ИСТОРИЈСКА ХРОНОЛОГИЈА

[*+*+*+*+*]

ХРОНОЛОГИЈА

УВОД

Хронологија (време+ реч) је у ширем значењу наука о деоби и рачунању времена уопште. У ужем значењу хронологија је помоћна историјска наука, која утврђује датуме историјских догађаја; преводећи некадашње начине означавања времена на данашњи систем датирања. Она је део Дипломатике јер се појединачни документ може подврћи дипломатичкој критици тек када се временски и просторно одреди место настанка. У току свог развитка хронологија се усмеравала у два правца:

а) астрономско-математички или теориjски
б) историјско-технички или практички

Астрономска хронологија бави се проучавањем кретања небеских тела утврђујући тим проучавањем величину периодичних временских јединица као што су дан, месец, година. На основу таквог рачунања дошло се до разноврсних календара тј. примене астрономских резултата на практичну поделу времена и стварања система према коме ће се временски одређивати и фиксирати догађаји.

Устаљену календарску праксу изискивао је свакодневни живот, нарочито земљорадња која је зависила од сталних цикличних промена, па су људи морали тачно знати када треба обавити одговарајуће пољске радове. Пратећи промене на земљи, у својој околини, људи су временом дошли до сазнања да се може направити писани, графички распоред пољских радова према променама које су се догађале по неком устаљеном реду Појавиће се посебно занимање људи који су то радили компутисти - састављачи календара. Састављање календара био jе веома компликован посао, нарочито у средњем веку. Не само да су се системи разликовали од земље до земље, већ су и градови имали посебне начине рачунања времена, а нека места су имала и више система. На пример: у Задру се истовремено употребљавало три система почетка године. Због оваквог несклада компутисти су били приморани да примењују најразличитије методе. При том је била много значајнија пракса по којој су датирани разни црквени приручници него она по којој су датиране повеље. У исправама налазимо основне временске јединице - дан, седмицу, месец и годину. Питање израчунавања године било је везано са тешкоћама од када треба почети бројати године (ере) или када почиње нова година (стилови). Због нејединствености у рачунању времена јављају се елементи датума који служе његовом проверавању. То су индикција, епакта, конкуренте, месечев и сунчани круг, паскална граница, којим се одређује главни помични празник Ускрс, а на основу кога се могу израчунати сви остали датуми.

Оцем хронологије сматра се Јозеф Јустус (1540-1609), пореклом Француз, а био је италијански професор филологије и историје. Написао је чувену расправу "DE EMENDATIONE TEMPORUM", 1538. године, због које је и прозван оцем хронологије. Јустус је разрaдио поступке превођења различитих система рачунања времена на јулијански календар.

 

[*+*+*+*+*]

I ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ ДАТУМА


I-1 ДАН

Означавање дана у датуму повеља и других исправа усталио се у 12. веку. Којег дана се неки догађај збио је важан податак за дипломатичку анализу исправе. Али, ако је само дан уписан са евентуално месецом без године било које ере или стила, готово је немогуће извршити прецизно одређење датума. Због тога дипломатичар мора извршити анализу читавог текста користећи се свим елементима одгонетања неке исправе тј. употребити унутрашњу и спољну критику текста. Највећи број исправа, има означену годину, месец и дан, што опет не значи да је то датирање и тачно. Ако уз ове елементе датума има још и неки празник, покретан или непокретан, посао дипломатичара је олакшан. Наравно, много пута се дешавало и да писар направи гршку из незнања или омашком, а онда се та грешка преносила у други документ, све док савестан дипломатичар не посумња и утврди грешку.

Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, (књ.6), дао је следећи пример:

" 7197. фебруара 11, прве недеље поста у уторак", али прва недеља поста је била у уторак 7197. године од Адама или 1б89. године од Христа тј. нове ере, али не 11-ог већ 12. фебруара. Још се у продужетку каже да је тада освојен Београд од Турака, што је било б. IХ 1б88., тo је година 7197. добра, а датум је погрешан. На једном другом документу pод истим датумом стоји иста грешка "7197 месеца фебруара 11 дан у уторак чисте недеље у пост свете и велике четрдесетнице". Очито је да је исти писар писао оба документа.


У Западним изворима, на латинском језику наилази се на три врсте дана:

DIES NATURALIS - време од изласка до заласка Сунца
DIES ARTIFICIALIS - дан и ноћ заједно
DIES CIVILIS - време од поноћи до поноћи

 

[*+*+*+*+*]

Старе цивилизације Египта, Грчке, Рима делиле су дан на сате и то углавном време од изласка до заласка Сунца. Римљани су и ноћ делили на четири вигилије, које су почињале после заласка сунца, а представљале су време када се мењала ноћна стража. Римљани су дане делили на сате неједнаке дужине. Лети је дан био дужи него ноћ, па иако су сати у току дана били једнаки, лети су трајали чак и по сат и по према нашем рачунању, а зими само пола сата. Подне је у свако доба године падало у шест сати (по нашем рачуну у 12 сати).

Овакав систем рачунања делова дана преузео је и средњи век, иако дипломатички извори не познаjу поделу дана. Међтим, у наративним изворима често се налазе разни народни изрази за делове дана, на пример:

mane - рано јутро
diluculum - праскозорје
vespere - предвече
crepusculum - сутон
concubium - време спавања
итд.

Подела дана на једнаке делове уведена је у 14. веку када је пронађен механизам који је у подједнаким размацима показивао време, и то прво два пута по 12, а касније 24 дела. Систем од 24 једнака сата био је у употреби у Италији и Далмацији.

У ћириличким исправама хронолошки подаци означавају се речима и словима, са њиховом бројном вредношћу, а од 18. века и арапским бројевима. У грчким повељама српских владара употребљавана су слова грчког алфабета с бројном вредношћу. Почетак дана је као и на Западу одређиван од изласка до заласка сунца, а дан се делио на ноћ (кад је тама) и дан (кад је светлост), по библијском одређењу ("и би вече и би јутро, дан први"). Часови ноћни почину од заласка Сунца, а часови дана од сванућа, тако је и данас у Хиландару. Равнодневница је у марту и септембру када дан и ноћ имају по 12 сати. За сате се употребљавао израз година, и то у најстаријим документима много чешће него у каснијим. У Мирослављевом јеванђељу реч час се среће три пута, а година 51 пут Година у значењу часа јавља се и у Савиним списима с краја 12. века. у Типицима (Карејски, Хиландарски и Студенички).

Равнодневница (еквинокциј) је била основна одредница по којој су се рачунале horae canonicae . То су били сати у којима су свештеници били обавезни да се моле, а те молитве се називају:

1.matutinum - oко 3 сата ујутро
2. hora prima - 5 или 6 сати ујутро, зависно од годишњег доба
3. hora tertia - 8 или 9 сати ујутро, зависно од годишњег доба
4. hora sexta - 11 или 12 сати ујутро, зависно од годишњег доба
5. hora nona - 14 или 15 сати ујутро, зависно од годишњег доба
6. hora vespere - 16 или 17 сати ујутро, зависно од годишњег доба
7. completorium - након заласка Сунца

 

[*+*+*+*+*]

I-2 СЕДМИЦА

Седмица (hebdomas, hebdomada, septimana) је јеврејског порекла. То је временско раздобље од 7 дана. Код Римљана је постојао сличан период али се састојао из 9 дана. У Вавилону су дани у седмици су називани именима богова. Египатска "седмица" имала је 10 дана. Од Јевреја су хришћански народи узели седмицу у средњем веку. Код Римљана се 9-тог дана одржавао сајам (mundinae), а дани су обележавани словима латинског алфабета.(A,B,C,D,E,F,G,H,I).

Римљани су називали дане у седмици по два система, по тзв. ФЕРИЈАМА и ПЛАНЕТАМА:

НЕДЕЉА - dominica, dies dominica, dies dominicus, dies solis, lux domini, feria prima
ПОНЕДЕЉАК - feria secunda, dies Lunae
УТОРАК – feria tertia, dies Martis
СРЕДА – feria quarta, dies Mercirii
ЧЕТВРТАК - feria quinta, dies Jovis, zobbia
ПЕТАК – feria sexta, dies Veneris
СУБОТА - sabatum, dies Saturni

Habdomada Maior - Велика Недеља

У нашим средњовековним исправама јављају се називи дана по оба система, а у Далмацији по планетама. У Далмацији се на исправама писаним на италијанском језику четвртак означава обично као zobbia.

КАКО ОДРЕДИТИ КОЈИ ЈЕ ДАН У СЕДМИЦИ БИО ОДРЕЂЕНИ ДАТУМ?

Ако се жели сазнати који је дан у седмици био за поједини датум у години користе се хронолошке таблице. Најпознатије су оне које се саставио Херман Гротефенд. Из њих ће се сазнати који је дан у седмици био за одређени датум, или ће се израчунати недељно слово за одређену годину. Према означеном слову за дане израчунава се који број одговара слову дана и на тај начин се утврђује који је то дан.

На пример, који је дан у седмици био 3. мај 1510. године?

Недељно слово за 1510. годину је F, под овим словом у месецу мају број три (тражени дан) је број 5 (пет), што значи петак.

Како се снаћи у Гротефендовој таблици?

Који је дан у седмици био 4. март 852. године?

Најпре се у табели1 нађе недељно слово за ову годину, а то је G, а онда се у табели2 под G тражи 4.март за који је тражени број 7, дакле недеља.

(скенираћу касније и закачити таблице)

 

[*+*+*+*+*]

I-3 МЕСЕЦ

Месец је временска јединица коју одређују измене тзв. месечевих мена. Овако добијени месец назива се синодички и траје 29 дана 12 сати 44 минута и 2.98 секунди. Синодички месец са извеним усклађивањима представља основу лунарног календара. Усклађивање се врши додавањем броја дана у месецу.

У документима средњег века, латинског језика, за датирање дана у месецу користила су се два начина:

1. римски (mos Romanus)
2. болоњски (mos Bononiensis)

MOS ROMANUS

Из самог назива рачунања дана у месецу види се да је наслеђен из римске епохе. Основна карактеристика овог система датирања је у томе што се дани рачунају на основу тога колико су удаљени од три оријентациона дана у месецу: календа, нона и ида.

Календе(Кalendae) су увек први дан у месецу. (скраћеница за Кalendae је Кal.)
Ноне (Nonae) су пети или седми дан у месецу, у зависности од тога који је месец у питању. Ноне у месецима марту, мају, јулу и октобру падају се 7. дана, па се називају Septimanae, а у осталим месецима су 5. данапа се називају Quintanae.
Иде(Idae, Idus) су тринаести или петнаести дан у месецу, у зависности од тога који је месец у питању. Иде у месецима марту, мају, јулу и октобру падају се 15. дана, а у осталим месецима су 13. дана.

Да би се могло служити овим календаром мора се знати да се за дан пре Календа каже Pridie Kalendas, док се идући дани иза Календа броје ретроградно колико дана преостаје до Нона. Дан пре Нона датира се са Pridie Nonas, а након Нона ретроградно колико дана има до Ида. Дан пре Ида датира се као Pridie Idus, а дани после Ида датирају се по томе колико су удаљени од Календа наредног месеца. ( За реч Рridie, често се среће скраћеница Рr.)

Римљани су поред просте рачунали и преступну годину тако што су у фебруару уметали један дан више, тако што су 24. фебруар рачунали 2 пута. Тај дан назива се sexto Kalendas Martii, а преступна година се називала annus bisextus ili annus bisextilis, што значи да је то година у којој се sexto Kalendas Martii рачунао два пута.

КАКО ПРЕВОДИТИ ДАТУМЕ НА САВРЕМЕН НАЧИН ДАТИРАЊА?

ДАТУМИ КОЈИ СЕ РАЧУНАЈУ У ОДНОСУ НА НОНЕ:

Дакле, ако у документима наиђете на натпис на пример:

Пример1.

Ante diem III Nonas Octobris ( трећи дан пре октобарских Нона)

Октобарске Ноне су Septimanae, дакле 7. октобра.
Формула за прорачин је следећа:

(датум Нона + 1) – наведени број дана

*(број 1 се увек додаје, без обзира да ли се Ноне падају 5. или 7. у меецу)
што би било:

(7+1)-3=5 у питању је 5. октобар

Пример2.

Ante diem II Nonas Septembris ( други дан пре септембарских Нона)

Септембарске Ноне су Quintanae, дакле 5. септембра.

(5+1)-2=4 у питању је 4. септембар.

Пример3.

Pridie

Pridie Nonas Marti илиPr. Nonas Marti ( Дан пре мартовских Нона)

Мартовске Ноне су Septimanae дакле 7. септембра, а дан пре мартовских нона је 6. март.

 

[*+*+*+*+*]

ДАТУМИ КОЈИ СЕ РАЧУНАЈУ У ОДНОСУ НА ИДЕ:


Дакле, ако у документима наиђете на натпис на пример:

Пример1.

Ante diem IV Idus Septembris ( четврти дан пре септембарских Ида)

Септембарске Иде 13. септембра.
Формула за прорачун је следећа:

(датум Ида + 1) – наведени број дана

*(број 1 се увек додаје, без обзира да ли се Иде падају 13. или 15. у месецу)
што би било:

(13+1)-4=10 у питању је 10. септембар

Пример2.

Ante diem VI Idus Octobris ( шести дан пре октобарских Ида)

Октобарске Иде су 15. октобра.

(15+1)-6=10 у питању је 10. октобар.

Пример3.

Pridie

Pridie Idus Augusti или Pr. Idus Augusti ( Дан пре августовских Ида)

Августовске Иде су 13. августа, а дан пре августовских нона је 12. август.

ДАТУМИ КОЈИ СЕ РАЧУНАЈУ У ОДНОСУ НА КАЛЕНДЕ:

Кaда се датум одређује Календама (а то су сви дани из друге половине месеца) онда се узима број дана који је имао претходни месец, том броју се дода 2, а од збира одузме број наведених дана.

формула:

(Број дана претходног месеца + 2 ) – број наведених дана

[Пример:

Аnte diem IX Kalendas Octobris (девети дан пре октобарски Календа)

Претходни месец је септембар и има 30 дана.

Дакле по формули: (30+2)-9=23 а то је 23. септембар


НАПОМЕНА: ДАТУМИ СЕ УВЕК РАЧУНАЈУ У ОДНОСУ НА ОСНОВНИ ДАТУМ КОЈИ ЈЕ СЛЕДЕЋИ НАЈБЛИЖИ. РЕЦИМО АКО ХОЋЕМО ДА ПОМОЋУ РИМСКОГ ДАТИРАЊА ОЗНАЧИМО 3. МАРТ РАЧУНАМО КОЛИКО ДАНА ИМА ДО МАРТОВСКИХ НОНА, А НЕ МАРТОВСКИХ ИДА ИЛИ АПРИЛСКИХ КAЛЕНДА.

 

[*+*+*+*+*]

MOS BONONIENSIS

Болоњски начин датирања делио је месец на два дела. Месеци који имају 31 дан делили су се на два периода: од 1. до 16. и од 17. до 31. у месецу, а они који имају 30 дана, на два периода од 1. до 15. и од 16. до 30 у месецу. Фебруар се у преступној години делио на два периода од 1. до 15. и од 16. до 29., а у простој години од 1. до 14 и од 15. до 28.

Први део месеца се називао mensis intrans.

Пример:

Die primo intrante mense Augusto= 1. август
Die secundo intrante mense Augusto= 2. август
Die tertio intrante mense Augusto= 3. август
.........
тако редом све до 16. августа


Друга половина месеца броји се од краја месеца: последњи дан, претпоследњи дан, трећи дан пре краја месеца, четврти дан пре краја месеца итд. А за 15. дан налази се израз mediente mense. Последњи дан у месецу означавао се са die ultimo (na pr. die ultimo augusti - 31. август), а претпоследњи дан die penultimo (na pr. die penultimo augusti - 30. август).

Пример:

quinte decimo exeunte mense augusto (15. дан пре краја августа)= 17. август
quarto decimo exeunte mense augusto (14. дан пре краја августа)= 18. август
tertio decimo exeunte mense augusto (13. дан пре краја августа)= 19. август

Овај начин датирања био је распрострањен у средњем веку на Западу, у Далмацији и Дубровнику.

___________________________
Прогресивни систем ређања дана у месецу дошао је са Истока. У Европи почиње да се јавља од 6. века, у Дубровнику је прихваћен у 13. веку, а у српским повељама се јавља у 14. веку. На пример:" В лето 6851индиктиона 11 месеца децембра 27 дан престави се славни ћесар Хреља Драговоља, у монашком образу Харитон, ктитор светог храма овог" (Рилски манастир).

У српским средњовековним повељама месеци су латинског порекла прилагођени тадашњем српском језику, док се народни изрази у њима ретко срећу.

Народни називи месеца су:

јануар- просинац
фебруар- сечан
март- сухи
април- брзосок (брезик)
мај- траван
јун- изок
јул- чрвен
август- зарев
септембар- рујан
октобар- листопад
новембар- груден
децембар- студени

 

[*+*+*+*+*]

I-4 ГОДИНА

У дипломатичком материјалу година је најважнија временска јединица која је означавана на два начина, по хришћанској и по царској ери. Најчешће се налазе обе формуле у документима, док се у папским исправама налази и година владања папе.

Хришћанска и владарска ера карактеристичне су за читаву Европу. Посебно су изражене у документима који су настали на подручјима где је власт византијског цара била присутна или je до недавно ту постојала. Употреба обе формуле имала је за циљ чврсту потврду некoг збивања у одређеном времену. Уз годину по хришћанској ери и византијског цара често се наводе папе, бискупи, приори, кнез па чак и неки страни владар. У Далмацији се обично помиње млетачки дужд, у Хрватској италијански суверен, папа и млетачки дужд, у Данској домаћи владари и енглески краљеви. Овакви начини бележења били су опште прихваћени што је врло значајно за дипломатику.

У документима српске средњовековне државе година је означавана годином Адама тј. од постанка света (према Византијској ери) или од године рођења Исуса Христа. Чешће од постанка света. У појединим документима наводе се и владари, познате личносте из политичког живота, епископи, патријарси за оне за које се зна време живота и рада, па се могу искористити за прецизније датирање.

 

[*+*+*+*+*]

II ОДРЕЂИВАЊЕ ДАТУМА ПО ПРАЗНИЦИМА

У средњем веку честа је била употреба датирања по празницима, на које је или уз које је падао датум. Датирало се по именима светаца, сталним или помичним празницима, као што су Ускрс или Духови. Нaрочито су се недеље одређивале по тим празницима.

За ознаку празника користили су се изрази festum, vigilia, crastino, octava, quindena, а за месец mensis.

1. Датрање по сталним празницима
2. Датирање по празницима и данима у седмици
3. Датiрање по помичним празницима

 

[*+*+*+*+*]

II-1 ДАТИРАЊЕ ПО СТАЛНИМ ПРАЗНИЦИМА

Датирање по сталним црквеним празницима не представља велику потешкоћу, јер се може употребити било који опширнији католички литургијски календар. Ако је повеља, на латинском језику, датирана према празнику обилно се каже datum in festo, ако је у очи празника datum in vigilia festi, а сутрадан по празнику datum crastino die festi. У литургијском погледу један празник се славио 8 дана, с тим што је први дан главни, а остали су тзв. осмина -octava, octavae. Понекад је датирање вршено и према овим данима, с тим што се наводио дан осмине - трећи, четврти, пети итд. дан осмине (datum tertio die octavae omnium sanctorum). Ређе се датирало према дану који се пада 15 дана након празника. Тај je quindena дан или quindenae (datum in quindenis festi omnium sanctorum =15. XII)

Извесну забуну може изазвати датираље по истом свецу или празнику а да се на први поглед не констатује грешка у датуму. То се дешава ако се испусти из вида да неки свеци имају поред главног празника и њима посвећен још један дан. Обично је то дан преноса његових моштију. Поред тога има и истоимених светаца који се разликују по датуму (на пример Св. Сава 14. јануар, Св. Сава Стратилат 24.април)

 

[*+*+*+*+*]

II-2 ДАТИРАЊЕ ПО ПРАЗНИЦМА И ДАНИМА У СЕДМИЦИ

Датирање повеља или других докумената према дану у недељи при чеми се додаје да ли је то било пре или после неког празника доста се често среће. На пример:datum feria quinta proxima post (ante) festum sancti Georgii, каже се да се догађај збио у четвртак пре (после) Светог Ђорђа. Овај светац се празнује 23. априла (6. маја), али се ипак не може прерачунати без помоћних средстава јер не знамо који је дан у недељи дотичне године коју тражимо пао празник. Да би се могло одредити који је датум неког дана везаног за неки црквени празник помоћ се може наћи у Ускршњим таблицама (скенираћу и закачити кад стигнем до поглавља о одређивању датума Ускрса).

На пример: Datum feria secunda proxima post festum Marci ap. ev. anno MIIICLIX. У календару је празник Св. Марка, апостолског еванђелисте 25. април. На Ускршњој таблици за 1359. годину празник је у четвртак, па ће понедељак (feria secunda) најближи после празника Св. Марка бити 29. април.

 

[*+*+*+*+*]

II-3 ДАТИРАЊЕ ПО ПОМИЧНИМ ПРАЗНИЦИМА

Главни помични празник је Ускрс (Pasha) и према њему се равнају сви остали покретни празници. Ускрс се празнује после пролетње равнодневнице у прву недељу после 17 дана од младог Mесеца. Овај покретни празник има 35 варијанти када се може пасти у распону од 22. марта до 25. априла, па тако и остали помични празници имају 35 варијанти.

Прва недеља (у смислу недеља као дан) која се одређује према Ускрсу назива се седамдесетница или septuagesima и она је девет недеља пре Ускрса. За њом иду sexagesima, quinquagesima па шест недеља четрдесетнице (Invocavit, Reminiscere, Oculi, Laetare, Iudica i Plamarum). Након ове недеље долази недеља у којој се слави Ускрс. Дoк се од Ускрса недеље ређају и свака има своје име. У српском православном календару то су: Томина, Мироносница, Раслабљеног, Самарјанке, Слепог, Светих Отаца. Недеља пред Духове зове се педесетница, а након Духова недеље су безимене и ређају се по бројевима: прва, друга, трећа, четврта до тридесете недеље по Духовима.

У средњовековној пракси датирања употребљавали су се и други називи, осим уобичајених. Тако се прва недеља после Ускрса код католика назива Бела недеља, или dominica in albis, у којој се деца куцају обојеним јајима, па се тај дан назива и dies concussionis ovorum.

У известан вид датирања према помичним празницима спада одређивање датума по судским расправама чије преречунавање није тешко. Ако у документу стоји: други дан пре споменутог рочишта, у документу већ стоји кад је рочиште одржано па се на основу тога одређује који датум је у питању.

 

[*+*+*+*+*]

III РЕФОРМА КАЛЕНДАРА

Година је најважнија временска јединица у датуму. Откад је ушла у календарску праксу она је доживела више промена, које су зависиле од тачности мерења Сунчане године. Дан је основна јединица сваког календара, а седмица приближно време једне Месечеве мене. Интервал од 4 узастопне месечеве мене, у трајаљу од 29,53 дана, назива се синодички месец он је основа тзв. лунарног календара у коме година има 354 дана (на пример муслимански календар је лунарни). Како је синодички месец за 0,53 дана дужи од целог броја дана, календарск месеци обично добијају 29 или 30 дана, а почињу младим месецом. За практично временско рачунање најчешће служи годишње доба везано за положај Сунца. Сунце првивидно обиђе еклиптику (круг око Земље) за 365,242 дана. То је соларна или тропска година и служи као основа соларном календару. Како је тропска година дужа од целог броја дана за 0.24 дана, утврђена је тзв. грађанска година од 365 дана, а вишак од 0.24 дана додаје се овој на основу различитих правила. Отуда и различити календари.

Најстаре цивилизације ослањале су своје календаре на ова два основна начина рачунања.

ЕГИПАТСКИ КАЛЕНДАР је био соларни са годином од 365,25 дана. Година се делила на 12 месеци са 30 дана, а преосталих 5 дана додавало се на крају године. Сваке четврте године уметао се по један дан због нагомиланих грешака (4х0.25 дана). Година је имала три годишња доба - време поплава, време сетве и време жетве, па су тако били груписани и месеци.

ВАВИЛОНСКИ КАЛЕНДАР је био лунарни са месецима од 30 дана. Како је млад Месец излазио 30-тог дана, тај дан је проглашаван почетним даном наредног месеца. Да би се избегла већа разлика између соларне и лунарне године, уметан је у циклусу од 19, 27 и 8 година по један дан: улулу односно елал и уладар

ГРЧКИ КАЛЕНДАР био је лунарно-соларни. С обзиром да се соларна година не може делити на синодичке месеце и да 8 сунчевих година садрже 2922 дана, а 8 Месечевих година 2832 дана, то су постојале године од 12 и 13 месеци. Због мале преостале разлике, сваки месец није почињао младим Месецом, па је астроном Метон извршио реформу календара. Почевши од 433. године п.н.е, године су почињале крајем јуна и биле груписане у циклусе, по 19 (Метонов циклус, златни број) са 7 уметнутих месеци, па је тачност рачунања године повећана на мање од два минута. Калип је спојио 4 Метонова циклуса у један па је 330. године п.н.е. почео Калипов период, а Хипарх (180-125. г.п.н.е.) је груписао 4 Калипова периода у циклус од 304 године, чиме је постигнута још већа тачност.

РИМСКИ КАЛЕНДАР је био соларни. Према предању Ромул је увео годину која је имала 304 дана и 10 месеци (Martius, Aprilis,Maius, Iunius, Quintilis, Sextilis, September, October, November, December) од којих су 4 месеца имала 31 дан (Martius, Maius, Quintiis, October), а осталих 6 месеци по 30 дана. Како су недостајали дани да се календарска годна изједначи са тропском, сваке године у фебруару између 23. и 24. уметан је месец Mercedonius у трајању од 23 или 24 дана. Од 450. године пре нове ере, овај месец уметан је три пута у току 8 година с тим што су понтифекси били овлашћени да му одређују дужину. Они су то изводили на разне начине и из различитих побуда тако да је настала права збрка у календару, па се јавила потреба за реформом.

 

[*+*+*+*+*]

III-1 РЕФОРМА РИМСКОГ КАЛЕНДАРА

Реформа римског календара извршена је по налогу Гаја Јулија Цезара, па се зато назива Јулијански календар. Цезаров саветник, египатски астроном, Сосиген узео је за основу тропску годину од 365,25 дана и одредио да почетак 45. године п.н.е. падне на први млад Месец после зимске краткодневнице. Како је те године први млад месец падао 1. јануара, утврђен је тај датум за почетак свих наредних година. Да би календарску годину ускладио са тропском, Цезар је наредио да се 46. године п.н.е. између новембра и децембра дода 67 дана ( то је тзв. конфузна година). Месеци су наизменично имали 31 и 30 дана, док је фебруар имао 28 дана, с тим што се сваке четврте године између 23. и 24. фебруара уметао 1 дан. Нешто касније уведени су месеци Iulius, у част Јулија Цезара Augustus у част Октавијана Августа уместо месеца Quintilis i Sextilis. Датуми су се одређивали по контролним датумима: Календе, Ноне и Иде.

Међутим ни овако обрачуната година није тачна, јер Сунчева година износи 365 дана 5 сати, 48 минута и 46 секунди тј. јулијанска година је дужа за 11 минута и 14 секунди....

III-2РЕФОРМА ЈУЛИЈАНСКОГ КАЛЕНДАРА

Јулијански календар засновао се на двема погрешним претпоставкама:

1. да сунчана година траје 365,25 дана
2. да 235 синодичких месеца чине 19 тропских година

Због дуже Јулијанске године за 11 минута и 14 секунди пролећна тачка равнодневнице (пролећни еквинокциј) није падала исти дан већ све касније. То се косило са одлукама Никејског сабора из 325. године када је одлучено да пролећни еквинокциј буде 21. марта и да се по њему рачуна Ускрс. То закашњење износило је на сваких 400 година скоро 3 дана. Тако је у доба папе Гргура ХIII пролећни еквинокциј био 11. марта. Да би увео реда у календар, папа је одлучио да изврши реформу Јулијанског календара.

Папа Гргур је поверио 1576. године једној комисији астронома и математичара из разних земаља да припреме реформу календара. Међу реформистима је био и Дубровчанин Никола Нељешковић. После 6 година рада, папа је обнародовао у були Inter gravissimas (24. 2. 1582) резултате рада италијанског астронома Луиђи Лилиа. У тој були налазили су се основне примене Грегоријанског календара (Canones in Calendarium Gregorianum):

1. Дан пролећног еквинокција преноси се са 11. на 21. март
2. Ове 1582. године због заостатка из прошлих векова прелази се са 5. на 15. октобар
3. Сунчана година траје 365 дана 5 сати 48 минута и 46 секунди
4. Свака 4. година је преступна, али се столетне године које нису дељиве са 400 не рачунају у преступне (1700, 1800, 1900, 2100...)

Према овом календару разлика између тропске и грађанске године је мала, па се вишак од једног дана појави тек за 3000 година.

Како се до Грегоријанског календара дошло н подстицај папе, прво су га прихватиле католичке земље. Поједине православне земље су га прихватиле тек у 20. веку. Јулијанским календаром служи се и данас православна црква, али је и ту дошло до сазнања да треба да се приступи реформи.

 

[*+*+*+*+*]

III-3 МИЛАНКОВИЋЕВ ПРЕДЛОГ ЗА РЕФОРМУ КАЛЕНДАРА

O Миланковићу:

Милутин Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека (тада Аустро-Угарска, данас Хрватска). Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904, чиме је постао први српски доктор техничких наука. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела Betonbau-Unternehmung у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустро-Угарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике на Београдском универзитету, (рационална мeханика, механика небеских тела, теоријска физика). Година 1909. означава прекретницу у његовом животу. Мада је наставио да се бави истраживањем разних проблема у вези са применом ојачаног бетона, одлучио је да се сконцентрише на фундаментална истраживања.
_______________________________________________

Дана 1.маја 1923. године у Цариграду, екуменски патријарх Мелетиос IV Метаxакис, сазвао је Сабор представника свих православних цркава и држава. Српска православна црква је такође добила позив да пошаље своје представнике на тај Сабор. Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца а у име цркве, заступао је митрополит црногорско–приморски Гаврило Дожић, а краљевску владу проф. др Милутин Миланковић, као представник наше науке.

Главни разлог за сазивање је био реформа већ застарелог јулијанског календара и његово усаглажавање са грегоријанском. Проф. Миланковић је скупу предложио генијално режење за оба проблема.

Као последица тога, Сабор је на крају донео закључке о календару садржане у 10 тачака:

1. Тринаест дана треба одузети од јулијанског календара. Они представљају акумулирану разлику у рачунању времена од екуменског Сабора одржаног у Никеји 325. године.

2. Црквени празници који падају у дане између 1. и 14. октобра, а који су изостављени из календара, славиће се сви 14. октобра, ако надлежни свештеник не предложи другачије.

3. Сви месеци у години имаће исти број дана и у будуће као и до тада. Фебруар ће имати 28 дана у простој години, а 29 дана у преступној.

4. Као и раније и даље ће постојати две врсте године: проста (непреступна) са 365 дана и преступна са 366 дана. Преступна ће бити свака четврта година, односно она која је дељива са бројем 4 без остатка. Изузетак од правила су оне секуларне (вековне) године описане у тачки (5).

5. Секуларне или године столећа (оне које се завршавају са 00 на крају) биће преступне само ако број векова подељен са бројем 9 даје остатак 2 или 6. Другим речима, ако број година подељен са 900 даје остатак 200 или 600, та ће година бити преступна (приказане у табели масним словима). Остале су просте.
2000, 2100, 2200, 2300, 2400, 2500, 2600, 2700, 2800, 2900, 3000, 3100, 3200, 3300, 3400, 3500, 3600, 3700 итд.

6. Фиксни световни празници задржаће датуме које су имали до тада.

7. Покретни празници зависиће од датума Ускрса. У сагласности са канонским одредбама, Ускрс ће се славити прве недеље после пуног Месеца после пролеће равнодневице.

8. Ускршњи пун Месец биће одређен астрономским прорачуном, који за репер узима меридијан који пролази кроз куполу Христовог храма у светом граду Јерусалиму.

9. Екуменски патријарх захтеваће од Петрограда, Атине, Београда и Букурешта да израчунају дугорочну табелу када пада Ускрс и дужни су је дати свим осталим православним црквама.

10. Ова реформа јулијанског календара не може ни на који начин бити сметња (препрека) за касније промене које могу бити учуњене од свих хришћанских цркава.

Ипак, издвајају се две основне карактеристике ове усвојене реформе јулијанског календара нашег реномираног научника проф. Миланковића:

Прво, изостављањем 13 дана у октобру 1923. године, јулијански календар се у потпуности усаглашава са грегоријанским. Том одлуком, после недеље 30. септембра долази понедељак 14. октобар.

Друго, одлуком садржаном у тачки бр. 5 Сабора, о годинама које ће бити преступне за период од следећих 900 година, избачено је седам (7) година столећа које неће бити преступне. То правило у том 900–годишњем периоду даје 218 преступних година, уместо 225 колико их је било по старом, јулијанском календару и 682 просте године. (Подсетимо се да би по старом јулијанском галендару било, пошто је свака четврта година преступна, 900 : 4 = 225 преступних година).
На основу овог горњег правила, може се израчунати да је просечна дужина Миланковићеве године сада:

365 дана и 218/900 дана, а то је: 365,24222 дана, што је веома близу просечне вредности трајања тропске године, које као што смо рекли, износи 365,24219 дана.

Разлика између Миланковићеве и тропске године износи свега 2 секунде годишње. Да би се разлика акумулирала до једног дана, потребно је 86.400 : 2 = 43.200 година! Због тога је то до данас најтачнији календар у људској историји, чија се тачност преко ове не може ни замислити.

 

[*+*+*+*+*]

Нажалост, оно изостављање 13 дана у октобру није спроведено у православним земљама и црквама тако да је и даље остало рачунање датума по старом јулијанском календару, са разликом од 13 дана према грегоријанском. Та разлика се неће повећавати ни у XXI веку. Тек касније ће се увећати на 14 дана.

На седници Сабора уприличеној приликом усвајања предлога нашег научника др. проф. Миланковића, све делегације су га срдачно поздравиле и честитале му на генијалном решењу које је понудио у складу са астрономском науком. То његово решење је омогућило оскулаторно приближавање нашег јулијанског и грегоријанског календара. Проф. Миланковић је био и редактор одлука Сабора 1923. године у Цариграду. За свој рад на васељенском Сабору православних цркава и брилијантно решење календарског проблема, које никад пре њега није постигло толику тачност, Миланковић је од многих влада био одликован.
После завршетка Сабора (неки пишу Конгреса), који је трајао шест недеља, професор Миланковић је добио од васељенског патријарха Мелетиоса IV следеће писмо:


Мелетиос, милошћу Божјом архиепископ Константинопоља – Новог Рима и васељенски патријарх

Велеучени господине професоре, чедо у Господу, љубљено Наше Смерности, благодат нека је с Вашом Великоучености и мир од Бога.

Пошто је Нашем Светом и Часном Синоду прочитана одлука Свеправославног Конгреса о календару, у циљу правилног усвајања њеног, које је усвајање већ следовало, Синод је с особитим признањем примио к знању најдрагоценију сарадњу Ваше дубоке Великоучености као члана Свеправославног Конгреса при састављању те одлуке, којом је тако срећно и потпуно решен један од првих задатака Свеправославног Конгреса и уопште тако важно календарско питање.

Стога, по једногласној Синодалној одлуци, изјављујемо драге воље овим Нашим честитим писмом нарочиту похвалу и захвалност Вашој Великоучености за такву просвећену и корисну сарадњу њену.

Шаљући пак уз то и Наше очинске поздраве и благослове, молимо са за све што је најбоље Богу, чија благодат нека буде са Вашом дубоком Велиикоучености.


Ускоро после тога, проф. Милутин Миланковић је добио молбу цариградског патријарха да састави пасхалију[према новом календару за следећих 100 година, што је он и урадио.
У складу са усвојеним одлукама на VII васељенском Сабору, Ускрс ће се празновати сваке године у ону недељу која долази после пуног Месеца после пролећне равнодневице. Задатак проф. Миланковића био је у томе да астрономским рачуном одреди времена пуних Месеца за следећих 100 година. Ти прорачуни морају бити веома прецизни, нарочито за оне случајеве када пун Месец пада око поноћи између суботе и недеље, а све то рачунајући по времену оног меридијана који пролази кроз куполу храма Христова гроба у Јерусалиму.

Ако се у таквим случајевима Месец испуни до своје целине макар само једну секунду после поноћи, празновање Ускрса се одлаже за недељу дана. Још веће померање може наступити када пун Месец пада у време саме пролећне равнодневице. Ако се пун Месец деси макар једну секунду пре равнодневице, онда се он више не сматра за пасхални Месец већ онај следећи, после четири недеље, а за толико се помера и празновање Ускрса.

Правећи ове обимне прорачуне проф. Миланковић је тада утврдио да ће се датуми Ускрса по оба хришћанска календара разликовати шест пута за период од 50 година (после 1924. године) и то: 1924, 1927, 1943, 1954, 1962 и 1967. године. Он је тада израчунао Ускрсе за православну цркву овако:

 

[*+*+*+*+*]

Год.
1924. 23.март (православни), 20. април (католички)
1927. 24. април (православни), 17. април (католички)
1943. 28.март (православни), 25. април (католички)
1954. 25.април (православни), 18. април (католички)
1962. 25.март (православни), 22. април (католички)
1967. 02.март (православни), 26 март (католички)


Датуми Ускрса се у два календара разликују због тога што се пун Месец 1924., 1943. и 1962. године појавио неколико часова после пролећне равнодневице, а тзв. епакт–рачун га ставља пре равнодневице. У годинама 1927., 1954. и 1967. пун Месец је падао у недељу, а епакт–рачун га (у грегоријанском календару) ставља у суботу.

 

[*+*+*+*+*]

IV ЕРЕ ИЛИ ПОЧЕЦИ БРОЈАЊА ГОДИНА

Питање које многи постављају је када се нешто догодило и на који начин је утврђено да се баш тада догодило. Још ако се у тексту наиђе на пример на податак да су Турци освојили Србију 837. године по Хиџри или 6967. године од стварања света, а нису сигурни која је то година по савременом рачунању времена онда је то непремостив проблем. Због сличних питања и проблема људи су одлучили да одаберу једну почетну тачку према којој ће стављати у однос све догађаје настале након ли пре тог изабраног почетка. Та почетна година је обично везана за верска схватања илi битан историјски догађај. У наведеном примеру, два датума су наведена за исти догађај, тј. први по Хиџри, бекству Мухамеда из Меке у Медину 622. године, и други од године ствараwа света према византијском календару тј. од 5508/9. године п.н.е. Овде се јаsно запажају разлике у рачинању почетка бројања година, што сведочи о разним системима који су се развијали током људске историје. То бројање дужег низа година од утврђеног почетка хронологија назива ером.

IV-1 ОЛИМПИЈСКА ЕРА

Постојбина Олимпијских игара је Грчка. Оне нису биле једине игре које су се одржавале, али су временом постале врло популарне, потисле остала такмичења и попримиле свехеленски карактер. Олимпијске игре су се одржавале и у 9. веку п.н.е., а прве забележене Олимпијске игре су се одржале 776. године п.н.е. и од тада су се одржавале сваке четврте године. Колико су биле значајне за хеленски свет сведочи и то да их је у систем датирања увеo у 3. веку п.н.е. Тимеј са Сицилије. Од тада па све до укидања Олимпијских игара 393. године н.е. овај систем био је у употреби у читавом познатом свету. Укинуо их је римски цар Теодосије разарањем Олимпа да би означио победу хришћанства над паганском културом Антике.

Олимпијска ера почиње бројати године са првом забележеним Олимпијским играма 1. 7. 776. године п.н.е. Да би се добила нека година која је датирана неком олимпијском годином потребно је извршити одређена прерачунавања. Најпре се помножи број целих протеклих Олимпијада (Олимпијада је циклус од 4 године које прoтекну између одржавања 2 узастопне Олимпијске игре), том производу додају се протекле године незавршене Олимпијаде и од тог збира се одузме 776. Уколико се догађај збио пре 1.7. онда се одузима 775 а не 776. Уколико датум није познат увек се одузима 776.

Пример1.

Ако се каже да се неки догађај одиграо тачно на 558. Олимпијаду, рачуница је следећа:

(558 Х 4)-'776= 1456 то је 1456. година

Пример2.

Ако се неки догађај десио након 345 пуних олимпијада и 3. године наредне Олимпијаде то се записује као 345,3 и рачуница је следећа:

(345 х 4)+ 3 -776= 607 то је 607. година

Пример3.
Ако се неки догађај десио 23.5. 504,2 Олимпијаде рачуница је следећа:

(504 х 4)+ 2 - 775= 1243 то је 1243. година

Пример4.

На једном натпису у Задру стоји датум Олимпијаде у следећем облику: DLIII Olympiadis anno II (друга година 553-ће Олимпијаде)

При том треба имати на уму да је прошло 552 пуне Олимпијаде и две године 553-ће Олмпијаде, дакле:

(552 х 4)+ 2 - 776= 1434 а то је 1434. година

 

[*+*+*+*+*]

IV-2 ERA AB URBE CONDITA (РИМСКА ЕРА, ОД ОСНИВАЊА ГРАДА РИМА)

Овде је као почетна тачка узета легендарна година основања града Рима, па се зато и датуми његовог оснивања код римских историчара не слажу. Марко Теренције Варон је сматрао да је град Рим основан 21.4. 753. године, а Марко Порције Катон 21.5. 752. године. Зато се приликом датирања овом ером увек напомене да ли се то десило по Варону или по Катону. На пример: "Тај догађај десио се 503. године по Варону" Римска ера се у Риму није употребњавала у приватном животу. Њоме су се углавном служили само историчари.

Превођење на савремен начин датирања:

Пример1.

Догађај се десио 1213. године по Катону. Онда рачунамо:

1213-752=461. година

а да се тај догађај збио по 1213. по Варону, онда би било:

1213-753=460. година

Обрнуто:

461+752=1213 по Катону
460+752=1213 по Варону

Уколико се догађај збио пре 21.5 по Катоновој ери, уместо 752, одузима се 751, а ако се збио пре 21.4 по Варону онда се одузима 752 умсто 753.

Пример2.

Неки догађај се збио 3.2. 445. године по Катону, онда рачунамо:

445 - 751= - 306, дакле то је 306. година п.н.е.

Ако се тај догађај збио 3.2. 445. године по Варону, онда рачунамо:

445 - 752= - 307, дакле то је 307. година п.н.е.

 

[*+*+*+*+*]

IV-3 ANNUS CONSULARIS (КОНЗУЛСКА ЕРА)

У политичком животу Римљани су се најчешће служили тзв. конзулском ером. Након 153. године п.н.е конзули си се мењали 1. јануара. На натписима се налазе уобичајени начини датирања N.N. VV (varis) CC (clarissimis) COSS (consulibus) SD (sub die) (Године када је конзул био тај и тај). За ово датирање неопходан је списак свих конзула. (скенираћу касније).

Последњи конзул на Западу био је Павлинус 534. н.е, а на Истоку Басилиус 541., па се године од 534. према Павлинусу и од 541.године према Басилису, рачуна колико година је прошло од конзулата Павлинуса односно Басилиса...

Anno primo (secundo, tertio...) post consultum Paulini (прве (друге, треће...) године од Павлинуса).

Anno primo (secundo, tertio...) post consultum Basilii (прве (друге, треће...) године од Басилиса).


За израз post consultum често се користи скаћеница Р.С.

Последњи пут по конзулима је датирано писмо папе Сергија III 904. године.

 

[*+*+*+*+*]

IV-4 ЦАРСКА ЕРА

Цар Јустинијан I је 537. године издао наредбу по којој се сва документа морају датирати по годинама владања царева рачунајући од дана крунисања. Овај начин датирања преузели су угарско-хрватски краљеви, а увеле су га и папе, од 781. године за време папе Хадријана I, с тим што су уместо крунисања византијских царева увели годину понтификата (annus pontificatis), односно рачунање од дана крунисања папе. У папској канцеларији до тада је датирање било по конзулима и години владања византијских царева.

Прерачунавање царске ере у годину Грегоријанског календара је једноставно, под условом да се зна почетна година владања византијског цара, угарско-хрватског краља или папског понтификата.

Пример1.
"Треће године Ираклијеве владавине..."

Ако знамо да је Ираклије владао од 610-641 године, трећа година његове
владавине је 612/613. година.

Пример2.

Писмо папе Александра II које је упутио архиепископу Бара: "Datum Romae XV kalendas aprilis anno VI pontificatus Alexandri pape II, indictione XII" (петнаестог дана до априлскох календа, шесте године понтификата папе Александра II, индикта 12), а то је 18.3.1067. године.

 

[*+*+*+*+*]

IV-5 ВИЗАНТИЈСКА ИЛИ ЦАРИГРАДСКА ЕРА

Бројање година по овој ери почело је у Византији у 7. веку. За почетну тачку узет је 1. септембар 5508. године п.н.е. тј дан (недеља) када је према византијском веровању Бог почео да ствара свет. Будући да година почиње 1. септембра, при прерачунавању датума византијске ере у датум наше ере поступа се на два начина:

1. Ако прерачунавамо неки датум почевши од 1. септембра до 31. децембра (закључно са тим датумом) од наведене године по ери стварања света, треба одузети 5509

Пример1.

Ако се неки догађај збио 5. октобра 6543. године од Стварања света или од Адама, онда рачунамо овако:

6543-5509=1035 дакле у питању је 5. октобар 1035. године

2. Ако прерачунавамо неки датум почевши од 1. јануара до 31. августа (закључно са тим датумом) од наведене године по ери стварања света, треба одузети 5508

Пример2.

Ако се неки догађај збио 12. маја 6098. године од Стварања света или од Адама, онда рачунамо овако:

6098-5508=590 дакле у питању је 12. мај 590. године

Пример3.

Догађај се збио у «Дан благочестивога кнеза Лазара, кадно дође цар Јамурат на Ситницу и бише бој месеца јуна 15. дан лета 6897. на Косову»

Дакле то је 15. јун 6897. године или

6897-5508=1389. година

Уколико нисмо у могућности да утврдимо у ком се делу године одиграо беки догађај, а имамо годину у којој се догодио по византијској ери, онда се за пребацивање на савремен начин датирања увек одузима 5508


Овом ером се служи и православна црква па су повеље у други српски документи средњег века датирани углавном на овај начин.

 

[*+*+*+*+*]

IV-6 ЈЕВРЕЈСКА ЕРА И КАЛЕНДАР

Као почетна тачка у Јеврејском календару наводи се 3761. година п.н.е. и то је година стварања света према јеврејском веровању.

Како се преводи јеврејска у хришћанску годину и обрнуто.

формуле:

хришћанска год.= (јеврејска год. +240) - 4000
јеврејска год.= хришћанска год. + 3760


Јеврејски календар је лунарно-соларни, а година може бити проста са 12 месеци и емболизмичка са 13 месеци од по 29 и 30. дана. Просте године имају 353 дана (кратка), 354. дана (нормална) и 355 (дуга), док емболизмичке имају 383 дана (кратка), 384 (нормална), 385 дана (дуга). У периоду од 19 година има 12 простих и 7 емболизмичких (клин, чеп) година. Просте и емболизмичке године иду једна за другима тако да после 19. година почетак Јеврејске године долази у сагласност са Сунчевом годином.

 

[*+*+*+*+*]

IV-7 ЕРА ХИЏРЕ ИЛИ МУХАМЕДАНСКА ЕРА

Исламски свет има своју еру која се рачуна према сеоби, бекству (арап. Hidzret) пророка Мухамеда из Меке у Медину. Почетак се рачуна од првог дана арапске месечеве године, од петка 16.7. 622. године н.е.

Муслимански календар је лунарни, са месечевом годином од 354 дана 8 сати и 48 минута, и краћи је за 6 минута од астрономске лунарне године. У време појаве Ислама у средњем делу Арабије употребљавао се календар од 12 лунарних месеци уз повремено уметање 12-тог месеца. Муслимански календар броји се у циклусима од по 30 година, од којих су 19 кратких са по 354 дана и 11 дугих са по 355 дана. Месеци имају наизменично по 29 и 30 дана.

Разлика између лунарне године исламског календара и сунчане године грегоријанског календара је 11 дана. На тај начин за 33 године та разлика нарасте за целу годину тј. на 33 муслиманске године долазе 32 грегоријанске године. Због тога се за прецизно прерачунавање исламске године у грегоријанску морају користити посебне таблице (Schram, Kalendariographisce und chronologishe Tafeln, Leipzig, 1908) или за приближно одређивање следећа формула:


Грегоријанска година = Муслиманска година Х 0,970224 + 621,5774

Тачније прерачунавање муслиманских година у грегоријанску и обрнуто врши се помоћу формула које је сачинио италијански астроном Elia Milosevich (1848-1919):

Грег.год. = Мусл.год. - (Мусл.год. : 33) + 622

обрнуто:

Мусл.год = Грег.год. – 622 + (Грег.год-622) : 32

Пример1:

Ако је исламска година 1154, која је то грегоријанска година?

По формули:

Грег.год. = Мусл.год. - (Мусл.год. : 33) + 622
Грег.год. = 1154. - (1154: 33) + 622
Грег.год. = 1154 – 34, 97 + 622
Грег.год. = 1741, 03 заокружено то би била 1741. грегоријанска година.

обрнуто:
Ако је грегоријанска година 1741., која је то муслиманска година?

Мусл.год = Грег.год. – 622 + (Грег.год-622) : 32
Мусл.год = 1741 – 622 + (1741-622) : 32
Мусл.год = 1119 + 1119 : 32
Мусл.год = 1119+34,97
Мусл.год = 1153,97 заокружено то је 1154. муслиманска година

 

[*+*+*+*+*]

IV-8 AERA VULGARIS (ХРИШЋАНСКА ЕРА)

Почетна тачка ове ере јесте година рођења Исуса Христа. По налогу папе Јована I 525. године, римски опат и компутиста Дионисије Мали (Dionisius Exigius), пореклом Скит, требао је да изврши допуну ускршњих таблица. Свој предлог изнео је у делу Liber de pashate у којој је за ознаку година увео израз anno ab incarnatione Domni (година од Христовог рођења). За почетну тачку свој рачунања узео је 754. годину п.н.е., по Вароновој ери (видети поглавље IV-2), јер по његовом рачунању испада да се Христ родио после 754 година од оснивања Рима. Утврђено је да је његов рачун нетачан и да се Христ родио (ако је уопште постојао) 6 или 7 година раније.

Датирање докумената по овој ери почело се употребљавати у Италији од 6. века, а ширењу ван Италије допринео је Беда Венерабилис (Baeda Venerabilis) који је овај начин увео у Енглеску 775. године. По његовом примеру датирање су прво прихватили хроничари и историчари, да би са каролиншком канцеларојом овај начин датирања ушао и у јавни живот.

У документима се ова ера означава формулом: anno incarnatione Domini, anno nativitatis, anno a nativitate.....

У српским документима средњег века готово и да нема рачунања по овој ери. Преовладавала је цариградска ера од стварања света и ако и постоји датирање по хршћанској ери, она обично стоји уз цариградску еру. На пример, У дане краља Дабише од рођења сина божјеа 1393 лето, на самрти краља Твртка, друго лето. Уколико се вршило датирање по хришћанкој ери она је обично долазила на другом месту после цариградске ере од стварања света. На пример у једном запису стоји: од стварања света 7051, а од рождаства Христова 1534 када би киропасха.