрава, и узносећи хвалу Богу говораше: Благодарим Ти, Творче живота мог, што ми дајеш здравље и што слуге Своје избављаш од безбожништва; јер си Ти, Господе, превечан и вечит, и нема другог Бога осим Тебе. За једно Те смирено молим: када подвиг страдања свог завршим, удостој ме венца славе Твоје, да бих, наслађујући се оствареним обећањима Твојим, певала Тебе заједно са ликовима светих Твојих који су пострадали за Тебе. – А Господ јој одговори с неба: Иди, биће ти, како молиш!
Чувши то, блажена се веома обрадова, и пође у град. Када дође до градске капије, капија се сама отвори пред њом. Вођена анђелом Господњим, света Акилина стиже до намесниковог дворца и, несметано ушавши унутра, она стаде пред спавајућим намесником. Овај се пробуди од сна и, угледавши пред собом мученицу, препаде се, па викну своје кувикуларије[2] и упита их: Ко је ова што стоји пред мојим очима? – Они, доневши свеће, рекоше: Нема сумње ово је Акилина, која, пошто умре од многих мучења, би по твоме наређењу бачена мртва ван града да је пси поједу. – Чувши то, намесник се још вшпе препаде; ипак нареди да је узму и држе под стражом до изјутра.
Када настаде дан, намесник Волусијан изведе опет свету Акилину преда се на суд, и упита је: Јеси ли ти то, Акилина? – Светитељка му одговори: Зар ти, безакониче, и телесним очима сада не видиш, пошто су ти очи срца ослепљене оцем твојим ђаволом? Ја сам Акилина што стојим пред тобом, ја слушкиња Господња. – Трљајући очи руком, намесник у силној недоумици мишљаше у себи: Какве јој муке могу нашкодити, када она не умре, иако јој из сагореване главе истече мозак?
Помисливши то, он издаде овакво наређење о посечењу мачем свете Акилине: Наређујемо да се мачем одсече глава Акилини, заштитници безбожне јереси хришћанске, која, премда је млада по годинама, али је превелика чаробница, не поштује бесмртне богове, нити се покорава царским наредбама. Ми смо се дуго и много трудили да је усаветујемо, али је не могосмо одвратити од њеног безумља; стога, после многих мучења која се ни најмање не коснуше ове чаробнице, одлучујемо да се посече мачем.
После такве смртне пресуде, блажену Акилину поведоше ван града на губилиште. Када стигоше тамо, она измоли себи извесно време да се помоли Богу. Подигавши очи к небу, она говораше: Свемоћни Господе Боже мој! благодарим Ти што си ме привео крају подвига мог; славим Те, Боже мој и Творче свих, што не заврших узалудно пут страдања мог; благосиљам Те, Саздатељу свега, што посрами мучитеља, а мене удостојаваш непролазног венца; прими у миру дух мој, да бих, оставивши земаљско, добила небеско.
На овакву молитву блажене мученице дође глас с неба који говораше: Ходи, изабрана дево; ти си јарост мучитељеву згазила и подвигом својим жаоку ђаволову уништила; прими награду која ти је припремљена.
И одмах после тог гласа с неба, света мученица Христова усну сном смрти, пре но што џелат подиже мач над њеном главом. Но иако џелат виде да мученица већ предаде дух свој, ипак се не усуди оглушити се о намесникову наредбу, него одсече мачем мртву главу блажене девице, при чему из ране место крви истече млеко. Присутни хришћани узеше њене мошти, скупоценије од најскупљих бисера, помазаше их скупоценим мирисима и, обавивши их новим плаштаницама, чесно их сахранише у граду Вивлосу.[3] И многа исцељења даваху се болесницима од гроба свете мученице Акилине, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ТРИФИЛИЈА,
епископа Левкосије Кипарске


Свети Трифилије родио се на острву Кипру. Световну философију изучио је у Вириту,[4] а духовној философији научио га је свети Спиридон, епископ Тримитунтски,[5] чији он ученик бејаше. Свети Трифилије би самим Богом предизабран и предназначен за епископа: јер пре но што постаде епископ, њега у виђењу виде као архијереја цар Констанције, о чему се у житију светог Спиридона казује следеће:
После смрти Константина Великог власт царска пређе на његове синове, при чему најстарији, Констанције,[6] доби на управу Исток. За време једне посете Антиохији Сиријској он се изненада тешко разболе, али лекари не могаху наћи лека његовој болести. Тада, манувши лекаре, болесни цар прибеже молитвом Богу који је моћан исцељивати и душе и тела: он усрдно мољаше Бога за своје исцељење, и у саном виђењу виде анђела који му показује скуп многих светих епископа, међу којима му указа на двојицу најистакнутијих, који као да беху вођи и старешине осталима; при томе анђео рече цару да га једино они могу исцелити од болести. Пробудивши се из сна и размишљајући о виђењу, цар не могаше дознати ко су ти епископи. Јер како је могао познатн оне, чија имена и постојбину знао није? Нарочито ако се узме у обзир, да један од њих још не беше у ствари епископ него је то тек имао постати. Цар беше дуго у недоумици поводом тога; затим дође на овакву мисао: сазва к себи епископе из свих околних градова, покушавајући да међу њима распозна она два епископа што му беху показана у виђењу, али их не пронађе. Тада цар позва к себи врло многе епископе из далеких покрајина, али ни међу њима не обрете ону двојицу. После тога он посла позиве у све области своје царевине, да се к њему саберу сви епископи. Такво царево наређење, или боље рећи молба, стиже и на острво Кипар к блаженом Спиридону Тримитунтском, коме од Бога би откривено све што се догодило с царем. Спремивши се за пут, свети Спиридон крену к цару повевши са собом свога ученика Трифилија, са којим га цар беше видео у виђењу; тада Трифилије још не беше епископ. Стигавши у Антиохију, путници се упутише к цару. Свети Спиридон беше бедно одевен, у рукама имађаше палмов штап, на глави убогу митру, а на грудима му висијаше глинени сасудић, у коме је он, по обичају житеља светог града Јерусалима, носио јелеј од Светога Крста. Када он такав улажаше у царску палату, један од придворних слугу, сматрајући га за обичног просјака, насмеја му се, и не дајући му да уђе, удари га по образу. А незлобиви свети Спиридон, испуњујући реч Господњу, окрену му и други образ (Мт. 5, 39). Но слуга, схвативши да је то епископ и увидевши свој грех, смирено замоли за опроштај, и доби га. Чим свети Спиридон уђе код цара, цар га одмах познаде, јер га таква и у сну виде. И уставши са свог места, цар приђе и поклони се слузи Божјем, са сузама га молећи да се помоли Богу за његово исцељење. А свети Спиридон додирну цареву главу, и цар тог часа постаде здрав; и радоваше се своме исцељењу које доби молитвама светога. Цар указа велико поштовање светитељу, и сав тај дан проведе с њим у весељу, гостећи свог доброг лекара.
Свети пак Трифилије веома се дивљаше свој слави царској: лепоти палате, величанственом изгледу цара, присутним великашима, раскошним хаљинама слугу, и целокупном чудесном и сјајном уређењу. Приметивши то, свети Спиридон упита свог ученика: Што се дивиш, брате? Зар гордост и слава царска чине цара праведнијим од других хришћана? Зар цар не умире и не предаје се земљи онако исто као и сваки просјак? Зар неће као и остали предстати Страшноме Судији? Што ти оно што је пролазно почитујеш као непролазно, и дивиш се ономе што је ништавно, док напротив треба тражити оно што је невештаствено и вечно и љубити једино непропадљиву славу небеску? Након мало времена после овога свети Трифилије би постављен за епископа града Левкосије (раније зване Лидра) на острву Кипру. Али се он и као епископ не одвајаше од свог духовног оца и учитеља, светог Спиридона, него долажаше к њему ради душевне користи своје. То се види из овога што следи. Једном свети Спиридон иђаше из Тримитунта у град Кирину; са њим бејаше и ученик његов свети Трифилије, сада већ епископ. Када прелажаху гору Пентидактил, изиђоше на место звано Паримна, које имађаше дивну природу и беше пуно башти и винограда. Одушевљен тим местом, свети Трифилије зажеле да и сам има виноград у Паримни, који би купио за цркву своју, и дуго размишљаше о томе у срцу свом. Но то се не могаде сакрити од прозорљивих очију светог Спиридона; провидећи духом у мисли свога ученика, велики отац рече: Зашто, Трифилије, непрестано помишљаш о таштим стварима, желећи њиве и винограде, који у ствари не представљају никакву вредност и обмањују срца људска варљивом вредношћу? Ми имамо на небу неодузимљиво имање – кућу нерукотворену; њу тражи; и за време овог живота наслађуј се у богомислију небеским благима, која не прелазе од једног другоме, него постају вечно наслеђе онога који једном постане њихов поседник. – Чувши то, свети Трифилије извуче из тога велику корист душевну. И потом он показа такав живот, да постаде изабрани сасуд Христов, и удостоји се, као некад апостол Павле, безбројних дарова божанствених. – Свети Трифилије учествоваше и на помесном Сардичком сабору 343. године.
Осветом Трифилију, као и о светом Спиридону, грчки историчари Никифор и Созомен[7] пишу још и ово. Једном, због црквених потреба, беше на Кипру сабор свих епископа са тог острва; на сабору беху такође свети Спиридон и свети Трифилије, човек учен и књижеван, јер се у младим годинама својим дуго времена учио у Вириту. Оци молише светог Трифилија да у цркви изговори поуку народу. За време те проповеди свети Трифилије помену Христове речи, упућене раслабљеноме а записане светим еванђелистом Марком: Устани и узми одар свој (Мк. 2, 11). При томе свети Трифилије реч одар замени речју постеља, рекавши: „Устани и узми постељу своју“. Свети Спиридон, не подносећи замењивање Христових речи, рече Трифилију: Еда ли си ти бољи од Рекавшег „одар“, те се стидиш Његове речи? – Рекавши то, он пред свима изиђе из цркве. И у овом поступку светог Спиридона не беше ничег зазорног, јер он, иако сам беше некњижеван, својим прекором засрами Трифилија који се охолио својом красноречивошћу, и научи га смиреноумљу и кротости.
Нема сумње свети Трифилије својим животом угоди Богу, као што о томе сведоче богослужбене песме, састављене Црквом у његову част: у њима се тврди да овај угодник Божји имађаше душу милостиву, чист ум, срце незлобиво, праву веру, љубав нелицемерну, живот изврстан, чистоту девства, живи извор суза, пошћење које анђеле задивљује -, и обилазећи околне покрајине, Он учењем Христовим као сунчевим зрацима, просвећиваше помрачене. И пошто је добро напасао паству своју, он пређе из овог живота, да тамо, на небу, у лику јерараха предстоји Христу, Спаситељу нашем, коме слава вавек. Амин.[8]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
АНЕ
и сина јој
ЈОВАНА


Света Ана би као сироче узета у кућу некога великаша, и као подсвојкиња однегована и васпитана у тој кући. Као ваљану девојку тај великаш венча је са својим сином. Када старац великаш умре, навали родбина на његовог сина, да отпусти своју жену, због ниског јој рода, и да се ожени другом, која би по роду и богатству више доликовала њему. Великашев син бојао се Бога и није хтео то учинити. Видећи свога мужа у опреци са његовом родбином Ана га тајно остави и одбегне на неко далеко острво, где није било живе душе. Но дође на то острво бременита и ускоро роди сина. На овом острву она се подвизавала тридесет година постом и молитвом. Тада, по промислу Божјем, искрца се на то острво неки јеромонах, који јој крсти сина и да му име Јован. Подвизавала се ова света душа у петом столећу и мирно скончала.
 
0614_SvetiProrokJelisej-210x300.jpg


ЖИТИЈЕ И ЧУДЕСА СВЕТОГ ПРОРОКА
ЈЕЛИСЕЈА


Живео на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију, открије овоме, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима, а по чудесној сили, која му се даде од Бога, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МЕТОДИЈА,
патријарха цариградског


Светитељ Христов Методије беше родом са Сицилије. Још у младости он прими монашки образ, и веома напредоваше у многим врлинама. За царовања Лава Јерменина,[3] иконоборца, он беше у звању апокрисијарија[4] код свјатјејшег Никифора, патријарха цариградског. Патријарх Никифор посла светог Методија к папи у Рим поводом неких црквених послова. Свети Методије се намерно задржа дуго у Риму, пошто злочестиви цар Лав отера свјатјејшег Никифора са патријаршијског престола и место њега постави свог једномишљеника јеретика иконоборца Теодота Милисијског, названог Каситер.[5] А кад погибоше цар Лав и лжепатријарх Теодот, свети Методије се врати из Старог Рима у Нови. У чину презвитера он служаше Господу у светости и правди, и стално се бораше против иконоборачке јереси, која у то време беше веома јака: јер после Лава Јерменина на царски престо ступи, такође јеретик иконоборац, Михаило Валвос или Травлос,[6] а патријаршијски престо држаху људи непобожни. И блажени Методије узе на себе велики подвиг, препирући се са јеретицима и посрамљујући их. Због такве делатности његове, злочестиви цар мучаше у оковима и тамници светог Методија, као што о томе тврди Зонара.[7] Он каже да се Михаило Травлос у почетку свога царовања показа добар, јер многе свете оце, које Лав Јерменин беше због иконопоштовања послао у заточење, он ослободи заточења и окова; али после доста времена он одбаци то лицемерно добротворство и, не скривајући своје злобно зловерје, стаде гонити православне. Поред многих других који љуто пострадаше од њега, он се са нарочитим бесом окоми на светог Методија и на епископа сардијског Јевтимија. Због поштовања икона он Јевтимија посла у прогонство, а светог Методија затвори у тамницу у Акрити. Исти Зонара овако описује зловерје цара Михаила Травлоса: он у свему подражаваше цара Копронима;[8] благонаклоњен Јеврејима, он наређиваше да се пости субота; не верујући у васкрсење мртвих, он исмеваше наду на блажени живот за гробом; подсмеваше се светим пророцима; говораше да ђавола нема; прљаве телесне грехе не сматраше за грех; држаше да ће Јуда Издајник бити спасен, и поштоваше га као светог; мудрост књижну веома ненавиђаше, и не допушташе родитељима да децу своју дају у школу, да не би, изучивши тајне Светога Писма, изобличили његово безумље, него да као незналице и неучени следују његовој јеретичкој заблуди.
Тако говори Зонара. Свети Методије се јуначки супротстављао зловерном цару, као мудар и вичан зналац Светога Писма, православних догмата и предања светих Отаца. Због тога је као исповедник истине подносио не само окове и тамнице него и ране.
После смрти Михаила Травлоса зацари се његов син Теофил[9] наследник не само престола него и зловерја свога оца. Теофил многе умори за побожно поштовање светих икона. Но пошто је волео књижну мудрост, он обнови запустеле у Цариграду школе и нареди да се у њима ради. Он и светог Методија пусти из заточења на слободу, као што о томе пише грчки историчар Михаило Гликас: На нов и чудесан начин Бог изведе Методија из мрачне тамнице. Из љубави према знању, Теофил је често проводио време у читању књига. Једном му дође до руку књига, чија му садржина беше мало разумљива; неко му од блиских рече да нико не уме тако зналачки објашњавати тешка места у књигама као Методије, затвореник у тамници у Акрити. Цар одмах посла наређење да му из тамнице доведу светог Методија. Пошто се виде са светим Методијем и поразговара с њим, цар се увери да је Методије заиста мудар човек, и пусти га на слободу из уважења према њему.
Добивши слободу, свети Методије се опет стаде препирати са јеретицима, учећи да светим иконама треба одавати достојно поштовање и поклоњење. Тиме он понова навлачаше на себе гнев иконобораца. За ову делатност светог Методија дознаде и цар, и веома се гневљаше на њега, али скриваше своје незадовољство до згоднијег времена. У те дане Грци беху у рату са Сараценима, и појави се потреба да сам цар отиде међу војску на ратиште. Полазећи ка војсци, цар поведе са собом и светог Методија, једно као ради молитве, друго ради честих разговора о Светом Писму и решавању тешких питања из њега, пошто се цар беше уверио да их свети Методије мудро решава. У самој пак ствари, цар поведе са собом угодника Божјег бојећи се да у престоници, ако у њој остане свети Меотдије, не букне народна побуна против иконобораца: јер преподобни беше омиљен у народу као човек свет и учен, који се изврсно разуме не само у духовним стварима него и у грађанској управи. Зато га цар и не остави у престоници за време свога одсуства, него га поведе са собом.
Али, по попуштењу Божјем, Измаиљћани победише Грке и уништише сву војску Теофилову, тако да он сам једва утече са нешто мало преостале војске. Тада злочестиви цар јавно показа свој гнев против светог Методија, који је дотле скривао у срцу, рекавши: Бог зато и дарова победу непријатељима нашим што се међу нама налазе идолопоклоници. – Говорећи тако, овај бедник свете иконе називаше идолима. Против тога устаде свети Методије и рече: Господ допусти непријатељима победу над хришћанима, јер се разгневи на хришћане зато што Га бешчесте на светим иконама Његовим.
Бесан од гнева, цар наложи тешке ране на светог Методија,[10] па га онда посла у заточење на једно острво. Тамо нареди да га са два разбојника затворе у гробној пећини, дубоко под земљом ископаној, куда ни сунчев зрак није допирао. Тако свети Методије постаде живи мртвац, боравећи у недрима земље и благодарећи Бога, као Јона у китовом трбуху. А једноме рибару беше наложено да му доноси храну, и то врло оскудну, тек да не умре од глади; јер су мучитељи желели да му се продужава живот, како би се што дуже злопатио у том гробу.
У то време цар Теофил подвргну мукама због поштовања светих икона још два света исповедника: Теодора и Теофана;[11] на њиховим лицима бише усијаним гвожђем урезане речи о њиховом поштовању светих икона, после чега их цар посла у заточење. Пут их је водио поред оног острва, на коме је свети Методије тамновао у гробној пећини. Сревши се случајно на путу са оним рибаром који храњаше сужња, свети исповедници сазнадоше од њега све подробно о светом Методију. Али пошто им беше немогуће да се виде с њим, јер људи што их вођаху у заточење беху веома строги, то свети Теодор и Теофан написаше по овом рибару поздрав светом Методију у кратким стиховима: „К живоме, који као мртав седи у гробу; к земноме, који обилази небеске крајеве; к ономе који окове носи пишу оковани који имају лица нацртана“.
Прочитавши овај поздрав, и сазнавши од рибара о подвизима светих страдалника, свети Методије се утеши духом, и заблагодари Богу што их укрепи на такав подвиг. Па им и он отписа у сличним стиховима овако: „Оне који су уписани у књнгу незаборава на небу, „ од којих сваки има лице исцртано; те сужње поздравља онај који је пре смрти погребен и окован“.
У тој гробној тамници свети Методије проведе све до смрти цара Теофила; и када њега истински мртвога прими гроб у себе, тада овог живог мртваца гроб изригну из себе, као некада кит Јону из утробе своје, и дарова га свету. Када смрт покри очи Теофилу гробним прахом, и када гробом затвори његова погана уста и ћутање наложи на његов богохулни језик, тада славни исповедник понова угледа светлост дана и понова отвори уста своја за проповедање побожности.
После Теофилове смрти зацари се његов син Михаило III, са својом мајком Теодором, која и управљаше царевином због Михаилова малолетства.[12] Примивши управу над царством, царици Теодори беше прва брига мир Цркве Христове, који беше силно нарушен иконоборством. Од дана првог цара иконоборца, Лава Исавријанца,[13] па све до смрти Теофилове, прође сто и двадесет година; за то време икона Христова била је срамоћена од хришћана; и Христос Бог, разгневљен и срдит, допуштао је не мала зла на хришћанско царство. У те године Сарацени заузимаху многе хришћанске покрајине, пљачкаху их, и многе житеље у ропство одвођаху. Тих година се и грчкоримско царство раздели на два царства; а раније је цар Новога Рима, или грчки, владао и Старим Римом, те Исток и Запад беху уједињени под скиптром грчкога цара. Али услед јачања иконоборске јереси, и услед љутог мучења и убијања безбројних исповедника побожност од стране иконобораца, Запад се отрже испод власти грчких царева, поставивши себи свог сопственог цара. Стога грчки цар би принуђен владати само Грчком, и то не целом, пошто Сарацени беху заузели Палестину са светим градом Јерусалимом, Сирију, Арабију, и Египат са припадајућим му областима. Све то Бог допусти због грехова хришћана, који отпадоше од истинске побожности и у јерес залуташе, те свете иконе наружише. Имајући то у виду, побожна и пуна богонадахнутог разума царица Теодора приону свим срцем да у хришћанском царству истреби проклету јерес иконоборску и да правоверје утврди, повративши светој Цркви побожно поштовање светих икона као најлепши украс невесте Христове. Стога она нареди одмах да се пусте из окова и тамница и врате из прогонства сви исповедници побожности, да дођу у Цариград на Сабор, који би са доличном чешћу вратио свете иконе у храмове Божје. Тада и свети Методије би изведен из гробног затвора. На патријаршиском пак престолу још сеђаше, као мрзост опустошења на месту светом, лжепатријарх Јован, звани Аније,[14] јеретик и врачар, доведен царем Теофилом на престо. Пошто свети оци не жељаху да опште с њим, то благочестива царица Теодора лиши престола тог лжепатријарха и одагна га из Цркве као дивљег вепра из винограда. Тада по благовољењу Божјем би изабран за патријарха свети исповедник и мученик Методије и узведен на престо уз неописану радост свих православних (843. године).
Ово постављење светог Методија за патријарха, које би више по Божјем него по људском избору, било је још раније предсказано пророштвом преподобног Јоаникија Великог,[15] о чему у његовом житију пише овако: Једном игуман манастира Агавронског Евстратије упита преподобног Јоаникија: Оче, докле ће свете иконе бити гажене? и докле ће трајати то да се оне не враћају Цркви, да се гонитељи повећавају, и да Христово стадо дивље звери разграбљују? – Свети отац Јоаникије одговори: Почекај још мало, брате, па ћеш видети силу Божију: црквену управу примиће неко по имену Методије; он ће Божанственим Духом управљати Црквом, и јереси истребити, и православним догматима Цркву утврдити, и тишину и једномисленост завести; а оне који се противе, смириће десница Вишњега.
Ово пророштво преподобног Јоаникија очигледно се зби на светом Методију. Јер по смрти цара Теофила он би постављен за патријарха цариградског, као достојан таквог великог чина, као чврсти стуб правоверја и непоколебљива тврђава побожности, као мучеништвом украшен војник Христов, од Бога предназначен и од прозорљивог мужа предсказан за велику архијерејску службу. Свети Методије са благоверном царицом Теодором сазва у Цариграду помесни сабор светих отаца, који потврди православне догмате светог Седмог Васељенског Сабора, сазваног против иконобораца у Никеји за царовања Константина и Ирине.[16] Оне пак који не примају догмате тог Васељенског Сабора помесни сабор предаде по други пут анатеми. Обрадовавши православне, преобративши црквену смутњу у мир, буру и узнемиреност – у тишину, оци сабора веома свечано унеше чесне иконе у Цркву у прву недељу Свете Четрдесетнице. И би велика радост не само у Цариграду него и у свима местима поднебесја где се налажаху православни хришћани. То би 843. године.
Док су се православни хришћани свуда радовали и духовно ликовали, завист кидаше срца оних у чијим душама беше укорењена иконоборска јерес; такви беху: гореспоменути, с престола збачени, лжепатријарх Аније; брат његов Арсабар, патриције по звању, и још неки други од великаша и нижих чиновника. Не знајући шта да раде, они у злоби својој смишљаху како да оклеветају свјатјејшег Методија. У том циљу ови јеретици великим златом поткупише једну јеретикињу, великашку жену, којој син беше обласни начелник у Смирни, да иде к царици и к васпитачима младога цара и да им каже како је новопостављени патријарх Методије, тобож, блудодејствовао са њом. Ови бедни јеретици то предузеше, рачунајући да ће лакше моћи нагрдити и учење сетог Методија и свете иконе, ако обрукају патријарха распространивши у народу овако гадну клевету. Поткупљена жена оде царици и васпитачима младога цара и безочно оклевета пред њима светог Методија, оптужујући њега светог и невиног. Да би њену лаж примили као истину, она лијаше сузе, као да је насилно настрадала од новопостављеног патријарха. Они се зачудише овој ствари и веома саблазнише. И одмах се овај глас пронесе по целом граду, смућујући православне а веселећи зловерне. Јеретици исмеваху православне, говорећи им: Ето каквог патријарха имате; ето коме следујете!
Чу о томе и сам свјатјејши Методије, и чуђаше се откуда та напаст произиђе. Но имајући чисту савест, он се у души радоваше овако незаслуженој напасти. Али му и много беше жао што се толики народ саблажњава и што зловерни јеретици исмевају православне. Како дакле поступа овај велики архијереј, човек невиних руку и чиста срца, који је од утробе матере своје сачувао чедну чистоту тела свога? Желећи не толико да себе опере од лажне оптужбе, колико да отклони од Цркве саблазан и запуши лажљива уста јеретицима, патријарх одлучи, ма да са стидом, да обелодани потајну болест тела свога, за коју дотада нико није знао, да би на тај начин показао да је неспособан за телесни грех. Стога посла у царев двор и замоли да се одреди праведни суд, који би иследио ствар између њега и споменуте жене. И представши суду чесних лица, патријарх, не хотећи да се расправља са бестидном женом и желећи да непобитно докаже своју невиност, он, приморан тежином клевете, одбаци природан и таквом човеку доличан стид, обнажи се и показа тајне делове тела свог, од болести потпуно спарушене, као да су умртвљени. И сви увидеше колико је лажна клевета оне жене, јер видеше да је тако болестан човек неспособан за телесни грех. И обрадоваше се православни што се уклони саблазан од Цркве и што се скину срам са синова побожности. А зловерне јеретике обузе стид и запушише им се нечестива уста; и гадост њихова окрену се на главу њихову, и исмевање њихово би њима самима на срамоту и понижење.
Када судије упиташе свјатјејшег Методија, на који се начин разболео од те болести, он не сакри ствар коју дотле никоме казивао није, него обелодани и болест своју и њен узрок. И исприча им ово: Када ме свјатјејши патријарх Никифор посла к папи у Рим, ја се тамо задржах. У то време, по дејству пакосника тела, ангела Сатанина, нападе ме силна телесна пожуда, сједињена са страсном распаљеношћу удова. Многе дане и ноћи ја се дуго борах са том похотљивошћу, мучећи себе постом и бдењем, и умртвљујући себе сваковрсним трудовима. Но пошто пожуда не одступаше од мене, и изгледаше ми да сам близу пада, ја са сузама вргох себе пред светим врховним апостолом Петром, предајући се његовој помоћи и просећи од њега олакшање; ја му се мољах да ме он, дарованом му од Бога благодатном силом, избави од ове телесне пожуде, и да не допусти да се оскврни моје тело, освећено на чистоту. А када у тој тузи утонух у лак кратак сан, мени се јави свети апостол Петар и десницом својом косну се тајних делова тела мог; од тог додира ја осетих силан бол, као да ми неко огњем опече то место, и ја страшно зајечах. А апостол ми рече: „Од сада ти нећеш више осећати телесну греховну пожуду“. Ја се одмах тргох из сна и нађох себе са онаквом повредом какву ви видесте.
Ова повест светога Методија дирну судије; они изрекоше пресуду да је он невин, а наредише да се она жена стави на муке, да би казала ко је наговори да оклевета невиног и чистог архијереја Божјег. И одмах се појавише мучитељи, да је узму на муке. А она, угледавши го мач, припремљен огањ и оштре трнове штапове, силно се уплаши, и пре но што је почеше мучити, каза истину: назва по имену све који је наговорише и великим златом поткупише, и указа на место у њеном дому где то злато беше метнуто. Судије онда послаше њеном дому поверљиве слуге; они одоше, и стварно нађоше злато на оном месту које она означи, и донеше га судијама. Тада судије изрекоше пресуду: осудише на смрт ту жену и оне који је наговорише и поткупише да оклевета светог Методија. Но свјатјејши патријарх, незлобив, веран и прави следбеник Господа Христа, не само не допусти да се смртна пресуда приведе у дело, него своје непријатеље ослободи и од сваке друге мање казне, само им наложи ову казну: да они о великим празницима у реду са запаљеним свећама долазе из Влахернске цркве Пречисте Богородице у саборну цркву Свете Софије, и тамо код врата саслушају анатему, што се и вршаше. Тада умукоше богохулна уста јеретичка, и иконоборска јерес се у Цариграду потпуно истреби благодаћу Божјом, молитвама и неуморним трудом угодника Божјег, свјатјејшег патријарха Методија, који из нанете му незаслужене клевете изиђе још светлији и славнији.
Но противницима светог Методија не би дано оно што Давид моли од Бога грешницима: Покриј лице њихово срамотом, да би тражили име твоје, Господе! (Пс. 82, 17). Ослепљени злобом и окамењена срца, они ранијим злим делима својим додадоше друга зла дела, не мање зла од ранијих. Гореспоменути лжепатријарх Јован – Аније, виновник свих зала, беше послат на покајање у један манастир. А када за боравка свог тамо виде где се после иконоборске пустоши свете иконе Христа Спаситеља, Пречисте Богородице и светих Анђела обнављају од стране побожних ревнитеља, он нареди своме ђакону да тим светим иконома избоде очи. Ђакон поступи по наређењу. О томе би обавештена благоверна царица Теодора. Ревнујући по Христу Богу, она нареди да самом лжепатријарху избоду очи. Али, умољена од неких сенатора, она ту казну замени бичевањем: нареди да се лжепатријарху даду двеста удараца јаким бичевима, ма да заслужује безбројне муке и многе смрти. Утолико пре што је он за време своје насилничке власти многе православне смрћу уморио, па чак и у заточењу налазећи се не престаје бешче стити свете иконе.
Свјатјејши патријарх Методије, после свих црквених смута и после многих невоља својих које претрпе ради иконе Христове, остало време живота свога у миру и тишини управљаше црквеном крмом, украшавајући патријаршијски престо цариградски својим ангелоликим лицем и ангелоподобним животом, и стадо словесних оваца Христових мудро напасајући и пашом богонадахнутих учења насићујући. Под његовим утицајем растијаше из дана у дан поштовање светих икона, којим се у самој ствари указивало побожно поштовање оним лицима која су изображена на иконама. Уједно са тим свети патријарх се стараше да се у Цариграду понова одаје достојно поштовање и чесним моштима светих угодника Божјих, као што је раније било. Јер у дане иконоборачке власти, заједно са светим иконама и чесне мошти светаца беху бешчешћене, пљуване, ногама гажене, по трговима вучене и исмеване, у блато и ђубре бацане, огњем спаљиване и у воду потапане. Једино се читаве сачуваше оне мошти, које рука благочестивих брзо сакри од руку злочестивих закопавши их у земљу. Све је то довело дотле да се у Цариграду није могло ни чути о моштима светих угодника Божјих. Стога се светитељ Христов Методије постара да Цариград понова обогати чесним моштима и да православне научи достојном поштовању светих моштију. Пре свега он свечано пренесе у престоницу мошти преподобног Теодора Студита, које осамнаест година после његовог престављења беху целе и нетљене. Затим пренесе у Цариград чесне мошти господина свог, светог патријарха Никифора, које дотле почиваху у месту заточења његовог.
Најзад, свети Методије као скупоцено благо припремаше цариградској цркви и своје многорадно и многострадално, чистотом освећено тело у нетљене мошти, јер се већ приближи к блаженој кончини својој, коју и сам предвиде и коју му пророчки предсказа преподобни Јоаникије. Предсказавши му најпре патријараштво, свети Јоаникије му затим предсказа и кончину. Пошто обојица беху прозорљиви Духом Светим, они један другоме предвидеше чесно престављење, о чему се у житију преподобног Јоаникија говори овако: У петој години царовања Михаилова, свети отац Методије патријарх, провидећи блиски одлазак ка Господу преподобног Јоаникија, дође к њему са својим клиром, просећи од њега благослов и молитве. Преподобни Јоаникије, после дугог разговора са светим Методијем, и пошто поучи православној вери оне што беху дошли с њим, пророкова патријарху Методију да ће и он ускоро после његове кончине прећи из временског у вечни живот. Затим, сатворивши молитву и давши један другоме последњи целив, они се растадоше. Патријарх се врати дома, а преподобни отац Јоаникије остаде у својој келији молећи се и спремајући се за своју кончину. А у трећи дан по одласку патријарховом, преподобни и богоносни отац наш Јоаникије пређе ка Господу четвртог новембра. У осми пак месец по његовом престављењу, и свјатјејши патријарх Методије се упокоји у Господу четрнаестог јуна 847. године. И тако се зби пророштво преподобног Јоаникија, којим прорече да ће после његове кончине и сам патријарх ускоро отићи у вечност.
Када се свети Методије пресели ка Господу, у цариградској цркви би велики плач и ридање за њим, јер се лиши тако великог оца и васељенског светилника. И би погребен чесно, као што и приличи тако великом по животу и служењу архијереју.
Свети Методије пасао је Цркву Христову четири године и три месеца, и затим прешао у бесконачни живот; и увршћен у лик светих јерараха, он предстаде Пастиреначалнику и Великом Архијереју, прошавшему небеса, Господу нашем Исусу Христу, од свих светих слављеном Богу, коме и од нас грешника нека је част и слава, заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
0616_SvetiTihonEpiskopAmatuntski.png


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ТИХОНА ЧУДОТВОРЦА,
Епископа аматунтског на Кипру


Свети Тихон родио се на острву Кипру у граду Аматунту[1] од благочестивих и христољубивих родитеља. Од ране младости родитељи га васпиташе у хришћанској побожности и добро научише свештеним књигама, због чега би узет у клир црквени и удостојен дужности црквенога чтеца. Затим га због чистоте живота епископ аматунтски свети Мемноније произведе за ђакона. А када епископ Мемноније отиде ка Господу, свети Тихон би једногласно нзабран на његово место за епископа, и посвећен славним Епифанијем, архиепископом кипарским.[2]
У то време још беше много незнабожаца на острву Кипру, који се држаху древног идолопоклонства. Светитељ Христов Тихон узе на себе велики труд, одвраћајући житеље Аматунта од незнабожачких заблуда и приводећи их ка познању Христа Бога. У овом великом труду помагаше му Господ, јер истргнувши велико словесно стадо из крвожедних чељусти демона, он га уведе у ограду васељенске Цркве, и јарце преобрати у овце Христове. Свети Тихон такође уништи све идоле у околини Аматунта, а идолишта њихова, та обиталишта демона, поруши и разори.
Пошто је повереном му црквом мудро управљао, свети Тихон отиде ка Господу у дубокој старости. А назван је Чудотворац због многих чудеса која учини за живота и по смрти. Но подробнија обавештења о животу и чудесима светог Тихона нису дошла до нас, због честих најезда агарјана, који су многе цркве опустошили и црквене књиге и записе уништили. Од многих чудеса светог Тихона до нашег времена сачувала се повест о два његова чуда. Прво чудо, које свети Тихон учини још као дечак док живљаше у кући својих родитеља, догоди се на следећи начин. Отац светог Тихона беше пекар и издржаваше своју породицу продавањем хлеба; и он стави у дужност Тихону да продаје хлеб. А блажени дечак Тихон раздаваше сиротињи хлеб бесплатно. Дознавши за то, отац његов стаде јадиковати, и љутити се на њега, и грдити га. Богонадахнути дечак рече на то оцу: Зашто јадикујеш, оче, као да си претрпео штету? Ја хлебове дадох Богу на зајам, а у светим књигама је речено: „ко даје Богу, примиће стоструко“. Ако овим речима не верујеш, онда хајдмо у житницу, па ћеш тамо видети како се Бог одужује Својим повериоцима. – Рекавши то, он оде са оцем у житницу; и када хтедоше да отворе врата, нађоше да је житница препуна чисте пшенице, иако је пре тога била празна. Видећи такво чудо, отац светога Тихона се са запрепашћењем удиви и, павши ничице, поклони се Богу узносећи му благодарност.
Друго чудо светог Тихона је ово: У једном винограду радници одсецаху са чокота суве лозе и избациваху их ван винограда. Свети Тихон покупи те лозе и посади их у својој градини. И онда се помоли Богу да његовом винограду подари ова четири дара: прво, да се суве лозе приме, пусте корен и порасту; друго, да његов виноград изобилује родом; треће, да грожђе буде слатко и корисно по здравље; четврто, да грожђе у његовом винограду сазрева раније него у другим виноградима. Када сутрадан свети Тихон изађе у градину, он виде да му је молитва услишена: суве лозе се беху примиле и пустиле пупољке. А када почеше расти, оне те исте године донеше изобилан род, што је противно обичају и неприродно. И поред тога, у време када у свима другим виноградима грожђе беше зелено, у вннограду светога Тихона оно беше потпуно зрело, необично пријатног укуса и веома корисно по здравље. Тај виноград не само за живота светога Тихона, него и по престављењу његовом, био је дуго година обрађиван и доносио обилан род; и сваке године његов је род сазревао раније него у свима другим виноградима, тако да шеснаестог јуна, на празник светог Тихона, доношаху к цркви зрело грожђе из тог винограда, цеђаху га и на том вину обављаше се Бескрвна Жртва на светој Литургији.
И сама ова два чуда јасно показују да је свети Тихон био чудотворац и велики угодник Божји. А у служби светоме Тихону казује се још и то, да је он време своје кончине пророчки предузнао и друге о томе унапред обавестио.[3]
Због такве светости овога Чудотворца, нека је Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.[4]

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТИГРИЈА ПРЕЗВИТЕРА И ЕВТРОПИЈА ЧТЕЦА


Свети Тигрије и Евтропије беху из клира светог Јована Златоуста, због кога и пострадаше, јер неправедно бацише на њих кривицу за пожар који се догоди у Цариграду. Онога дана када велико светило Цркве, свети Јован Златоуст, изгнан, као сунце на запад пође у заточење, букну пожар у саборној цркви, изазван не људима него гневом Божјим, и брзо захвати сву цркву, па досеже и до црквенога крова. И не само унутра, него пламен окружи цркву и споља, и попали све дрвене зграде што беху поред камених. А кад притом дуну јак ветар, пламен пође од цркве, и идући високо по ваздуху промину прагове и спусти се на палату, у којој се држаху седнице Сената, и сву је сагоре. И поражавајуће чудо збиваше се пред очима свију: огањ као разумно биће, змијасто вијугајући, прождираше удаљене куће, и то непријатеља Златоустових, а оне што беху близу цркве остадоше читаве, и огањ се не косну ни оних одаја у којима се налажаху свештени сасуди. То би тако, да би свима било јасно да се пожар догодио не случајно него по гневу Божјем, због прогонства светог Јована Златоуста. И за три сата у пепео бише претворене врло многе дивне и дугогодишње грађевине, и красоте неисказане, и богатства неизмерна. Но притом не погибе ниједна душа од тог страшног пожара, и сви говораху да је Бог казнио град због прогонства невиног угодника Божјег Јована.
Но покварени људи, непријатељи Јованови, искористише овај пожар против љубитеља Јованових, и говораху: Јованови једномишљеници запалише цркву. – И одмах дигоше љуто гоњење на невине слуге Божје: епископе, презвитере, клирике и монахе. Ухвативши многе, они једне у Цариграду мучаху, а друге оковане послаше у Халкидон, и тамо их подвргаваху тешким мукама по тамницама. Поред тога непријатељи светог Златоуста организоваше нарочито рђаве људе, да иду по престоници и прислушкују шта се у народу говори о Јовану Златоусту. И ови, чим би кога чули да добро говори о Златоусту или да жали што је прогнан, одмах би таквога ухватили, вукли у полицију и приморавали да прокуне светога мужа. А оне који то не би хтели учинити стављаху на љуте муке, а некима имање одузимаху, док њих саме слаху у разне крајеве на заточење. Јер је ваљало да се и овце разјуре, пошто им је пастир био поражен.
У то време управник града беше неки Оптат, по вери незнабожац, безбожни идолопоклоник, човек жестоке нарави и бездушан. Непријатељ хришћанству, он се радоваше у себи, гледајући пометњу међу хришћанима, како један другоме злочине. Помажући непријатеље прогнаног светог Златоуста и његових приврженика, он стаде вршити ислеђење о пожару, откуда дође и ко га изазва. И ухвативши многе, он их љуто мучаше тобож због пожара, а у самој ствари кињаше их као хришћане. Између осталих он ухвати чесног презвитера Тигрија, свуче га нага, веома истеже на мучилишту и сировим кајишима жестоко би по целом телу. А Тигрије беше пореклом странац, телом евнух, не од рођења него од ушкопљења; јер у младости заробљен, он би од неког богатог господина купљен и ушкопљен, и као роб служаше у дому свога господара. Но после доста година, по промислу Божјем, он доби слободу, прикључи се к службеницима црквеним, и ради свог врлинског живота би почаствован презвитерским чином. Заиста он беше човек пун сваке врлине и богоугодништва: кротак, смирен, милостив, гостољубив, речју и делом користан ближњима. Пошто га је дуго мучио, немилосрдни градоначелник посла га у Месопотамију на заточење, где мученички сконча у мрачној тамници.
Затим мучитељ ухвати и чтеца Евтропија, јер га оклеветаше код њега да је изазвао пожар. А Евтропије беше свети девственик, непорочан од рођења, млад, незлобив, беспрекоран и чист срцем. Њега обесивши нага на мучилишту, мучитељ га најпре би воловским жилама, затим штаповима и тешким оруђима, те му поломи кости. Онда му железним ноктима оструга не само ребра, него и лице и чело и цело тело све до самих костију; потом му свећама опали доњи део тела. За време свих тих мучења, он га испитиваше односно пожара, да ли је он запалио цркву. И пошто свети мученик тврђаше да је невин, мучитељ нареди да га скину са мучилишта и вргну у тамницу.
У то време епископ неки Сисиније имаде у сну овакво виђење: виде себе у цркви светог првомученика Стефана и угледа једног чесног мужа, лица ангеловидна, који је блистао небеском светлошћу као један од великих светитеља и стајао пред божанственим олтарем, и као да се нечему чудио и због нечега сетовао. И чу где овај светли муж говораше: Сав град намерно обиђох, тражећи врлинске људе, и међу толиким мноштвом људи не узмогох пронаћи ниједног доброг човека осим блаженог Евтропија.
Видевши то у сну и пробудивши се, епископ Сисиније одмах позва к себи свога презвитера и исприча му шта у сну виде и чу; и нареди му да иде по целом граду, тражећи и распитујући ко је Евтропије. Презвитер оде и при распитивању о Евтропију сазнаде да је недавно неки Евтропије био на судишту мучен као злочинац, па онда у тамницу вргнут. Презвитер оде у тамницу, нађе мученика, припаде к њему са сузама, и разговара с њим, и моли га као великог угодника Божјег и страдалца Христовог да се помоли Господу за њега. Затим се презвитер врати к епископу свом и исприча му ко је Евтропије и где се налази.
Док свети Евтропије лежаше у тамници тешко болестан од претрпљених љутих мучења, стадоше му трулити ране на телу и болови беху неподношљиви. И после неког времена он опет би изведен на мучење. И када би обешен на мучилишту, он предаде дух свој Господу, оставивши мучитељима своје мртво тело да га мрцваре. Дознавши да је умро, свирепи градоначелник нареди да тело Евтропијево баце псима за храну; и многонапаћено тело ту лежаше до ноћи. А ноћ би мрачна, са страшном олујом и провалом облака; и дођоше неки од богобојажљивих презвитера кришом, узеше свето тело мучениково, и те исте ноћи погребоше на чесном месту. А када свето тело то предаваху гробу, чуше у ваздуху слатко и неисказано ангелско појање. То их увери у светост блаженог Евтропија, и стадоше га почитовати као великог мученика Христовог. А ми, побожно поштујући мученичку успомену ове обојице светих мученика, Тигрија презвитера и Евтропија чтеца, и ослањајући се на свете молитве њихове, славимо Оца и Сина и Светога Духа, једног Бога нашег, вавек. Амин.

ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ТЕОДОРА СИКЕОТА


Свети Теодор Сикеот, епископ Анастасиупољски спомиње се опширно 22. априла. На данашњи дан се врши спомен преноса његових светих моштију у храм светог Георгија у Цариграду.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
МАРКА,
епископа аполонијадског


Потопљен са камењем обешеним о руке; и тако за Христа пострадао.
 
0617_SvetiMuceniciManuilSavelIIsmail-183x300.jpg


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
МАНУИЛА, САВЕЛА И ИСМАИЛА


Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил беху рођена браћа, Персијанци, од угледних родитеља, оца незнабошца и мајке хришћанке. Мајка као што их одоји својим материнским млеком, тако их од најранијег детињства запоји и хришћанском побожношћу и однегова у страху Божјем; а блажени презвитер Евноик препороди их бањом светог крштења и научи их Светом Писму. Када браћа достигоше пунолетство, бише узети на војне дужности. И служаху телом персијском цару Аламундару, а духом служаху Небеском Цару, Господу нашем Исусу Христу, држећи свете заповести Његове и угађајући Му сваковрсним добрим делима. Једном их цар њихов посла грчкоримском цару Јулијану Одступнику[1] ради учвршћења мира. Јулијан их испрва прими с чешћу и, указујући им своју велику благонаклоност, он се пријатељски опхођаше с њима. Али када потом сазнаде да су они хришћани, испуни се гнева против њих и, противно општепризнатим међународним обичајима и законима, он ове персијске изасланике стави на муке због њихове вере у Христа и погуби. А мучење њихово би на овај начин. Једном безакони цар намисли да путује у Витинију, у место звано Оргија Тригон[2] јер је тамо ускоро имао наступити један од поганих незнабожачких празника. Када се цар превезе лађом из Цариграда у Халкидон,[3] и стиже у споменуто место, он стаде са мноштвом народа који се беше сабрао тамо празновати погани празник, клањајући се идолима и приносећи безбројне жртве демонима. И приређиваху се велике гозбе са певањем, музиком и играма, и чињаху се многа одвратна безакоња у част пагубних богова незнабожачких.
Слуге Христове Мануил, Савел и Исмаил, беху тамо са царем. Али, не желећи ни да гледају то богомрско празновање, они се склонише подаље устрану, и плакаху и ридаху због обмане и заблуде толиких људи, и мољаху се Христу Богу за себе да се сачувају од учешћа у идолопоклоничком жртвоприношењу, а и за заблуде, да их Господ приведе к познању истине. И говораху: Не остави, Господе, да ови људи обитавају у таком понору зала, и не допусти да разумно саздање Твоје пропада у толиком безумљу. Ето, они се показују неразумнији од камења и дрвета које обожавају: јер камени и дрвени идоли, пошто су без душе и без осећања, не знају ништа шта им се чини; а ови људи, иако су почанствовани од Тебе душом разумном, иако су Твоја слика и прилика, не знају и не разумеју шта чине и кога обожавају, ходе у тами, блуде и хрле у вечну погибао.
Док света браћа тако стајаху подаље, плакаху и мољаху се, цар, посматрајући оне што приносе жртве и пирују с њим, и не видећи крај себе персијске изасланике, нареди да их потраже и доведу к њему, да се и они заједно с њим провеселе. Један од царевих коморника пронађе их на усамљеном месту и позва на царску гозбу, јер је сматрао да су и они идолопоклоници. Али слуге Христове једнодушно одговорише царевом коморнику који их је звао: Иди од нас, јер се нећемо одрећи вере у којој смо од детињства васпитани, и нећемо оставити Бога нашег, нити ћемо се поклонити демонима што су међу вама. Не било тога, да се ми придружимо јавној заблуди! Ми нисмо толико безумни и неразумни, да презремо Бога живога, Саздатеља нашега, и служимо бездахном саздању. Та ми смо тако дугачак и тежак пут превалили и дошли овамо, не да се вере своје одрекнемо, него да мир утврдимо између персијског и грчкоримског царства. Ово нека зна цар твој и његови једномишљеници: неће нас одвратити од истинитог богопоштовања и привући нас к своме безбожију, макар нас ставили на огањ и муке и лишили нас живота.
Коморник оде и саопшти цару одговор светих. Цар се одједном испуни гнева, али их не хте тог дана стављати на муке, да не би пореметио безбожно празновање своје, него одложи то до сутра, наредивши да слуге Христове баце у тамницу. А они, идући ка тамници, певаху говорећи: „Ходите, запевајмо Господу, ускликнимо Богу Спаситељу нашем! Изађимо пред лице његово с хвалом, и у песмама покликнимо Му! (Пс. 94, 1-2). Који је Бог тако велик као Бог наш? (Пс. 76, 14). А ми смо људи Његови и дело руку Његових, и свагда ћемо Га призивати“.
Сутрадан мучитељ Јулијан, севши на судишту, изведе преда се персијске изасланике и стаде им овако говорити: Вас је, добри људи, цар ваш послао к нама као људе верне њему и расположене према нама, да устројите жељени мир између обадва царства. Но тај се мир може устројити једино помоћу узајамног пријатељства и љубавне слоге. Међутим, каква слога може бити између вас и нас и каква љубав ваша према нама, када ви јуче не хтедосте да узмете учешћа у нашем празновању и да се наслађујете весељем у част оних богова које и ви Персијанци поштујете? Ето Персијанци, као и ми, поштују сунце, месец и звезде, и пресветлу огњену силу, и остале богове. Зашто онда ви одбисте да им заједно с нама укажете поштовање и не узесте удела у нашем свеопштем служењу боговима, макар ради тога да би наши услови за закључење мира били јачи и чвршћи? Ако пак ви презирете и ниподаштавате наше богове и нисте наши једномишљеници, онда то значи да сте ви дошли к нама не ради утврђења мира него ради разорења мира и ради обновљења непријатељства и рата.
На то свети мужеви одговорише: Ми смо дошли к теби од нашег цара ради утврђења услова мира: да ваши војници не прелазе нашу границу, нити наши војници вашу; да не пустошимо један другоме земљу; и да наши трговци слободно и несметано одлазе у вашу државу и излазе из ње, исто тако као и ваши у нашу. Ето, ради тога смо ми послани к теби, а не ради расправљања о боговима. Сваки нека поштује Бога каквог хоће и како хоће. Због вере не бивају ратови међу царствима, него распре, непријатељства и борбе настају због градова, покрајина и њихових граница. А ти, оставивши преговарање о миру, због кога смо ми и послани к теби, почињеш да говориш о стварима ради којих ми нисмо послани. Јер ти не разговараш с нама о благостању твоје царевине и о мирним односима са нашим царством које се граничи са твојим, него заговараш о боговима и распитујеш о вери. Ако пак хоћеш, онда знај: иако смо по рођењу Персијанци, ми смо по вери хришћани, од родитељке наше васпитани у побожности, и од духовног оца нашег, презвитера Евноика, утврђени у истинитој вери. И у нашем отачаству бејаше много таквих који су хтели да нас одврате од Христа Бога нашег ка идолопоклонству, али не успеше, јер благодаћу Господа нашег ми остадосмо непоколебљиви и непобедиви у исповедању вере наше. А надамо се и сада у помоћ Господњу, да нас и овде нико не може одвратити од свете вере наше и убедити да служимо демонима, јер је служење демонима бесмислено, препуно прелести, заблуде и лажи.
Испунивши се гнева, мучитељ им рече: Како се ви, простаци и незналице, који чак ни грчки језик не знате, усуђујете да тако безочно, и тако безумним речима, ружите веру нашу, коју држимо ми, људи образовани и који смо у потпуности изучили књижну мудрост? А није нам непознато и ваше учење. Ви знате, ја сам некада изучавао и ваше хришћанске књиге, али увидевши да је у њима све сама лаж и ни трунке истине, ја их тог часа одбацих, да не бих због нејасности у њима пао у неку заблуду. И ко је од оних људи, који верују вашим књигама и поступају по њима, икада показао себе добрим и савршеним, и шта је славно и незаборавно учинио? Стога вам саветујем: оставите то детињасто и ништавно умовање и верујте ономе чему одавно уче најбољи философи. Ако пак не узажелите послушати мој корисни савет, онда ћете, и против своје воље, послушати због мука на које ћу вас одмах ставити.
На то свети одговорише: Ми смо од Господа нашег научени – не бојати се оних који убијају тело, и не мислити шта треба одговарати онима који нас муче, јер ће нас сам Дух Свети укрепити у страдању и дати нам реч и слободу у одговору. Ми те дакле питамо: какво безумље видиш у нама ти, који сматраш себе мудријим од свих људи? и ко је безумнији: да ли онај који је познао јединог истинитог Бога, Створитеља свега, и побожно Га поштује, или онај који, оставивши живог Бога, клања се бездахној твари, камењу и дрвећу, и чему другом сличном? Ваистину је безуман онај који уместо Бога поштује мртву ствар, а разуман је онај који служи Богу живоме. Јер прва дужност човечијег разума јесте: знати Бога Творца свог, даваоца свих дарова, и веровати у Њега, и служити му усрдно. А не знати Њега, Творца и Добротвора свог, и служити непријатељу свом – душегубном демону, то је крајње безумље. И древни философи ваши, боравећи у тако пагубној заблуди, само изгледаху мудри, а у самој ствари беху крајње безумни, по речи светог апостола: Кад се грађаху мудри, полудеше (Рм. 1, 22), и помрачи се неразумно срце њихово (Рм. 1, 21). Ето, ти си раван њима, па си чак и гори од њих: јер они борављаху у својој заблуди, не знајући и никада раније не исповедајући праву веру; а ти, просвећен светим крштењем и васпитан у хришћанству, одрече се Христа Бога, и сада сви који знају истинитог Бога називају те уместо хришћанином – јелином, уместо побожним – незнабошцем и безбожником.
Силно раздражен и неизмерно разјарен оваквим речима светих мученика, мучитељ Јулијан сместа нареди да их ставе на жестоке муке. Најпре их дакле обнажише и на земљу положише, па их сировим кајишима бездушно бише по леђима и по стомаку. Затим их обесише на мучилишту, високо им приковавши на дрвету руке и ноге, па им железним гребенима стругоше тело. А мученици Христови, јуначки трпећи тешке муке, подизаху к небу очи своје и мољаху се Господу говорећи: О, Владико! Ти си и сам био прикован на дрвету од неверних Јевреја и Својим страдањем и смрћу на крсту истребио грехе света, погледај на нас који сада висимо на дрвету приковани и овим свирепим стругањем тела лишавани; а пошто је природа наша немоћна, пошљи нам с неба помоћ и олакшање у патњама, јер само надајући се у Тебе, ми се усудисмо ући у овај подвиг. Како су љуте, и горке ове муке, Ти сам, Господе, знаш и видиш; али из љубави према Теби, о сладчајши Исусе, оне су нам слатке!
Док се свети мученици тако мољаху, изненада стаде пред њих анђео Господњи; но њега видеше само свети мученици, а нечисте очи безбожника не бише удостојене тог виђења. Утешивши страдалце, анђео им даде тако олакшање у мукама, да они више ни најмање не осећаху болове од рана, и беху као да у туђем телу трпе те муке.
Потом Јулијан нареди да мученике скину са мучилишта; па им онда, као подсмевајући им се, рече: Видите како вас штедим, не предајући вас на теже муке, јер се надам да ћете ви, стављени на ове мале муке, постати наши једномишљеници. – А свети мученици, схвативши добро заводљивост ових речи његових, одговорише му са великом неустрашивошћу: Не мисли, нити се надај, непријатељу Божји, да ћемо се ми поколебати у Христовој вери. Ево, мучи, колико хоћеш мучи тела наша, ми смо готови трпети све. Јер и ране, и огањ, и мач, и све друго што је страшније од тога, ми ћемо сматрати пре за сладост него за муку, јер смо готови да све то са највећим задовољством трпимо за возљубившег нас Исуса!
Видећи да Мануил, као најстарији међу браћом мученицима, говори више и смелије од друге двојице, безакони цар Јулијан нареди да га одвоје и одведу устрану. Онда са осталом двојицом, Савелом и Исмаилом, стаде лукаво разговарати, говорећи им: Ма да сте деца истих родитеља, ипак нисте исте нарави. Ваш најстарији брат није достојан ни назвати се вашим братом, јер је тврдоглав, зао, хвалисав, свадљив и бестидан; не расуђује правилно, и остајући упорно у безумљу свом он и вас вуче за собом и неда вам да изаберете оно што је боље по вас. А ви сте, како видим, добре нарави, кротки, несвадљиви, благоразумни. Стога послушајте сада мој савет: оставите свога брата нека пропада у сујетној заблуди својој и у безумном противљењу свом, а ви приступите обожавању богова наших, па ћете добити од њих велику милост, а од нас велике дарове и почасти.
Но свети мученици, не желећи ни да слушају ове лукаве речи цареве, стадоше громко осуђивати лукавство његово и пљувати безумље његово. А Јулијан, запаливши се понова гневом, нареди да их одведу на мучилиште и свећама пале ребра њихова. Јуначки трпећи те муке, мученици све време слављаху Бога а ругаху се мучитељу. Потом Јулијан нареди да понова доведу Мануила, и стаде га опет час ласкама, час претњама приморавати на идолопоклонство. А када виде да је он као стена непоколебљив у Христовом вероисповедању, поче га понова мучити, као и браћу његову: свакоме од њих заби у главу по гвоздени клинац, а под нокте на рукама и ногама укова им оштре шипке. Напослетку их осуди на посечење мачем, и да им се потом тела спале.
Када свети мученици бише изведени на место погубљења, звано Константиново, они пред проливање крви своје узнесоше к Богу последњу молитву, говорећи: Боже предвечни, беспочетни, Ти си све из небића привео у биће, Ти си у последње време ради спасења нашег умањио Себе, у обличју слуге боравио с људима и претрпео крст, да би нас ослободио од окова греха и учинио наследницима царства Твога, – прими у миру слуге Твоје и приброј нас к сабору оних који су Ти од памтивека угодили, јер ми ради светог имена Твог добровољно примамо ово посечење мачем и одлазак из овог живота; – и обрати к Теби, милосрдни Владико, овај обманом ђавољом заробљени народ, који нас у таком мноштву окружава, и дај им просвећење ума и прав разум, да би, познавши Тебе јединог истинитог Бога, Теби јединоме служили и спасење добили.
Док се свети мученици тако мољаху, чу се глас с неба који им говораше: Ходите, да примите венац славе, јер добро завршисте подвиг свој.
И светим мученицима бише одсечене чесне главе у седамнаести дан месеца јуна. А када нечестиве слуге хтедоше да изврше друго наређење свог поганог цара: да спале тела Христових мученика, – тог часа се, по наређењу Божјем, затресе земља, и место на коме лежаху света тела Христових мученика раседе се, и земља прими тела светих мученика и сакри их, да их се више не би дотакла прљава рука мучитеља, и да их сила огња не би претворила у пепео. Слуге пак од страха побегоше.
Тада многи од тамо присутног народа, видевши такво чудо, повероваше у Христа и, одбацивши јелинску заблуду, присајединише се хришћанима.
А после два дана, у току којих хришћани непрестано дан и ноћ узношаху на том месту молитве ка Господу, земља се понова раседе и изнесе на површину тела светих мученика која изливаху из себе неисказани миомир. Испунивши се велике радости, верни с љубављу узеше тела светих и чесно их погребоше на дивном месту. И од гроба светих мученика обилно се изливаху исцељења свима болесницима.
Безбожни пак богоодступник Јулијан ускоро погибе са шумом. Јер после погубљења персијских изасланика, светих мученика Мануила, Савела и Исмаила, цар Јулијан крену на Персију са свом војском својом.[4] На то га наведоше демони преко својих гатара – лажних пророка, обећавши му победу над Персијанцима. А цар персијски, чувши за погубљење својих изасланика, веома се ожалости и неизмерно разгневи; и дознавши да на њега иде законопреступни Јулијан, он сабра војну силу своју и поседе границу своје земље, очекујући гордог непријатеља свог. И када се војске сударише, настаде велика битка. Но Персијанци убрзо надвладаше, и победише грчкоримску војску, и тако сломише Јулијанову силу. Усто и гнев Божји постиже богоодступника Јулијана: погани цар би невидљивом руком поражен и у великим мукама изврже бедну душу своју, те тако постаде предмет подсмеха за Персијанце, на које беше пошао охоло са бесмисленом надом, и разлог радости за демоне којима он вероваше и у које се уздаше.
Хришћани пак, ослободивши се на такав начин жестоког гоњења и насиља, слављаху свог Избавитеља, Христа Бога, коме и од нас нека је част и слава, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПИОРА


Свети Пиор беше родом Египћанин. Загрејан љубављу према Богу Пиор се у младости одрече света, отиде из дома родитељског, удаљи се у пустињу Мисирску, и од изобиља духовне љубави даде завет Богу, да никада више неће видети никога од својих. После неких педесет година, сестра његова, већ остарела, дознаде од некога да је њен брат жив, и одлучи да га по сваку цену види. Пошто није могла да иде у пустињу, она умоли месног епископа да пише Оцима у пустињи, да пошаљу Пиора да се она види са њим. После многог наваљивања од стране Отаца да их послуша, он одлучи да узме са собом још једнога, и отиде. Када дође до сестрина дома, извести је да је дошао њен брат Пиор, и стоји пред вратима. Осетивши пак по шкрипању врата да му сестра иде у сусрет, Пиор затвори очи и довикну јој: „Сестро, ја сам Пиор, брат твој; ево, нагледај ме се до миле воље“. Пошто се увери, она прослави Бога и, ма да је много настојавала, није га убедила да уђе у кућу. А он, сатворивши молитву на прагу, врати се опет у пустињу, у ту своју отаџбину, и тамо се усавршаваше у подвижничкој врлини.
О овом светитељу причају да је показао овакво чудо трпљења: на месту свога боравка он ископа бунар, и нађе врло горку воду, али он ипак остаде тамо до саме смрти своје, и употребљаваше само ту горку воду, у чему се и откри трпљење овог славног јунака Христовог. Многи монаси, и то врло искусни, надметаху се после смрти овога бесмртника да остану у његовој келији, али нису могли да проведу ни једну читаву годину, јер је тамо и вода необично горка, и место врло страшно и лишено сваке удобности.
За преподобног Пиора кажу, да никад није седао за трпезу да једе, него је увек јео стојећи и послујући. Кад су га запитали зашто он тако чини, одговори свети Пиор: „Нећу да се занимам једењем као послом него као узгредицом“. Кад су га позвали у савет да се суди неки брат, који беше нешто згрешио, он дође носећи на леђима једну врећу песка а на прсима једну малу кесу песка. Упитан, шта му то значи, светитељ одговори: „Врећа песка на леђима то су моји греси, које ја не видим, а кеса песка то су греси мога брата, које ја треба да судим“. Сва братија се тада постиде и узвикну: „То је пут спасења!“
Преподобни Пиор живео је 100 година и упокојио се у Господу у четвртом веку.
 
0618_SvetiMucenikLeontije.png


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЛЕОНТИЈА, ИПАТИЈА И ТЕОДУЛА


За царовања Веспазијанова[1] живљаше у Риму један сенатор, по имену Адријан, човек свиреп, бездушан и вичан свакоме злу. Чувши за хришћане: да се гнушају многобоштва и идолских жртава, да руже богове обожаване од Римљана и Грка, да проповедају Христа као јединог истинитог Бога, и да многе обраћају у своју веру, – Адријан се испуни ревности за погане богове своје, оде цару и моли га да му да власти над хришћанима: да их приморава на идолопоклонство, а да мучи и убија оне који се не буду хтели клањати идолима. Цар му одмах даде ту власт, и постави га за игемона[2] Финикије са пуномоћијем да гони све који верују у Христа. Отпутовавши из Рима, и приближавајући се Финикији, Адријан би обавештен да се у граду Триполу[3] налази неки војеначалник Леонтије, који ружи древне богове, одвраћа од њих људе, учећи их да им не приносе жртве и да им се не клањају, руши отачке законе, и многе је придобио. Игемон Адријан одмах посла у град Трипол трибуна[4] Ипатија са четом војника, да ухвати Леонтија и држи га под стражом до његовог доласка.
Слуга Христов Леонтије бејаше родом из Грчке, великотелесан узрастом, снажан, крепак и храбар у биткама, у којима однесе многе победе. Зато беше веома чувен и уважаван међу војницима. Поред тога Леонтије беше од природе обдарен великим умом и разумом, пун мудрости и животног искуства, као и књижне учености. Знајући да постоји само један истинити Бог – Господ Христос, и верујући у Њега, Леонтије Му непрестано служаше, проводећи свој живот целомудрено. Веома милостив према ништима, он храњаше гладне, одеваше наге, збрињаваше путнике, и украшаваше себе свима добрим делима, због чега и би удостојен победничког венца од Господа.
Када се чета војника приближи к Триполу, трибун Ипатије се изненада разболе од тешке грознице и ватруштине, и говораше својим војницима: Знам због чега ме снађе ова болест: богови се разљутише на ме што им, полазећи на овај пут, не принесох доличне жртве; због тога ме они и кажњавају овом болешћу. – Гледајући свога трибуна како тешко пати, војници га сажаљеваху, и беху утучени што он већ три дана ништа не окуси, а болест се сваког часа нагло погоршаваше и прећаше смрћу. Но када после трећег дана наступи ноћ, трибуну се јави у виђењу анђео Господњн и рече му: Ако хоћеш да будеш здрав, онда заједно са својим војницима завапи три пута к небу: „Боже Леонтијев, помози ми!“ Ако то учиниш, одмах ћеш оздравити.
Тргнувши се и отворивши очи, трибун, још у ватри, угледа светог анђела где стоји пред њим у облику дивног младића, обученог у белу као снег хаљину, и рече анђелу: Ја сам с војницима послан да ухватим Леонтија и да га чувам под стражом до доласка игемона Адријана, а ти ми наређујеш да призовем у помоћ Бога Леонтијевог.
Када то говораше болесни трибун, анђео постаде невидљив за очи његове. Ужаснут, трибун разбуди пријатеље своје што спаваху близу њега и рече им: Чујте, браћо, какво сам виђење имао: тек што у првом сну задремах, преда ме стаде један светли младић и саветова ми да заједно са свима вама призовем Леонтијевог Бога, па ћу оздравити. Пробудивши се, ја очима својим јасно видех тог младића, после чега он постаде невидљив за моје очи.
Није то тешка ствар, рекоше пријатељи трибуну, радо ћемо сви то учинити, само да ти оздравиш. – А један од пријатеља трибунових, по имену Теодул, нарочито се веома дивљаше виђењу болесниковом и марљиво га распитиваше какав бејаше тај младић кога он види у сну и на јави. Болесник му потанко описиваше изглед анђела Божјег, а срце се Теодулово разгореваше љубављу према још непознатом за њега Богу Леонтијевом. Када пак сви војници поустајаше од спавања и, окупљени око болног трибуна, дознадоше за његово виђење, они сви без изузетка. устадоше, и гледајући к небу, заједно са болесником трипут ускликнуше: Боже Леонтијев, помози!
И болесни трибун одмах устаде здрав као да уопште ни боловао није. А када дође време ручку, трибун стаде са пријатељима својим јести, пити и веселити се. Но Теодул, видевши такво чудо са трибуном, беше нарочито запањен тиме, и сеђаше издвојен, размишљајући ћутке у себи: Ко је тај Леонтије, и ко је Бог Леонтијев? – Међутим другови зваху Теодула да једе и пије с њима, но он, претпостављајући глад, не хте ништа да окуси. Видећи пак да су војници под утицајем вина заборавили на игемоново наређење, Теодул им рече: Ето, Адријан ће нас сутра или прекосутра сустићи, а ми и не помишљамо да потражимо човека кога нам је наређено да ухватимо. Ако дакле хоћете, ја и трибун поћи ћемо пре вас у град и потражити онога, по кога смо послани.
Рекавши то, и убедивши трибуна да пође са њим, Теодул и Ипатије кренуше заједно ка граду. А кад изиђоше на врх горе, где се налазио град Трипол, гле, Леонтије им изађе у сусрет и поздрави их оваковим речима: Радујте се у Господу, браћо! – А трибун и Теодул одговорише: Радуј се и ти, брате! – Кога сте дошли овде да тражите? упита Леонтије. Они рекоше: Цар Веспазијан је обавештен да у овом граду живи неки човек благородан, паметан, добродетељан и храбар, по имену Леонтије; ми смо послани да пронађемо његов дом; за нама иде игемон Адријан, коме цар повери на управу ову Финикијску област; игемон сам жели да види Леонтија као човека драгог боговима, и да га са великом чешћу пошаље к цару; и сав сенат римски хоће да види Леонтија, пошто је свима позната његова храброст у биткама, вештина у управљању, велика љубав према боговима и многа друга славна дела његова.
Чувши то, блажени Леонтије им рече: Видим да сте странци и не знате шта се у овом граду збива. Него хајдете са мном моме дому, и мало се одморите од пута, па ћу вам ја показати Леонтија, кога ви називате пријатељем богова ваших. Уствари пак он није пријатељ богова које ви поштујете, него знајте да је он хришћанин, верује у Господа Исуса Христа.
Слушајући то, Ипатије и Теодул се питаху међу собом: Ко је овај човек што говори да је Леонтије хришћанин? није ли рођак његов? – И онда упиташе непознатог им човека: Како ти је име? – Он одговори: О имену моме овако пише у књигама: На аспиду и гују наступаћеш и газићеш лава и змију (Пс. 90, 13). Јер мени треба да згазим лава – ђавола, невидљивог непријатеља, и змију – игемона, видљивог непријатеља; исто тако треба да наступим, као на аспиде и гује, на његове саветнике и ревносне служитеље демона. И када будем узликовао над свом војском лава, тада ће од дела заблистати име моје.
Ове речи беху загонетне трибуну и Теодулу; и покушавајући да их објасне себи, они у недоумици и чуђењу иђаху за овим човеком дому његовом. Свети Леонтије их угости, предложивши им трапезу. Пошто једоше, они рекоше: Ми смо, добри човече, веома задовољни твојим угошћењем. А сада доврши своје доброчинство: покажи нам Леонтија, кога ми иштемо. Када пак стигне Адријан, ми ћемо га обавестити о теби добротвору нашем, како си велику љубав показао према нама, и он ће те за то удостојити велике части, и ти ћеш бити у друштву пријатеља царевих. – Свети Леонтије им на то рече: Ја сам Леонтије кога ви тражите; ја сам тај војник Исуса Христа, по кога вас Адријан посла да га ухватите.
Тада трибун и Теодул припадоше к ногама Леонтију, говорећи: Слуго Бога вишњега! прости нам грех наш, и похитај да умолиш за нас Бога твог, да Он и нас избави од идолопоклоничког безбожја и од љутог звера Адријана, јер и ми хоћемо да будемо хришћани. – Затим испричаше Леонтију како се болесном трибуну јави анђео, и како болест би прогнана призивањем Бога Леонтијева.
Чувши то, свети Леонтије се обрадова због силе Христове и, простревши се крстолико по земљи пред Богом, са сузама се мољаше говорећи: Господе Боже, Ти хоћеш да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1. Тм. 2, 4), погледај на нас у овај час: Ти си учинио да мени следују људи који су дошли против мене; стога Те молим: сачувај и мене, овцу Твоју, и њих са мном заједно просвети светлошћу милосрђа Твог; излиј на њих благодат Светог Духа Твог; изгради чисто срце у њима и, осенивши их светим знаком Твојим, начини их непобедивим војницима Твојим; наоружај их и укрепи против непријатеља – ђавола, и против слугу његових, да би ове слуге Твоје размрскале главу невидљиве змије и видљивог звера злог Адријана.
После тако топле молитве светога Леонтија, светао облак сиђе на трибуна Ипатија и на друга његовог Теодула и, заклонивши их, крсти их оросивши их кишом. Видећи то, свети Леонтије призиваше над њима, док их киша орошаваше, име Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. А по чудесном крштењу том он узнесе хвалу Богу, рекавши: Слава Теби, Боже мој! јер не презиреш молитву оних који Те љубе и испуњујеш вољу оних који Те се боје!
Обукавши новокрштене у беле хаљине, свети Леонтије нареди да се пред њима носе упаљене свеће. У то време стигоше у град и остали војници који беху заостали на путу, и распитиваху се за Леонтија, као и за свог трибуна и за Теодула. А кад их нађоше и угледаше трибуна и Теодула у белим хаљинама и упаљене свеће пред њима, чуђаху се и недоумеваху шта то треба да значи. А кад затим дознаше да су постали хришћани и крстили се, војници се узнемирише и негодоваху због тога. Усто и неки грађани, сазнавши за то, стадоше стварати буну по граду, вичући: Нека буду спаљени они који срамоте наше богове! – И настаде велики метеж у граду: једни заштићиваху Леонтија са осталим хришћанима, а други хоћаху да их побију; но ипак се не усуђиваху да им по својој вољи учине неко зло, него очекиваху долазак игемона.
Након два дана игемон Адријан се приближи граду, и сви му изађоше у сусрет, и обавестише га о Леонтију и о осталим хршћанима с њим. Један човек, говораху они, по имену Леонтије а по вери хришћанин, одвраћа све од наших богова неким својим волшебним лукавствима. Он велича некаквог човека, који од Јевреја би шамаран и на смрт предан, а од Пилата бијен и распет. Поред тога, тај исти Леонтије својим уобичајеним чинима заведе чак и царске војнике, привуче их у галилејску веру, и обуче их у беле хаљине; и ево већ је трећи дан откако их непрекидно држи у своме дому, и заједно с њима славећи свога, некада распетога, Христа, безбројним хулама ниподаштава богове наше.
Адријан сместа посла војнике да ухвате Леонтија, трибуна Ипатија и Теодула, да их вргну у тамницу и држе под стражом до судског ислеђења. Затим, ушавши у град, игемон посвети тај дан одмору од пута. Свети пак Леонтије, налазећи се у тамници са својим сасужњима, непрестано их цео дан поучаваше о светој вери и сокољаше на мученички подвиг, указујући им на будућу награду; а сву идућу ноћ он проведе с њима у молитви, псалмопојању и славословљењу Бога.
Сутрадан игемон Адријан седе на судишту, и изведоше пред њега свете сужње из тамнице ради саслушања. Он упита Леонтија: Јеси ти Леонтије? – Јесам, одговори свети Леонтије. – Каквог си чина, продужи игемон, и каквим си то чинима и враџбинама завео ове војнике, који су свагда верно служили цару нашем, те сада служе Богу твоме? – Ја сам, одговори Леонтије, војник Христа мога; ја сам син оне истините Светлости која обасјава свакога човека који долази на свет, и сваки који иде к тој Светлости неће се спотаћи (ср. Јн. 1, 9; 11, 9-10). Ипатије и Теодул знају сада да је почетак, делање и завршетак споменуте мноме Светлости – сам Христос, Син Божји и Бог беспочетни, савечан Оцу, Светлост од Светлости, Бог од Бога; познавши Њега, они оставише богове твоје, начињене од дрвета, камена или костију бесловесних животиња; ти су богови неживи и немоћни, и лако се уништавају.
Расрђен слободном речју Леонтијевом, игемон нареди слугама да га снажно бију. А он бијен, подиже очи своје к небу, откуда очекиваше помоћ Божју, и говораше игемону: Безумни мучитељу! ти сматраш да мене мучиш, а уствари ти себе сама више мучиш, једући се у срцу свом.
После дугог бијења светог Леонтија, игемон нареди да га понова одведу у тамницу. Затим, обраћајући се Ипатију и Теодулу, игемон их упита: Зашто ви одбацисте отачке обичаје у којима се од детињства васпитавасте, и остависте војничке плате, те ожалостисте цара? – Свети одговорише: Ми добисмо боље плате од Цара Небеског: јер нам Он даде хлеб који силази с неба и никад се не може потрошити, и чашу вина која истиче из ребара Христових.
Адријан им на то рече: Тим непотребним и бесмисленим речима вас је научио погани Леонтије; а ја вам кажем: учините по вољи цару. Еда ли не знате његово наређење: великим почастима и великим чиновима награђивати војнике који поштују богове, а на љуте муке стављати и убијати оне који се одвраћају од богова? – Одговарајући на то, свети Ипатије и Теодул рекоше: Наше војниковање је на небесима, а ти чини с нама шта хоћеш; ти си ревнитељ поганих богова твојих и окомио си се на нас невине; али ће ускоро погинути и твој живот, јер је скраћено време дана твојих.
Испунивши се јарости, Адријан нареди да трибуна нагог обесе на мучилишном дрвету и да му железним ноктима стружу тело, а да Теодула простртог на земљи бију без поштеде. Јуначки трпећи те муке, свети мученици ништа друго не говораху, него се само Богу мољаху, као што их свети Леонтије беше научио, и ове речи произношаху: Спаси нас, Боже, јер неста светих (Пс. 11, 1). Видећи да мученици остају чврсти и непоколебљиви у Христовој вери, мучитељ их осуди на смрт: да им се секиром одсеку главе. Вођени на смрт, свети Ипатије и Теодул певаху: „Ти си прибежиште наше, Господе! У руке Твоје предајемо душе своје“. – И с радошћу подастреше под секиру главе своје за Христа, и посечени, они отидоше ка Господу да из Његове деснице приме припремљени им венац.
После тога свети Леонтије би понова изведен пред игемона на суд. И рече му игемон: Леонтије, поштеди свој живот, да не би искусио оне тешке муке, које искусише заведени тобом трибун и Теодул. Послушај ме, па принеси боговима жртву, да се удостојиш великих почасти не само од мене него и од самога цара и од целог римског сената, јер цар и великаши силно желе да те виде. – Свети Леонтије одговори: Ја не желим да видим лице твога цара, који је противан и мрзак Богу мом. Него ако хоћеш, Адријане, постани ти пријатељ Христу моме. Учиниш ли то, ја ћу ти показати колику ћеш част, и богатство, и спасење добити у вечном животу.
Насмејавши се од беса, Адријан упита: Такво ли спасење желиш да добијем какво добише трибун и Теодул? Или не знаш, свепогана главо, каквом смрћу они погинуше? – Светитељ узврати: Та смрт коју си им нанео, није смрт него живот и мир и радовање, јер се они сада радују и веселе заједно са анђелским чиновима, међу којима бораве. – На то Адријан рече: Леонтије, саслушај пажљиво ово што ћу ти рећи: ко од људи, који ума имају, икада презре ово сјајно сијање сунца и велике богове: Јупитера, Аполона, Нептуна, Венеру и остале, да би срамном и љутом смрћу окончао живот свој? Ваистину нико, сем опчињених тобом. – У одговор на то свети Леонтије упита игемона: Ниси ли чуо речи Светога Писма: Богови незнабожаца су демони; и какви су они, онаки су и они који их граде и сви који се уздају у њих (Пс. 95, 5; 134, 18); и ко би од људи, који имају здрав разум, зажелео да се уподоби немом камењу и мртвим стварима, какви уствари и јесу ваши богови, и да, приносећи им жртве, погине бесконачном смрћу?
Бесан од јарости, мучитељ нареди да мученика, прострта по земљи, немилице бију четири снажне слуге, а да за то време нарочити биров виче: Таквом ће смрћу изгинути они који ниподаштавају богове наше и не покоравају се наредбама царским! – Свети мученик би бијен све док не изнемогоше слуге који га бијаху. А свети говораше к мучитељу: Ако ми и цело тело ранама издробиш, ипак нећеш победити ум мој, нити постати господар душе моје.
Тада игемон нареди да мученика обесе на мучилишном дрвету и да му цело тело, ребра и голени стружу оштрим железним оруђима. Дуго струган тако, свети мученик у тим тешким мукама подизаше к небу очи своје и говораше: Боже мој, у Тебе се надам, спаси ме, Господе! – Мучитељ затим рече слугама: Скините га с дрвета, јер знам да зато подиже очи своје к небу, да умоли богове наше да му пруже олакшање. – Чувши то, свети Леонтије громко са гневом викну ка игемону: Иди у погибао с богбвима твојим ти, бедни и гадни мучитељу! Ја се Богу моме молим, да ми подари храброст и силу да поднесем муке на које ме ти стављаш.
Тада мучитељ нареди да га понова обесе, и то главачке, са тешким каменом о врату. И дуго време висијаше тако свети мученик, и мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си слуге Твоје Ипатија и Теодула укрепио при исповедању пресветог имена Твог, – укрепи и мене, смиреног и грешног слугу Твог, да бих могао издржати ове муке. Не одступи од мене, Надо моја! – Ја знам, Леонтије, рече игемон, да ћеш ти постати пријатељ боговима нашим. – Ја сам слуга Бога вишњега, одговори мученик, а ти си слуга богова твојих, са којима ћеш ти и војници твоји погинути.
У таквим мукама проведе свети Леонтије цео дан. А када сунце стаде нагињати западу, игемон нареди да светог мученика скину са мучилишног дрвета и баце у тамницу до сутрадан. Свети Леонтије сву ноћ певаше у тамници: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога да се бојим? (Пс. 26, 1). И јави му се анђео Господњи и рече: Буди јунак, Леонтије! Господ Бог коме ти верно служиш, посла ме к теби, да неодступно будем с тобом. – И радоваше се свети и весељаше о Господу Богу свом.
А када грану сунце, игемон Адријан понова седе на судишту, и изведен би пред њега свети Леонтије. – Је ли, Леонтије, шта си смислио? упита га игемон. – Једно сам смислио, одговори свети мученик: да не обраћам пажњу на твоје празне речи. Много сам ти пута рекао, и сада понављам: ја никада нећу оставити Бога мог, Творца неба, земље, мора и свега што је у њима, Господа Исуса Христа, Сина Божјег, који ради нашег спасења претрпе крсне муке; у Њега јединог положих сву наду своју.
На то му игемон рече: Послушај ме, Леонтије! принеси боговима жртву! Послушаш ли ме, кунем ти се боговима мојим, добићеш од цара и велику част и многа богаства. – Свети Леонтије одговори: Која је то у поднебесју част, и која су то богатства, ради којих би ја послушао тебе и одрекао се Бога мог? Сав свет није вредан Христа Владике мог, кога свим срцем својим љубим, и из љубави према коме страдам и готов сам претрпети све; а демонима твојим нећу принети жртве.
Убедивши се коначно, да непобедивог војника Христовог не може победити и на своје незнабожачко безбожје приволети, игемон изрече овакву смртну пресуду светом Леонтију: Наређујем да Леонтије буде на мучилишту растегнут на четири стране и да буде дотле бијен док љуто не извргне душу своју, зато што се не само не хтеде наредби царској покорити и боговима жртве принети него и богове наше отачке изружи.
Тако свети Леонтије, растегнут између четири колца и привезан, би од четири снажна војника дуго и жестоко бијен, и у таквим мукама предаде свету душу своју у руке Божије. А тело његово извукоше ван града и бацише. Но верни узеше ово свето тело и чесно погребоше близу пристаништа Триполског.
Ово страдање светог мученика Леонтија описа слуга Христов кир Нотарије, који је све то очима својим гледао. То он написа на оловним таблицама и положи их поред мученикових моштију у гробу ради потоњих поколења хришћанских, да би сваки који то чита или слуша, подигао к небу руке своје и дао славу Богу, који слугу Свог укрепи на такав подвиг.
Страдање своје свети мученик Христов Леонтије заврши у осамнаести дан месеца јуна, за царовања у Риму Веспазијана, а у Цркви – Господа нашег Исуса Христа, коме нека је слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.[5]
 
0619_SvetiApostolJuda-255x300.jpg


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА
ЈУДЕ,
брата Господња по телу


Свети апостол Јуда бејаше један од дванаесторице апостола, из племена Давидова и Соломонова. Родио се у галилејском граду Назарету од праведног Јосифа дрводеље, потоњег обручника Пречисте Дјеве Марије, и од матере Саломије. Ова Саломија беше ћерка Ангеја, сина Варахијина, брата светог Захарије, оца светог Јована Крститеља. Са Саломијом Јосиф имађаше четири сина: Јакова, Јосију, Симона и Јуду. Овај свети Јуда назива се понекад Јуда Јаковљев, по занаменитијем од себе брату своме Јакову, који се назива братом Господњим. Своју посланицу свети Јуда почиње овако: Од Јуде, слуге Исуса Христа, а брата Јаковљева (ст. 1). Он тако назива себе из смирености, јер сматраше себе недостојним назвати се братом Господњим по телу; нарочито стога што у почетку сагреши пред Господом у незнању, прво неверјем, а друго небратољубљем. Да Јуда сагреши неверјем, о томе сведочи свети Јован Богослов, говорећи: Ни браћа његова не вероваху у њега (Јн. 7, 5). Објашњавајући ово место, свети Теофилакт разуме под браћом Исусовом децу Јосифову. Он вели: „Увреде наносе Христу и браћа, деца Јосифова (међу којима беше и овај Јуда). А откуда код њих такво неверје према Њему? – Од њихове властите рђаве воље и од зависти, јер је рођацима својствено да завиде више својима него туђинцима“.
Очигледно је, дакле, да Јуда у почетку из незнања сагреши Господу Христу неверјем и завишћу. А сагреши и небратољубљем, као што о томе пише у Житију светог Јакова, брат Божија.[1] Јер када Јосиф, по повратку из Египта, стаде делити своју земљу деци коју имађаше од прве жене, он пожеле дати део имања и Господу Исусу, рођеноме надприродно и нетљено од Пречисте Дјеве Марије, који у то време још беше мали дечак. Но томе се успротивише три Јосифа сина, међу њима и овај Јуда, само Јаков драговољно одели део од свога наслеђа и намени га Исусу, због чега потом и би назван братом Божјим. А свети Јуда, свестан тих својих ранијих грехова, неверја и небратољубља, не усуђиваше се називати себе братом Божјим, већ називаше себе само братом Јаковљевим, као што и у Посланици својој пише: Од Јуде, слуге Исуса Христа, а брата Јаковљева (ст. 1).
Овај свети апостол Јуда има још и друге називе. Евангелист Матеј назива га Левијем и Тадејем. Ови називи дати су апостолу Јуди не без нарочитих разлога. Наиме: реч „Левије“ значи „срдачан“. Свети Јуда, дакле, би назван Левијем зато што он, после у незнању учињених грехова према Господу Исусу, уверивши се да је Исус истинити Месија – Христос Бог, свом душом се приљуби уз Њега срдачном љубављу.
Апостол Јуда назива се још Тадејем. Тадеј значи: онај који хвали, онај који исповеда. Свети Јуда, дакле, би назван Тадејем, јер је славио и исповедао Христа Бога, и Његово Еванђеље објавио многим народима. Има још један Тадеј, од седамдесеторице апостола (21. августа), но овај Тадеј, или Јуда, био је један од великих апостола.
Свети апостол Јуда имађаше велику ревност за Господа Христа и гораше од жеље да сав свет позна Христа – истинитог Бога, и да верује у Њега, и да Га љуби, да би добио спасење. Та ревност његова спомиње се и у Еванђељу. Јер када Господ говораше ученицима својим: Који има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам (Јн. 14, 21). – тада му рече Јуда, не Искариотски, већ овај брат Господњи по телу: Господе, шта је то да ћеш се нама јавити а не свету? (Јн. 14, 22). Као да је тиме рекао: Господе, дај познање о Теби не само нама него и целоме свету; јави спасење Твоје не само нама неколицини него и васцелом роду људском. Јер смо не само ми слуге Твоје и ученици Твоји, исто и сав свет; упозна ли Те као Творца и Спаситеља свог, заволеће Те топло, и послужиће Ти верно, и прославиће Те вавек.
По вазнесењу Господа Исуса Христа на небо, свети апостол Јуда кренуо је у свет, као и остали апостоли Спасови, на проповед Еванђеља. По сведочанству црквеног историчара Никифора,[2] „божанствени Јуда, не Искариотски, него други. који се двојако називаше Тадеј и Левије, син Јосифов а брат Јакова, збаченог са крова јерусалимског храма, проповедао је Еванђеље и ширио хришћанство спочетка у Јудеји, Галилеји, Самарији, Идумеји, затим у Арабији, Сирији и Месопотамији, најзад дошао у град Едесу, који је припадао цару Авгару,[3] где је пре њега проповедао Еванђеље други Тадеј, један од седамдесеторице апостола. Ту апостол Јуда доврши и допуни оно што не беше довршено тим Тадејем.
Има знакова да је свети апостол Јуда проповедао хришћанство и у Персији, откуда је и написао на грчком језику своју Саборну Посланицу, упућену свима вернима.
Многе напоре, патње и труде поднео је свети апостол Јуда, проповедајући Еванђеље по разним земљама, обраћајући народе вери у Христа и изводећи их на пут спасења. У таквим крстоносним подвизима стиже он и до Араратске покрајине. Ту он одврати мноштво људи од идолопоклонства и приведе их Господу Христу. Тиме свети апостол изазва против себе идолске жреце. Они га ухватише и разним мукама дуго мучише. Онда га на крст распеше и стрелама изрешеташе. Тако заврши свој подвиг и течење своје свети апостол Јуда и пређе ка Христу Богу, да од Њега прими венац вечне награде на небесима.

Преподобни Пајсије Велики. Мисирац по рођењу и језику. По једном виђењу у сну мајка га заветова Богу на службу. Као младић дође преподобни Памбу, и овај га прими за ученика и за саученика преподобног Јовану Колову, који и описа житије Пајсијево. На радост свом духовном оцу Пајсије прилагаше труд к труду, и подвиг к подвигу. Више пута јављао му се пророк Јеремија, кога је он нарочито волео и чешће читао; јављали су му се чешће и ангели Божји, па и сам Господ Христос. „Мир теби, возљубљени угодниче мој!“ рекао му је Господ Христос. По великој благодати од Бога Пајсије је имао нарочити дар уздржавања од јела. Често није окушао хлеб по петнаест дана, још чешће по недељу дана, а једном је, по сведоџби Јована Колова, седамдесет дана проживео не окусивши ништа. Имао је велику борбу са духовима злобе, који су му се јављали понекад онакви какви и јесу а понекад у виду ангела светлих. Но благодатни слуга Божји није се дао никад обманути и прелестити. Био је прозорљивац и чудотворац знаменит по свему Мисиру. Преселио се у вечност 400. године. Преподобни Исидор Пелусиот пренео његове мошти у своју обитељ, и чесно их сахранио.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЗОСИМЕ ВОЈНИКА


У оно време када цар Трајан[11] управљаше римском државом, незнабошци беху обузети великим идолодемонством, заблудом и страшном слепоћом, зато и би устројено љуто гоњење на Цркву Божију. У то време истакнути незнабожац Домитијан, игемон Антиохије Писидијске,[12] дође к цару Трајану и моли га да му да власт над хришћанима, да све, који неће да принесу жртву њиховим боговима, приморава на то тешким мукама. Добивши од цара таку власт и обукавши се у ђавољи оклоп, он као неки лав беснијаше гневом на оне који се све до смрти чврсто држаху своје вере у јединог истинитог Бога – Христа. Пролазећи пак кроз Созопољски крај, он се приближи граду, званом Аполонија.[13] У том граду живљаше неки незнабожац, војник, по имену Зосима, који жарко жељаше да постане следбеник Христове вере. Чувши да се игемон приближава и да ће настати гоњење хришћана, Зосима збаци са себе војничко оружје и оде к светој цркви. Научивши се вери у Христа, он прими свето крштење, и стаде се обучавати хришћанским делима, упражњавајући чистоту и целомудрије, пост и молитву.
Након неколико дана по доласку игемона Домитијана у град Аполонију, к игемону дође један идолослужитељ и рече: У овом граду има војник Зосима, који ниподаштава цара и твоју власт; он се одрече војничког чина, датог му од цара Трајана, одбаци своје оружје, и каже да је хришћанин, и да ниушта не сматра наше богове. Поред тога он се и царских закона гнуша, и презире царску власт.
Чувши то, игемон нареди: Нека се тај Зосима доведе овамо на судиште. – Тада чета војника оде, по наређењу игемона, к Зосими, ухвати га и доведе на суд. Угледавши га, игемон га упита: Јеси ли ти Зосима? Војник Христов одговори: Ја сам Зосима, слуга Господа мог Исуса Христа. Игемон онда рече: Прво нам кажи у каквом си звању, па потом чији си слуга. Свети на то одговори: По звању ја бејах војник вашег земаљског цараг али се одрекох пагубних богова ваших и постадох војник Небеског Цара – Христа, истинитог Бога. Игемон тада рече: О безакониче! име ти Христово неће ништа помоћи, него боље принеси боговима жртву, па ће ти се опростити грех који ти учини према цару нашем Трајану, који те је удостојио војничког звања. Свети на то одговори: Нипошто нећу принети жртву боговима вашим. – Тада Домитијан нареди да војника Христовог одведу у тамницу.
Сутрадан свети би опет изведен на суд, са рукама везаним позади, и игемон нареди да га обесе на мучилишном дрвету. Када мученик би обешен, Домитијан му рече: Погани Зосима, принеси боговима жртву, иначе ће ти овог часа сви удови бити кидани жестоким мукама. На то свети одговори: Не само речима, него ни мукама нећеш ме моћи убедити да принесем жртву боговима твојим.
Тада игемон нареди да снажни војници бију мученика. Бијен немилосрдно, свети Зосима рече к игемону: Узалуд се труде твоје слуге, јер пошто ме Господ укрепљује, ја не осећам наношене ми ране. – И мученик би дуго бијен, да се и земља обагри крвљу. Онда мученик громко повика ка Господу, говорећи: Господе Боже свесилни, који седиш на престолу славе Своје, Ти си распростро небо, основао земљу, сабрао све воде у једно збириште, надо наша и узданицо слугу Твојих, услиши мене који Ти се молим, и не допусти да будем побеђен грозним претњама или самим мукама, да би сви они, који не знају име Твоје, упознали преко мене Тебе, јединог истинитог Бога.
Када се свети мученик тако мољаше, дође глас с неба говорећи: Буди јунак, Зосима, и држи се, јер сам ја с тобом, и ништа ти неће одолети. – Тај глас чу Домитијан и сви што беху с њим, и неки притом рекоше: Велики је ово мађионичар! а други говораху: Није ово мађионичар веђ слуга Христа Бога свог; и заиста је велик хришћански Бог, од кога би послан овај глас овоме човеку!
Тада игемон нареди да четири војника силно растегну мученика на четири стране. Тако растезан, мученик подиже очи своје к небу и рече: Господе Боже мој, Ти знаш помисли људске, надо хришћана, прибежиште и одморе оних што су у невољама, избави ме од пагубне подлости демонослужитеља Домитијана, да би сви ови присутни дознали Тебе, да си Ти Бог живи, који постоји од пре свих векова и који ће постојати вавек.
И тада многи од присутног народа, дивећи се великом трпљењу мучениковом, повероваше у Христа. А игемон, видећи све то, и бојећи се да се сви не обрате у хришћанску веру, постиђен и бесан од једа шкргуташе зубима и размишљаше у себи каквом смрћу да погуби слугу Христовог. Најзад нареди да се донесе велики железни одар и да се под њим наложи велика ватра, па да се на њему испече мученик. Када се одар силно усија, игемон нареди да мученика нага испруже на одру. И када свети мученик, оградивши себе крсним знаком, узиђе на одар, одмах Господ огањ претвори у росу, јер преко анђела Својих Он посла помоћ мученику. И док сви посматраоци мишљаху да је мученик умро од страшног огња, анђели Господњи га подигоше са одра, и на очиглед свију поставише га поред одра живог и ни најмање огњем повређеног. Видећи такво чудо, народ прослави истинитог Бога, који посла свете анђеле своје и избави слугу Свога од таког огња; и многи тада приступише вери Христовој. А игемон, уставши са свог судијског места, постиђен оде дома, пошто претходно нареди да мученика узму и држе под стражом.
Убрзо после тога игемон Домитијан пође у град Кононејски,[14] а нареди да и мученика Зосиму везана воде за њим, да би га тамо мукама уморио. Дошавши у тај град и севши на судишту, он нареди да мученику обуку гвоздене чизме, које изнутра беху начичкане оштрим клинцима, и да га ланцима привежу за младе бесне коње, па да трчи с коњима. Свети мученик, привезан за те коње, у гвозденим клинчавим чизмама тако брзо трчаше, да изгледаше да и саме коње претицаше: јер Бог беше са њим и помагаше му. И трчећи тако, свети мученик говораше: Господе Боже, који ногама мојим дајеш брзину јелена, даруј ми трпљење до краја!
Видећи такво трпљење мучениково, игемон нареди да мученика закључају у тамницу и да му не дају никакву храну ни пиће, да би скончао од глади и жеђи. Пошто свети мученик проведе три дана без хране и пића, два предивна младића уђоше у тамницу: један од њих ношаше чист хлеб, а други – воду у суду; и рекоше светом страдалцу: Прими овај драгоцени дар, послан теби од Господа Бога твог. – Примивши дар, мученик Христов једе и пи, и поткрепивши тело, заблагодари Господу говорећи: Благодарим Ти, Господе, што си се смиловао на мене и ниси ме презрео, него си ме наситио небесним Твојим хлебом и пићем; хвалим и славим величину Твоју вавек, амин.
Идућег дана игемон понова заседе на судишту, и нареди да мученика доведу на истјазавање. Свети мученик предстаде светла лица, са умом потпуно устремљеним к Богу. Игемон се дивљаше, угледавши мученика како се ни најмање није изменио у лицу после толиких мука, и рече му: О, Зосима! опамети се бар сада и принеси жртву боговима, да не би био издробљен мучењем и умро љутом смрћу. – На то му свети мученик одговори: Ти, ако хоћеш, приноси жртву сличним теби демонима, а ја, као што ти и раније рекох, служим Богу моме.
Разгневивши се, игемон нареди да мученика обесе на мучилишту, и при томе рече мученику: Видиш ли, јадниче, на колике си муке стављен? Зар ме још нећеш послушати и боговима жртву принети? – Свети страдалник одговори: Који љуби Бога живога, низашта не сматра те муке.
И нареди игемон да железним гребенима стружу тело мученику. Струган тако, свети мученик громко повика к Богу, говорећи: Сада нарочито увиђам милосрђе доброте Твоје, Христе, Творче светлости, јер си ме укрепио да све јуначки трпим и да ништа нетрпељиво не проговорим, да би преко мојих мука сила Божанства Твог била још боље упозната.
Када свети мученик изговори то, игемон нареди да га скину са мучилишта и понова поставе пред њега, па му рече: Многе си муке поднео ради Христа твог, и никакву корист ниси добио; стога, приступи и принеси бар сада жртву боговима. Свети мученик одговори на то: Домитијане, свирепи и нечовечни мучитељу, испуњени сваке безбожности! побој се Бога небескога, па остави своју заблуду и не називај идоле боговима, јер су они демони, а не богови.
Тада игемон рече: Ти ли се, о најпоганији човече, усуђујеш богове наше називати демонима, богове којима сав свет приређује празнике? – На то мученик рече: Таква празнична светковања, каква се сада приређују твојим боговима, нека се после приређују у паклу теби, и твоме цару, и свима који верују у њих.
После овога игемон понова нареди да мученика обесе на мучилишно дрво, и да му свећама пале стомак. А свети мученик говораше игемону: Не само стомак мој, него и цело тело моје спали, па ме ипак никада победити нећеш, јер је са мном Христос који ме укрепљује. Ево, ја силно желим да будем убијен од тебе: јер је то слава моја пред Христом мојим, ако ја умрем за Њега.
Не знајући шта више да ради с мучеником, игемон га најзад осуди на смрт, и то да му глава буде одсечена секиром. Када светог Зосиму вођаху на место погубљења, он се мољаше Богу говорећи: Господе Боже мој! погледај на мене грешног, и прими душу моју са онима који су Ти угодили од памтивека, јер си Ти слава моја и похвала од сада па кроза све векове вечне.
Стигавши на место погубљења, свети мученик би посечен секиром, и тако положи главу своју за Господа свога. То се зби деветнаестог јуна,[15] у граду Кононејском, за Трајанова царовања у Риму, док међу нама хришћанима царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА ОТШЕЛНИКА


Оставивши свет, преподобни отац наш Јован постаде монах и живљаше у пустињском отшелништву у Палестини, недалеко од Јерусалима, проводећи дане своје богоугодно у посту и молитвама. О богоугодном животу његовом у књизи, званој Лимонар, састављеној од преподобних отаца Јована и Софронија, пише следеће:
Нама, Јовану и Софронију, ава Дионисије, презвитер и сасудочувар свете цркве у Аскалону,[16] казиваше о ави Јовану Отшелнику, да је био велики по своме животу и веома богоугодан. Живљаше он у околини села Сехуста, на двадесет потркалишта од Јерусалима. У својој пештери старац имађаше икону Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, са Предвечним Младенцем – Христом Богом нашим на Својим рукама. И када је старац полазио куда: или далеко у пустињу, или у Јерусалим да се поклони чесном Крсту и гробу Христовом и посети света места, или да се помоли на Синајској Гори или оним светим мученицима чије се мошти налажаху далеко од Јерусалима, јер је старац волео да одаје чест светима, па је понекад одлазио у Ефес на гроб светог Јована Богослова, а понекада и к светом Теодору у Евхаиту, и чак к светој Текли у Селевкију Исавријску, и к другим светима, – једном речју: ма куда одлазио на богомољу, он је у својој пештери увек прислуживао кандило пред иконом Пречисте Богородице, и по обичају упаливши га, он би стао на молитву и молио Бога да благослови пут његов. При томе, гледајући на икону Пресвете Богородице, он би Је свагда молио говорећи: Пречиста Владичице Богородице, пошто одлазим на далек пут, на коме ћу провести много дана, то те молим, Ти сама пази на Своје кандило и чувај га неугасивим све док се ја не вратим; а ја, имајући помоћ Твоју за сапутника, одлазим на означени пут.
Пошто би то рекао светој икони, он је одлазио на свој пут, и задржавао се на путу некад месец, некад два и три, а некад и пет и шест; а када се враћао, он је увек затицао кандило пуно и где гори, као што га је оставио одлазећи на пут; и никада га није нашао угашеним.
О овом преподобном оцу Јовану, у тој истој књизи Лимонару, пише и ово: ходећи једном по околини села где се налазила његова пештера, он срете огромног лава који му је ишао у сусрет. На том месту цут беше веома тесан, налазио се између две ограде од трња, којим земљорадници обично ограђују своје њиве. И тај пут беше толико тесан, да је њиме једва могао проћи један човек пешак, и то ако не би носио на себи никакав терет. И када се старац и лав приближише један другоме: старац не уступаше пут лаву, нити лав због тескобе могаше сврнути с пута, и тако им беше немогуће да се мимоиђу. Видећи да угодник Божји не жели да се врати назад него иде путем, лав стаде на задње ноге с леве стране старца, и тежином свога тела потисну ограду од трња и прошири мало пут, те начини праведнику слободан пролаз, и тако старац прође поред лава очешавши се својим леђима о његова леђа. И тако сваки оде својим путем.
К овоме ави Јовану дође једном неки брат, па не угледавши ништа у његовој пећини, упита га: Како живиш овде, аво, немајући ништа што је потребно за живот? Старац одговори: Чедо, ова пештера је духовна трговина: даје и узима, даје рукодеље а узима све што је потребно.
Овај богоугодни отац, пошто проведе у својим постничким подвизима у трудовима много година, отиде ка Господу,[17] и би прибројан к лику светих, који предстоје Оцу и Сину и Светоме Духу, једном у Тројици Богу нашем, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЗЕНОНА


Одрекавши се света, преподобни Зенон постаде ученик великог старца Силуана. Због своје неизмерне послушности, крајњег подвижништва и нестицања, он постаде чудотворац, изгонећи многе демоне из људи. Пошто проведе шездесет и две године у тешким подвизима, преподобни отац Зенон отиде ка Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АСИНКРИТА


Пострадао за Господа Христа мачем посечен. Спомен му се врши у мартирију Св. Исидора унутар храма Св. Ирине, према мору (у Цариграду).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ВАРЛАМА ШЕНКУРСКОГ


Године 1456. он остави звање и дужност градоначелника Новгородског, и повуче се на своју очевину у Вјажском крају, Архангелска губернија, где се бављаше зидањем многих храмова и просвећивањем народа хришћанском вером. На 15. врста од града Шенкурска, по нарочитом Божјем указању, он подиже манастир у име светог апостола Јована Богослова, замонаши се у њему добивши име Варлам. Као монах он строго испуњаваше сва манастирска послушања, и служаше братији као последњи слуга. Престави се преподобни 19. јуна 1462. године. Године пак 1552. његове мошти бише обретене нетљене и прославише се многим чудесима. Оне почивају у храму његове обитељи.
 
0620_SvestenomucenikMetodijeEpiskopPatarski.jpg


СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
МЕТОДИЈА,
епископа патарског (олимпског)


Измлада посветивши себе Богу, овај блажени угодник Божји постаде честан сасуд и обиталиште Светога Духа. Због тога би, по избору божанском, удостојен архијерејског звања и постаде архипастир словесних оваца у граду Патари (тачније: Олимпу) Ликијској.[1] Свети Методије добро и богољубиво пасијаше поверено му стадо, светлим и кротким поукама водећи га ка савршенству. Но видевши Оригенову јерес[2] и заблуду тадашњих присталица њених, светитељ Христов устаде против ње као изврстан пастир, и божанским огњем свога учења сагоре је, и божанском благодаћу и својом мудрошћу уништи таму њену. Муња богонадахнутог учења његовог обасја васељену, и труба знања његовог одјекну по свој земљи.
Но добромрзац невидљиви враг, не подносећи противљење и ревност овог божанственог оца, наоружа против њега своје видљиве слуге – незнабошце, идолопоклонике, и нахушка их да мучилачки убију служитеља Божјег, који се још пре мучења беше обукао у живоносно умртвљење. Незнабошци ухватише светитеља Христовог Методија и мачем му одсекоше главу. (311. године). И пређе свети Методије у блажени и бесконачни живот; он који је дотле служио Јагњету Божјем, сам би као јагње заклан, приневши себе на жртву живу Богу.
Тако се двоструким венцем овенча храбри првоборац побожности, који се борио против јереси и пред незнабошцима смело Христа исповедао, па и крв своју за Њега пролио и мученички скончао, 311. године. Свети Методије беше веома учен философ и богослов и иза себе остави више драгоцених списа, од којих је најпознатији спис „Гозба десет девојака“ (тј. десет врлина).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
АРИСТОКЛА, ДИМИТРИЈАНА И АТАНАСИЈА


Свети мученик Аристокл, родом из града Тамаса на Кипру,[3] беше у том граду презвитер саборне цркве. У време цара Максимијана,[4] када настаде љуто гоњење на хришћане, свети Аристокл се склони у пусту гору, и тамо се кријаше у једној пећини. Ту га једном у време молитве обасја светлост, јача од сунчане, и дође му глас с неба који му наређиваше да иде у Саламинску митрополију, што је на острву Кипру, и да тамо прими мученички подвиг за име Христово.
Окрепљен светлошћу и тим Божанским гласом, он одмах одбаци страх од мучења и пође куда му би наређено. Идући путем кроз шуму, он сврну у храм светог апостола Варнаве, и ту нађе ђакона Димитријана и чтеца Атанасија, који га с љубављу дочекаше. У разговору с њима свети Аристокл им каза разлог свога пута у Саламину, а исприча им о виђењу. Када они то чуше, у њима се распламте жеља да иду заједно са Аристоклом и умру за Христа. И они пођоше сви скупа; и кад стигоше у град Саламину, они стадоше на једном узвишеном и видном месту, и почеше громко славити и проповедати име Исуса Христа, а ружити незнабожачке богове – бездахне идоле. Незнабошци их одмах ухватише и заједно са епископом града Куриона на Кипру Филонидом одведоше к игемону на суд. Игемон их испита; и кад сазнаде да су хришћани, и виде да су непоколебљиво одани својој светој вери, он нареди да презвитера Аристокла посеку мачем, а светог Димитријана и Атанасија, после многих мучења, предаде огњу. Али пошто свети мученици остадоше у огњу живи и неповређени, он и њих осуди на посечење мачем. И тако страдалци Христови скончаше, 306. године, украсивши се мученичким венцем. Ускоро за њима мученички пострада и споменути епископ Филонид (о коме видети под 17. јуном).

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЛЕВКИЈА ИСПОВЕДНИКА


У идолопоклоничка времена, када римски незнабожни цареви владаху Западом и Истоком, живљаше у Александрији један честит човек, по имену Евдикије. Он не имађаше књижно световно знање, али бејаше веома учен у духовном знању: украшен добрим делима, он провођаше живот у целомудрију, страху Божјем, љубави и милосрђу к ништима; чињаше многе милостиње и усрдно ревноваше у посту и молитви. У њега беше син јединац, овај о коме је реч, свети Левкије, кога родитељи назваше Евтропије, а коме Бог касније промени име у Левкије.
Када дете беше у десетој години, његова мајка Ефродисија престави се из овог живота. Тада родитељ његов Евдикије, узевши сина свог Евтропија, пође са њим у манастир блаженога Ермија, који се налазио у околини Александрије, и био под управом блаженог игумана Никите. Ту се Евдикије замонаши, а сина даде да учи књигу. Бистар, Европије све брзо и лако схваташе, и благодаћу Божјом показа толики успех у књижном учењу, да превазиђе многе у томе. При томе он беше кротак, смирен и послушан. Свима у манастиру он служаше са успехом, и сви га вољаху, једни због његове добродушности и послушности, други – због његовог књижног знања и Духом Светим дароване му мудрости. Када Евтропију беше осамнаест година, блажени игуман Никита престави се ка Господу. Братија се посаветоваше међу собом и, без обзира на Евтропијеве године, молише младог Евтропија, који још не беше пострижен у монаштво, да им буде игуман. Али он то упорно одбијаше. Усто и отац његов Евдикије брањаше му, саветујући га да се нипошто не дрзне тако млад узети на себе бреме, које није навикао носити, него да покаже себе недостојним старешинства и да му је као младом потребно руководство старијих.
Тако манастир Ермијев остаде седам година без игумана, јер братија није хтела никог другог сем блаженог Евтропија. И не гледајући на то што Евтропије није хтео, и што још није био пострижен, братија, руковођени примером његовог врлинског живота, сматраху га као игумана. А кад Евтропије напуни двадесет и пет година, братија, сабравши се, рекоше му: Зашто прелазиш и преко наше потребе и преко наше молбе, и нећеш да нам будеш старешина? Ето, већ се наврши седам година откако немамо игумана по кончини блаженог оца нашег Никите, и сваки живи по својој вољи. Пази да ти не будеш крив за пропаст нашу, ако неки вук уђе и распуди стадо Божије. Ми никог другог осим тебе не желимо имати за оца, пошто сви видимо твој свети живот, знамо твоју добру нарав, и познајемо твоју мудрост дану ти од Бога. – На то блажени Евтропије одговори братији: Зашто, чесни оци и браћо, непрестано наваљујете на мене са оним, што ја нипошто не могу да учиним? Ја нити сам пострижен у монаштво, нити имам какав црквени чин; како да вам онда будем отац, када немам власти да вам у цркви изговорим поуку? како ја млад могу саветовати старе?
Тада га они стадоше приморавати да се постриже и да прими свештенички чин, али он нипошто не хте да им испуни жељу. Истина, Евтропије је чезнуо у срцу за монашким чином, али га није примао из бојазни, да га братија некако не приморају на игуманство. И тако, остајући непострижен, он даваше собом пример истинског монаха.
У то време у Риму цароваше незнабожац цар Комод. Он посла у Александрију у својству епарха[5] Филипа, чија кћер Евгенија, примивши потом веру Христову, вођаше диван подвижнички живот, и најзад би увенчана мучеништвом за Христа.[6] Епарх Филип, иако бејаше кротак према хришћанима, ипак, по царевом наређењу, прогна из града хришћане, епископе, јереје и монахе, допустивши им да се настане у предграђу и тамо слободно праве цркве и манастире. У то време хришћански епископ те области беше свети Елије,[7] који живљаше у граду Елиопољу, не много далеко од Александрије. У предграђу Александријском епископ Елије подиже манастир и уручи га светом игуману Теодору. Осим манастира у том предграђу беше и чувена црква у име Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије, ка којој се о Њеним празницима стицаху хришћани не само из Александрије него и из околних градова и области. Стога, када се приближи празник Успенија Пречисте Дјеве Богородице, многи кренуше к Њеној цркви; крену из Ермијева манастира и блажени Евдикије са својим сином Евтропијем у предграђе Александријско ка цркви Пресвете Богородице на празник. Догоди се да тог истог дана и на исти празник иђаше са својим клиром и мноштвом народа из Елиопоља и свети епископ Елије; Евдикије и Евтропије придружише се народу који иђаше за епископом. Епископ имађаше намеру да најпре сврати у манастир њиме подигнути, којим управљаше игуман Теодор, и да се тамо одмори до наступљења празника. Када се он приближаваше манастиру, срете га на путу епархова кћи, блажена Евгенија, прерушена у мушкарца, праћена од своја два евнуха; угледавши епископа окруженог народом који је ишао и испред њега и за њим, она се умеша у народ са циљем да кога било распита о епископу; и поведе разговор о њему са блаженим Евтропијем. Он јој подробно исприча све о архијереју Божијем Елију, као што се то види из житија блажене Евгеније под двадесет и четвртим децембром; и затим је приведе к епископу, коме блажени Евтропије беше познат због чистоте свога живота и због своје велике начитаности.
Када блажени Евдикије одмараше у манастиру, подигнутом епископом, њему би ноћу у саном виђењу божанско откривење о томе да ће он скоро умрети, и да ће син његов бити епископ, који ће уништити идоле у Врунтисиопољу, у Италији, и просветити ту покрајину светим крштењем. При томе он чу и глас, упућен њему: Евдикије, Евдикије, верни слуго Господњи! од сада ће име твоје бити не Евдикије него Евдиклије, тојест кротки утешитељ; а сину твоме нека буде име не Евтропије него Левкије, што значи: дође на њега Дух Господњи.
Пробудивши се од сна, Евдикије одмах дозва сина свог и исприча му шта му би откривено у виђењу, и рече му: Пази, сине, време одласка мог приближава се, а ти се немој преластити таштинама овога света, јер ми Господ откри о теби, да ћеш се удостојити епископског чина, и да ће Господ преко тебе очистити Врунтисиопољ од идолских поганштина; и твоје име неће више бити Евтропије него Левкије, јер ти Господ тако промени име, као и мени из Евдикија у Евдиклија.
Чувши то, свети Левкије, дотадањи Евтропије, простре се крстолико по земљи и поклони се Богу, узносећи Му овакву благодатну молитву: Благословен си Господе Боже отаца наших, Аврама, Исака и Јакова, јер не превиђаш оне који се надају у Тебе и не одузимаш Своје милосрђе од убогих слугу Твојих, него милујеш мене недостојног. Тога ради, Господе Боже неба и земље, славим Те и величам, јер си Ти Владар – Љубитељ душа људских; нека Ти је слава у бесконачне векове.
Док се свети тако мољаше, чу се с неба глас над црквом који говораше: Левкије, Левкије! светли душом и чисти срцем, ево име твоје написано је на небу и спомен твој неће се изгладити из књиге живота. – Овај глас чу и свети епископ Елије, и неки од братије који ту ноћ провођаху без сна на молитви. Али нико не могаше разумети, коме беше упућен тај глас.
А када свану, дођоше к епископу братија из Ермијева манастира и рекоше: Знај, Владико оче, да смо ми више од седам година без игумана, и сваки од нас живи како хоће. Ми много пута молисмо чесног Евтропија да нам буде старешина, јер је од детињства порастао у нашем манастиру, и светошћу живота превазилази све нас, и нико се не може упоредити с њим у трудовима послушања, и он је стално у посту и молитви, у читању и писању књига; једном речју, ми га видимо где се подвизава у свима добрим делима. Стога ми и желимо да га имамо себи за оца, да бисмо ишли стопама његовим, али он не пристаје и пренебрегава нашу молбу. Зато те молимо, Владико, постави нам га за игумана, макар он и не хтео. – Свети епископ им на то одговори: И ја сам размишљао о томе, о чему ми ви сада говорите; него причекајте мало, ја ћу покушати да га убедим да се покори нашој вољи.
Рекавши то, епископ оде у цркву, пошто беше наступило време за свету Литургију. Епископ нареди архиђакону да стане на амвон и пита народ: Ко се од вас присутних зове Левкије? – Но на овај архиђаконов позив нико се не одазва из народа, јер не беше ниједног човека који се тако звао. А када архиђакон понови питање други пут и трећи пут, тада свети Левкије, видећи да међу присутнима у цркви нема никога, сем њега, који се тако зове, одазва се, рекавши: Ја сам грешни Левкије.
Погледавши у њега, сви се зачудише, и у недоумици рекоше: Ти си Евтропије, син Евдикијев? Он им одговори: Упитајте мога оца, он ће вам боље него ја испричати о имену мом. – Тада изведоше на средину блаженог Евдиклија, чесног старца од деведесет и седам година, и питаху га: Какво је у ствари име твоме сину? – Он онда, видећи да је воља Господња да се открије тајна о њему и о сину његовом, исприча подробно цело виђење своје, и то како глас Божји два пута, и у сну и на јави, назва сина његовог Левкијем. Тада сви који слушаху ово, с радошћу благодараху Бога и, прилазећи к светом Левкију, поздрављаху га с великим поштовањем. Одмах затим епископ га стаде саветовати да прими свештенички чин и игуманство. Но он одбијаше, а народ викаше говорећи: Левкије је достојан да буде не само презвитер и ава него и епископ! – Тада свети Левкије би, и против своје воље, хиротонисан за свештеника и постављен за аву, игумана. И сви светло отпразноваше празник Успенија Пречисте Богородице у Њеној цркви.
Примивши управу над манастиром, свети Левкије се стаде још више подвизавати у богоугађању, и твораше чудеса благодаћу Божјом која у њему живљаше. Једном доведоше к њему бесомучног Етиопљанина, који већ беше оглашен за свето крштење. Видећи његове муке, свети Левкије рече бесу: Престани, душе ђавољи, мучити човека. – Уздрхтавши, бес стаде с кукњавом запомагати: Ако из њега изађем, куда ћу отићи онда? јер бољег дома од овог немам.- Свети Левкије му рече: Нечисти душе, изађи из створења Божјег и не усуђуј се више да улазиш у њега! изађи понижен и постиђен, и остави слободна онога кога си до сада, човекомршче, мучио, свезавши га веригама твоје тамне силе. Уђи пак у оне људе који не верују у Господа нашег Исуса Христа и не клањају се животворном Крсту Његовом.
Тада ђаво, крикнувши страховито и оборивши човека на земљу, изађе на његова уста у виду црне птице. А излазећи запомагаше: Шта ја имам с тобом, слуго Божји Левкије? Зашто ме изгониш из мога обиталишта, које изабрах себи? Ја нисам хтео ући у човека са лицем белим и лепим, него уђох у црног Етиопљанина, непријатног изгледа, надајући се да ме нико неће прогнати из таквог обиталишта.
Прогнавши ђавола крсним знамењем, свети Левкије подиже човека са земље здрава, и удостоји га потом светог крштења. А ђаво, отишавши у Египат, преобрази се у страшно велику змију, уђе у један град, и јавно ходећи по улицама са необичном јарошћу умртвљиваше све што сретне: незнабошце и Јевреје, – људе, жене и децу, па чак и њихову стоку. Свети пак Левкије, провидевши Духом ту човекоубилачку злобу ђаволову, пође хитно у Египат. А ђаво, осетивши да се светитељ приближава граду, оде и баци се у море, оставивши за собом многе лешеве по улицама градским. Ушавши у град, свети Левкије виде мноштво људи који кукаху и оплакиваху своје мртваце, и питаше их, због чега тако плачу. Они му онда испричаше како се изненада појави у граду змија, која многе умори, и како се малочас, пред његов долазак, баци у море и потону.
Тада свети Левкије нареди да донесу воду; освети је, и покропи њоме мртваце. Затим рече мртвацима: У име Господа Саваота устаните! јер вас не држе узе смрти, него сте повређени ђавољим отровом. Ипак ви нисте у стању да се сами избавите од дејства силе змијине, која је јача од вас због вашег безбожја и слепила духовног, него устаните силом Бога мог и дајте славу Ономе који вас је створио.
Говорећи то, свети Левкије додириваше њихове лешеве жезлом који је држао у руци. И одмах сви као од сна усташе и, хватајући се светитељевих ногу, говораху: Ко је Бог коме се треба клањати, сем Отац, Син и Свети Дух, кога ти, свети оче Левкије, слуго Божји, проповедаш? – И сви васкрснути повероваше у Христа. Поред њих тог истог дана примише веру Христову још три хиљаде људи, и крстише се са својим женама и децом, славећи Господа нашег Исуса Христа због чудеса која учини преко светог Левкија.
Након неколико година поверова у Христа са свим домом својим епарх александријски Филип, побуђен на то примером своје свете кћери Евгеније. А после извесног времена он остави свој положај епарха и постаде хришћански епископ. А када он мученички пострада, на његово место би једногласно изабран свети Левкије. После Филипа у Александрији беше епарх најпре Терентије, а затим Сатурнин. Непријатељ хришћанства, Сатурнин смишљаше са својим идолопоклоницима како да у Александрији дигне гоњење на хришћане и да претходно убије епископа хришћанског светог Левкија, јер Сатурнин беше видео како епископ Левкије обраћа многе из многобоштва у хришћанство. И стаде епарх тражити згодно време да своју злу замисао спроведе у дело. Дознавши за ту злу намеру епархову, хришћани из Александрије почеше се договарати између себе да убију епарха. Тада свети Левкије, сазвавши к себи све хришћане, стаде их саветовати да се не усуде правити такав метеж, и исприча им о виђењу које му би од Бога, говорећи: Знајте, возљубљени, да Господ мој благоизволе јавити ми се у виђењу, и нареди да вам поставим другог епископа, а да ја идем на запад у Врунтисиопољ, јер је томе граду нужно хришћанско просвећење.
Чувши то, хришћани стадоше плакати и, припадајући к ногама светитељу, говораху: Оче свети! не остављај нас сироте; не одвајај се од људи које си стекао Богу; остани с нама до своје смрти! – Свети Левкије им одговори: Сви ви знате, да још у младости мојој Господ благоволи открити о мени оцу мом Евдиклију, како ја недостојни имам примити овај архијерејски чин и ићи у идолопоклонички град, међу народ који не зна Бога. У вољи је Господу нашем, да преко мене недостојног слуге Свог присаједини те људе к светој Цркви. Због тога ми и нареди сада Господ, да вам поставим другог оца, а да ја идем на одређени ми посао. О епарху пак Сатурнину знајте, да се његова зла замисао односно гоњења хришћана неће остварити, јер се скратише дани живота његова и приближи се погибија његова: по мом одласку одавде, срушиће се његова кућа и он ће са свима укућанима својим погинути у њеним рушевинама.
Рекавши то и утешивши плачући хришћане, он изабра мужа достојна епископства; и тако место њега би постављен други епископ. А он, узевши са собом два своја ђакона, Јевсевија и Дионисија, и пет ученика, крену из града на пристаниште. Сви хришћани, њих пет хиљада на броју, не рачунајући жене и децу, испраћаху свога епископа са плачем и великим ридањем, и говораху: Зашто нас остављаш, оче, не сажаљевајући чеда своја? – Окренувши се и видевши их где плачу, свети Левкије се сам узруја духом и заплака, па подигавши руке к небу рече: Господе Боже мој Исусе Христе, ако је Твоја воља, не допусти да се одвојим од ових људи твојих, међу које си ме поставио на службу Твоју. – Чим он заврши ову молитву, с неба одјекну глас који чуше сви: Левкије! не пренебрегни наредбу Господњу, него седни на лађу и путуј с миром куда ти је наређено. – Тада свети Левкије рече свима који га праћаху: Ето, браћо, ви чусте вољу Господњу. Знајте, дакле, да не одлазим од вас по својој жељи. – И опростивши се са свима, он уђе у лађу и крену на пут. У Александрији пак, по пророчанству светитељевом, изненада се сруши епархова палата и поби све што беху унутра с њим.
После петнаестодневне пловидбе свети Левкије стиже у Адријанопољ, не онај Тракијски, него у старом Епиру. Ту се свети Левкије мало задржа и прими са собом два презвитера, Леона и Савина. Нашавши другу лађу, он се укрца у њу и доплови у Гидрунт. Ту преседе у далматинску лађу, којом стиже у Врунтисиопољску област. Искрцавши се из лађе, свети Левкије се са својим клиром упути ка граду. На путу их срете трибун[8] Армалеон са својим војницима. Једнога од војника упита свети Левкије: Ко је управник овога града? – Зар ви нисте чули, одговори војник, за великог господина Антиоха, кнеза ове области? – А које је вере тај господин Антиох? упути ново питање свети Левкије.
Чувши такво питање, трибун и војници се насмејаше, и рекоше: Зар има која друга вера и који други бог, сем сунца и месеца који обасјавају васељену? Не чују ли уши свих, када гласови њихови загрме на облацима? Шта је брже од муње, која излази из сунца? Шта је светлије од месеца, који својим изменама наговештава промене времена? – О бедне незналице! са уздахом рече на то свети Левкије. До вас још није стигло божанско просвећење, па не знате да су сунце и месец саздања Божија и повињавају се наредби Господњој, дан и ноћ обављајући своје течење. Њих не треба називати боговима, у њима се не налази ни душа ни Божанство; они чак не могу стајати на једном месту, него стално теку, излазе и залазе, заодевају се час облаком, час ноћном тамом, те су понекад видљиви а понекад невидљиви. И њихова се светлост толико разликује од Вечне Светлости – Бога кога ми поштујемо, као што се створење разликује од Творца. Јер Бог наш је створио сунце и месец, небо и земљу и све што је на њима; Он је истинита Светлост, која просвећује све који верују у Њега. Он Светлост сатвори сијање сунца и месеца, и нареди им да служе људима који живе у поднебесју: сунце да обасјава дан, а месец да обасјава ноћ. И када бисте ви познали Невидљиву Светлост – Бога нашег, онда се никада не бисте клањали видљивим светилима небеским.
Трибун Армалеон упита: А која је то светлост, о којој ти кажеш да је невидљива за наше очи? – Свети Левкије одговори: То је Христос, Син Божји, који је рођен Дјевом Маријом од Духа Светога. – И исприча му све о Христу Богу: како се родио, како је на земљи живео међу људима, како је добровољно пострадао и умро, и у трећи дан васкрсао, и узнео се на небо, и сео с десне стране Бога Оца, и како ће доћи да суди целоме свету и да свакоме усплати по делима његовим. – Чувши то, сви војници бише тронути и повероваше у истинитост светитељевих речи; и падоше пред светим Левкијем на земљу, говорећи: Молимо те, оче, учини нас учесницима вечног живота. – Он их онда после оглашења крсти. А број крштених беше шездесет и седам људи. Праћен њима и клиром свети Левкије уђе у град. И тако се отпоче Врунтисиопољ просвећивати светлошћу Христовом.
Кнез Антиох, дознавши да је трибун Армалеон поверовао у Христа са својим војницима, дозва га к себи и упита: Је ли истина што чујем о теби Армалеоне, као да си ти са потчињеним ти војницима постао хришћанин? – Трибун ћуташе. Разљутивши се, Антиох упита: Зашто ми не одговориш? – Трибун одговори: Зар мораш да се љутиш на мене што сам хришћанин? – Антиох му рече на то: Ја те без љутње просто питам да ми кажеш, ко те научи хришћанској вери? Ми те сви знамо као врло учена у нашим књигама, и до сада си одбацивао хришћанско учење. А сада се чудимо, на који то начин ти постаде хришћанин. – Армалеон одговори: До сада бејах слеп, лутах по тами и сенци смрти, а сада, просвећен благодаћу Божјом, видим, и боравим у светлости наде на живот вечни. – А какав је то вечни живот о коме ти говориш? упита Антиох. – Ако хоћеш, можеш га познати, одговори трибун.
На то Антиох рече: Ако нам стварно покажеш вечни живот, онда, разуме се, хоћу да видим и разумем. Али, ја не мислим да постоји други живот сем овог овдашњег, нити верујем да постоји друга светлост и други бог сем сунца и месеца. – На то трибун Армалеон рече: Сунце и месец нису богови него саздања Божја, постављена Богом на небу да, обасјавајући васељену, служе разумном створењу, човеку, који живи на земљи, а не да привлаче кога да им се клања и да им служи.
Удиви се Антиох чувши овакве речи од трибуна, па га упита: Ко те научи таквој мудрости? – Армалеон одговори: Овој мудрости ме научи један Александринац, по имену Левкије, који недавно допутова овде.
У то време свети Левкије се налазио ван града на гледалишту, према западној капији Врунтисиопоља. Ту он учаше народ вери Христовој, крштавајући оне који приступају Господу Христу. Кнез Антиох посла по њега, с поштовањем га молећи да дође к њему. А када угледа архијереја Божјег, он му рече: Ако хоћеш да поверујемо у Бога кога ти проповедаш, онда Га умоли да нам да кишу, коју ево већ две године не видимо. Због великог безкишија исуши се земља наша и не може да рађа, те се сав народ налази у оскудици и невољи.
Свети Левкије, сазвавши свој клир и све новокрштене хришћане, направи литију, молећи се ка Христу Богу, и одмах се небо покри облацима, из којих се изли веома обилна киша која напоји сву земљу те покрајине. Тада поверова у Христа сав град са кнезом Антиохом на челу; и крстише се двадесет и седам хиљада људи, и сви слављаху Христа Бога нашег. И подигоше усред града цркву у име и част Пречисте Богородице Приснодјеве Марије; а другу цркву у име светог Јована Крститеља саградише на оном месту где народ би крштен. И тако се сав Врунтисиопољ просвети светлошћу свете вере.
Учећи и утврђујући у вери новопросвећене, свети Левкије се разболе на смрт, и путем откровења би обавештен од Бога о својој кончини. Позвавши к себи кнеза Антиоха, он му завешта да тело његово погребе на оном месту где се искрцао с лађе на њихову земљу. Затим, подигавши руке, он сатвори молитву за сву паству своју, даде свима последњи благослов и опроштајни поздрав, па се престави ка Господу, оплакан силно од целога града. Узевши чесно тело светитељево, кнез Антиох га свечано пренесе на место, где свети, дошавши из Александрије, беше изашао из лађе на земљу. И подигавши тамо цркву у име светог Левкија, Антиох положи у њој свете мошти великог угодника Божијег Левкија. И од гроба његова биваху многа чудеса у славу Оца и Сина и Светога Духа, Бога у Тројици слављеног, коме од целокупне твари хвала, благодарност и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
0621_SvetiMucenikJulijanTarsanin-233x300.jpg


СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЈУЛИЈАНА ТАРСАНИНА


Свети Јулијан, син високородног сенатора незнабошца и мајке хришћанке, родио се у киликијском[1] граду Аназарву. После смрти свога мужа мајка светог Јулијана пресели се из Аназарва у киликијски град Тарс.[2] Ту она крсти дечка Јулијана у хришћанску веру, и васпитаваше га у хришћанској побожности.
Када Јулијан напуни осамнаест година, настаде силно гоњење на хришћане под царем Диоклецијаном.[3] Између других хришћана би узет и блажени Јулијан и приведен на суд к игемону, управнику области Маркијану. Али ни свирепа мучења, ни обећавања дарова и почасти, ни претње, не могоше преклонити побожног младића да се одрекне Христа и принесе жртву идолима. Читаву годину водао га је игемон по разним градовима киликијским и свуда га подвргавао разноврсним мукама, но он остаде тврд као дијамант у исповедању Христове вере. А када светог Јулијана доведоше у приморски град Егеју, тамо му слуге ђавола – идолопоклоници силом отворише уста, па му гураху у уста идоложртвено месо и вино, желећи да поганим жртвама оскврнаве чистог и светог слугу Христовог. После тога свети Јулијан би бачен у тамницу. Тамо дође к њему блажена мати његова, која му свуда следоваше издалека, молећи се Господу да укрепи сина њеног у мученичком подвигу. А када је незнабошци ухватише и приведоше на суд пред игемона, она моли игемона да јој дозволи да три дана саветује у тамници сина свог, да се поклони боговима њиховим, идолима. И игемон јој дозволи да несметано долази к своме сину у тамницу. А она, проводећи с њим у тамници дане и ноћи и са материнском љубављу разговарајући с њим, са сузама га саветоваше да претрпи до краја краткотрајне муке за Христа, да би га Господ удостојио вечних блага у сабору светих мученика.
По истеку три дана, свети Јулијан заједно са мајком би приведен на суд пред игемона. Надајући се да је мајка већ усаветовала сина свог да принесе идолима жртву, игемон је стаде хвалити за то. Али она, отворивши своја чесна и богонадахнута уста, стаде громко исповедати име Исуса Христа и силно изобличавати идолопоклоничко безбожје. Исто тако и свети Јулијан неустрашиво исповедаше и величаше Исуса Христа – јединог истинитог Бога, и ружаше незнабожачко многобожје.
Тада разјарени игемон нареди да обоје немилосрдно муче, и мајку и сина. Мајку мученикову најпре много тукоше, па јој онда одсекоше стопала на ногама, којима је она пратила свога сина идући за њим из Тарса. А светог мученика Јулијана зашише у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па бацише у море. И тако свети Јулијан оконча своја страдања; а и света мајка његова умре на мукама; и обоје добише венац победе од Христа Бога.
Тело светог Јулијана таласи изнесоше на обалу, где га нађе једна благочестива удовица, па пренесе у Александрију и чесно погребе, 290. године. Доцније те свете мошти беху пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. „Из уста мученика, рекао је свети Златоуст, исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зракова“. И још: „Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће демон неизоставно искочити и побећи као од палећег жара“.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА:
ЈУЛИЈА И ЈУЛИЈАНА


Постојбина светог Јулија и Јулијана беше грчка област Мирмидонија. Они беху рођена браћа, и измалена у хришћанској побожности васпитани и у књижној науци добро упућени. Достигавши пунолетство, они стадоше у девственој чистоти служити Богу, и пребиваху у посту и молитви, поучавајући се дан и ноћ у закону Господњем. Због таквог живота свог они бише удостојени црквених чинова: Јулије би рукоположен за презвитера, а Јулијан за ђакона. И беху они у цркви Христовој као два светилника, сијајући добрим делима, због којих се слављаше Отац Небески. У то време усред пшенице свете вере налажаше се још много кукоља идолопоклоничке заблуде. Иако тада и на Истоку и на Западу владаху хришћански цареви, и побожност цветаше свуда, ипак јелинско незнабожје не беше још потпуно истребљено, нарочито по селима, где се људи, ослепљени незнањем, држаху древног идолослужења. Стога ове две слуге Христове, препуни божанске ревности, отпутоваше у Цариград к благочестивом цару Теодосију Млађем[4] и молише га да им да своју царску повељу: да они могу у грчкоримској царевини несметано уништавати идоле, рушити и спаљивати идолишта, посецати шуме и вртове, засађене у част идола, а зидати храмове Божје и ширити славу имена Христова. Цар им даде то право, и потврди повељом, у којој би додато и наређење, да свуда по областима и градовима сви властодршци: управитељи области, кнежеви, чиновници и градоначелници, излазе у сусрет Јулију и Јулијану, помажу им у свима пословима и снабдевају их свим што је потребно за подизање храмова. Добише они и од свјатјејшег патријарха благослов за проповедање, и за подизање и освећивање цркава.
И тако ова два света војника Христова, као два апостола, кренуше по областима грчкоримског царства, проповедајући незнабошцима име Христово. И обраћаху многе ка Христу Богу не само речју него и чудесима: јер им се од Бога даде благодат и сила, да исцељују недуге и изгоне ђаволе. И они свуда разораваху идолске храмове и уништаваху идоле. А у оним местима, где им се упорни јелини супроћаху, они показиваху царско наређење властодршцима и градоначелницима, па, добијајући од њих помоћ, обављаху свој посао. Они и многе цркве подизаху не само средствима из царских ризница него и обилним прилозима правоверних хришћана: јер сви и свуда, видећи такве учитеље, просветитеље и чудотворце, не штеђаху имовину жртвујући за свето дело. Тако они пропутоваше Исток и Запад, и подигоше сто цркава. А чудеса која починише, безбројна су. Њих је немогуће подробно описати, зато ћемо само нека споменути.
Једном, када света браћа грађаху цркву у Вивлама, један радник непажњом одсече себи железном алатком велики прст леве руке, те му истече врло много крви, и он од изнемоглости и бола паде као мртав. Дознавши за то, света браћа узеше одсечени прст, ставише га на одсекотину, осенише крсним знаком, и прст одмах прирасте за своје место и ране нестаде. Тада света браћа подигоше тог човека са земље здрава, дадоше му у руке његову железну алатку, и рекоше му: Буди истрајан и труди се у име Оца и Сина и Светога Духа.
Једно време света браћа се налажаху у Медиоланској епархији,[5] близу града Гавдиана. Ту они, очистивши село неко од идолодемоније, зидаху цркву. А то им беше деведесет и девета црква по броју. У зидању те цркве њима помагаше мноштво верних. Догоди се да мимо тог места пролажаху колима неки људи. Угледавши оне што зидају, они рекоше један другоме: Ови ће нас задржати да им помогнемо у зидању, те ћемо тако и против своје воље изгубити време.[6] Али пошто им беше немогуће да заобиђу то место, они смислише ово: једнога од њих положише у кола тобож као мртваца, правећи се да га возе ради погреба. И кад дођоше до места где се грађаше црква, света браћа им се обратише речима: Децо, помозите нам мало у нашем послу. А они им на то одговорише: Не можемо се задржавати, пошто возимо мраваца ради погреба. Тада их упита свети Јулије: Не лажете ли ви, децо? Они одговорише: Не, оче. Свети Јулије им на то рече: Нека вам буде по речи вашој. – И они људи одоше својим путем. А кад мало одмакоше, они рекоше тобожњем мртвацу да устане. Али он не устајаше. Тада га они стадоше дрмати, мислећи да он спава. И убрзо се уверише да је он стварно мртав. Ово чудо одмах се рашчу свуда, и све спопаде страх и ужас. И од тог времена нико се не усуђиваше да тим светим оцима рекне ма какву лаж.
После неког времена свети Јулије презвитер рече своме брату светом Јулијану ђакону: Брате, остани ти овде, зидајући ову деведесет девету цркву, а ја ћу ићи да потражим место где бисмо могли сазидати стоту, да бисмо, сазидавши сто цркава на земљи, благодаћу Божјом били пресељени у цркву нерукотворену, вечну на небесима.
Рекавши то, Јулије оде. Пошто прође око две миље, он стиже до језера, званог Мукорос. То је језеро велико; на њему он угледа острво не мало, и врло лепо, на коме нико не живљаше. Посматрајући издалека то острво, свети Јулије размишљаше како да се превезе до њега. А пошто не беше лађе, он преклони колена на молитву, и помоли се говорећи: Господе Боже, свемоћни Исусе Христе, Својом свемоћном силом дај да ова мантија што је на мени, буде сада мени уместо чамца, да бих, налазећи се на њој држан и управљан Твојом десницом, превезао се до оног острва не потонувши у воду.
Пошто се тако помоли Господу, он рашири своју мантију поврх воде и, прекрстивши се, стаде на њу, и мантија би као чамац, не тонући у воду. А светитељ, држећи у рукама штап, и као веслом ударајући њиме по води, управљаше овим чамцем од мантије, и тако стиже до тог острва. Изишавши на острво, он га обиђе цело, и веома се радоваше посматрајући његову лепоту. Усред острва свети Јулије угледа огромну стену, и одлучи да на њој подигне стоту цркву у име светих Дванаест Апостола. Но на острву беше врло много змија и разноврсних. отровних гмизаваца, због чега се нико од људи не усуђиваше да се приближи том острву. Свети се попе на ту стену и, начинивши крст од малог дрвета, пободе га у једну малу пукотину. Затим се помоли Богу, па именом Исуса Христа сазва к себи све змије и гмизавце. А када се они слегоше к њему у огромном броју, он им рече: Ви сте већ доста времена живели на овом месту; а сада вам именом Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, наређујем: да се удаљите са овога острва, и да ово место уступите за дом Божји и за слуге Христове који намеравају живети овде.
Чим то светитељ рече, одмах се све змије и гмизавци, као нека разумна бића, покорише светитељевом наређењу, па скупа одоше ка западној страни острва; тамо се погрузише у језеро и препливаше на другу страну ка гори, званој Камункин. Ту се настанише и угнездише, а острво се очисти од гмизаваца. Свети пак Јулије опет се натраг врати по води као што беше и дошао, па пође по тамошњим хришћанским насељима. Пошто доби од њих помоћ и све што беше потребно, он се с радницима превезе чамцима на острво. Положивши на оној стени темељ цркви у име светих Дванаест Апостола, он је стаде градити.
У то време његов брат свети Јулијан заврши ону цркву у близини града Гавдиана, и донесе одлуку да у њој начини гробницу за свог брата Јулија. И поче је правити. А свети Јулије, чувши да је та црква довршена, пође да је види, и да уједно посети свога брата. Када стиже тамо, свети Јулијан му рече: Ето, господине брате, Божјом помоћу и твојим молитвама црквена грађевина је довршена, само се још прави гробница за тебе, да по престављењу твом почива у њој тело твоје. – А свети Јулије, пун пророчкога дара, рече на то светом Јулијану: Доврши што пре гробницу коју си започео, но знај да ћеш ти у њој почивати.
Тако и би. Јер када гробница би довршена, престави се ка Господу свети Јулијан ђакон. Свети Јулије га чесно погребе, па се опет врати на острво и продужи градити цркву, посвећену Апостолима. А када је доврши, он начини у њој гробницу за себе, јер предвиде крај свој који му се приближавао. А беше већ и остарео. У то време у Медиолану би постављен од стране цара за епарха, за управитеља целе области, један чувени сенатор, по имену Авдентије, човек високородан, врлински и богоугодан. Чувши за светог Јулија, он рече домаћима својим: Хајдмо лађом до острва Мукороса, да тамо видимо Божјег човека, Јулија презвитера, и цркву што је подигао. – И севши на лађу, отпловише. Када стигоше на острво, Авдентије се удостоји добити благосдов од светитеља и разговарати са њим о духовним стварима. Пошто разгледа и црквену грађевину, он рече светом Јулију: Господине оче! ако си намеран да још нешто зидаш, ти ми кажи, па ћу те и ја помоћи од своје имовине, јер сам готов да с радошћу послужим потребама вашим. Светитељ му одговори на то: Чедо, није потребно ништа више зидати сем гробнице за тебе поред моје гробнице, пошто ће по престављењу твом тело твоје почивати у овој цркви. – Адвентије на то рече: Нека гроб твој, оче, буде овде, а ја сам већ спремио себи гробницу у Медиолану. – Веруј ми, чедо, одговори светитељ, тело твоје биће погребено поред мога тела, а не на неком друтом месту.
Пошто дуго проведе у разговору са светим, Авдентије узе благослов и врати се у Медиолан. А свети Јулије после не много времена отиде ка Господу, и би погребен у своме гробу, од кога се молитвама његовим даваху многа исцељења болнима. По престављењу светог Јулија, његово место заузе врлински презвитер Илија. Након неколико година престави се богоугодни муж Авдентије, епарх медиолански, и би положен у својој гробници у Медиолану; али га сутрадан нађоше где лежи ван своје гробнице, но не као избачен, него као чесно изнесен и брижљиво положен. И опет тело његово положише у исту гробницу, али се оно и по други пут обрете ван гробнице. То се исто догоди и по трећи пут. Хтели су да га положе на другом месту, али га ниједно место не примаше. Тада се укућани његови опоменуше речи светога Јулија, речених Авдентију: да он ни на ком другом месту неће бити погребен сем поред тела његовог. И одвезоше тело Адвентијево на острво Мукорос. Блажени Илија срете тело епархово са крстовима, кадионицама и свећама, чесно га прими и погребе крај гроба преподобног оца Јулија. Тако се испуни пророчанство светитељево, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
 
он који је дотле служио Јагњету Божјем, сам би као јагње заклан, приневши себе на жртву живу Богу.
'oces da kazes da Bog trazi zrtve, da je oduvek ikonomija spasenja bila da zrtvuje Sina? ja ne bih rekao, naprotiv
TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU – Strana 12 ...
svetosavlje.org › tumacenja-svetog-e.


Jan 12, 2016 - A Isus čuvši reče im: Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni. Nego idite i naučite se šta znači: Milosti hoću, a ne žrtvoprinošenje.

.
onda su, po tebi, oni koji su raspeli Hrista, bili Bozjije sluge. E da li su?
Bio je moj Gospod KAO jagnje pred svojim egzekutorima, ali zvati Ga životinjom - jagnje, koje je KAO ZAKLANO [OTK. 5,6], mogu samo bezbožnici koji se klanjem nasladjuju, tj. poistovećuju se sa Njegovim ubicama. Ili biste Ga možda nanovo raspinjali, bezbožnici? Ne znate da više nema žrtva za grehe već samo čekanje strašnog suda i ognja koji će da vas proždere? Svi sveti su uvek imali kontekst KAO (POREDJENJE) ili PASHU, DA BI SE NADOVEZALI NA SZ, ALI IDENTIFIKOVATI MOGA GOSPODA SA ŽIVOTINJOM ZA KLANJE [OTK. 5,9 i 12], I PRI TOME NIGDE SE NE POZIVAJUĆI NA KRST ILI TAJNU VEČERU (TJ. NJENU SVETU TAJNU, PRIČEŠĆE HLEBOM ŽIVOTA, A NE JAGNJETINOM), A STAVLJAJUĆI SVE U KONTEKST BUDUĆNOSTI, PROROČANSTVA, JE KRAJNJE BEZBOŽNIŠTVO I RUGANJE KAKO SAMOM HRISTU TAKO I SVIM HRIŠĆANIMA!
 
Danas, 2. avgusta, praznujemo Sv. Iliju, neustrašivog Božjeg Svetitelja.
*
Ovaj svet je učionica, radionica, vaspitni centar. Ovde se čovek brusi i uči, s krajnjim ciljem da postane kao Bog.
Da je tako, potvrđuju događaji sa svetim ljudima koji su najbolje praktikovali Božju volju, a to su svetitelji.
Sv. Ilija,
koga slavimo na današnji dan, 2 avgusta, celim svojim životom na zemlji kao i narednim životom na Nebu (kada se javio sa Mojsijem i Avramom na preobraženje kako je opisano u nz), svedoči kako stoje stvari sa tzv. kaznama, verom i srčanim revnovanjem za Božju nameru sa ljudima.
Stoga je baš Sv. Iliju Bog odabrao da ponovo dođe na Zemlju pred kraj istorije, pred kraj ovakvog čovečanstva,
pred drugi dolazak Gospoda Isusa Hrista na Zemlju, među nas ljude.
 
0722_SvetaMarijaMagdalina.jpg


СПОМЕН СВЕТЕ МИРОНОСИЦЕ РАВНОАПОСТОЛНЕ
МАРИЈЕ МАГДАЛИНЕ


Света Марија Магдалина беше родом из града Магдале[1] у Сирији, због чега и би названа Магдалина, из племена Исахарова. Мучена од седам злих духова, она чу за Христа Спаситеља како изгони ђаволе и исцељује од свих болести. Стога она дође к Спаситељу који у то време прохођаше градове и села у Галилеји проповедајући Еванђеље, исцељујући Својом божанском силом и свуда чинећи добро свима, и човекољубиве милости Његове удостоји се и она.
Јер Господ милостиво погледа на њу и истера из ње љуте мучитеље – седам ђавола, и оздрави јој не само тело него и душу. Он јој просвети ум светлошћу познања истине, да би веровала у Њега – истинитог Месију, Сина Божјег, посланог од Бога Оца на спасење света. И постаде ова Марија ученица Христова и следбеница Његова, и са осталим светим женама служаше Му све до Његовог добровољног страдања, крсне смрти и погребења. О томе свети еванђелист Матеј пише овако: Онде беху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу њима беше Марија Магдалина (Мт. 27, 55-56). Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала са Пресветом Богородицом, и тешила неутешну Богоматер којој нож пробадаше душу.
И као што света Магдалина беше верна следбеница и служитељица Господа Христа за време Његовог земног живота, таква она остаде и када Он мртав лежаше у гробу. Јер као верна ученица, желећи да Му и мртвоме послужи, она прва дође на гроб са скупоценим мирисима. И то не једанпут него трипут дође. Први пут дође рано, док још беше мрак, одбацивши слабост и страх женски; и угледавши камен одваљен од гроба отрча брзо натраг и извести светог Петра и светог Јована Богослова говорећи: „Узеше Господа из гроба“. Петар и Јован похиташе на гроб, а за њима и света Магдалина. И то би њен други долазак на гроб. Када ова два апостола у гробу Христовом не видеше ништа друго до погребне хаљине, вратише се, а света Марија остаде код гроба плачући, и надвири се над гроб и виде два анђела у белим хаљинама где седе један чело главе а други чело ногу где беше лежало тело Исусово; и анђели јој рекоше: Жено, што плачеш? – а она им одговори: Узеше Господа мог, и не знам где га метнуше. – Рекавши то она се обазре натраг, и виде самог Господа Христа где стоји, и не познаде Га; но мислећи да је вртар упита Исуса за Исусово тело: Господине, ако си га ти узео кажи ми где си га метнуо, и ја ћу га узети. – И када је Господ ослови по имену рекавши: „Марија!“ тада она познаде да је то сам Господ, и припаде к ногама Његовим клањајући Му се, иако јој Господ забрањиваше да Га се не дотиче. И би послана од Господа к братији. Све се ово зби пре изласка сунца, при сијању зорњаче. А трећи пут света Марија Магдалина дође на гроб са другим светим женама када сунце већ беше грануло. Оне тамо видеше анђела који их обавести о васкрсењу Христовом, и када се враћаху к апостолима, света Магдалина по други пут виде васкрслог Господа који се тада јави свима Мироносицама. Јер Господ их срете и рече им: „Радујте се!“ А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: „Не бојте се; идите те јавите браћи мојој“. И као што света Магдалина би прва гледалица васкрслог Господа Христа, тако она би и прва благовесница васкрсења Његовог. По вазнесењу Господњем она пропутова многе земље благовестећи Христа, као и свети апостоли. Допутовавши у Рим, она изађе пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздрави га речима: „Христос воскресе!“ У исто време она оптужи ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. Потом света Магдалина из Рима отпутова у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је апостолски помагала у делу проповедања Еванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Еванђеље свету као прави Христов апостол, због чега је и названа равноапостолна.
Пошто апостолски послужи Господу, света Магдалина се блаженим уснућем престави ка Господу, и би сахрањена у оној истој пећини, у којој касније и свети седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, потом оживелих, па онда умрлих.[2] Нетљене чудотворне мошти свете равноапостолне Марије Магдалине бише у деветом веку при цару Лаву IV Мудром[3] свечано пренете из Ефеса у Цариград и смештене у храму манастира светога Лазара, чинећи чудеса у славу Христа Бога нашег, коме част и поклоњење кроза све векове. Амин.
Неки сматрају да је света Марија Магдалина сестра Лазарева Марија, и жена блудница која сузама опра ноге Господу Христу и косом од главе своје их отре и миром их помаза. Али то није тачно. Јер Лазарева сестра беше из Витаније, родом Јудејка, а света Магдалина из Магдале у Сирији, због чега се и назива Магдалином; притом она је почела пратити Господа Христа у Галилеји а не у Јудеји. Осим тога очигледно је да Лазарева сестра није могла бити блудницом, пошто је Закон забрањивао кћерима Израиљским да буду блуднице; о томе у Мојсијевим књигама пише: Да не буде блуднице између кћери Израиљевих (5. Мојс. 23, 17). Ако би пак нека била ухваћена у таком греху, Закон је нарећивао да се таква камењем убије. Стога, како би Лазарева сестра близу Јерусалима, сама кћер Израиљева, могла бити јавном грешницом? Зар њу не би по Закону своме каменовали Јевреји, који су и према Лазару били непријатељски расположени? Поред тога, и Лазар је био човек честит, угледан, и високог положаја, – био је градоначелник у Витанији; – и друга сестра његова Марта, била је такође честита и виђена; и како би они допустили својој сестри Марији да буде јавна грешница? Нема дакле сумње да Лазарева сестра није она жена блудница о којој се говори у Еванђељу.
Исто тако у Еванђељу нема никаквог указања да је Магдалина била та блудница која сузама опра ноге Спаситељу и косом их својом отра и миром помаза. Ако је то била она, како су људи могли имати са њом грешне односе када је она била луда, мучена од седам злих духова? И да је Магдалина била та блудница, и као јавна грешница дуго време пратила Господа Хрнста и Његове ученике, шта би на то рекли огорчени непријатељи и мрзитељи Господа Исуса – Јевреји, који су Га из злобе стално вребали да Му пронађу неку ману или кривицу, и онда оптуже и осуде? Када су се ученици Христови, једном видевши Господа где разговара са Самарјанком, чудили што разговара са женом (ср. Јн. 4, 27), утолико пре непријатељи Христови не би оћутали гледајући сваког дана где јавна грешница прати Господа Христа и служи Му.
Да је жена блудница једно, а света Магдалина друго, јасно се види из црквених богослужбених књига: о жени блудници говори синаксар на Велику Среду (Посни Триод), а о светој Марији Магдалини синаксар у трећу недељу по Ускрсу (Цветни Триод).

ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ФОКЕ


Овога дана празнује се пренос моштију светог Фоке из Понта у Цариград око 404. године. Главно је празновање овога светитеља 22. септембра, где се и налази опис његовог живота и страдања. Још се у данашњи дан спомиње и једно чудо овога светитеља. Неки човек, Понтин, беше ухваћен од Арапа. Арапи га оковаше, везаше му руке на леђа и тако оставише да умре. Лежећи потрбушке на земљи и не могући се маћи, Понтин завапи: „Свети мучениче Фоко, помилуј ме и спаси ме!“ Рекавши то он заспа, и у сну виде светитеља Фоку, како му се приближи, дохвати га руком и рече: „Опрашта ти Господ Исус Христос!“ Када се човек пробуди, нађе се слободан и разрешен од свих веза. Устаде, дакле, и оде дому своме и узе светог Фоку за своју домаћу славу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
КОРНИЛИЈА ПЕРЕЈАСЛАВСКОГ


У својој петнаестој години Корнилије се замонашио од старца Павла. Доцније се повукао у пустињу на молчаније. Тридесет година провео је у ћутању, не говорећи ни с ким ни речи, тако да су га многи сматрали за нема. Постом је тако исушио себе, да је личио на костур. Пред смрт примио схиму и упокојио се двадесет другог јула 1693. године.
 
0908_RozdestvoPresveteBogorodice.jpg


РОЖДЕСТВО
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ


СВЕТА Дјева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане Отац јој беше из племена Давидова а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце и зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела.

РЕЧ НА РОЖДЕСТВО ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Господ који живи на небу, желећи да се јави на земљи и поживи са људима, претходно уготови на њој обиталиште славе Своје Пречисту Своју Матер. Јер је у царева обичај да припреме себи палату за боравак у граду у који имају намеру отићи. И као што палате земаљских царева граде најискуснији мајстори из скупоценог материјала на најлепшем месту, лепше и пространије од осталих обиталишта људских, тако се имала саградити и палата славе Цара Небеснога. У Старом Завету, када Бог зажеле да живи у Јерусалиму, Соломон Му подиже храм преко најискуснијег неимара Химара, који бејаше врло вешт, паметан и пун знања (3. Цар. 7, 13. до 40. ; 2. Днев. 2, 13. до 14. ; 4, 11. 16. ). Соломон сагради храм из најскупоценије грађе, од изврсног камења, од мирисавог дрвећа: кедра и кипариса са Ливана, и од чистога злата, на највишем месту, на гори Морији. Лепоти храма много допринесе и то, што на његовим зидовима изваја херувиме, разно дрвеће и цвеће. По пространству храм беше огроман, тако да је у њему комотно могло стати мноштво Израиљаца! и сиђе на њега слава Господња у огњу и облаку. Ипак храм тај беше недовољан да у себи смести несместивог Бога. Соломон Му подиже храм, али Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима. Где је дом који бисте ми сазидали? говори Господ. Или где је место за моје почивање (Ис. 66, 1; Д.А. 7, 48).
И гле, Господ благоизволе да се у почетку новозаветне благодати начини нерукотворени храм – Пречиста, Преблагословена Дјева Марија. А који делатељ начини тај храм? Ваистину најмудрији, сама Премудрост Божија, као што говори Писмо: Премудрост начини себи дом (Прич. 9, 1). А све што Премудрост Божија ствара, дивно је и савршено. Пошто пак оживљему палату Речи начини Премудрост Божија, стога се начини савршени храм за савршеног Бога, пресветла палата за пресветлог Цара, пречисти и неоскврнављени чардак за пречистог и неоскврнављеног Женика, беспрекорно обиталиште за беспрекорно Јагње. Овоме је верни сведок на небу који говори к Њој: Сва си лепа, драга моја, и нема недостатка на теби (Песма над песм. 4, 7). И свети Дамаскин каже: „Сва је – палата Духа, сва – град Божји, море благодати; сва је лепа, сва – блиска Богу“.[2]
Но, од какве грађе би начињена ова палата? Заиста од најскупоценије: јер произађе, као из скупоценога камена, из царскога рода, од Давида, који порази Голијата каменом из праћке, који праобразоваше камен Христа; и као од мирисавих дрвета кедра и кипариса, Дјева Богородица се роди из рода првосвештеничког, који приноси миомирисне жртве Богу. Отац њен, свети праведни Јоаким беше син Варпафира, који води своје порекло од Давидова сина Натана; а мати њена, света праведна Ана беше кћи свештеника Матана из племена Аронова. Тако, Пречиста Дјева бејаше по оцу царскога рода, а по мајци – првосвештеничкога. О, из како свескупоцених ствари – свечесних племена – би устројена оживљена палата Цару славе! И као што у Соломоновом храму камене и дрвене зграде добијаху нарочиту вредност од чистога злата којим беху позлаћене, тако у рођењу Пресвете Богородице благородство царског и првосвештеничког порекла доби још већу вредност од целомудрености светих родитеља њених, која је несравњено драгоценија од злата и сребра и скупља од драгога камења, и што је год скупоцених ствари не могу се изједначити с њом (Прич. 3, 15). Јер Пресвета Дјева роди се од целомудрених родитеља, што је више од сваког благородства. О томе сведочи свети Јован Дамаскин, обраћајући се светим праведним богородитељима овако: О, блажени супрузи, Јоакиме и Ано! Заиста се по плоду утробе ваше показасте беспрекорни, по речи Господњој: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16.20). Ви уредисте свој живот како је благоугодно Богу и како је то достојно Рођене од вас. Јер, живећи целомудрено и свето, ви родисте ризницу девства, – мислим Дјеву: пре рођења Дјеву, у рођењу Дјеву, по рођењу Дјеву, и свагда Дјеву, једину увек девствујућу и умом и душом и телом. А доликовало је да девство, рођено од целомудрија, буде принесено телом самој Јединородној Светлости. О, две пречисте словесне грлице, Јоакиме и Ано! сачувавши целомудрено закон природе, ви се божански удостојисте надприродних дарова, јер свету родисте Дјеву, Божију Матер. Побожно и свето поживевши у људској природи, ви произведосте Кћер, узвишенију од анђела и која сада влада над анђелима. О, прекрасна и преслатка Кћери! О, крине, који си усред трња израстао из свеблагородног Корена царског! Тобом се обогати царство свештенства“.[3] – Овим речима свети Дамаскин јасно показује од каквих је родитеља рођена Божија Мати, из каквих је драгоцених ствари устројена палата Цара Небескога.
На ком месту ова жива палата би устројена? Заиста на највишем, јер Црква даје о њој овакво сведочанство: „Зацело си виша од свих, Дјево чиста!“[4] но виша не местом него врлинама и висином Божјих дарова. Јер место где се роди Преблагословена Дјева бејаше малени град у земљи Галилејској, звани Назарет, зависан од великог града Капернаума, и житељи његови беху презирани, због чега и о Христу би речено: из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 46). Но Господ, који на висинама живи и на смирене погледа (Пс. 112, 5), благоизволи да се Његова Пречиста Мати роди не у Капернауму, који се у гордости својој до неба беше подигао, него у смиреном Назарету, показујући тиме да што је у људи високо, то је мрзост пред Богом (Лк. 16, 15), а што је у људи презрено, то је у Њега високо и драгоцено. Поред тога и сам назив Назарет показује висину врлина Пречисте Дјеве. Јер као што Својим рођењем у Витлејему, – а Витлејем значи „дом хлеба“ -, Господ тајанствено прасликова то да је Он хлеб који је сишао с неба (Јн. 6, 54) ради оживотворења и укрепљења људи, тако и рођењем Своје Пречисте Матере у Назарету објављује високе ствари, јер назив Назарет означава цветно, свештено, овенчано и осамљено место, што јасно прасликује Пресвету Дјеву. Она је цвет, исцветали из неплодне и времените утробе, цвет који је обновио сасушену природу нашу, цвет неувенљиви који увек цвета девством, цвет миомирисни који рађа миомир Јединога Цара, цвет који доноси род – Христа Господа. Она је освећена благодаћу Светога Духа који је сишао на њу и осенио је, и јесте светија од свих светих пошто је родила „Реч светију од свих светих“.[5] Она је издвојена од грешних земнородиих, јер у целом животу свом Она не позна ниједан грех. И не само Она не учини греха, него и грешнике склања од греховних дела, као што јој Црква и узвикује: Радуј се Ти која избављаш од рђавих дела![6] Она је венчана славом и чашћу: венчана славом, јер је произашла из царскога корена; венчана чашћу, јер је поникла из првосвештеничког племена. Венчана славом, јер је произашла од целомудрених и праведних родитеља; венчана чашћу, јер је удостојена благовести и служења од Арханђела. Венчана славом, као Мати Божија; јер шта може бити славније него родити Бога? венчана чашћу, као Приснодјева; јер шта може бити чесније него и после рођења бити Дјева? Венчана славиш, славнија од серафима, јер је серафимски заволела Бога; венчана чашћу, узвишенија од херувима, јер је мудрошћу и познањем Божанства превазишла херувиме. А слава и част и мир свакоме који чини добро, вели апостол (Рм. 2, 10). Но ко би се међу земнороднима нашао већи творитељ добра од Пречисте Дјеве? Она све заповести Господње одржа, сву вољу Његову сатвори, све поуке Његове изврши, све речи Његове сакри у срцу свом, сва дела милосрђа указа ближњима. Стога је Она достојно овенчана, као творитељка свакога добра. Но Она је и чувалиште: јер сакровиште свога девичанског целомудрија тако будно чуваше, да га чак ни анђелу не хте поверити, јер, угледавши анђела, Она се збуни од речи његове, и помишљаше, какав би ово био поздрав (Лк. 1, 29. ).
Да је све то у Пречистој Дјеви посведочи Назарет својим називом. И ко неће рећи, да се та палата Христова веома високо уздигла врлинама и Божјим даровима? Она је виссжа, јер би дарована с неба, иако се на земљи роди од земнородних; – с неба: јер, као што говоре неки од богопросвећених људи, архангел Гаврил, који је благовестио Захарији Јованово рођење, благовести Јоакиму и Ани зачеће Пресвете Богородице и донесе јој с неба преблагословено име, говорећи матери нероткињи: , Дно, Ано! родићеш преблагословену кћер и име ће јој бити Марија“. Стога нема сумње Она може бити названа градом светим, Јерусалимом новим који силази с неба од Бога (Откр. 21, 2), скинијом Божијом. Висока је ова Божија скинија, јер родивши Цара Христа Она се узвиси изнад серафима. О висино, недостижна за људске мисли!
А каква је красота те мислене палате Христове, чуј шта о томе говори слаткоречиви Јован Дамаскин: „Она би принесена Богу, Цару свих, одевена лепотом врлина као златном ризом, и украшена благодаћу Светога Духа, чија је слава изнутра; јер као што је свакој жени слава муж који долази споља , тако је Богородици слава унутра, тојест плод утробе њене“.[7] И још свети Дамаскин каже: „О, Дјево Богоблагодатна, света Цркво Божија, коју духовно сагради Премудри Творац света, и у Њој поживе! Она је украшена не златом ни мртвим камењем, него уместо злата сија Духом, и уместо драгог камења има скупоцени бисер – Христа“.[8] Таква украшеност ове палате много је лепша од оне у Соломоновом храму, у коме беху изображени ликови херувима, дрвеће и цвеће. Али и у овом живом храму, у Пречистој Дјеви, јасно се види херувимски лик: јер својим херувимским животом Она се не само изједначи са херувимима него их и превазиђе. Када је Црква навикла да светитеље назива херувимима, певајући: „Како ћемо вас назвати, свети? Херувимима, јер на вама отпочину Христос“;[9] утолико више Дјева Богородица је херувим, јер у Њој отпочину Христос телом Својим, и на њеним пречистим рукама Бог седе као на престолу: Дјева постаде престо херувимски. А изобрази Она у себи и слике плодних дрвета, поставши духовно плодном маслином у дому Божјем и цветном палмом (Пс. 51, 10), због чега се сада и назива живоносним вртом, када Црква пева: „Из неродног корена Бог чудеса изведе нам живоносни врт – Матер Своју“.[10] Све се ово говори о духовној лепоти њеној. Али Она не беше лишена ни телесне лепоте, као што о томе сведоче многи учитељи Цркве, да у целом поднебесју није било нити ће бити тако лепе девојке као што беше Дјева Богородица. Видевши је, свети Дионисије Ареопагит[11] хоћаше да је назове Богом, да није знао Бога рођеног од Ње. Јер божанска благодат које она беше пуна изнутра, сијаше из пресветлог лица њеног. Такву палату припреми Себи на земљи Цар Небесни, палату прекрасну душом и телом, „као невесту украшену мужу своме“ (Откр. 21, 2); притом палату пространу: „утробу њену учини пространијом од неба“,[12] и у Њу се смести „несместиви Христос Бог“.
Царске палате се обично зидају простране, да би могле примити не само цара него и мноштво његових слугу, и људе који му долазе са свих страна. Пространо обиталиште Бога Речи, Пречиста Дјева, пространо је не само за Бога Реч као Цара него и за нас слуге који прибегавамо к Богу, настањеном у Њој: јер Бога смешта у утроби, а нас у своме милосрђу. Изабрани сасуд Божји, свети апостол Павле, побуђиван љубављу говораше својој љубљеној деци: Срце наше распространи се; вама није тесно место у нама (2. Кор. 2, 11-12). Но у кога се од светих може наћи тако пространо милосрђе, као што је Маријино по Богу милосрђе које прима све? Ту налази себи места целомудрени, но и грешнику ту није тесно. Ту има своје место онај који се каје, но ту је слободно прибежиште и за оног који се не каје и за оног који је очајан, као што је Нојев ковчег био прибежиште не само за чисте него и за нечисте животиње. У милосрђу Пресвете Богородице има широког простора за све тужне, злостављане, гладне, залутале, буром витлане, болне: јер не може не бити милосрдна Она која нам роди благога Бога. Палате земаљских царева чувају многе наоружане страже, које не пуштају унутра свакога који жели да уђе, него задржавају и брижљиво испитују одакле је и зашто долази. А жива палата Христова, иако је окружена херувимима и серафимима и безбројним хоровима анђела и свих светих, ипак ником не забрањује да онај који жели уђе на врата Њеног милосрђа: нити стражари одгуравају, нити војници одгоне, нити испитују због чега долази, него сваки несметано улази са молбом, и прима дар по потребној молби.
Стога да прибегавамо к милосрђу Рођене из неплодне утробе, упућујући јој овакав поздрав: Радуј се, овебеспрекорна палато Цара свих! Радуј се, обиталиште Бога и Речи, коме са Оцем и Светим Духом, и Теби, Кћери Оца, Матери Сина, Невести Светога Духа, нека је и од нас трошних част и слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
АТАНАСИЈА СОЛУНСКОГ


Родом из села Колиакија из околине Солуна. Као дечака отац, који се звао Полихрус, и мајка, која се звала Лулуда, даду га на школе. После школе у Солуну отишао у Свету Гору и продужио школовање у манастиру Ватопеду. Из свете Горе он оде у Цариград, па у своју постојбину Солун. Тамо, пошто је знао турски и арапски, Атанасије често разговараше са неким Турцима о вери. Једном он изговори пред њима муслиманско исповедање вере. Они одмах објавише да је он тиме примио њихову веру и потурчио се. Иако се Атанасије бранио, они га дохватише и одведоше судији, и оклеветаше како је он, тобож, примио ислам. Судија и присутне аге покушаваху да Атанасија обећањима и претњама одвоје од Христа. Атанасије неустрашиво изјави да је хришћанска вера једино истинита и даје спасење. Зато Атанасија бацише у тамницу да се предомисли. После неколико дана Атанасије би поново изведен на суд. И опет наваљиваху на њега да се одрекне хришћанске вере, но мученик остаде чврст и непоколебљив. Зато га предадоше џелатима, и они га изведоше изван града, и обесише 1774. . године; а хришћани га затим сахранише у близини места Свете Параскеве. Када мученик пострада беше му до двадесет пет година.
 
0914_Krstovdan.jpg


КРСТОВДАН
ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ И ЖИВОТВОРНОГ
КРСТА ГОСПОДЊЕГ


За време свога царовања у Риму Максенције[1] чињаше многа зла народу: гоњаше и мучаше не само хришћане, него и своје незнабошце убијаше, и отимаше им имања, и срамоћаше благородне породице живећи беспутно. И целоме Риму он беше веома тежак и одвратан због свог свирепог насиља и развратног живота. Стога Римљани тајно послаше молбу цару Константину који је тада са својом мајком Јеленом боравио у Британији молећи га да дође и избави их од овог насилника. Константин’најпре написа Максенцију, пријатељски му саветујући да престане са насиљем. Али Максенције не само не послуша Константина и не поправи се, него постаде још гори, и устаде против самог Константина, не желећи га имати за себи равног цара, иако Константина беше изабрала на царски престо сва војска, док Максенције самовласно ступи на царски престо у Риму. Њега народ није хтео; за њега је било само неколико велможа, којима он беше обећао велике дарове и многе почасти; а Константин је био проглашен за цара по жељи свију.
Чувши да се Максенције не поправља него чини све већа недела, Константин скупи војску и крену против њега. Но видећи да сила војске његове није велика, и још имајући у виду зла лукавства Максенцијева, Константин поче сумњати у свој успех. Знао је он да је Максенције пролио много људске крви ради врачања, и заклао на жртву демонима много деце, девојака и трудних жена, да би умилостивио лажне богове своје на које се надао. Знајући да Максенцију помаже и велика сила демонска, Константин се поче молити Једином Богу, који влада небом и земљом, кога почитује цео род хришћански, да му дарује победу над насилником. И када се он усрдно мољаше, њему се у подне јави на небу Крст Господњи, изображен звездама, који је сијао јаче од сунца, и на коме беше натпис: Овим побеђуј! – Ово видеше и сви војници, међу којима бејаше и војвода Артемије (који потом мученички пострада за Христа од Јулијана),[2] и удивише се. Већина пак од њих уплашише се: јер код незнабожаца изображење крста бејаше знак несреће и смрти, пошто су смрћу на крсту били кажњавани разбојници и злочинци; стога се војници бојаху да ће им рат бити несрећан. И сам цар Константин бејаше у великој недоумици. Но њему се ноћу јави у сну сам Христос Господ, и поново му показа знамење часнога Крста што му се беше јавило дању, и рече му: Начини изображење овог знамења, и нареди да се носи пред пуковима, па ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље своје.
Цар исприча доглавницима виђење своје, и позва веште златаре и нареди им да од злата, бисера и драгог камења направе часни крст по узору знамења које се јавило. Поред тога он заповеди целој војсци својој да сваки војник изобрази знак крста на свима оружјима, на шлемовима и штитовима.
Злочестиви Максенције, дознавши за Константинов поход у Италију на Рим, смело изађе са римском војском против великог Констатина. Константин нареди да се пред пуковима његових војника носи часни Крст. И кад се сукобише са Максенцијем, Максенције силом часнога Крста би побеђен, и мноштво Војника његових би посечено, а сам Максенције наже бежати. Гоњен царем Констатином он удари преко моста на реци Тибру, који он беше подигао, али се мост у том тренутку силом Божјом сруши, и бедни насилник потану у реци са својим војницима, као древни Фараон, и река се напуни коњаницима, коњима и оружјем. Велики Константин победоносно уђе у Рим, и сав народ га дочека са великом радошћу и почастима. А цар узношаше велику благодарност Богу који му силом часног и животворног Крста дарова победу над насилником. У спомен пак те преславне победе он постави усред Рима на високом каменом стубу Крст, и написа на њему: Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма.
Други пут Константин је водио рат против Византинаца, чији мали град Византију беше основао неки Грк Визас у време цара јудејског Манасије, и назвао га по своме имену.[3] Побеђен двапута од Византинаца, Константин бејаше у великој невољи.
И једне вечери, подигавши очи своје на небо, он виде звездама написану реченицу, која је гласила: Призови ме у дан невоље своје, и избавићу те, и ти ћеш ме прославити (Пс. 49, 15). Поплашен, он поново подиже очи на небо, и угледа, као и раније, Крст на небу, изображен од звезда, а око њега написано ово: „Овим знаком победићеш“. – После тога, када у битци би ношен Крст пред војском, Константин победи непријатеље своје и узе њихов град Византију.
Трећи пут, када Константин беше у рату са Скитима[4] на реци Дунаву, њему се опет јави на небу ово спасоносно оружје, и поново однесе победу, као и пре.
Познавши из тога силу распетога на крсту Христа и поверовавши да је Он једини истинити Бог, Константин се крсти у име Његово са својом уваженом мајком Јеленом, коју он као врло богољубиву посла у Јерусалим са великим благом да тамо тражи часни Крст Господњи. Отишавши у Јерусалим, царица Јелена обиђе света места, очисти их од идолских поганштина, и изнесе на светлост чесне мошти разних светитеља. Тада у Јерусалиму патријархом бејаше Макарије, који дочека царицу као што доликује. А блажена царица Јелена, желећи да пронађе сакривен од стране Јевреја животворни Крст Господњи, позва све Јевреје и замоли их да јој покажу место где је сакривен часни Крст Господњи. А када они стадоше одрицати да не знају, царица Јелена им запрети мукама и смрћу. Тада јој они показаше некога старца који се зваше Јуда, говорећи да он може показати царици оно што она тражи, пошто је син уваженог пророка. Но Јуда, иако много истјазаван, одбијаше да покаже место где је сакривен Крст Господњи. Тада царица нареди да га баце у дубоку јаму. Провевши у њој неко време, Јуда најзад обећа да ће казати шта зна. Онда га изведоше из јаме, и по 1Беговом указивању одоше на место где беше велики брежуљак, засут земљом и камењем, на коме римски цар Адријан беше нодигао храм богињи Венери и у њему поставио идола.[5] Јуда показа да је управо ту сакривен Крст Христов.
Царица Јелена нареди да се идолски храм сруши, а земља и камење раскопају и уклоне. И када се патријарх Макарије помоли Богу на том месту, разли се диван мирис, и одмах се указаше према истоку Гроб Христов и Голгота, и у близини њиховој нађоше закопана три крста, а затим и клинце којима је Господ био прикован на крст. А док они беху у недоумици, који би од три нађена крста био Христов, догоди се да у то време наиђе пратња са мртвацем кога су носили да сахране. Тада патријарх Макарије нареди онима што ношаху мртваца да стану, и кретови бише полагани редом на мртваца. И када Крст Христов би положен, мртвац тог часа васкрсе и, силом божанског Крста Господњег, устаде жив. Царица с радошћу примивши часни Крст, поклони му се и целива га, такође и сва царска свита њена. А неки, који због тескобе, не беху у стању видети и целивати свети Крст, молише да им се макар издалека покаже часни Крст да га виде. Тада патријарх јерусалимски Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ викаше: Господе, помилуј! – Тако је почео празник Воздвижења (= подизања) часног Крста Господњег.[6]
Царица Јелена узе за себе део часног дрвета Крста Господњег, као и свете клинце, а Крст положи у сребрни ковчег и предаде патријарху Макарију да се чува за будућа поколења. Тада Јуда са мноштвом Јевреја поверова у Христа, и крсти се, добивши на светом крштењу име Киријак. Доцније он би патријарх Јерусалимски, и при Јулијану Одступнику мученички пострада за Христа.[7] А света царица Јелена нареди да се у Јерусалиму по светим местима граде цркве, и то најпре да се подигне црква Васкрсења Господа нашег Исуса Христа на месту где беху нађени Гроб Господњи и часни Крст. Потом она нареди да се у Гетсиманији, где се налазио гроб Пресвете Богородице, сагради црква у част чесног Успенија Њеног. После тога благочестива царица подиже још осамнаест цркава и, украсивши их сваком красотом и снабдевши их свима потребама, врати се у Византију носећи део животворног дрвета Крста Господња и свете клинце којима беше некада приковано тело Христово. Блажени цар Константин положи животворно Дрво у златан ковчег. Свете пак клинце: један света Јелена баци у Јадранско Море ради утишења страшне буре при повратку за Цариград; други – цар укова у свој шлем, трећи укова у ђемове на узди своме коњу, да се збуде речено пророком Захаријем: У онај ће дан бити на узди коњској – светиња Господу Сведржитељу (Зах. 1. 4. , 20); а четврти клин царица Јелена предаде на чување најприснијим саветницима царевим.
По повратку свете Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: прво у Риму, када потопи Максенција; друго у Византији, када је заузе; треће, када победи Ските на реци Дунаву. Сходно овим трима победама он начини од скупоценог материјала три часна крста, и написа на њима златним словима ове речи: ИС ХС НИКА, тојест Исус Христос побеђује. – Посведочавајући пред свима своју ревност за веру и иоказујући да је силом Крста победио непријатеље, цар постави један крст на узвишеном месту на источном тргу, други крст постави на врху пурпурног стуба римског[8] на главном тргу градском, а трећи – на дивном мермерном постољу на житном тргу, где се због светог крста Христовог догађаху многа чудеса и знамења. А многи сведоче и то, да је анђео Господњи силазио с неба на то место ноћу у великој светлости, и обилазећи кадио часни крст, слатким гласом певајући трисвету песму, па после тога опет узлазио на небо. То се догађало трипута годишње: месеца септембра, ноћу уочи Крстовдана; други пут – седмога маја, ноћу у спомен јављења Крста Господњег на небу; и трећи пут – у велики пост свете Четрдесетнице, у Крстопоклону недељу. И многи од побожних људи, који живљаху праведно и свето, виђаху ово силажење анђела и слушаху његово појање, и потом другима казиваху о томе.
Сада треба рећи неку реч и о томе, како је часно и животворно дрво Крста Господњег било једном заплењено од Персијанаца, па потом поново враћено у Јерусалим на радост верних. – За царовања византијског цара Фоке, персијски цар Хозрој покори Египат, Африку и Палестину, узе Јерусалим, и многе хришћане поби.[9] При томе он опљачка црквене ризнице и утвари; између осталога он узе и ову скупоцену ризницу – животворно дрво Крста Господњег, и однесе га у Персију. По смрти цара Фоке на престо ступи Ираклије.[10] Ираклије покушаваше да победи Хозроја, али је при томе сам много пута био побеђен од њега, стога је тражио мир, но није га добијао од гордога непријатеља. Тада, налазећи се у великој невољи, цар стаде искати помоћ од Бога: он нареди свима вернима да врше молитве, бдења и постове, да их Господ избави од осионог непријатеља који се хвали да ће истребити све хришћане и хули: име Господње, да не би непријатељи рекли: „рука је наша вео ма јака и богови су наши силни“, него да би незнабошци познали да је један истинити Бог и да Његовој крепости и сили нико не може противстати. – И сам цар мољаше се са сузама и постом великим. Затим скупивши све своје војнике и наоружавши се силом Крста, Ираклије са надом у помоћ Божију крену на Персијанце, и у битци са Хозројем победи га и натера у бекство. После тога цар Ираклије седам година пустоши Персијску царевину, заузимајући градове и села и односећи победе над многобројним пуковима Хозројевим. Најзад Хозрој, не будући у стању одупрети се грчкој сили, побеже из своје земље, и при прелазу преко реке Тигра он постави свог млађег сина Медарса за свога савладара. Ово наљути његовог старијег сина Сироеса, и он намисли да заједно убије и оца и брата, што он ускоро и уради. После тога Сироес, оставши наследник и владар Персијског царства, посла изасланство грчком цару Ираклију са молбом и многим даровима, изјављујући му покорност и молећи га да прекине пустошни рат. Тада цар Ираклије, закључивши мир са персијским царем, узе са собом животворно дрво Крста Господњег, које Хозрој беше запленио у Јерусалиму н које се четрнаест година налазило код Персијанаца.
И врати се цар грчки са многим добитима, радујући се и славећи Бога због Његове велике помоћи. А када стиже до Јерусалима, цар метну часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место, и ношаше га цар, обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави. Но тада се догоди велико чудо: цар наједан
пут стаде на вратима којима се улазило на Голготу, и на запрепашћење свих не могаше ни корака крочити, држан силом Божјом. А патријарх јерусалимски Захарија, који са свима житељима Јерусалима беше изишао у сусрет цару са гранчицама и палмама од саме Маслинске Горе, иђаше заједно са царем, и погледавши виде анђела Божјег који блистав као муња стајаше на вратима и спречаваше улазак. И рече му анђео: „Творац наш није гај Крст носио овуда на такав начин на какав га ви носите“.
Видећи то и слушајући, патријарх се уплаши, и обративши се цару рече му: Знај, царе, да је теби, одевеном у богату и раскошну царску одећу, немогуће носити ово Свето Дрво, које је убоги Христос осиротевши ради нашег спасења, носио. Стога, ако хоћеш да га унесеш, подражавај Његово сиромаштво.
Тада цар скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе сада без икакве сметње часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој.
И би велика радост и весеље код верних због повратка Крста Господњег, и они ликоваху (као некад Израиљци због повратка Ковчега Завета од Филистимљана) славећи распетог на крсту Христа, Цара славе, и поклањајући се подножју светог Крста Његовог. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СТРАДAЊЕ И ЧУДЕСА
СВЕТОГ СЛАВНОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
ДИМИТРИЈА СОЛУНСКОГ, МИРОТОЧИВОГ


СВЕТИ великомученик Димитрије роди се од високородних и побожних родитеља у граду Солуну. Његов отац беше војвода Солунски, и потајно вероваше у Господа нашег Исуса Христа и служаше My; но не усуђиваше се да јавно исповеда пресвето име Његово због великог гоњења хришћана у то време од стране незнабожних царева. Унутар палата својих он имађаше скупоцени бисер вере Христове: у тајној молитвеници држаше две свете иконе, украшене златом и драгим камењем: на једној од њих беше изображен Господ наш Исус Христос, а на другој Пресвета Богомати. Пред овим светим иконама свагда прислужујући кандила и кадећи тамјаном, он се са једноверном супругом својом мољаше истинитоме Богу, живећем на висинама, и Јединородном Сину Његовом, и Свебеспрекорној Владичици. А беху они и веома милостиви према сиротињи, и чињаху велика добра невољнима. Али због једне ствари веома туговаху: они не имађаху деце. И усрдно се мољаху Богу да им подари наследника. И после дуго времена њихова жеља би испуњена: Свевишњи услиши њихове молитве и подари им сина, овог светог Димитрија. Овај дар Божји силно обрадова родитеље, и они узнесоше велику благодарност Богу. У тој њиховој радости узе учешћа и сав Солун. И благодарни родитељи приредише велике гозбе убогима.
Када дете толико одрасте, да је могло познати и схватити истину, родитељи га уведоше у своју домаћу молитвеницу, и показујући му свете иконе рекоше: Ево иконе Јединог Истинитог Бога, који је створио небо и земљу, а ово је икона Пресвете Богородице. – И родитељи научише Димитрија светој вери, казујући му све чиме човек може познати Господа нашег Исуса Христа, и излажући му све што показује ништавост поганих богова незнабожачких и бездахних идола њихових. И Димитрије, умудрен речима родитеља својих и особито благодаћу Божјом која поче дејствовати у њему, познаде истину, и свом душом поверова у Господа, и поклонивши се светим иконама он их целива од свег срца. Тада родитељи кришом дозваше свештеника и неке од познатих им хришћана, и у својој тајној молитвеници крстише Димитрија У име Оца и Сина и Светога Духа.
Примивши свето крштење, Димитрије изучаваше закон Божји, и растијаше телом и разумом, пењући се лествицом врлина из силе у силу, и благодат Божја беше на њему просвећујући га и умудрујући га. А када Димитрије постаде пунолетан, његови се родитељи преселише из овог временог живота, оставивши своме сину не само своја имања него и пример богоугодног живота. Цар пак Максимијан, дознавши за смрт војводе Солунског, позва к себи његовог сина Димитрија. Приметивши да је паметан и храбар, цар га постави за царског намесника целе Солунске области. И поверавајући му такву дужност, он му рече: Чувај отачаство своје, и очисти га од безбожних хришћана, убијајући свакога који призива име Распетога.
Примивши од цара чин, Димитрије се врати у Солун, с почастима дочекан од грађана. И одмах поче пред свима јавно исповедати и прослављати Господа нашег Исуса Христа, и све учити светој вери; и постаде за Солуњане други апостол Павле, приводећи многобошце к познању истинитога Бога и искорењујући безбожно многобоштво. Но глас о томе брзо дође и до самог цара Максимијана. И сазнавши да је царски намесник Димитрије хришћанин и да је већ многе обратио у своју веру, цар се силно разгњеви. И баш у то време, враћајући се из рата са Сарматима,[1] цар се задржа у Солуну. Но још пре доласка Максимијана у град, Димитрије предаде своме верном слузи Лупу све своје имање, и богатство: злато, сребро, драго камење и хаљине, што му беху остали после родитеља, да их брзо разда убогима и невољнима. Притом рече: Раздај ово земаљско богатство, да потражимо себи небеско. – А сам стаде молити се и постити се, припремајући се за мученички венац.
Цар пак одмах стаде проверавати, да ли је истина што је чуо о Димитрију. А Димитрије ступивши пред цара, неустрашиво исповеди да је хришћанин, и наружи незнабожачко многобоштво. Цар нареди да исповедника посаде у тамницу. Улазећи у тамницу, светитељ се мољаше речима пророка Давида: Господе, похитај да ме избавиш! Јер си ти трпљење моје, Господе! Господе, ти си поуздање моје од младости моје. Тебе се држим од рођења; од утробе матере моје ти си бранич мој; тобом се хвалим свагда. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја коју си избавио. И језик мој сваки дан казује правду твоју (Пс. 69, 2; 70, 5.6.23.24).
И сеђаше свети Димитрије у тамници као у светој палати, хвалећи и славећи Бога. А ђаво, желећи да га уплаши, претвори се у шкорпију и хтеде да светитеља угризе за ногу. Прекрстивши се, светитељ без икаквог страха згази шкорпију ногама, изговарајући Давидове речи: На аспиду и на гују наступаћеш и газићеш лава и змаја (Пс. 90, 13). И док светитељ тако сеђаше у тамници, њега посети анђео Божји, који му се јави у великој светлости са прекрасним рајским венцем, и рече му: Мир ти, страдалче Христов, буди храбар и крепи се! – Светитељ одговори: Радујем се о Господу и веселим се о Богу Спасу моме! – Ово виђење још више распали у срцу светитељевом љубав к Богу, и он све јаче и јаче жељаше да крв своју пролије за Христа.
У то време цар приређиваше игре и представе: јер имађаше једног истакнутог мегданџију, пореклом Вандалина,[2] по имену Лије. За Лијеве мегдане цар направи нарочито позориште, са бином , на стубовима. Доле испод те бине беху пободена копља са оштрицама увис. Када би Лије некога у хрвању победио, он би га ринуо одозго са те бине на читаву шуму усправљених копља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Међу гледаоцима бејаше један младић хришћанин, поимену Нестор. Њега светој вери беше научио сам свети Димитрије. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко, Нестору се срце параше од бола. Запаљен ревношћу, он се реши да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу светоме Димитрију, исприча му све што ради Лије, и замоли од светог Димитрија благослов и молитве да би могао на мегдану победити тог немилосрдног човекоубицу. Свети Димитрије га благослови, осени га крсним знаком, и прорече му: Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати.
Дошавши хитно до позоришта, Нестор громогласно ускликну: Боже Димитријев, помози ми! – Затим изађе на мегдан Лију, ступи у борбу са њим, и с Божјом помоћи савлада Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Погибија Лијева силно ожалости цара, и он одмах нареди да блаженог Нестора посеку мачем.[3] Али то не утеши цара, и он сав дан тај и сву ноћ туговаше због Лија. Дознавши пак да је Нестор изашао на мегдан Лију са благословом Димитрија, цар нареди да и Димитрија убију копљима. Јер свирепи мучитељ расуђиваше овако: Лије умре ринут руком Нестора на оштра копља, тако и Димитрије нека копљима буде прободен; с истом смрћу нека он умре какву он приреди нашем љубимцу Лију.
Но безумни мучитељ обмањиваше себе, сматрајући да је смрт праведника и грешника подједнака; јер смрт грешника је љута, а смрт праведника скупоцена је пред Господом. И чим стаде свитати двадесет шести октобар војници уђоше у тамницу, и затекоше светог Димитрија где стоји на молитви, и избодоше га копљима. Тако исповедник Христов предаде чесну и свету душу своју у руке Господа овог Христа.[4] А тело његово, бачено на земљу и поругано, хришћани тајно узеше ноћу и сахранише чесно.
Када војници копљима пробадаху у тамници светога Димитрија, ту се налажаше верни слуга његов, гореспоменути Луп. Он узе ризу господара свог, оквашену чесном крвљу његовом, a а и прстен његов умочи У крв. Том ризом и тим прстеном он чињаше многа чудеса, исцељујући сваку болест и изгонећи зле духове. Глас о тим чудесима пронесе се по целом Солуну, те се сви болесници стадоше стицати к Лупу. Када за то сазнаде Максимијан, он нареди да ухвате блаженога Лупа и да му одсеку главу. И тако, добри слуга оде за господаром својим светим Димитријем ка Господу, у небеске обитељи.
Пошто прође доста времена и гоњење хришћана престаде, над гробом светог Димитрија би подигнут мали храм. И биваху у њему многа чудеса, и разни болесници се исцељиваху од својнх болести. Тако један знаменити велможа из Илирије, по имену Леонтије, тешко болестан од неизлечиве болести, са вером прибеже к светом великомученику Димитрију. Када га унесоше у храм и положише иа оном месту где беху погребене мошти светога великомученика, он тог часа доби исцељење и устаде потпуно здрав, благодарећи Бога и славећи његовог угодника светог Димитрија. У знак захвалности светитељу Леонтије реши да славном великомученику подигне велику и прекрасну цркву. Зато пређашњи мали храм би порушен; и када почеше копати ров за темељ, обретоше мошти светога великомученика потпуно читаве и нетљене; из њих истицаше миомирисно миро, и сав се град испуни мирисом. На то се слеже много народа. Свете мошти бише с великом радошћу извађене из земље, при чему се огромно мноштво болесника исцели помазујући се истичућим миром. Леонтије, радујући се не толико своме исцељењу колико обретењу светих моштију, убрзо заврши започето дело, и подиже на том месту предивни храм у име светога Димитрија. Ту и бише положене чесне мошти светога великомученика у ковчегу, окованом златом и сребром и украшеном драгим камењем. Усто Леонтије купи њиве и винограде и поклони их новоподигнутој цркви за издржавање њених свештенослужитеља. А када Леонтију дође време да се врати у своју постојбину, он намисли да понесе са собом један део светитељевих моштију, да би у своме отачаству подигао цркву светоме Димитрију. Но светитељ му се јави и запрети му да се не дрзне узети ни делић његових моштију. Тада Леонтије узе само плаштаницу обагрену светитељевом крвљу, положи је у златни ковчег, па крену у Илирију. Путем збише се многа чудеса од те плаштанице на молитве светог великомученика. Тако, када је Леантију ваљало прећи једну веома велику и силном буром усталасану реку,[5] њега Спопаде страх и ужас, но утом њему се јави свети Димитрије и рече: Ковчег са плаштаницом узми у руке и не бој се. – Леонтије поступи тако, те и он и сви што беху с њим срећно пређоше преко реке. А када стиже у своје отачаство Леонтије подиже велељепну цркву светом великомученику Димитрију. Призивајући са вером име овог светог великомученика Христовог, Леонтије молитвама светитељевим сатвори чудеса. Епарх Илирије Марин беше тешко болестан: цело тело његово од главе до ногу беше покривено ранама и гнојем. Њега Леонтије избави од ове болести молитвама својим светом Димитрију. Исто тако он славно исцели једног крвоточивог призивајући светог Димитрија; изагна ђавола из једног бесомучника, и многа друга чудеса учини.
Но нарочито многа чудеса биваху у Солуну, где почиваху мошти светог великомученика Димитрија. Тако, једном се у цркви светог великомученика догоди пожар. При томе особито силно би оштећен сребрни свод над моштима угодника Божјег: од огња се истопи. Тадашњи архиепископ Јевсевије веома се стараше да поново начини свод. Али он имађаше сувише мало сребра. У самој пак цркви бејаше сребрни трон, који од пожара ни најмање не би оштећен. И архиепископ намисли да тај трон претопи и начини свод над гробом светог великомученика, али ту своју намеру он још никоме не откриваше. Ho y то време једном побожном презвитеру при тој цркви Димитрију, јави се свети великомученик Димитрије и рече му: Иди и кажи епископу града: He усуђуј се претапати трон који се налази у мојој цркви. – Презвитер Димитрије одмах оде к Јевсевију и рече му да одустане од своје намере. Архиепископа најпре силно поразише презвитереве речи; али затим, сматрајући да је презвитер Димитрије могао на неки начин дознати његову намеру, престаде се чудити томе, па чак и укори презвитера. И након неколико дана архиепископ још и нареди да му дозову мајсторе. Утом к архиепископу Јевсевију по други пут дође презвитер Димитрије и рече: Свети великомученик се поново јави мени грешноме у сну и нареди ми да ти кажем: из љубави према мени не претапај трон. – Архиепископ и овога пута грубо дочека презвитера, али ипак не нареди да се трон претопи. Међутим кроз извесно време он опет хтеде да трон претопи, но свети Димитрије се јави истом презвитеру и рече: He тугујте, ја се сам бринем о моме храму и граду; препустите мени самом бригу о томе.
Чувши то, архиепископ се већ не могаде уздржати од суза, и рече присутнима: Причекајмо мало, браћо, јер нам своју помоћ обећа сам угодник Христов. – Архиепископ не стиже ни да заврши своју реч, а оно дође један Солунски грађанин по имену Мина и донесе са собом седамдесет пет фунти[6] сребра. И рече Мина: Често ме је свети Димитрије избављао од опасности, па ме је чак и од смрти спасао. Ја сам одавна хтео да дам поклон моме милостивом покровитељу и дивном заштитнику. А данас ме од самога јутра неки глас подстиче на то и говори: Иди и учини то што одавна намераваш да учиниш. – Предајући сребро, Мина изрази жељу да се то сребро употреби за свод над гробом великомученика. После тога јавише се и други солунски грађани и донеше сребра. Од тих поклона би израђен диван свод над гробницом светог великомученика Димитрија.
Много пута је свети великомученик Димитрије на чудесан начин спасавао свој град Солун од варварских најезда и опасности. Тако, за царовања Маврикијева[7] Авари[8] затражише велики данак од житеља Византије, али Маврикије одби да испуни њихово тражење. Тада Авари сабраше велику војску, састављену махом од Словена, и решише да узму Солун, чувен трговачки град огромних богатстава. Цар Маврикије посла војску у Солун, у коме је пре тога куга била поморила силан свет, те тако веома смањила број Солунских житеља; а непријатељска војска, која је ишла на Солун, износила је око сто хиљада људи. На десет дана пре но што стиже под Солун непријатељска војска, свети Димитрије се јави архиепископу Јевсевију и каза му да граду прети страховита опасност. Но Солуњани сматраху, да непријатељска војска неће тако брзо стићи до Солуна. Међутим, непријатељ се неочекивано појави недалеко од градских бедема. И могао је без сметње ући ноћу у град, да га десница Свевишњега, на молитве светога Димитрија, не задржа на необичан начин недалеко од града. Јер непријатељи сву ноћ престојаше под зидинама једног од утврђених манастира, који су се налазили изван града Солуна, сматрајући то за Солун. A кад свану, они увидеше своју погрешку и кренуше на сам град. Непријатељски одреди право пођоше у напад, али се на бедему градском на очиглед свију појави свети Димитрије у виду наоружаног војника, и првог непријатељског војника који се попе на бедем, он порази копљем и збаци са бедема. А падајући повуче за собом друге који наступаху; тада одједном непријатеље захвати страх, и они одмах одступише. Али опсада се не заврши; уствари она је тек почињала. На догледу тако огромне војске непријатељске, житеље града обузе очајање, и у почетку сви сматраху да је пропаст града неизбежна. Али потом, видевши бекство непријатеља и заштиту чудесног заштитника, они се охрабрише и стадоше се надати да заштитник Солуна, свети Димитрије, неће оставити свој родни град и неће га препустити непријатељима. Међутим, непријатељи почеше опсађивати град, довлачећи убојна оруђа, потресати темеље градских бедема; кише од стрела и камења, бацаних из убојних справа, као облаци замрачиваху светлост дана. Сва нада житељима града беше помоћ с неба, и силан народ испуњаваше цркву светог Димитрија. У то време бејаше у граду један богобојажљив и веома врлинаст човек по имену Илустрије. Дошавши ноћу к цркви светог великомученика Димитрија, Илустрије се у црквеном трему усрдно мољаше Богу и Његовом славном великомученику да заштите град његов од непријатеља. И одједном њему би виђење: виде он где цркви дођоше два светла младића, слични царским телохранитељима; а беху то ангели Божји. Њима се врата црквена сама отворише, и они уђоше у цркву. Уђе за њима и Илустрије, желећи да види шта ће бити потом. Ушавши, они громогласно рекоше: Где је господин што овде живи? – И гле, појави се неки други младић, сличан слузи, и упита их: Што вам он треба? – Они одговорише: Господ нас посла к њему да му нешто кажемо. – Указујући на светитељев гроб, слуга рече: Онде је. – Они рекоше слузи: Извести га о нама.
Тада слуга трже завесу, и свети Димитрије им изиђе у сусрет онакав какав се виђа на иконама; а блисташе као сунце, тако да Илустрије од страха и ослепљујућег блеска не беше у стању гледати у светитеља. Дошавши младићи поздравише светог Димитрија; а он им одговори: Благодат нека буде с вама! Чега ради дођосте к мени? – Они му рекоше: Господ нас посла твојој светости, наређујући ти да оставиш град и одеш к Њему, јер Он хоће да град преда непријатељима. – Чувши то, свети великомученик обори главу и ћуташе лијући сузе. А слуга рече дошавшима: Да сам знао да ће ваш долазак ожалостити мога господара, ја га не бих обавестио о вама. – Тада и свети великомученик поче говорити: Тако ли је угодно Господу моме? тако ли хоће Владика свих и свега, да град, искупљен Његовом скупоценом крвљу, буде предат у руке непријатељима, који не знају Њега, и не верују у Њега, нити поштују свето име Његово? – На то дошавши одговорише: Да тако није угодно Владици нашем, Он нас не би послао к светости твојој. – Тада свети Димитрије рече: Браћо, идите и реците Владици моме, да слуга Његов Димитрије говори овако: Човекољубиви Владико Господе, знам милосрђе Твоје; оно превазилази грехе наше; чак ни безакоња целога света не могу надвисити милосрђе Твоје; Ти си ради грешника пролио свету крв Своју, и душу Своју положио за нас; стога покажи сада милост Своју и на овоме граду, и не наређуј ми да га оставим. Ти си ме сам поставио за стражара овога града; дозволи ми да се угледам на Тебе, Владику Moга: дај ми да душу своју положим за житеље овога града; и ако они погину, нека погинем и ја с њима. Господе, не погубљуј град у коме се призива свето име Твоје; јер, ако људи ови и сагрешише, они од Тебе ипак не одступише. О, Ти си Бог оних који се кају. – Дошавши младићи упиташе светог Димитрија: Тако ли одговарати Господу који нас је послао? – Светитељ рече: Да, тако одговарајте, браћо, јер знам да се Господ не гњеви једнако, нити се срди довека (Пс. 102, 9). – Рекавши то, свети великомученик уђе у гробницу и свештени ковчег се затвори; а ангели што бесеђаху с њим постадоше невидљиви.
Све то Илустрије виде и чу у чудесном и страшном виђењу. А кад се заврши виђење он дође себи, и веома се чуђаше; па павши на земљу он узнесе благодарност светом великомученику што се стара о граду и моли Господа да житељи Солуна не буду предани у руке непријатеља. А кад свану дан Илустрије обавести своје суграђане о своме вићењу, и храбраше их да се јуначки боре против непријатеља. Чувши казивање Илустријево, сви са сузама вапијаху к Богу иштући милост од Њега, и призиваху у помоћ светог Димитрија. И светитељевом помоћи и заузимањем град остаде читав: јер непријатељ убрзо са стидом одступи од градских бедема, пошто не беше у стању заузети град, чуван великим угодником Божјим. У седми дан опсаде непријатељ се без икаквог видљивог разлога даде у панично бекство, побацавши своје шаторе и опсадна оруђа. Наредног дана се неки од побеглих непријатеља вратише и причаху ово: Од самог првог дана опсаде ми видесмо у вас такво мноштво заштитника, да су они далеко превазилазили нашу војску. Ми смо држали да се војска у вас скрива иза бедема. И јуче она одједном изврши јуриш на нас, и ми побегосмо. – Тада их зачуђени грађани упиташе:: А ко је предводио војску? – Они одговорише: Ми видесмо огњеног блистајућег мужа на белом коњу у белом као снег оделу. – Чувши то, грађани Солуна разумеше ко је отерао непријатеља у бекство. Тако свети Димитрије одбрани свој град.
После овог одступања непријатељске војске од Солуна, убрзо друга несрећа снађе овај град. Јер ова огромна непријатељска војска за време опсаде опљачка све житне резерве, те у самом граду настаде велика глад: од недостатка хране људи стадоше умирати у великом броју. Видећи да његов родни град пропада од глади свети Димитрије се неколико пута јављао на лађама по мору, обилазио пристаништа и многа острва, наређујући свуда лађама са пшеницом да плове у Солун. И на тај начин светитељ избави од глади свој град.[9]
Када благочестиви цар Јустинијан подиже у Цариграду велељегшу и величанствену цркву свете Софије = Премудрости Божје, он посла у Солун чесне људе, да отуда донесу неки делић моштију светог Димитрија ради украшења и освећења новоподигнуте цркве. Пошто стигоше у Солун, изасланици приђоше чесном ковчегу у коме почиваху мошти светог великомученика, да изврше царево наређење; но из ковчега изненада сукну огањ, засипајући све варницама, и из огња чу се страшан глас: Станите, и не дирајте! – Од страха сви присутни попадаше на земљу. Затим изасланици узеше само мало земље са тог места, па се вратише к цару и испричаше све што им се догоди. Сви који слушаху њихово казивање бише задивљени. Пола од донесене земље изасланици предадоше цару, а другу половину положише ту у црквену сасудохранилницу.
Дужност некога младића Онисифора беше да пали свеће и прислужује кандила у цркви светог Димитрија. Подстрекиван од ђавола, овај младић стаде красти свеће и тајно их продавати, и тако себи стицаше поган добитак. А свети Димитрије, не трпећи такво злодело, вршено у његовој цркви, јави се у сну Онисифору и укори га благо и човекољубиво, говорећи: Брате Онисифоре, мени је непријатно што ти крадеш свеће; тиме ти наносиш штету приложницима, а још више себи. Опомени се, да људе који тако раде очекује осуда. Зато, остави се тога и покај се.
Онисифор пробудивши се осети стид и страх. Али после неког времена он заборави на светитељев савет, и опет стаде красти свеће, као што је то раније чинио. Но казна га убрзо постиже. Једном неки побожан човек, уставши изјутра врло рано, дође у цркву светог Димитрија и донесе неколико великих свећа. Запаливши их, он их постави код гроба светог великомученика, па помоливши се отиде. Онисифор приђе свећама, пружи руку да их узме, али се у том тренутку из гроба светитељева разлеже глас: Опет ти радиш оно исто!
Поражен овим гласом као громом, Онисифор се стропошта на земљу и као мртав лежаше све док не наиђе један од клирика, и подиже Онисифора избезумљеног од ужаса. И кад једва дође к себи, Онисифор пред свима исповеди све: и свој грех, и прво јављење светитељево у сну, и друго изобличење од стране светог Димитрија. Слушајући овакву исповест сви се испунише језивог ужаеа.
Свети великомученик Димитрије ослободи многе из ропства непријатељског. Тако, једног епископа ухватише варвари = неверници непријатељи, и метнуше га у окове; њему се свети Димитрије јави, ослободи га окова, и допрати до самог Солуна. Другом приликом налетеше варвари у околину Солуна, и многе људе одведоше у ропство. Међу робљем беху и две красне девојке: оне беху изврсне везиље: умеле су на ђерђеву вести paзнe цветове, дрвеће, птице, животиње и људске ликове. Варвари их одведоше у своју земљу и поклонише своме кнезу. Сазнавши за њихову везиљску уметност, кнез им рече: Чујем да у вашој земљи постоји велики бог Димитрије, који чини велика чудеса. Хајде, извезите ми на платну његов лик, да му се и ја поклоним. – Девојке одговорише: Кнеже, Димитрије није Бог, већ само велики слуга Божји и помоћник хришћана. Ми се не усуђујемо да то урадимо, јер знамо да ти хоћеш, не да се поклониш њему него да му се наругаш. – Кнез им на то рече: У мојим је рукама ваш живот и ваша смрт; изаберите што хоћете: или урадите што вам наређујем, и остаћете живе; или, ако не извршите наређење, одмах ћете бити погубљене.
Уплашивши се смрти, робиње почеше вести на платну лик светог Димитрија. Уочи пак самог празника светог Димитрија, који се празнује 26. октобра, девојке завршише са везом, и те ноћи, наслонивши главе на извезени светитељев лик, оне стадоше плакати и говорити: He љути се на нас, мучениче Христов. Ми знамо да безакони кнез хоће да се наруга светом лику твом; но теби је познато да ми нисмо хтеле вести твој свети лик; a то учинисмо приморане претњом смрти. – Тако плачући над ликом светитељевим, оне заспаше. И гле, као некада анђео пророка Авакума, тако свети Димитрије узе ове девојке са извезеним ликом својим и на чудесан начин пренесе их у Солун на свој празник, и постави их у цркви код својих моштију у време свеноћног бденија. Људи, видевши такво чудо, сви се удивише, а девојке, пробудивши се, ускликнуше: Слава Богу. Где се ми то налазимо? – Од чуђења оне дуго не могаху доћи к себи и мишљаху да се све то збива у сну. Најзад се коначно убедише да се стварно налазе у Солуну, виде пред собом гробницу светог Димитрија, и стоје у његовој цркви са много народа који се моли. Тада оне громко узнесоше благодарност своме заштитнику светом Димитрију, и испричаше све што се догоди с њима. А житељи Солуна, обрадовани таквим дивним чудом, с великом радошћу отпразноваше тог дана празник светог Димитрија. Извезени пак лик његов поставише над олтаром, и биваху од њега многа чудеса у славу Бога, Једнога у Тројици. Слава, част, благодарење и поклоњење нека буде Њему вавек. Амин.
 

Back
Top