Quantcast

Istorijat pozorista

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
228.287
Staroslovenska reč “pozorište” je prvobitno označavala mesto za izvršenje smrtne kazne, koje je u prošlosti bilo javno. Kasnije je ova reč poprimila značenje mesta gde se zbiva neka radnja, što je na grčkom bilo označeno pojmom “theatron” iz kojeg je danas nastala međunarodna reč za pozorište, odnosno teatar.

Nastanak dramske umetnosti se vezuje za period praistorijskog čoveka koji je u svoje duhovne obrede i svečanosti unosio upotrebu maski i pokušavao da postane neko drugi, prerušavajući se u neku drugu ličnost. Tako je nastao glumac koji je svojom igrom omogućavao raznovrsne doživljaje posetilaca, odnosno publike. Vremenom je i maska usavršena i na taj način je postala važan pozorišni element. Razvijali su se i dramski izrazi poput gesta, pokreta , mimike i govora, kojima su glumci izražavali emocije i prenosili je na publiku.

U Antičkoj kulturi se rađaju prve tragedije koje su nastale iz ditiramba, himne koja je stvorena u čast boga Dionisa ili Baha, boga plodnosti i vina. Svečanosti su se održavale u vreme berbe grožđa i Dionisu je prinošena žrtva u vidu jarca i pevane su pesme posvećene jarcu ( grč. “tragos”). Tako je tragedija dobila ime. Ditiramb su izvodili satiri, koji su jarca prinosili na žrtvu a potom bi se ogrtali njegovom kožom. Na taj način su nastale satirske igre. Pesme je prvobitno pevao hor satira koji se kasnije podelio na dva dela i svaki od njih je imao svog horovođu, odnosno korifeja. Počeo je da se vodi dijalog između dva hora i vremenom se izdvojio glumac koji je govorio u prvom licu jednine i nosio masku boga Dionisa. Tako je nastala drama i pozorište. Razvojem pozorišne umetnosti u antičkom periodu pored lika Dionisa počeli su da se javljaju i duga božanstva i poznati junaci njihovog vremena. U tim predstavama glumili su samo muškarci.

Revoluciju u pozorištu izvršio je prvi poznati pravi glumac i teoretičar pozorišta Tespid. On je. uveo sistem u kojem je glumac, protagonista, glumio sve uloge. Dramski pisac Eshil veliki antički tragičar uveo je drugog glumca i radnja počinje da se odvija između dva junaka a hor postaje samo pratnja. Sofokle, starogrčki tragičar, uvodi trećeg glumca i smatra se tvorcem dekora

Predstave u Antičkom pozorištu (grčkom i rimskom), održavale su se u amfiteatrima. U Grčkoj su amfiteatri bili polukružnog oblika dok su rimski amfiteatri bili kružni. Centralno mesto amfiteatra se nazivalo orkestra, gde su se i izvodile predstave. Najznačajniji pisci grčkih tragedija su Eshil, Sofokle i Euripid.

Pojava komedije je takođe vezana za religiozne svečanosti koje su se održavale u čast boga Dionisa ali je pojava komedije vezana za njeno karnevalsko slavlje. Aristofan, Plaut i Terencije su najzaslužniji za procvat komedije u staroj Grčkoj i starom Rimu. Oni su bili majstori stvaranja komedije karaktera, komedije zabune (ili intrige) i komedije situacije, ismevajući ljudske mane i poroke.

Početkom Srednjeg veka, Hrišćanstvo je zabranjivalo pozorišne predstave, da bi se kasnije izvodile u samoj crkvi. Te predstave su bile religioznog karaktera. Nazivale su se litugijske drame i bile su prikazivane kao sastavni deo crkvene službe. Naporedo sa liturgijskom dramom prikazivali su se mirakuli, koji su predstavljali živote i čuda svetaca, i misterije, koje su bile zasnovane na biblijskoj tematici.

Period renesanse u Italiji je iznedrio komediju del’arte koja je nastala iz karnevalskih zabava. Predstave su bile zasnovane na improvizacijama glumaca a ne na gotovom tekstu. Izvođene su na trgovima i imale su izrazito veseo sadržaj. Tematika njihovih predstava je obično bila ljubavna. Glavne ličnosti su bile tačno utvrđene. U svakoj komediji del’arte su se pojavljivali: Pantalone (pohlepni tgovac i škrtica), Izabela (njegova ćerka i koketa), Arlekin (dovitljivi sluga), Kapitano (kukavica i hvalisavac), Pulčinela (ružni lopov) i drugi.

Temelji modernog teatra su postavljeni u XVII veku. Pozorište doživljava veliki uspon i pojavljuju se veliki dramski i pozorišni stvaraoci poput Šekspira, Korneja, Rasina, Molijera. Oni su ostavili neizbrisiv trag u dramskoj i pozorišnoj istoriji i do današnjih dana su njihova dela ostala inspiracija i težnja pozorišnih umetnika. Pozorišne predstave počinju da se izvode u posebnim prostorima-pozorištima. Kostim i scenografija se razvijaju kao važni elemenrti dramske umetnosti. Opera i balet nastaju u Firenci, postaju nezavisne, izdvajajući se iz dramske umetnosti.

Dvadeseti vek je period velikih pozorišnih dostignuća, period ekspanzije dramskih pisaca, teoretičara, reditelja, glumaca. To je period novih formi, doba izlaska iz baroknih i klasicističkih pozorišta na ulice, trgove, u nekonvencionalne prostore, period bunta i pobune ali takođe, to je i period ponovnog vraćanja pozorišta u dvorane, ali pozorišta koje je preobraženo, Ovaj period je obeležen avangardnim pravcima. Veliki doprinos dao je i Bertold Breht (1898-1956, nemački dramski pisac i reditelj), svojim dramama i stvarajući novu koncepciju teatra, stvarajući “epski teatar”. Čuvena dela Semjuela Beketa i Ežena Joneska su uvela teatar apsurda na velika vrata. Javljaju se i mnogobrojni pozorišni pokreti poput “teatra surovosti”, “totalnog pozorišta”, “Living teatra”. Značajno mesto u istoriji pozorišta XX veka zauzeli su: Ingmar Bergman, Piter Bruk, Pina Bauš, Robert Vilson i mnogi drugi.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
23.050
…na početku predstave imate jedan određen broj ljudi – pedeset, pet stotina, ljudi svi su oni samosvojni fragmenti bez ikakve prirodne međusobne povezanosti… svako od nas podseća na kola koja jure nekim autoputem a onda, ako i samo jedan dopadne zagušenja u saobraćaju, on je potpuno odsečen od životnog toka; čovek se nađe u sopstvenoj maloj kutiji a to je, u jednom vrlo grubom vidu, način na koji mi živimo najveći deo vremena.
Čovek dospeva u jedno posebno okruženje, a to je pozoriste. Pozoriste ima samo jednu vrlinu: on okuplja ljude. I čovek uvidja da što su ljudi različitiji… to su rezultati bolji.
A onda, zahvaljujući jednom broju koraka, … ritmu … radu glumca, možda prisustvu glumca, sve ovo postepeno stvara zajedničko interesovanje. I tako, tu se već nalazi zajednički faktor: ovi ljudi, međusobno veoma razliciti, koji su se okupili, počinju da dele istu zainteresovanost. Sada, to postaje dinamično jer se taj zajednički interes pretvara u zajednički proces.
Nešto počinje, počinje da se odmotava i teče, u čemu učestvuju svi. I tada dobijete, kao kad voda treba da proključa… promenu stanja. A ovaj naročiti fenomen, koji se javlja u ljubavi izmedu dve osobe, javlja se i u ritualu onda kada je određen broj ljudi okupljen… kroz jako osećajno angažovanje u činu koji proističe iz života.
„Kada je glumac opsednut svojom ulogom”, kaže Piter Bruk, ,,ako on stvarno i iskreno igra svoju ulogu u potpunosti…, vi ne možete nazreti nikakvog traga razdvojenosti izmedu njega koji nije uloga i njega koji jeste uloga; ovo dvoje je potpuno spojeno tako da u stvari on, u tome trenutku, jeste ta uloga.”
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.