Baudrillard
Zaslužan član
- Poruka
- 130.494
Suffocation je jedan od onih sastava koji su, bez obzira na smenu više generacija od njihovog začeća, zauvek zadužili death metal. Započevši karijeru u Long Ajlendu krajem osamdesetih, oni su izvršili pravi kvantni skok u svom matičnom žanru, popularizujući brejkdaunove i manir rifovanja koji u jednakoj meri predstavlja neizostavni deo kako brutal death, tako i slam podžanrova. Kada se na to još doda i neljudski dubok growl bivšeg vokaliste Franka Mullena, sve postaje jasno – od prvog bridža u „Liege of Inveracity“ sa debija „Effigy of the Forgotten“ (1991, R/C Records), death metal nikada više nije bio isti.
Regionalnoj publici je, doduše, trebalo dosta vremena da iskusi to iz prve ruke nakon niza otkazanih datuma tokom protekle dve godine. Ipak, za večerašnje vesnike smrti beogradski nastup je bio samo pitanje vremena, i novo grlo, Ricky Myers, inače ritam-artiljerija kultnih Disgorge i Cinerary, nije krio svoje namere: „this next one is about killing, ’cause that’s what I like to do!“
Na setu, koji je bend izveo pred nekih dvestotinak najtvrdokornijih beogradskih metalaca, našle su se sve važnije formativne death metal vrteške, ali i stvari sa poslednjeg albuma. Od okomite „Seraphim Enslavement“, najnovije stvari koja je dostojno otvorila veče, nije prošlo ni pet minuta, a u sredini unutarnjeg dvorišta se već formirao dostojan circle pit, a ubrzo za njim i „zid smrti“, kojim je Ricky komandovao svojim urlikom. „Dim Veil of Veracity“ videla je bend u najsvežijem, nešto melodičnijem izdanju, skačući sa prijemčivih lidova na haotične solaže. Ubojita procesija je išla napred bez obaziranja, dok je legendarni Terrance Hobbs, nizao jednu za drugom disonantne fraze, divebombove i druge neuhvatljive i tehnične manevre.
Potvrđujući ponovo već dobro poznatu tezu, Suffocation su te večeri pokazali kako između osnivača i njihovih učenika postoji infinitezimalna, ali u krajnjoj liniji nepremostiva distanca. Čini se da, sinonimni sa savremnim brutal death metal zvukom, atonalni rifovi, nedokučive progresije i konstantne ritmičke promene kroz koje se prelama bat kolosalnog doboša, zaista zvuče kako treba samo na stvarima poput „Pierced From Within“ – koncentratu nasilja, davećeg na slušaoca svojom težinom. Bilo da je na repertoaru nova „Perpetual Deception“, ili izmilela iz vekovima zapečaćene kripte „Funeral Inception“, veterani njujorškog death metala drže najviši mogući standard, ocenjen od strane dugogodišnjih slušalaca žanra, ali i onih koji će to tek da postanu.
Bez tričavih predaha ili preteranih razgovora sa publikom, Suffocation su koristili svaki sekund dragocenog vremena – euforija između pesama ne stiže ni da se ugasi, a sledeća gromada metalne opskurije bi već vrtela krugove u prvim redovima. Stojeći ispred jedne od nekolicine grotesknih scenografskih konstrukcija, Terrance je brzim prstima i animiranom svirkom opravdavao svoj zasluženi status u svetu afroameričkog metala. U tandemu sa basistom Derekom Boyerom, njih dvojica su iz pesme u pesmu pokazivali kako tehničnost ne mora da znači kompromis – koliko god amorfno i raspušteno delovala svaka sledeće stvar, sve se na kraju mora strovaliti u klaustrofobični slam raspad.
Polovinom seta umarširala je „Breeding the Spawn“ sa kriminalno potcenjenog istoimenog albuma koja se, uz sijaset dramatičnih pauza, postepeno spuštala u izopačene dubine. Ako je uopšte zahvalno govoriti o onom X-faktoru koji nedostaje u moru savremenih slam projekata, onda se verovatno radi o specifičnom prizvuku otuđenosti, svojstvenom mnogim bendovima 90-ih. U tom ključu, „Catatonia“, snimljena još o koncu te decenije, zvučala je kao pravi epitaf za verovatno najznačajniju eru u ekstremnom metalu.
Vrhunac je bio očigledan. Bez diskriminacije prema bilo kome, „Liege of Inveracity“ je našla dozu nasilja za sve. Oštra gitarska zabadanja akcentovana moćnim udarcima snera predupređivala su ono što su čekali svi – navodni prvi brejkdaun u istoriji modernog brutalnog death metala. Iako najkraće u bendu, Ricky se svojski potrudio da pred srpskom publikom ovaj momenat ovekoveči kako dolikuje – zverskim režanjem iz grlenih dubina. Snaga, izgleda koncentrisana ne samo u njegovim rukama, širila se kao kriptični zadah kroz unutarnje dvorište KST-a.
Monstruozno iskustvo, privedeno kraju posle dva bisa, doimalo je slično nastupima kultnih Incantation i Decapitated, kako u pogledu posećenosti, tako i kvaliteta izvedbe. A Hengtajmu i drugim promoterima preostaje samo da kapitalizuju na fanatičnosti lokalnih metalaca, željnih da se podsete klasike, ali i čuju nešto novo – što se samo može oberučke pozdraviti.
Nikita Šestak, balkanrock.com
