deda tripko
Ističe se
- Poruka
- 2.013
Imali smo isti tretman: težak rad, lošu ishranu, loš smeštaj, disciplinu robijašku... Zlatina neka ispriča kako su nam konfiskovali imovinu po osudi i preko osude: – Onaj dan kada je Bora osuđen i kad smo se ja i moje kćeri vratile kući kao sinje kukavice, ustvari, tu istu noć, su došli ovi naši iz Mesnog odbora i partije i, ne javljajući se, provalili u zgrade i pokupili ono malo brašna što smo dobili od rođaka, mast, slaninu, jaja, pasulj, luk, krompir... Sigurno da to nije bilo obuhvaćeno konfiskacijom, zašto bi nam odneli tako. – Sutradan eto ih po danu, bez rešenja i presude, upadoše u dvorište i kažu: „Ovo je sad naše!“ Sećam se da su od naše seoske vlasti bili: Duša Venečki, Sava Čiča, Perica Novaković... Taj Venečki je odmah ušao u štalu i počeo da dreši onu bolju kobilu. Moj pokojni sin, Radisav, bilo mu je 14 godina, plače i moli: „Nemoj, čika Dušo, terati Zoru, nju posebno volim, uzmite Vilmu.“ Venečki se smeje i kaže cinično: „E, kad je voliš, volimo je i mi.“ – I oteraše baš nju, a bila je jako lepa – zelena. Sin Radisav plače a ja i kćeri ne smemo da pisnemo, visi nam ona uslovna osuda nad glavom. Odneše nam vagu, krunaću mašinu, sejaću mašinu, plugove, sve, sve, sav alat. Pošto prethodne noći nisu ulazili u kuću to uđoše tada i pronađoše četiri hleba i, verujte, odneše i njih. Tad sam mislila da je došao smak sveta, kukala bih da se čuje do neba. A pitanje je da li su baš tako sve smeli da nam pokupe i gde su sve to odneli. – Znamo, na primer, da je naše daske, koje smo bili spremili za patos, oterao Triva Mojsilović svojoj kući i patosao svoju sobu. (Ovde u reč upada Bora: „Zato Triva kad je umirao, nije lako mogao da se rastavi sa dušom, vikao je: „Šta sam ja radio sa ljudima”, a meni mirna savest, spavam kao jagnje). – Konfiskovali su nam 17 jutara zemlje i pola jutra vinograda. Sve što su nam uzeli, dali su ovi naši u seljačku radnu zadrugu: zemlju, stoku, mašine... Bora na robiji, svekrva stara, deca nejaka, kuća prazna. Pomagale su mi dosta moje sestre, Milica i Anđa. Da bismo nekako preživeli, morao je i sin Radisav u svojih 14 godina da ide na kuluk, da radi za pare. A koliko je onda trebalo za kilo hleba! Bilo je strašno, sad kad se setim, čudim se, pa zar sam ja to sve izdržala. Bora Kerečki je robijao u svom srezu u Zemunu celu jesen 1949., zimu i proleće 1950. – Izdržao sam tačno 9 meseci i manje 6 dana. Kući sam došao na Vidovdan. Kuća prazna, narod u kući gladan, u selu muk. Uvukao se bio strah u ljude. Mnogima sve konfiskovano, (samo u mojoj „turi“ bilo nas je 12), neki još na robiji, neke tek oterali, neki tamo i umrli. U seljačkoj radnoj zadruzi, onoj u koju ja nisam hteo ni po živu glavu, pravi haos, nerad, nemaština, rasulo. Jedino su aktivisti i dalje živeli dobro, samo špaciraju kroz selo – čizme, kožni kaput, pištolj za pojasom. Vedre i oblače. Sećam se, tih prvih dana pošto sam došao sa robije, izađemo malo na seoski sokak, po našem sremskom običaju, te divanimo. Dođe podne, žene viču na ručak. Svak svojoj kući, idem, kobajagi, i ja, iako u mojoj nema šta da se jede. Trpim, sramota me kao da sam ja kriv. – Podnosio sam i molbu da mi se vrati zemlja. Dobio sam odgovor u kome stoji da je molba razmatrana i doneta odluka da se ne usvoji. „Smrt fašizmu – sloboda narodu!“, u potpisu Moša Pijade. Nikad nam nije ništa vraćeno, niti plaćeno, što znači da se i ja dalje vodim kao „neprijatelj“ i „privredni saboter“. Gre’ota velika. Šta ću nego zapnem raditi i kupovati zemlju. Jutro po jutro, doguram do devet.
