Из Москве стиже писмо које ће оголити Вучића: Русија му неће опростити издају
Штете које је већ сломљени самодржац А. Вучић направио Србији у спољној, унутрашњој, економској и свакој другој политици, могле би да се макар озбиљном истрагом утврде и да суд онда донесе правичну одлуку. Али, штете које је произвео руској спољној политици, траже озбиљнији процес. Негде у подрумима Лубијанке у Москви. Ипак је та штеточина повредила дигнитет Руске федерације, кад се потпуно ставио у службе англо америчких интереса и кад је (преко мреже међународних трговаца) послао српско наоружање у руке режима у Кијеву. Карактер руске спољне политике је такав да одговара на принципу „реципроцитета". А, ни хладно сервирани реванш им није непознат као метода обрачуна са онима који наносе штету Русији.
Носилац једног од највиших признања Руске федерације, Орден Александра Невског, Александар Вучић, ускоро би могао из Москве да добије „писмо о намерама“.Мада све брзо и лако пада у заборав у држави где данашња пропаганда потире све што је јуче било, један сусрет Владимира Путина и Александра Вучића, 2019. у Сочију, сигурно ће добити на значају поново.
Наиме, они који су уредно бројали до 2019., био је то деветнаести по реду састанак Путина и Вучића. Мало председника држава и влада из Европе и света може да се подичи оваквим бројем састанака са најважнијим државником XXI века на свету. Заправо, бројке кажу, нико. Вучић је неприкосновено први кад су у питању сусрети са Путином.
Тај сусрет од 4. децембра 2019. године, у председничкој резиденцији „Бочаров ручеј“, у Сочију, био је, како се у жаргону каже, „у четири ока“. Хроника догађаја тог дана каже да је разговор настављен са делегацијама на радном ручку који је Путин приредио „у част председника Србије“. По завршетку састанка, Путин и Вучић су требали да се обрате медијима. Још један занимљив податак: био је то у 2019. години трећи по реду сусрет њих двојице!
Тај састанак у Сочију дошао је само седам дана након што је заменик руског министра спољних послова Александар Грушко у Београду, позвао Вучића „на брифинг“ и припремио за велике теме које су у Сочију биле на столу.
Према подацима које је са „савезницима“ поделила једна западна дипломатска служба, Путин је „привео“ Вучића након афере која се у светским медијима високо котирала колоквијалним називом: „Руски шпијун“.
Поменута западна дипломатска служба имала је свог „руског човека“ приликом разговора у Сочију па је убрзо дојављено да је Путин Вучића „обавезао“ да на руске дипломате-обавештајце гледа као на савезнике, те да их не хапси или прогони, јер ће Русија бити принуђена да „подигне своје ресурсе у Србији“.
Вучић је тих дана више пута подсећао на пријатељске односе с Русијом и њеним председником Путином, на захвалност коју Србија дугује Русији за разумевање њених националних интереса, за активну подршку у очувању територијалног интегритета и суверенитета Србије, посебно у међународним организацијама, али и истакао да он с Путином увек разговара отворено о свему.
Он је сам рекао да је, по избијању афере, питао „руске пријатеље – зашто?“. Тема обавештајне афере, је, како је сам рекао, из делокруга „разговора у четири ока“.
А тема за отворен разговор, с обзиром на актуелне међународне околности, геостратешке интересе, ситуацију у ЕУ, региону, позицију Србије и Русије, притиске и очекивања – има много.
Ових дана, у врх лета 2023. године, одговарајуће службе у Москви разматрају „Случај Вучић“ и одвојено, „Случај Србија“. Јер, након Вучићевог демисионирања, неко ће морати да преузме одговорност за наступајуће догађаје. Или ће, у супротном, држава бити стављена у неку врсту „принудне управе“, ономе ко се први докопа „пречег права“ на војску, полицију, обавештајне службе и дипломатију.
Очито, ни Истоку ни Западу није до тога да поново на овом делу Балкана губи време и новац и евентуално ризикује улазак у дубље блато од овога које производи један силеџијски и дубоко криминализовани режим.
Са друге стране, Вучић и његов репресивни апарат, не могу да се зауставе и обрачун са тим и таквим режимом је неизбежан. Дрска изјава одлазећег диктатора („неће мени да одређује шта ћу да радим ни Америка ни Русија“), добро је одјекнула баш тамо где је била усмерена.
Задња озбиљна понуда коју је децембра 2019. имао у Сочију, прокоцкана је зарад 250 милиона евра годишње из буџета ЕУ, зарад чињенице да руски ФСБ иначе планира да помогне Вучићев одлазак са власти и то је сад питање времена и околности. „Пресуда“ је свакако донета, јер би у супротном, онолико сусрета са Путином и орден Александра Невског (који је пре њега добио још само Никола Пашић у време царске Русије), били велики минус за руску дипломатију. Укратко, ако Вучич мисли да је изиграо Москву, да је његов лажни „пакт“ са Путином успео, озбиљно се преварио. Лаж се није примила. Вучић више никоме не треба, ни Москви ни Вашингтону.
Међутим, урадио је нешто због чега се ових дана у Москви расправља на „неформалном“ састанку важних људи из спољне политике.
Наиме, Вучићева Србија је једна од 123 земље које су потписале сарадњу са Међународним кривичним судом (МКС) који је у међувремену издао налог за хапшење Владимира Путина.
Мада звучи и смешно и трагикомично да би некаклав међународни суд „хапсио“ најмоћнијег човека на свету, Србија је потписала обавезу да поступи по том налогу, ако Путин крочи на њено тло. И то звучи смешно и немогуће, али је овде реч о принципима спољне политике Србије која не постоји. Јер, Вучић је човек без принципа.
Ипак, у вези са тим, Руска Федерација, тачније, њена дипломатија, тражиће повлачење тог потписа или јавну ограду Александра Вучића од последица тог потписа. Не ради то Русија да заштити Путина, него дигнитет председника Руске федерације, а истовремено, таква дипломатска акција има за циљ да Вучића сведе на оно што он јесте, мали, ситни балкански вазал англо америчких интереса.
Међународни кривични суд терети Путина да је одговоран за ратне злочине у Украјини, међу којима је и незаконита депортација деце из Украјине у Русију (према наводима тог суда). Русија није потписница споразума о сарадњи са МКС и стога за Русију одлуке тог суда немају баш никакав правни значај, што је и јавно рекла Марија Захарова, портпаролка Министарства спољних послова Русије.
Ипак, још увек, Србија је једина европска земља која није увела санкције Русији, али је Вучић такође једини јавно декларисани „руски савезник“ који је истовремено и савезник режима у Кијеву и шаље му оружје, муницију и опрему из српске наменске индустрије преко низа повезаних и неповезаних лица.
У историји руске дипломатије не постоји ниједна личност на свету која је била на одлучујућој позицији у својој држави и била савезник Русије и која је издала „принципе Москве“, а да то није платила на неки начин.
Неће ни Вучић проћи без санкција. И неће му их као Американци Вулину, увести преко министарства финансија. Путин за опасне велеиздајнике има друге надлежне институције.
Покушао је Вучић да се некако преко медија оправда пред првим човеком Руске федерације па је више пута казао како се никако не могу упоредити случајеви Милошевића и Путина, „јер је Милошевић био лидер мале земље, а Путин велике“, те „Нисам сигуран да је ово било довољно мудра одлука и паметно срачуната“ и коначно: „Несумњиво је да је циљ оних који су то урадили да председнику Русије отежају комуникацију, да свако ко разговара са њим да има у глави да разговара са неким ко је оптужен за најтеже ратне злочине“
И, ето, он би разговарао макар преко телефона, али му се не да да окрене Путинов број јер је сад оптуженик за ратне злочине.
Вучићев страх од затвора у Хагу је реалан. Још је реалнији његов страх од Москве и од тога да ће га скупље коштати пакт за Западом него све пљачке и несреће које је произвео у Србији током више од десет година болесне аутократије. И то је једино што је сигурно. Сва друга размишљања (ако размишља уопште), мање га брину. Јер је ушао у фазу кад би му и Москва добро дошла да побегне што даље са места дугогодишњих злочина, али га изгледа неће. Москва хоће да наплати дуг. А, Вучић дугује Русији много. Не само политичку и економску подршку коју је имао извесно време (не због њега лично него због Србије) већ и обавештајну подршку, заштиту и слично, од чега је Русија коначно одустала, јер те службе нису никад трошиле новац и време на „мртве коње“.
Глоса
Недавно је неко из Вучићевог блиског окружења направио удворичку фотографију на којој се савршено добро види како овај нелечени психо једе очишћене вишње виљушком и уз то их сецка на комадиће ножем! Фотографија је објављена на Тwитеру и још пар друштвених мрежа.
Можда се само прави да је луд, али му Русија неће поверовати. Тамо нема тих вишања и клима је оштра.
https://srbin.info/politika/iz-mosk...oliti-vucica-rusija-mu-nece-oprostiti-izdaju/
Sve ovo potvrđuje da predsednik Srbije sve ubedljivije radi za interese Engleske i SAD.
