Istorijske cinjenice o komunistima u Srbiji

[Nikita Kulganov]

Posto u medijima kao i forumu vlada prava inflacija o falsifikata komunista u Srbiju, treba da se otvori tema gde ce se reci naucna istina, koja ce naravno biti dokumentovana.
- Odnos komunista prema cetnicima,pred kraj rata - Na Pinku, Hepiju, a i na forumu se lansira prica kako je Tito mrzeo sve srpsko, a posebno cetnike, i zato je naredio da se svi cetnici pobiju, a sta se zapravo desilo ?
Tito je nekoliko puta upućivao pozive pripadnicima neprijateljskih jedinica (to je uključivalo Mihilovićeve četnike, hrvatske domobrane i slovenske domobrance, ali ne i ustaše i nedićevce i ljotićevce) da pređu na stanu Narodnooslobodilačkog pokreta, uz obećanje amnestije. Posljednji rok bio je do 15. januara 1945. Znatan broj četnika iz Srbije iskoristio je tu priliku. Time je mnogo četnika ostalo nekažnjeno, a mnogi su se infiltrirali u Komunističku partiju, te se predstavljali kao oslobodioci Jugoslavije. Jedan u nizu paradoksa je i taj, da su ti isti (dojučerašnji četnici), sledećih meseci, u “završnim operacijama za oslobađanje zapadnih krajeva zemlje“, ovoga puta stizali kao “oslobodioci”

UMRO NAJSTARIJI MEŠTANIN VOŽDOVCA, ODLIKOVAN PARTIZAN! Deka Pavle je imao 103. godine, DUG ŽIVOT PRIPISIVAO JE OVOME (FOTO)​

. Tokom tog rata prvo je bio, kako nam je rekao prošle godine, u četnicima, pa je prešao u partizane.
https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/...zdravlje-i-dug-zivot-pripisivao-je-ovome-foto
https://sr.wikipedia.org/wiki/Четници
- Komunisti su unistavali sve srpsko, a pogotovo su zatirali istoriju...
Sta je istina ?

Spomenik kosovskim junacima na mestu na kojem se odigrala najvažnija bitka našeg srednjovekovlja podignut je od strane Narodne Republike Srbije 1953. godine.​

Posle rata, komunističke vlasti odlučile su da podignu novi spomenik na Gazimestanu. S obzirom da je tokom tih prvih posleratnih godina u zemlji bilo prečih stvari i većih problema, nije to urađeno za proslavu 560. godišnjice bitke, ali jeste već 1953., verovatno u sklopu priprema za obeležavanje 150. godišnjice Prvog srpskog ustanka, koja je proslavljena čak možda raskošnije nego za vreme Karađorđevića
Sama informacija o godini gradnje u javnosti se retko pominje, a i tada stidljivo i nerado, i nikada se ne stavlja u politički kontekst, jer se ne sme dopustiti da nacionalistički narativ o antisrpskom karakteru Titovog režima bilo šta potkopa.
Spomenik na Gazimestanu, podignut od strane Titovog režima, ta kula koja se nadnosi nad poljem Kosovom, danas je poslednja tačka odbrane srpstva na Kosmetu.

Podignut je i spomenik 1951, borcima iz Pravog srpskog ustanka na Ivankovcu .

U Titovoj Jugoslaviji je obelezena godisnjica usanovog Zakonika

Komunisti obelezili 150 godisnjicu Prvog srpskog ustanaka

Josip Broz TITO proslavio Prvi srpski ustanak 1954​

Ragalamio se Maric i Bokan na Hepiju kako su Komunisti stvorili ''Veliku Hrvatsku'' . Ako je neko stvorio Veliku Hrvatsku to je bila Kraljevina Jugoslavija koja je stvorila Banovinu Hrvatsku koja je imala svoju paravojsku od 200000 pripadnika. Komunisti su posle rata smanjili Hrvatsku, a o postojanju paravojnih formacija nije bilo ni govora.
- Komunisti su vasksli Srbiji 1945, posto u Kraljevini SHS i Jugoslaviji nije postojala,

 

[Nikita Kulganov]

Kako su komunisti'' mrzeli samo SPC '', a kolicku crkvu su voleli....

Josip Broz TITO obišao crkvu Lazarica u Kruševcu - Crkva Lazarica, Kruševac 1956.​

 

[Nikita Kulganov]

Posebno kako su komunisti sakrivali istinu o Jasenovcu.

Svet je upravo i saznao o ustaskom logodu Jasenovcu i ustaskom klanju, upravo od komunista jos 1942

1945 izdato je kompetan naucni rad sta se desavalo u Jasenovcu od 41 do 45 i da je pobijeno 700 000 ljudi, izdato 1946

Na forumu se ovde falsifikuje kako su komunisti sakrivali istinu o Jasenovcu

Ovo je samo jedan deo, svako moze da se upozna sa istorijskim cinjenicama i da vidi sta je isitina, samo ako hoce !!!

 

[đavolčić]

Naravno da može. Zato vam više niko živi ne vjeruje.

 

[fanstebre]

Милослав Самарџић вас је раставио на толико ситне делове да више у један комад нема да се саставите никад

 

[Nikita Kulganov]

Милослав Самарџић вас је раставио на толико ситне делове да више у један комад нема да се саставите никад

Samardzic je baron Minhauzen, place na balkan info da nece biblioteke da mu otkupljuju knjige, koje su inace jeftinije nego stripovi u trafici. Toliko o tom klovnu.

 

[fanstebre]

Тог "кловна" можете само да клевећете на личном нивоу. А што се његовог рада тиче нико од вас научно и аргументовано не може да обори....па је зато лакше лупати му етикете

 

[Nikita Kulganov]

Тог "кловна" можете само да клевећете на личном нивоу. А што се његовог рада тиче нико од вас научно и аргументовано не може да обори....па је зато лакше лупати му етикете

Samardzic je klovn tj Baron Minhauzen mu nije ravan, lazno se predstavlja kao istoricar, a zavrsio marketing. Na Balkan Infu je plakao kako biblioteke nece da mu otkupljuju knjige,
Inace Samardzicevo ''naucno i argumentovano'' se svodi na njegove izmisljotine i lazi, za koje postavlja fus note koje ne postoje, ili pod tim fus notoma pise nesto drugo...
Jedan od falsifikata Samardzica

Ova fotografija je danas, uz tumačenje Milosava Samardžiča postala sinonim antipartizanske propagande, i to kao navodna ilustracija Martovskih pregovora 1943.!? Međutim, ova fotografija nije nastala na teritoriji NDH niti je nastala marta 1943. već je nastala početkom oktobra 1944. u okolini Prilepa u Makedoniji prilikom pregovora između štaba 41. makedonske divizije NOVJ i oficira iz nemačkog garnizona u Prilepu o predaji nemačkog garnizona, u prisustvu kapetana Millera, oficira SOA-e, britanskog predstavnika kod partizana u Makedoniji.

 

[deda tripko]

evo jos jedna istoriska o crvenoj posasti od Bozica

CRVENI JARAM
http://ljig.rs/opstina/wp-content/uploads/2017/04/ЦРВЕНИ-ЈАРАМ-КЊИГА-ЛАТИНИЦА.pdf

 

[Nikita Kulganov]

Evo o cemu se radi, a Samardzic falsifikuje i laze i to ''naucno i argumentovano'' milion puta je uhvacen u lazi

 

[Nikita Kulganov]

evo jos jedna istoriska o crvenoj posati od Bozica

CRVENI JARAM
http://ljig.rs/opstina/wp-content/uploads/2017/04/ЦРВЕНИ-ЈАРАМ-КЊИГА-ЛАТИНИЦА.pdf

Istorijski izvori - prica se govori se....

 

[deda tripko]

Istorijski izvori - prica se govori se....

prica se i govori. izjave prezivelih ili njihovih porodica.
skupljano licno po svim mestima iz knjige.
a to je samo delic iz vremena agrarne reforme

znajuci tvoj stav o komunistima, verujem da je i tvoj otac ili deda bio jedan od onih sakupljaca kostiju. prokleti bili

 

[deda tripko]

Putujući kao novinar ovom našom napaćenom zamljom, a naročito njenim još napaćenijim selima, osećao sam da postoji jedna velika nepravda: zla vremena prinudnog otkupa, provođenog od završetka rata pa sve do 1953. godine, kao i nasilnog uterivanja u seljačke radne zadruge, kako smo mi nazivali kolhoze, niko dokumentarno da ispriča za novine ili knjige. Međutim, u selima postoji jedan naboj da se to naopako vreme, („kad je Tito otkupljivo žito“) ispriča jednostavno, iz srca i duše, onako kako je bilo. Godinama sam pokušavao da tu seljačku muku sa „gedžine“ duše prebacim u „sredstva javnog informisanja“, ali bezuspešno. Niko nije hteo, bolje rečeno – smeo da „čačka“ takvu temu. Tek u januaru 1989. godine „probijamo led“ u mesečnoj reviji „Selo“. Ali kada se feljton rasplamsao sa žestokim pričama, „odozgo“ je došla poruka u smislu – zašto nam treba da se rasplakujemo nad seljacima. I tako, umesto da iz tog seljačkog „plača“ izvučemo nauk, kako ne treba raditi, „pravoverni“ su se rasplakali nad boljševizmom – i ukinuli feljton. Zahvaljujući hrabrosti „Borbe“ u 1990. godini je nastavljeno sa tužnim svedočanstvima o tom zlom vremenu otkupa i seljačkih radnih zadruga. Pre nego što počnemo sa ispovestima preživelih „kulaka“ ili njihovih potomaka, pokušaćemo, ukratko, da mlađe čitaoce uvedemo u ono vreme, koje oni, srećom, ne pamte. U ratnim vremenima Drugog svetskog rata postojale su takozvane rekvizicije, kojim su okupatorske i „domaće“ vojske seljacima oduzimale žito, stoku, drva... Činili su to i partizani, za ishranu boraca. Delimično oduzimanje „viškova“ poljoprivrednih proizvoda za armiju i „radni narod“ trajalo je do 1947. kada vlada Federativne Narodne Republike Jugoslavije donosi Uredbu o obaveznoj isporuci viškova žitarica i mesa po takozvanim vezanim cenama, koje su bile i po nekoliko puta niže od one na pijaci. Te godine počinje i osnivanje domaćih kolhoza, nazivanih našim imenom: seljačke radne zadruge. U njih većinom ulaze siromašniji seljaci, a u Vojvodini uglavnom kolonisti – „naslednici“ zemlje izbeglih Nemaca, Folksdojčera. (Zanimljivo je da u seljačke radne zadruge nisu rado ulazili oni „tanji“ seljaci koji su godinu dana ranije – 1946. kao „agrarni interesenti“ besplatno dobili zemlju oduzetu agrarnom reformom od onih koji su imali posed veći od 20 hektara. Kasnije će se videti da su ti „interesenti“, mahom, tu poklonjenu zemlju prodali). Za sprovođenje „planskog otkupa“, kako su ga nazivale vlasti, ili „prinudnog“ kako su ga osećali seljaci, stvoreni su čitavi timovi od vrha države pa sve do najmanjeg zaseoka. Formalno, po Uredbi, otkup je na terenu trebalo da sprovedu sreski i mesni narodni odbori, ali, u praksi, to je sprovodila mašinerija sreskih komiteta Komunističke partije i Udbe. Tačnije, pripadnici i saradnici obe ove vlasti, koji su nazivani aktivistima. Količine koje je trebalo „otkupiti“ planirane su gore, u vladi FNRJ, i deljene po narodnim republikama. Republičke vlade su to raspoređivale po srezovima, a onda je „kolač“ deljen po mesnim odborima u selima. Još u prvoj raspodeli obaveza dolazilo je do nepravdi: najviše je opterećivana NR Srbija, a u njoj AP Vojvodina, koja je na primer, u sezoni otkupa 1948/1949. dala državi 61 odsto od ukupno otkupljenog žita. Često se događalo da se prilikom razreza po srezovima, a naročito po selima, aktivisti utrkuju čije će područje prebaciti plan, što im je kasnije služilo da se penju na više položaje.

 

[deda tripko]

Komunistički vrhovni vlastodržci u Jugoslaviji su podelili seljake (i klasno ih zavadili) po kategorijama. Iz nižih kategorija su regrutovani „aktivisti“, a u višim su otkrivani „kulaci“. Prvi su drugima otimali žito, stoku, vunu, mast – sve, od belog luka do volova i imanja. A kad više nisu imali šta da im uzimaju, terali su ih u aps, tukli, davili, osuđivali na višegodišnju robiju, sa koje se mnogi nisu vratili ni živi, ni mrtvi. Vlast je seljake podelila od I do VIII kategorije. U prvoj su bili oni sa posedom do 3 hektara, a u osmoj oni sa tadašnjim maksimumom od 20 hektara. Manja kategorija je imala epitet proleterske, a kako se išlo ka osmoj, postajalo se sve veći kulak, (što na ruskom znači bogat seljak). Ako se u III ili IV kategoriji (od 5 do 10 hektara) i moglo naći i „aktivista“ i „kulaka“, to gore i dole nije moglo da se desi – bili su: ili jedni, ili drugi. Svi dole su bili podobni za aktiviste, a oni iznad IV kategorije mogli su da konkurišu isključivo za kulake. Prinudni otkup je pravdan pred našom i svetskom javnošću potrebama Jugoslovenske armije, gradskog stanovništva i siromašnih krajeva. (Banaćanima su, recimo, govorili da narod u okolini Zaječara umire gladan, a Zaječarcima da je pomoć neophodna Crnoj Gori). Pošto je Jugoslavija u to vreme bila poznata svetska proletersko-antiimperijalističko-internacionalna „zvezda“, to nije ni skrivano da smo u hrani pomagali „bratske“ i „demokratske“ zemlje. Tanjug je 1947. godine objavio zvaničnu izjavu da je sledovanje hleba kod nas veće nego u Francuskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj i Švajcarskoj, i da smo te godine u vidu poklona pružili pomoć Rumuniji 20.000 i Albaniji 10.000 tona žitarica. Te 1947. su mesni narodni odbori razrezivali koliko će koji gazda da preda državi obaveze. Već sledeće godine sistem otkupa je „unapređen“. Komisije su išle od njive do njive i pomoću „metrovke“ (kvadratnog metra od četiri letve), koja je spuštana na nekoliko mesta u žitu, brojale klasje i u njemu zrnevlje, i tako određivale prinos. Kasnije od 1949. se pravio plan setve, žetve, prinosa i „viškova“ za državu. Pored svega toga, uz vršalicu je išao i službeni popisivač čiji su podaci najčešće služili aktivistima radi korekcije, ako bi se desilo da je metrovkom određen manji prinos. Iz brojnih razgovora sa bivšim „kulacima“, njihovim naslednicima, kao i nekadašnjim „aktivistima“, neminovno se dolazi do zaključka: pre Rezolucije Informbiroa – 1948. – „planski“ otkup i „dobrovoljno“ učlanjivanje u seljačke radne zadruge bili su koliko-toliko podnošljivi, bar u područjima izvan Vojvodine. Ali, posle svađe sa Sovjetima, jugoslovenske vlasti su se svim silama obrušile na selo i seljake, koji su, kako je to jednom prilikom tada rekao Dušan Petrović-Šane, glavni krivci što su Rusi ljuti na nas. Postoji više izjava Tita, Tempa i Dedijera iz kojih proizilazi da su naši seljaci svesno žrtvovani Staljinovom oltaru, kao dokaz da nismo prešli u tabor imperijalista, da i mi provodimo politiku prema selu kao i Komunistička partija Sovjetskog Saveza. Rezultat je poznat. Staljina nisu raznežili, a naše selo je upropašćeno. Što su optužbe sa Istoka bile žešće da smo postali američke sluge, KPJ je pooštravala teror nad seljacima, koji je dostigao kulminaciju 1949/1950. Otimačinom žita i stoke htelo se „uticati“ na bogate seljake da se „dobrovoljno“ upišu u SRZ. Kada i posle toga nisu hteli, „počistili“ bi im i zadnje zrno iz ambara i odveli poslednje goveče iz štale, a onda dopunskim narezom tražili još. Ako bi neko i dokupio, samo da bi ispunio obavezu, optuživan je da je to ranije skrivao. Na sve kuknjave aktivisti su savetovali: „Uđite u seljačku radnu zadrugu i nećete imati problema!“

 

[deda tripko]

Neki su ulazili, ali većina nije htela, pa su optuživani za „privrednu sabotažu“ i osuđivani na višegodišnju robiju. Uz to je, kao sporedna kazna, sledila konfiskacija celokupne imovine. Tako su Kazneno-popravna gradilišta dobijala besplatnu radnu snagu, a SRZ besplatnu zemlju i poljoprivredni inventar. Vladimir Dedijer u svojoj knjizi „Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina“ kaže: „Na dan 1. 1. 1949. u Jugoslaviji je bilo 1.318 seljačkih radnih zadruga, a već decembra iste godine 6.492 ili 328.849 domaćinstava“. Može se zamisliti kako je, i na koji način, postignut taj „uspeh“. Svetozar Vukmanović-Tempo, u jednoj izjavi 1989. godine, govoreći o seljačkim radnim zadrugama, kaže: „Bio je to nesrećan potez kojim smo hteli da dokažemo da smo veći staljinisti od drugih zemalja realnog socijalizma“. I Josip Broz, u razgovoru sa Dedijerom 1. 7. 1952., kaže: „Mi smo kapitalnu grešku napravili što smo pošli ruskim putem u stvaranju zadruga, drugo ime, a metod isti“. Na Dedijerovu primedbu da u Jugoslaviji nije bilo Sibira, Tito kaže: „Bilo je, dole, na terenu, svašta. Da smo imali Sibir, slali bismo ljude tamo“. („Kulaci“ su verovatno „krivi“ što su popunili sve zatvore i robijašnice, pa su drugovi morali da smisle za ibeovce Goli otok.) Možda kao krunski dokaz da su pojačane represije prema selu i seljacima bile prvenstveno u cilju dodvoravanja razgnevljenom „drugu“ Staljinu, govori i sledeći podatak: Staljin je umro 4. marta 1953., a samo osam dana posle njegove smrti, 12. marta, Savezno izvršno veće je usvojilo predlog Zakona o amnestiji „privrednih sabotera“. Taj zakon je Skupština Jugoslavije usvojila već 21. marta. Amnestirani su svi „kulaci“ od daljeg izdržavanja kazne, ali im nije vraćena konfiskovana imovina. Državne vlasti ni tada nisu htele da priznaju da su ljudi u 99 posto slučajeva nevino robijali, nego je ispalo da im je velikodušno oprošten deo kazne. Samo su dva poslanika, Radovan Mijušković i Miloš Moskovljević, bili za to da se amnestiranima vrati konfiskovana zemlja. Kolika je to, tada, u to vreme, bila poslanička hrabrost neka ukaže podatak da je tek sada, posle 37 godina, to pitanje došlo na dnevni red. „Argument“ za nevraćanje zemlje je bio, da su „kulaci“ bili krivi i da bi to bila šteta za seljačke radne zadruge, koje su dobile tu oduzetu zemlju. Međutim, bez obzira na „miraz“, SRZ nisu mogle da prežive, pa je ubrzo i taj staljinistički izum otišao u „muzej gluposti i nesreće“. Ali je zemlja, umesto da bude vraćena vlasnicima, „udata“ u takozvani društveni sektor. A „kulaci“, čak i njihovi unuci, i do dan danas vuku „rep“ i dogodi se, recimo, da nekom mladiću, kada konkuriše za vojnu školu ili onu za unutrašnje poslove, DB prikači „zavičajnu karakteristiku“ – da mu je deda osuđivan kao „privredni saboter“. Najveće represije prema seljacima vršene su, bez sumnje, u Vojvodini. Nešto „bolje“ je prošla „uža“ Srbija i Slavonija. Kazivanja svedoka govore da je represija bila i na Kosovu i Metohiji, bez obzira da li su tamošnji seljaci nosili keče, šajkaču ili crnogorsku kapu. Naročit cinizam; od Šiptara je, recimo traženo da predaju određenu količinu svinjske masti. Pored svih nedaća i obaveza u Crnoj Gori je, kao „pride“, sprovođeno uništavanje koza. Istraživanja „zelenog terora“ nad seljacima u Slavoniji pokazuju da su represije bile „etnički čiste“: Hrvate su maltretirali Hrvati, a Srbe Srbi. Znatno blaže represije sprovedene su u Sloveniji.

 

[deda tripko]

U našim pričanjima i ispovedanjima „kulaka“ i „aktivista“ videće se da je, stvarno, „dole rađeno svašta“. Počev od noćnog uznemiravanja, preko batinanja, čupanja brkova, gušenja u pregrejanim prostorijama (ključaonice su zaptivali voskom da ne uđe ni dah kiseonika), držanja ljudi golih u ledenim podrumima... sve do prženja „kulačkih“ vratova vrelim gvožđem i davljenja u bunarima. Na robiju je išlo istovremeno i po troje iz kuće. Dosta „kulaka“ nije izašlo živo iz ruku Udbe, a skoro niko neoštećenog zdravlja. Oni koji su umrli u robijašnicama, tamo su i ostali, a da im se najčešće ni grob ne zna. Prema jednom podatku, samo kroz KPD Zabelu prošlo je, do sredine 1951. godine, 86.000 „žitara“. Odatle su oni raspoređivani na razna kazneno-popravna gradilišta: Kostolac, Dečane, Peć, Novi Beograd, Slavkovicu, Buljkes, Knićanin... Dovođeni su čak u Slavonski Brod, na izgradnju autoputa „Bratstvo i jedinstvo“. A gde su KPD Niš i Sremska Mitrovica, i sijaset „sitnih“ logora, koje će pominjati naši sagovornici!

 

[deda tripko]

Kada su mi oduzeli tih 14 hektara, od čega hektar i po najbolje šume zvane „Veljinac“ i „Đokinac“, gde su bili hrastovi i jasenje po 20 metara bez grana, i dali dubravskim Ciganima i još nekim „interesentima“, naljutim se i prodam još dva hektara. U stvari, morao sam, jer trebalo je kupovati žito. Zemlja je tada bila skoro džabe, a žito skupo. Ovršem 27 metara pšenice, a Mesni odbor mi nareže da predam 50. Samo za državu morao sam da dokupim 23 metra žita, skupog kao vosak. Za samo 200 kila morao sam jednom čoveku da dam nova kola, s točkovima okovanim šinama. – Nismo bili s mirom ni danju ni noću. Odbornici i njihovi simpatizeri naoružani pištoljima, uzeli vlast u šake, idu danju kroz selo i pevaju: „Odbornici meso jedu, a kulaci samo gledu /Kulak ambar metlom briše sve predao, nema više. / Niz bradu mu suza lije još mu traže tone dvije / Odbornici vino piju, a kulaci na robiju“. Noću, često u ponoć, lupaju na vrata. Ne znaš više šta će. Teraju nas usred noći u Mesni odbor. Sede, grickaju pršutu, a ja stojim, gledam i čekam „presudu“ – koliko još da predam. Najčešće ono što već nemam. – I neki odbornici su imali dosta zemlje. Na primer, Branislav Pavlović. Drugima je narezivao, čak i svom ocu, a sebi nije... Meni je on sa još dvojicomtrojicom dolazio usred noći. Jedne noći naredio da sutra predam troje svinja da nijedna ne bude lakša od 30 kila. Ja imao samo jednog debelog vepra. Kad sam ga sutradan poterao u Lajkovac, crče od vrućine na „Labudovom brdu“. Posle me predsednik Mesnog odbora, Života Negić, uputi sa aktom na Ub. U aktu zna se – zatvor. Samo ne znaš koliko. – Mene zapadne sedam dana. Bilo je grozno: u jednom odeljenju oko 50 zatvorenika. Nema iz sobe nikud, sem na saslušanje. Tu su i kible. Ležimo jedan preko drugog. Sećam se dobro, bilo je nekoliko starijih ljudi iz Takova kod Uba, dvojica su bili šlogirani. Morao sam da obećam da ću da predam sve što traže, samo glavu da izvučem, da ne poludim u onom jadu i smradu. U ubskom zatvoru najviše nas je maltretirao komandir Pažinović, rodom iz susednog sela Lajkovca. Tu sam čuo od ljudi da žito može da se kupi kod njegove braće u selu. I kupovao sam žito od njih. I ja i još neki mučenici... – U to vreme – nastavlja svoju priču Živko – dobrim domaćinima su uzimali sve, a davali najčešće neradnicima. Nekoliko dubravskih Cigana prodavalo je zemlju dobijenu od agrarne na poklon, budzašto – hektar za kravu i tele. Jedna moja šuma data je nekom Dragomiru, zvanom „Majmun“, i on ju je prodao Danici Radivojević koja je i dan-danas živa i uživa šumu. Živko nam potvrđuje nešto što svi u Jabučju i okolini tvrde: – Kad je građen Zadružni dom u Lajkovcu, glavni aktivista Dragoslav Negić, predsednik opštine, rodom odavde, posekao je ljudima toliko šume i odvukao drveta da je bilo dovoljno za sve lajkovačke krovove. Niko nije smeo da pita kud se dede tolika građa. Slično i kad je pravljen dom u Jabučju. Samo što su tada nikle i neke kuće seoskih aktivista. U to vreme niko od domaćina nije imao dovoljno hleba da jede. Mom burazeru, Životi, oduzeli su čak i košnice, klupe, stolice, astale.... Živkova supruga Zorka kaže da joj se proja iz tog doba toliko zgadila, da je ni danas nikada ne okuša. Bila je u to vreme udata za Mišu Mišića, čiju su familiju takođe mučili i davili;

 

[deda tripko]

Kad u zaseoku Viš, u Jabučju, danju ili noću zapevaju Vojislav Marković i Blagoje Tašić ovu ili, recimo, onu „Partijaši žito mere i vešaju sabotere...“, pa još pripucaju iz pištolja, seoskim domaćinima se ledila krv u žilama. A kako i ne bi, kada su njima dvojici još pri kraju rata dali svu vlast nad tim krajem Jabučja. Od pištolja i od vlasti nisu se razdvajali godinama. Dosta kuća su načisto upropastili, a neke i u crno zavili. Žrtva je bio pokojni Sava Popović, solunac. Savina tregedija, i njegove supruge pokojne Rose, i celog doma, počela je već u zimu 1944/5, kada su im na Iloku poginuli: sin Slavoljub i sinovac Radoslav. Savin drugi sin Živko tada je imao 17 godina i danas, posle toliko vremena, seća se sa tugom tih tragičnih dana, meseci, godina: – Završio se rat, na kući crni barjak za dvojicom poginulih, a priča se o još zaostalim četnicima, o nekom Andresu na granici... Nemaština, tuga i strah. U tom jadu, jedne noći u kuću upadoše dva naoružana čoveka. Ne daju da se pali lampa. Govore prigušeno kao tuđim glasom. U mraku razaznajemo da na grudima imaju ukrštene redenike, bradata lica, na glavi šubara sa kokardom. Kažu da su Kalabićevci, da su zapalili mlin u Stepojevcu i ubili Dragomira Negića u Jabučju. Od pokojne majke Rose traže da im spremi jelo, a oca Savu pitaju kakav je koji čovek u selu, koji nas to komunista zlostavlja da ga oni ubiju... Pitaju da li tu noć da zakolju Stanislava Pantelića, koji je, čini mi se, tada bio neki blagajnik. Majka kaže: – „Deco, za nas su svi ljudi dobri... Nas je zla sudbina zadesila, u žalosti smo, poginuli su nam sin i sinovac“. – Zatražiše da im otac pokaže put za Ruklade. Istu noć otac je obavestio vlast o poseti. Po tome kako su vlasti reagovale,ocu je bilo sumnjivo da su to četnici. Posle se ispostavilo da su to bili Vojislav i Blagoje... Došli, u onoj muci i jadu, da nas kušaju i provociraju. Po kazivanju Savinog sina Živka i još nekih komšija, na Savu Popovića se, pored Vojislava i Blagoja, najviše bio okomio Svetozar–Cveja Živojinović. Što pomenuta dvojica predlože, Cveja pretvori u poziv i rešenje mesnog odbora, a Vojislav i Blagoje se postaraju da se to sto posto izvrši. Jedno vreme u štali su mu ostali samo jedan vo i jedna krava, koje su zajedno prezali u jaram. Brzo su oduzeli i kravu, tako da niti su imali mleka, niti su od samog vola imali koristi. Selom se razlegala Vojislavljeva i Blagojeva pesma: „Mesni odbor poziva skojevce kod kulaka da prebroje ovce. Ako nađu neku ovcu više, takvom gazdi zatvor da se piše“. Savi Popoviću nisu našli „ovcu više“, niti nešto drugo preko broja i mere, jer su već bili sve oduzeli i oterali.

 

[deda tripko]

– Jedno veče upadoše u avliju „brat“ Spasoje i Milutin. Udariše katanac na moju magazu. Tu mi je Spasoje učinio nešto dobrote, po mraku mi je dao ključ od katanca, krišom od Milutina. „Evo, veli, pa sakri nešto žita da imaš za narod u kući, pa mi noćas donesi ključ“. Tako i uradim. Eto ih sutradan ujutru, rano, ali samo stoje k’o gospoda, neće da se prihvate, nego ja sve moram da kupim ono žito. Kažu, da ja to i oteram u magacin pa će, vele, da mi plate prevoz, ako već neće žito. Kasnije čujem da su njih dvojica naplatila vuču, a meni nisu dali ništa... – Stoku sam svu bio ispredavao i beše mi jedno vreme ostao vo i krava. Da ima deci mleka, a i jaram da mi se ne „osuši“, da ima čime da orem... Te jeseni orem pored puta sa volom i kravom,zaustavim ih u brazdi, pa uzeo torbu te nasevam pšenicu po oranju, kasnije da povlačim. – Kad, eto ti, putem ide taj Milutin Milosavljević, pa viče: „Seješ, seješ, Spasoje, a!?“ „Sejem,“ velim mu ja. „A otkud ti seme, Spasoje?“ „Parola, snađi se“, odgovorim. Zna on da sam kupio seme za skupe pare, pa me i dalje zajebava: „Dao bih ti ja Spasoje 200-300 kila za seme, ali odakle da mi vratiš kad ćemo i dogodine sve da ti oduzmemo“. Eto, uživao je da ti vadi dušu i ako do tada nismo imali nikakve zakačke niti zađevice... – A i u „brata“ Spasoja nikad nisi bio siguran kad će da ti pomogne, a kad da odmogne. Gledao je svoje interese. Kad su mi narezivali da predam i tu poslednju kravu, on udesi pa preda njegovu lošiju – mršavu. Mene razduži, a sebi uze moju bolju kravu. Šta ćeš, ćutiš i trpiš. Voleo je imenjak da se dodvorava svojim naredbodavcima. – Jednom na vršaju bio popisivač neki Živan Ćatić, a „brat“ Spasoje me posavetova: „Vodi Živana na ručak i zagovaraj ga, a ja ću da ga zamenim i da zabušimo jednu vagu žita, da ti ne popišemo sve, nek i tvoja deca okuse lepinje“. Ja tako i uradim, ostade mi Boga mi sedam džakova pšenice nepopisano i nepredato – sklonjeno. Ali posle dva dana dobijem poziv od Cveje iz Mesnog odbora da teram i tih 500 kila. Posle me zajebavaju, „kako bi“, vele, „drukčije dao Živanu da jede“. – U početku, odmah neku godinu posle rata, moglo se nešto i sakriti. Ja sam sipao žito u bure i zakopavao u zemlju. Jedne godine sam 25 metara pšenice zazidao ispod čardaka. Ali pri kraju, negde od 1949. do 1951., bili su čvrsto rešili da me oteraju na robiju. Kako će drukčije, nego da predam svega više nego što sam imao... Pošalje me Cveja Živojinović iz Mesnog odbora na Ub sa rešenjem o neizmirenju 18 artikala – pšenica, kukuruz, ječam, zob, meso, mast, vuna, pasulj, krompir... Rok predaje – 24 sata. Tako namerno da ne mogu da stignem da kupim i nabavim i ako ima gde. Samo da bi me proglasili za sabotera i zatvorili.

 

[deda tripko]

rekla kazala


U nezaboravnim godinama, od 1946. pa sve tamo negde do 1951., „napredne revolucionarne snage“ po srpskim selima najviše su proganjale stare domaćine, solunce. Ako su još „grešnici“ bili početkom drugog svetskog rata u staroj jugoslovenskoj vojsci – bili su duplo krivi: prvo što su 1918. osnovali Jugoslaviju, a posle – 1941. što je nisu odbranili. Ali, ako je kuća bila domaćinska a nije bilo starijih „krivaca“, kidisali su na najstariju mušku glavu, pa neka je često i nepunoletna. U Jabučju je, tako, na meti bila nepunoletna glava Vitomira Bajića, rođenog 1930. godine, jer je bez oca ostao 1941. U početku su ga „narodne vlasti“ često držale po ceo dan u Mesnom odboru da raznosi hitne pozive po selu. A tih dana, za vreme prinudnog otkupa, svi pozivi su bili hitni. Glavna vlast u Jabučju bila je dobro poznata grupa: Cveja Živojinović i rođaci Negići – Dragosav, Života, Aca. Počeli su i Vitomiru da tovare nareze žita, mesa, vune... U početku moglo se i podneti, ali kasnije Bajićima skoro ništa, državi skoro sve. Seća se Vitomir: – Kako da nam ostane kad Života Negić ode na Ub, na sastanak, i kaže kako Jabučje može da preda svega više nego što je srez odredio. Posle su ovde, u selu, svojim odbornicima, skojevcima i članovima partije „narezivali“ koliko će koji da srubi domaćina. Od ovih je često zavisilo kako ćemo proći. – Za našu kuću bio je, jedno vreme, zadužen odbornik Živorad Milutinović. Kad sam jednom izašao iz Mesnog odbora, on mi krišom kaže: „Sakri noćas nešto žita, eto mene sutra ujutru, moram sve da ti pokupim“. Kada sam došao kući, majka Mileva beše već sakrila pšenicu više kuće u kupe od šarovine Dragoslava Pavlovića. Ostavila samo dva džaka zobi. Znaju oni da smo imali i žita pa mi iz Mesnog odbora pošalju poziv sa tri crvene crte. Viču na mene: „Ako ne predaš žito, svu zemlju će da ti uzmemo a tebe da zatvorimo u zatvor!“ – Ja mislio neki zatvor, a mene poslužitelj Nedeljko Marković odvede i zatvori u crkvenu zvonaru. Tamo je već bio zatvoren pokojni Velimir Milinović, a malo kasnije eto ti teraju i pokojnog Miloša Ćatića. Sva trojica zbog žita. Sećam se baš je bilo uveče na Poklade, uoči „Bele nedelje“. Pade mrak, ne puštaju nas. Miloš, izgleda da se bio malo „pokvasio“ šljivovicom pa kad vide da ovi misle ozbiljno da nas drže da prenoćimo, uze za konopac i poče zvoniti crkvenim zvonima. Ljudi u selu misle mobilizacija. – Poslužitelj Nedeljko dotrča, a bio je veoma pobožan, poče da se krsti... moli se Bogu i Milošu, samo da prestane zvonjava. Tek kad reče da će ovi tamo u Mesnom odboru njega da biju, Miloš prestade da zvoni. I stvarno, tu prenoćimo. Sutradan „Bela nedelja“, napolju drma vašar a ja mladić od 17-18 godina zgrčio se u „zatvoru“. Uveče su nas pustili kući... – Bilo je to vreme kada su se raščišćavali i neki stari računi i među najrođenijim – nastavlja priču Vitomir. Na primer, Čika Dragoslav Pavlović nije baš najbolje živeo u slozi sa svojim sinom Branislavom. I počne domaćina Dragoslava da progoni, niko drugi nego njegov rođeni sin, aktivista Branislav. Mi smo imali vršaću garnituru, parnjaču, pa sam jednom vršio žito kod čika Dragoslava. Popisivač je bio njegov Branislav. Nekako ga zamandrljamo i ukrijemo, Boga mi, dve pune vage žita, – ’iljadu kila. Primetio je to bio Branislav pa se izgleda pravio lud, jer to je bila šansa da mene i svog oca otera u aps. – Dođoše uveče „u proširenom sastavu“ i zapečatiše ambar, sutra kad svane da premere žito. Ja umro živ, a Dragoslav samo ćuti i namiguje mi. Pošto je ambar podignut na kamene stubove Dragoslav je u toku noći sa poverljivim ljudima svrdlom provrtio dno preseka (okneta) odozdo, i iscurio onoliko žita koliko je ukriveno na popisu. Sakrio je to na sigurno mesto. Sutradan je komisija dva puta premeravala i ostala kratkih rukava.

 

[deda tripko]

„Bajić Vitomir iz sela Jabučja dužan je da preda državi 2246 kg kuruza od toga je predao 718 kg kuruza ostalo još da preda 1328 kg imenovanije dužan dva kg masti koju sumu do danas nije hteo da preda istije zadužen da preda 50 kg krompira i 80 kg goveđine imenovanije opominjan više puta od strane ovog odbora a to na njega ništa nije delovalo imenovani je uticao na celu okolinu imenovani poznaat kao poljoprivredni Saboter Seljaci iz njihovog zaseoka viču zar on ima dobru zemlju i Vršalicu pa neće da daje svoje obaveze ondak ni mi nećemo da dajemo imenovani ima 8 ha Zemlje i Vršaću Garnituru i kao takvog M.N.O. mišljenja da se kazni strožom kaznom i konfiskacijom 100% koje će gore navedeno pozdraviti svi građani sela Jabučja s molbom daljoj nadležnoj vlasti da postupi po ovome. 27.II. 1950.god. sekretar A Negić S.F.S.N. Pretsednik S Živojinović

 

[deda tripko]

„Srem, Banat i Bačka – tri kraja kulačka“! Tako su neki rukovodeći ljudi Jugoslavije govorili u vreme prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda i osnivanja seljačkih radnih zadruga, (1947-1951). A to je bilo dovoljno pa da se na nivou države napravi takav razrez u žitaricama da 61 posto dâ Vojvodina, a resto, „ostatak“, Jugoslavija. U srezovima ove naše pokrajine nije bilo većih problema oko udela u ovom „kolaču“ jer sreski aktivisti su se utrkivali koji će od njih seljacima više oduzeti žita. Taj „uspeh“ im je bio propusnica za više položaje. Tako je bilo i po sremskim selima, gde su se aktivisti dodvoravali onima u srezu, a ceh su plaćali, uglavnom, dobri i čestiti domaćini. U Golubincima, kod Stare Pazove, najgore je prošla kuća tada već pokojnog Milana Stankovića. Ali najpre treba čuti i priču Živana, Žikice Lazića, čije je domaćinstvo prošlo „nešto bolje“ od nesrećnih Stankovića: – Kada su počele te dažbine u žitu, kukuruzu i mesu, ja sam bio omladinac – rođen sam 1929. godine. U kući nas je bilo četvoro: otac Pavle, mati Nada, brat Dušan i ja. Bili smo naklonjeni novoj vlasti – otac je za vreme rata bio čak predsednik i član ilegalnog Narodnooslobodilačkog odbora u Golubincima. Učestovao je i u onoj čuvenoj akciji prikupljanja namirnica za „Veliki transport“. No, i tada je dolazilo do nesloge i borbi oko vlasti u NOO. Bila je u Odboru i jedna struja na čelu sa Živanom Bosančićem koja je htela, pod izgovorom „čišćenja sopstvenih redova“, da se obračunava i sa pravim patriotima. – I dan-danas se ovde ljudi pitaju zašto su, pre oslobođenja, ovde likvidirani takvi pomagači NOP-a kao što su Milan Stanković i Andrija Kovačević. – U Golubincima se smatra: da nije bilo Dušana Vidovića, Duška Opačića i mog oca Pavla Lazića, da bi ovde bilo još dosta žrtava, da tako kažem, od sopstvene ruke. – Eto, sa takvim međusobnim odnosima među simpatizerima narodnooslobodilačkog pokreta, nastavilo se i kasnije – u vreme otkupa i seljačkih radnih zadruga. Zbog tih nepravdi i zlobe otac Pavle se već bio pasivizirao politički i smatrao je da posle rata prevashodno treba više raditi, a manje se baviti politikom. Ali, ocu nije ništa vredelo što je bio pomagač NOP-a, kasnije i borac na sremskom frontu, kad nije hteo da se uključi u tzv. „raskulačivanje“, ili bolje rečeno upropašćivanje seljaka najboljih radenika i domaćina. Tako je i sam došao na crnu listu „kulaka“ koje treba opljačkati, uterati na silu u seljačku radnu zadrugu ili oterati na robiju. Već u zimu 1947/1948. su nam pokupili sve, žito što smo imali, kao i kukuruz. Pismeno traže još, a mi nemamo ni za nas! – Omladinska organizacija iz sela me poziva i traži od mene da ubeđujem oca da iznese traženu obavezu. Ja kažem da ne mogu da ubedim da iznese nešto što i sam znam da nema, da su ranije već sve pokupili.

 

[deda tripko]

Maksim Kerečki, kao vojnik bivše Jugoslovenske vojske, proveo je rat u zarobljeništvu u Nemačkoj. Kod kuće su mu ostali otac Slavko, mati Milica, supruga Živka, kći Ljiljana. („Imala je malo više od godinu dana“) i tek rođeni sin Vlada. Dosta zemlje su davali u napolicu, pa je žita nekako imalo i za njih, i za Nemce, a i za partizane. O tome Živka kaže: – Ilegalna baza za prikupljanje pomoći za partizane bila je u komšiluku, kod Dese Tešić. Pomagali su gotovo svi pa i naša kuća. Ja sam tada pomišljala kako partizani nemaju svoje magacine pa idu i zimi bosi, bilo mi je žao te sam dala ćilime, veša, peškire, čarape. Davali smo i mast, slaninu... čak smo im pravili i rezance... Nisam tada mogla ni pomisliti da će doći vreme da će neki, u ime tih boraca koje smo pomagali, da nas načisto upropaste, da će moj svekar Slavko umreti na robiji osuđen od vlasti, koju smo sa verom i ljubavlju dočekivali. A zašto je Slavko oteran da umre na robiji – priča njegov sin Maksim: – Kada sam 1945. došao iz zarobljeništva, doživljavao sam da me nove vlasti gledaju popreko, kao i sve bivše zarobljenike. Dobro, mislio sam, i to će proći, nisam ja kriv što je stara Jugoslavija propala, mada sam se često pitao i čudio zašto im je to smetalo kada su se i oni borili protiv nje. – Dođe 1946. uze nam agrarna reforma pet jutara zemlje i podeli Ciganima i siromasima. (Kasnije su je oni sve do zadnje stope prodali). Ostade nama 35 jutara, imadosmo 4-5 konja, 2-3 krave, dosta svinja. Krenuli mi na seljački posao kao nekad.

Narezi dođoše 1947. ali podnošljivi, ostade nešto žita i kukuruza i za nas i za stoku. Ali naredne 1948. učestaše, ne prođe ni nedelja dana, eto ih iz Mesnog odbora samo traže i kupe: žito, kukuruz, brašno, mast, pasulj, vunu, stoku za meso... Malo pomalo, pa sve više, dok ne pokupiše sve. Prodamo nešto od stoke, kupujemo da izmirimo što traže i nama za jelo. Ne vredi ništa, eto ih u pretres pa ako nađu – odnesu, ne vredi govoriti da je to kupljeno, da treba nešto jesti, deca mala, otac Slavko bolestan, treba i za seme. – Daj novac za porez, daj za ovo, daj za ono, pa nema više čime ni da kupiš, žito skupo kao otrov. – U leto 1948. ovršemo 60 metara žita i predamo sve do zadnjeg zrna u državni magacin. Iako je bio njihov poverenik uz vršaću mašinu i toliko upisao, oni traže još da predam dve hiljade kilograma. Pitam kako, a oni meni: „Snađi se!“ Vidim ne vredi, nije im da ispuniš obavezu nego da ne ispuniš, pa se pomirimo sa sudbinom, čekamo šta će nas snaći. – Noću čuješ čizme i cokule ulicom i samo strepiš kad će na kapiju. – Ipak su došli danju. Otac Slavko je bio na ulici kada su ga pokupila dva milicionera. Nisu mu dali da uđe u kuću i uzme neke preobuke, već su ga oterali u onom što se našlo na njemu. Mislim da je to bilo prvo hapšenje u vezi s otkupom. Oterali su tada braću Kerečki – Radisava i Savu, Pericu Ćuluma...desetine njih. Sutradan je mati Milica išla u sreski zatvor u Zemunu i odnela ocu ćebe i preobuku. Kroz desetak dana je bilo suđenje zbog tzv. „privredne sabotaže“ – neizmirene obaveze za predaju žita. Odrežu ocu tri godine lišenja slobode sa prinudnim radom i odmah ga oteraju u Metohiju, u Dečane. Bilo je to septembra 1948. Ocu je tada bilo 65 godina, bio je dosta slab, jer je pre toga bolovao na plućima. – Bez obzira na sve to, otac Slavko je tamo u Dečanima nosio kamenje na leđima, u koloni, po dva-tri kilometra, gradio se nakakav put. Kad bi zavarali milicionere, ovi mlađi i malo zdraviji osuđenici, naročito naši – Radisav i Sava, uzimali su i onaj očev kamen te nosili, jer ko pod teretom padne – loše mu se piše. – Išao sam ocu u posetu u Dečane. Došao sam do logora, bilo je 7-8 baraka, okolo sve bodljikava žica. Otac se već ranije bio razboleo, ležao je u baraci sa još nekoliko starih, bolesnih i iznemoglih osuđenika. Kada ga je stražar izveo, bila je na njemu samo koža i kost. Ne daju nam da se pozdravimo, da priđemo jedan drugom. Na metar od nas stoji milicioner, a između mene i oca motka – prečaga, kao ona za vezivanje konja. Nisu nam dali da se bar gledamo više od deset minuta, a i šta bismo više kada ne smeš ništa da razgovaraš, sem onog „Kako ste, kako deca...“ Bio je tamo težak rad, a hrana slaba. Kažu, davali su im neki suv kupus i kuvanu repu. Otac je dobio dizenteriju, pa su ga posle oterali u Niš, u logor za bolesne. – U Niš sam išao tri puta. Bilo mu je sve gore, bio je sve slabiji. Treći put sam otišao da posetim oca u decembru. Nažalost, njega tamo više nije bilo, rekoše mi da je umro pre osam dana. Kažu mi da su oni javili u naš Mesni odbor, a zašto ovi nisu nas obavestili to se njih, vele, ne tiče. Onaj paket, što sam odneo, ostavim bolesnim zatvorenicima i vratim se kući u Batajnicu. – Još su neki iz ovog kraja umrli tamo na robiji i nikom nisu dali da ih doteraju i sahrane kod svoje kuće, dok ne izađe vreme osude. Posle, kad je i to vreme isteklo, za grobove se nije saznalo gde su. Vele, udarila voda i odnela. Pre će biti da su namerno satirani tragovi mnogobrojnih nevinih žrtava

 

[deda tripko]

Bora Kerečki, koji sada ima 76 godina, i njegova supruga Zlatina upamtili su dobro otkup, konfiskaciju i robiju. A to, kako sam Bora kaže: „Zato što nisu mogli da me odvoje od moje zemlje i nateraju na silu u seljačku radnu zadrugu. Mene su samo Nemci puškom odvojili od moje zemlje i oterali za vreme rata da kao zarobljenik radim u Nemačkoj kod jednog Švabe na njegovom imanju“. Kad su mesne vlasti Batajnice i sreske iz Zemuna u jesen 1949. oterale Boru na robiju i konfiskovale mu imovinu, kod kuće su mu ostali stara majka Jelena, supruga Zlatina, dve kćeri – 17-godišnja Ljubica, 16-godišnja Jelena i 14-godišnji sin Radisav. – Imao sam oko 20 jutara zemlje, što moje, što ženinog miraza – seća se Bora – i još dva vinograda na Dunavu, dve prvoklasne kobile, krave, svinje. Ali 1948. dođoše jednog letnjeg dana i pokupiše sve svinje u selu, meni preko 50 komada. Kad smo čuli hajku u selu, stignemo te jednu krmaču sakrijemo pod magacin. Ali šta vredi kad nas neko optuži, pa posle dva dana eto ih, dođoše Mile Obreški i Sava Čiča i nateraše da i nju predam. – Naredne 1949. izmirim svu obavezu u kukuruzu, tako što sam nešto dokupio u Inđiji kod onih što su bili malo tanjeg stanja. Ali, zapne mi za obavezu nekoliko metara pšenice, a para nisam imao da bih kupio. Noću u 12 sati dođe milicioner. Ja ga pitam: „Zar u ovo doba“, a on meni priča da mora i da je do tada već tri puta davao otkaz, ne može da gleda šta se sve radi sa ljudima, ali ne vredi, neće da ga puste iz milicije. – U Mesni odbor doterali još petnaestak ljudi. Naši seoski aktivisti me izvedu pred nekog kapetana a on me ubeđuje da kod kuće imam „bazu“. Ja sležem ramenima i kažem da ja ne znam šta je to. Oni su mislili na bazu gde se krije žito. A sad bih rekao da sam je imao, kao ono za krmaču. Celu noć su nas ispitivali, pretili, ložili jaku vatru da se pogušimo od vrućine, ali ne vredi – ne možeš da obećaš da će da izneseš ono što nemaš u ambaru. Ujutru, nas puste kući. – Prođe 7-8 dana, zovu me opet u Mesni odbor. Uz put sretnem Savu Čiču (bio mi je rođak) i pitam ga: „Čoveče, šta to radite sa mnom!?“, a on onako „rođački“: „Što nisi izneo da te ne teramo na robiju!“ Nije im bilo dosta što sam robovao četiri godine u Nemačkoj. – Tamo, u Mesnom odboru, beše već doterano nekoliko „kulaka“, među njima i udovica Gara Bunoš. Noćila tu noć u zatvoru Mesnog odbora. – Sutradan, ujutru, rano, sprovedu nas na železničku stanicu, na voz do Zemuna. Tamo, u sreskom zatvoru, beše doterano puno ljudi iz raznih sela okolo. I tamo isto, saslušavanje, maltretiranje i sve ono: „Što nećeš u zadrugu?“ Kad mi je dozlogrdilo, kažem isledniku: „Ja u zadrugu neću, ja sam se i sa bratom tukao kada smo bili u zajednici“. – Na suđenju kao privrednom saboteru bila mi je supruga Zlatina i kćeri – Ljubica i Jelena. Mati nije mogla zbog bolesti i starosti. Eto Zlatine, neka kaže kako je bilo: – Nas četiri su pozvali u sud, ne kao neke svedoke nego isto kao okrivljene, valjda za pomaganje u „sabotaži“. Nije ništa vredelo što sam za vreme okupacije pomagala partizane, kao i mnoge žene iz Batajnice. Jednom sam dala dva ćilima, ćebe, nekoliko metara platna, dvoje-troje čarape... Sve sam to dala preko Živane Smiljanić i Zore Stanković. Boru osudiše na dve godine prisilnog rada, mene i maloletne ćeri kazniše sa po pet meseci uslovno, i konfiskovaše imovinu. – Odmah me oteraju u Požarevac – nastavlja Bora. – Ne znam šta im bi, ali već posle četiri dana vrate me u Zemun da tu robijam, mešajući malter na građevinama. Tu, u mojoj grupi, bilo je 97 robijaša tzv. „žitara“ a još više bivših četnika i ustaša

 

[Nikita Kulganov]

prica se i govori. izjave prezivelih ili njihovih porodica.
skupljano licno po svim mestima iz knjige.
a to je samo delic iz vremena agrarne reforme

znajuci tvoj stav o komunistima, verujem da je i tvoj otac ili deda bio jedan od onih sakupljaca kostiju. prokleti bili

Prica koju ne moze niko da potvrdi je ''istina nad istinama'' i odmah se prihvata kao vecna istina....
Nije ovo pijaca, ovo je forum istorija gde se barata istorisjkim proverljivim cinjenicama, a ne reko ovaj, reko onaj..prokleti bili

Komunisti su otisli u NDH da spasavaju Srbe i da unidtsvsju ustaske garnizone, a o tome postoje usaski, partizanski i nemacki dokumenti, a takodje veliki broj svedocastva i fotografija.

Borba za Kupres je jedna od najkrvavih bitka izmedju partizana i ustasa iz crne legije. Borba koja je vodjena obostranom mrznjom i zelja da se unisti neprijatelj, gde je posle bitke ostalo na stotine mrtvih na obe strane. Ustase, a i partizani spominju da je bilo zestoko, borba na zivot i smrt.
Bilo je tri napada, partizani su cak usli u unutra Kupresa, borbe su se vodile i na samim ulicama. Medjutim partizani su morali da odustanu. Da li su partizani izgubili ? U uzem smilsu su izgubli zato sto nisu osvojili samo Kupres, ali su pobedili u sirom smislu jer su sve okolo osvojili i zauzeli Jajce.
Kupres ''ustaska tvrdjava i kapija Zagreba'' pada 04.10.1943 partizani je zauzimaju.
Kroničar crnogorskih boraca, Blažo Lampar je zapisao:
„Mi i krajišnici smo zauzeli gotovo cijeli grad, osim nekoliko kamenih i tvrdih zgrada, među kojima i silos, koji je branila jedna ustaška bojna. Naš napad je bio snažan, on je pokolebao i razjedinio neprijateljsku obranu, ali nijesmo uspjeli da je do kraja slomimo. Izvršili smo bezbroj juriša na razne strane grada, utrošili svu municiju koju smo sa sobom donijeli ili oteli od neprijatelja, izbacili sve ručne bombe ali utvrđeni grad nijesmo mogli zauzeti. Žestina borbi se nije smanjila skoro cijele noći. Zbog vrlo jake vatre, u kojoj su se određenije čule samo eksplozije granata i ručnih bombi, zbog lupe bornih kola, koja je neprijatelj upotrebio u borbi, sulude ustaške vriske i leleka žena i djece, Kupres je ove stravične noći izgledao kao neki ogromni ponor u kome se sve lomi i huči. Ujutro, kad smo napuštali položaje, slika je bila još jezivija, jer je Kupres bio obavijen u dim od baruta, popaljenih kuća i prašine, ulica izrovanih i pokrivenih ustaškim leševima u crnim uniformama“…
Među ulicama Kupresa strašno su stradali pripadnici Četvrte crnogorske brigade. U izvještaju te vojne jedinice piše:
„Psihološki naši momci se slabo osjećaju na ovom terenu i želja je sviju, iako mi ne damo toj želji da dođe do izražaja, da se povuku s ovog terena, te i da se odvoje od Kupresa. To je logično, kada se uzme u obzir karakter i mentalitet Crnogoraca, kojima pred očima stalno stoje njihovi skoro najbolji drugovi koje su izgubili kod Kupresa… Naše je mišljenje da bi našu brigadu trebalo prebaciti sa ovog terena, dati joj neki lakši zadatak gdje bi imala uspjeha, jer svakako četiri neuspješne operacije imale su ipak, i pored našeg političkog rada, izvjesnih posljedica na oduševljenje naših boraca“.
Nakon povlačenje crnogorski partizani su spjevali čak i stihove – „Oj kupreško ravno poljce što pozoba Crnogorce“. K tome, i danas postoji poslovica u Crnoj Gori – „Dabogda na Kupresu ne bio“!
Vrhovni štab morao je izdati zapovijed o povlačenju. Čim su se partizani počeli povlačiti u rasulu i bez streljiva ustaše su krenule za njima… Izvlačenje iz Kupresa stajalo je partizane stotine izbačenih iz stroja.
Josif Strunjoš, politički komesar Treće sandžačke brigade zapisao je o borbama u Kupresu:
„Žešće i krvavije bitke nisam vidio tijekom cijelog rata. Bilo je kriza, poraza, odstupanja, ali ovakve strave i pakla kao pred Kupresom nikad nije bilo. Čak ni u tragičnim danima na Sutjesci