(Ево нешто другачије!
)
Као свако младо момче
једном бејах залутао
у то место црно, мрачно,
испод земље, испод јада,
где се чудна скупља багра.
Како сиђох зној ме обли,
паучина смрада, дима,
а длакавуша једна гола,
опслужује стомаклије,
и смеје се кикотаво,
а прашину не милује.
Корак клецну сам уназад,
кад код једног стуба луда
наслоних се уплашено
те угледах неку другу,
замишљено, зачуђено.
Кад је видох испод ока,
сво јој лице груд'ма стреми,
те зажелех немилице
спознати њен образ врели.
Око меког врата нежног,
маказе јој кроје груди,
боје сребра наушнице
куљају сваки вид блуди,
а кад косу сву разбаца
из ока јој севну муње
а ватра јој са усана
усталаса чак и трње!
Како севне на образу
Ја прочитах прво слово
ону страшну реч и казну,
ону тужну песму лажну,
о љубави и Анабел Ли,
а она ми пружи руке,
те заигра весело ту,
и само рече: Ја сам Ив,
и ти ме срећеш у свом сну!
И од тада та мала Ив,
што јој у глави врана њака,
и прави метле осињака,
уз игру као живот дугу,
постаде мој лични,
- вечити мотИв!
Као свако младо момче,
више пута свуд сам лут'о
тражећи њу, искајући њу,
на та места црна, мрачна,
да видим њу, једино њу,
а можда бих је и нашао
да је не сретох у свом сну,
само у бедном,деч'јем сну.
)Као свако младо момче
једном бејах залутао
у то место црно, мрачно,
испод земље, испод јада,
где се чудна скупља багра.
Како сиђох зној ме обли,
паучина смрада, дима,
а длакавуша једна гола,
опслужује стомаклије,
и смеје се кикотаво,
а прашину не милује.
Корак клецну сам уназад,
кад код једног стуба луда
наслоних се уплашено
те угледах неку другу,
замишљено, зачуђено.
Кад је видох испод ока,
сво јој лице груд'ма стреми,
те зажелех немилице
спознати њен образ врели.
Око меког врата нежног,
маказе јој кроје груди,
боје сребра наушнице
куљају сваки вид блуди,
а кад косу сву разбаца
из ока јој севну муње
а ватра јој са усана
усталаса чак и трње!
Како севне на образу
Ја прочитах прво слово
ону страшну реч и казну,
ону тужну песму лажну,
о љубави и Анабел Ли,
а она ми пружи руке,
те заигра весело ту,
и само рече: Ја сам Ив,
и ти ме срећеш у свом сну!
И од тада та мала Ив,
што јој у глави врана њака,
и прави метле осињака,
уз игру као живот дугу,
постаде мој лични,
- вечити мотИв!
Као свако младо момче,
више пута свуд сам лут'о
тражећи њу, искајући њу,
на та места црна, мрачна,
да видим њу, једино њу,
а можда бих је и нашао
да је не сретох у свом сну,
само у бедном,деч'јем сну.
