Quantcast

Istraživanja male gusenice (knjiga deo 5)

Sandveil dance

Domaćin
Moderator
Poruka
3.357
IMG_1312.JPG

ulje na platnu by Sandveil dance

Godine su prolazile, istovremeno jurile i vukle se kao puž ostavljajući za sobom vlažni trag uspomena. Moljčica je rasla, koliko telom bujno na spolja, toliko je povučena novim doživljajima i utiscima bila bolno rastegnuta iznutra da ne izgubi nit sa onim što je nekad bila. Postala je kao senka koja se šunja uza zidove neprimetna među drugim senkama, revnosni istraživač ćoškova. Tražila je i pronalazila nepoznate sokake i sakrivene prolaze koje su drugi izbegavali, preskakala je ograde i zavirivala u prašnjave i zaboravljene podrume napuštenih zgrada u kojima je sa velikim intersovanjem razgledala odbačeni nameštaj, pokućstvo, ko zna čije fotografije, polomljene ili izgustirane dečje igračke, garderobu, cipele i šešire koji više nisu bili u modi, geografske globuse, šnajderske lutke, kojekakve alate, stare sasksije naružene kamencem i razne sitne lične stvari, a pogotovo razlistane knjige koje bi odnosila kući i pomno izučavala. Šunjala se po starinarnicama i zalagaonicama posmatrajući dokona, ozbiljna, zavodnički nasmejana, zamišljena ili melanholična lica nepoznatih ljudi na uramljenim portretima pitajući se da li je slučajno neko od njih koristio baš taj starinski telefon, divno oslikanu lampu, srebrno posuđe, poslužavnike, novčiće... Džeparac je skupljala da obilazi muzeje nastavljajući dalje vremenski uzvodno potragu ispisanu boginjinim vlaknima za nečim što ne bi umela da objasni tačno šta je, pa čak ni da li uistinu postoji. Sve je bilo trag na ovaj ili onaj način počevši od prikaza načina na koji su praistorijske kuće bile zidane, polomljene grnčarije i statueta boginje majke, preko svile i kadife kasnije aristokratije, pozlaćenih i bogato ukrašenih pribora za jelo, češljeva, obične i dugmadi za manžetne, posuda za jelo, nakita, preko umetničkih dela pa sve do ratne opreme. Jedna starija žena zaposlena u muzeju koji je najčešće posećivala, upitala ju je jednom prilikom zar ne bi toliko mlada dama radije razgledala nove, po njenom mišljenju lepše stvari po prodavnicama. Moljčica se na tren zamislila i odgovorila da je stvari uopšte ne zanimaju bile nove, stare, lepe ili ružne, već ljudi koji su ih koristili tragove čijih glasova, miris kože i kose, uobičajene pokrete i grimase je mogla da oseti još uvek sadržane u tim predmetima, ali i više od toga, varnice osećanja, tokove misli ili bljeskove nadahnuća koje su ponekad ostavljali za sobom.

Život je za nju uvek bio podjednako mnogostran, iznenađujući i neočekivan. Iza svakog prividnog stanja stvari krile su se tolike tajne koje su i same sadržale još dublje sakrivene tajne, koje su rađale, umnožavale i preplitale još tajni. Bilo je toliko mnogo nepoznatog da se vidi, opipa, pomiriše, okusi, oseti onim nepogrešivim osećajem koji nije umeo da imenuje svoja zapažanja, ali je uvek znao šta će za nju biti važno i da se kasnije razmisli o tome i postavi mnogo pitanja. Najezda navalentnih snova dopunjavala je i objašnjavala javu, tumačila prošlost i najavljivala skoru i dalju budućnost, nadograđivala je i proširivala opis sveta prikazujući pejzaže nemogućih boja, bića kakva još nije videla, a ni čula da postoje, premeštala je obične događaje na neobična mesta i obratno i naposletku navodila je na pomisao da java nije sasvim pouzdana, čak ni kao opis boginjinog pletiva i da san nije uvek samo san i da svi utisci koje je do tada stekla su bili tek majušan deo ogromnog izobilja koje je neotkriveno svuda čučalo. Iz tih razloga, prosto nije imala vremena da uči iz školskih knjiga, koje su joj delovale krajnje dosadno i lažno tvrdeći da je svet istražen, poznat i predvidljiv. Smatrala je to ili namerno iznesenom neistinom ili običnom glupošću. I ne samo knjige, već baš sve u školi joj je smetalo i nerviralo je. Nije mogla da shvati, a ni da prihvati, da je morala dan za danom da sedi u učionici i pretvara se da je posvećena izučavanju nečega što je ni najmanje nije zanimalo. Nastavnike nije volela kao što se ni njima nije svidelo to čudno dete koga baš nijedan predmet nije interesovao iako je očigledno bila veoma inteligentna i darovita.

Sa decom se družila i igrala na školskim odmorima, popodnevima u dvorištima i parkovima, na rođendanima i proslavama raznih praznika, ali je između njih zjapila nepremostiva obostrana suzdržanost zbog koje nije imala zaista dobrih drugova. Sa jedne strane joj je bilo žao što je tako, a sa druge i nije jer je nedostajalo onog unutrašnjeg prepoznavanja koje je neophodan uslov za pronalaženje prijatelja zbog čega se i kaže pronaći prijatelja, a ne izgraditi prijateljstvo, jer odnos već postoji kao vibracija sasvim određenog tona koja je istovetna u osobama i pre nego što se ne sretnu i prepoznaju.

Jednom prilikom kada se igrala na tavanu pronašla je kutiju u kojoj su bile spakovane sveske iz očevog detinstva pune crteža, pesama i kratkih priča. Mogla je u njima da vidi tragove, čuje odjeke osobe koja je bio kada je imao prijatelja psa, kada su trčali naporedo kroz visoke trave izrasle u perjanice kao zastave na jarbolima stabljika, između izdžikljalih oštrih stražara prekrivenih bodljama i malim belim cvetovima nalik kamilici, kroz zagrljaje drvenih ruku grmova i niskog drveća. Okrećući listove videla je kao žive pred sobom mršave noge u kloparajuće prevelikim dubokim kožnim cipelama i trske od ruku koje su mlatarale vireći iz nabora nasleđene odeće i pseće mekane krznene papučice nad rođenjem dobijenim malim kožnim đonovima, kako su u naizmeničnim skokovima preletale brze ledene potoke i zimskim ledom iskidano stenje. Osećala je na licu onog nevidljivog što ih je jurio, nemirnog, što se svuda zavlačio uznemiravavši let malih insekata, što je svirao frulicama listova vrbinih krošanja, rasčešljavao vodene nabore i rascvetane livadske virove, mrsio dečačku kosu i dugu pseću dlaku hladeći nesigurne zrake tek rođenog sunca. I videla je kako su on i njegov pas leteli i vijorili, provlačili se tesnim klancem ispod neba pazeći da se ne izgrebu na šiljke planina, kopali tunele pod zemljom i izvirivali slepim očima, zujali oko cveća u potrazi za nektarom, mjaukali na ptice i cvrkutali na mačke, tekli među kamenjem, bezoblični i bistri, rastapali minerale i usecali bore kamenju umesto vremena. Tada je još uvek nosio u sebi deo svega u čemu je povremeno boravio i krio se od ljudi da ga ne nanjuše kao miris slanih morskih školjki u salonu gde mu nije mesto ili ne-daj-bože u učionici. Ili da iz njega ne zaduva prohladan vetar pesmom koja budi drveće, da ne iscure kišne kapi među suzama ili ne zaurla rikom gromova ako se naglo zasmeje.

Baba joj je govorila da liči na njenu sestru, ali sad je videla da je veoma ličila i na oca, tojest, na to kakav je nekada bio. Šta mu se kasnije dogodilo? Postao je sparušen kao zemlja opustošena posle velike suše, ograničen uverenjima i principima, estetikom kojoj se divio, a nije je posedovao, čak ni širio oko sebe niti rađao, već je držao nedodirivom na pijedestalu prošlih vremena okamenjenu i zaustavljenu. Takvim je i samog sebe učinio, prividno mladolik onako zaleđen, nerascvetani pupoljak za sva vremena, ne mlad nego mrtav i sahranjen za života u tvrđavi svog spoljašnjeg života, karijere, zvaničnog nastupa i građevinskih projekata koji su Moljčici svi do jednog delovali kao tužni okamenjeni invalidi.


Bilo joj ga je žao, ali se još mnogo više ljutila na njega. Dozvolio je da postane obogaljen, da se ispere iz njega sećanje na ono što je bio sem ovog taloga u sveskama iz detinjstva koje su je potsećale na epove o drevnim junacima, alama i vilama opisujući nekoga ko je davno umro ili nije nikada ni postojao. Zato je nije želeo pored sebe, mali živ podsetnik na bezbroj kilometara koje je prošao pogrešnim putem. I zato je rasla kao da nikada nije imala oca.
 
Top