Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
Историја Славоније од доласка Словена до пада под Османлије
но, овде се бавимо Славонијом и њеним статусом у оквиру средњовековне Угарске (пре Мохачке битке). дакле. пре пада под Османлије и прикључења угарских области хабзбуршким крунским земљама. осим оне једне исправе (прогласа) краља Владислава II Јагелона нисмо пронашли ниједан пример где је Славонија уврштена у владарски наслов. што и тај усамљени случај чини прилично спорним. а зашто Славоније нема у титули? врло вероватно из истог разлога из кога нема ни Ердеља (Трансилваније). то је лепо објашњено у оном тексту који си горе поставио.
Nedostaci informacija o Slavoniji kao da su ilustrovani na neki način kod djela O upravljanju carstvom romejskog monarha Konstantina VII Porfirogenita, u kojem Slavonije uopšte nigdje nema. Čitajući taj izvor izolovano, čovjek bi se zapitao da li uopšte ona i postoji.
Lamasu, kao što sam ti rekao kada si prvi put došao na forum i kada su izbili neki konflikti između tebe i pojedinih učesnika foruma, ne bih rekao da si u pravo (jedino! znači da jesi jednim dijelom) jer su u pitanju učesnici teme koji dolaze iz različitih sredina (sa različitim obrazovanjem, kako kućnim odgojem tako i dr.) već i prosto u razlici između nauke i laicizma.
Nije nužno za učešće u temama konsultovati srpsku literaturu o domaćim (nacionalnim) i opštim temama. Svakako možeš konsultovati prije učešća u diskusiji i hrvatsku (bilo Nevena Budaka, bilo Vjekoslava Klaića za nešto starije, itd.). I to će ti pružiti nužno predznanje da učestvuješ u ovim temama, ništa manje, jer na kraju krajeva suštinske razlike između srpskih, hrvatskih i dr. pogleda i nema zapravo uopšte - odnosno što se više određeno pitanje konkretizuje, to te razlike postaju manje sve do potpuno nestanka jer kada se sve skine do samih gaća ostaju gole činjenice kao takve koje su poznate i prihvaćene kod ma koga. Nesaglasnosti mađarskih i hrvatskih historika i koga već, to su posljedice različitih nadograđujućih konstrukata i primjese ovog ili onog - prikrivenog ili ne - motiva.
Nema konflikta između mene i drugih forumaša. Čak štoviše imam više prijatelja tu nego na drugim forumima. Tako da ne razumijem tvoju uvodnu rečenicu.
Nema nesuglasica između mainstream znanstvenika. Osim kod detalja. No nitko ne može znati sve. Zato i jesmo tu. Ni ti niti ja. Možda si ti omniscientist.
Читајући Клаићкин одломак Oslobođenje Dalmacije у Povijesti Hrvata, који се односи и на Задарски мир из 1358. године, склопљен између Угарске и Млетачке Републике, где при том Клаићка лепо каже да се никад до тада Далмација није у пуном опсегу нашла у рукама владара који је носио и хрватску круну (стр. 367), немало се изненадих кад опет постави карту где је Славонија поново без икаквог основа стављена у исте неке фиктивне границе заједно са Далмацијом и Хрватском, а да при том аутор ниједном речју није поменуо Славонију у контексту овог раздобља или у било ком смислу ближег појма Хрватској и Далмацији од рецимо помињаног Ердеља, при том опет без икаквог основа приказујући је изван оквира Угарске.
Hrvatska, Dalmacija i Slavonija (1358. godine)
Кад погледате неке мађарске карте, као на пример ову Zászlósurak területi hatásköre 1366-ban, добијете и оно о чему Клаићка пише, али што није правилно представила на карти.
На страну чињеница да је под Славонију подвела целу Вуковску жупанију и прекодравски део Барањске жупаније. А док говори о Славонији XIV века, у поглављу Краљевина Славонија, не миче се даље од Медведнице, Дарувара, Копривнице, Самобора... Мославине. Питам се најозбиљније зашто те манипулације сликама, кад је у тексту већ све лепо објашњено, је л' стварно толики страх био и у комунистичко време, да се није смела приказати Хрватска мањом од оне створене у АВНОЈ-у?
До сада нисам нашао још ниједан податак да је Славонија (ова данашња) икада била делом Хрватске до кнеза Павла Карађорђевића Бановине Хрватске. Није спорно да ће ову стару Славонију западно од Пожеге Хрвати почети насељавати још у XIV веку, да ће на крају углавном и сменити пређашње становништво, као што ће се то десити и пређашњим становништвом простора источно од Пожеге које ће населити Срби из Босне и Србије, али зар је тамо политика толико била агресивна да су морали померати границе на исток по 200 километара како би задовољили неку своју сујету?
Не бих да идем у полемике које се исувише удаљавају од теме, али не могу остати ни равнодушан кад се неко тако безобзирно понаша, могу да разумем да је Славонија као део данашње Републике Хрватске предмет интересовања њихових историчара, али не могу прихватити такво схватање да се цела историја тог простора приписује хрватској историји, јер по чему је то онда другачије од неких наших маргиналаца који таквим теоријама изазивају само подсмех код научне, па и лаичке јавности.
Читајући Клаићкин одломак Oslobođenje Dalmacije у Povijesti Hrvata, који се односи и на Задарски мир из 1358. године, склопљен између Угарске и Млетачке Републике, где при том Клаићка лепо каже да се никад до тада Далмација није у пуном опсегу нашла у рукама владара који је носио и хрватску круну (стр. 367), немало се изненадих кад опет постави карту где је Славонија поново без икаквог основа стављена у исте неке фиктивне границе заједно са Далмацијом и Хрватском, а да при том аутор ниједном речју није поменуо Славонију у контексту овог раздобља или у било ком смислу ближег појма Хрватској и Далмацији од рецимо помињаног Ердеља, при том опет без икаквог основа приказујући је изван оквира Угарске.
Hrvatska, Dalmacija i Slavonija (1358. godine)
Кад погледате неке мађарске карте, као на пример ову Zászlósurak területi hatásköre 1366-ban, добијете и оно о чему Клаићка пише, али што није правилно представила на карти.
На страну чињеница да је под Славонију подвела целу Вуковску жупанију и прекодравски део Барањске жупаније. А док говори о Славонији XIV века, у поглављу Краљевина Славонија, не миче се даље од Медведнице, Дарувара, Копривнице, Самобора... Мославине. Питам се најозбиљније зашто те манипулације сликама, кад је у тексту већ све лепо објашњено, је л' стварно толики страх био и у комунистичко време, да се није смела приказати Хрватска мањом од оне створене у АВНОЈ-у?
До сада нисам нашао још ниједан податак да је Славонија (ова данашња) икада била делом Хрватске до кнеза Павла Карађорђевића Бановине Хрватске. Није спорно да ће ову стару Славонију западно од Пожеге Хрвати почети насељавати још у XIV веку, да ће на крају углавном и сменити пређашње становништво, као што ће се то десити и пређашњим становништвом простора источно од Пожеге које ће населити Срби из Босне и Србије, али зар је тамо политика толико била агресивна да су морали померати границе на исток по 200 километара како би задовољили неку своју сујету?
Не бих да идем у полемике које се исувише удаљавају од теме, али не могу остати ни равнодушан кад се неко тако безобзирно понаша, могу да разумем да је Славонија као део данашње Републике Хрватске предмет интересовања њихових историчара, али не могу прихватити такво схватање да се цела историја тог простора приписује хрватској историји, јер по чему је то онда другачије од неких наших маргиналаца који таквим теоријама изазивају само подсмех код научне, па и лаичке јавности.
погледај границе Загребачке дијецезе, које је аутор на горњој карти проширио и на подручје Међимурја и Прекомурја, где се она никад није простирала, само да би захватио и те области; и ако не политички, онда бар црквено заокружио хрватске земље. преслатко
"Iz kasnosrednjovjekovnih izvora poznato je da se područje Kraljevine Slavonije u hrvatskim narječjima zvalo Slovenje i Slovinje, na mađarskom Tótország, a na njemačkom Windischland. Tako dubrovački izvori Slavoniju zovu Slovinje (Slovigne, Slovinia), jer imenom Sclavonia u pravilu označavaju Srbiju. Oba su hrvatska oblika, ekavski i ikavski, kolektivni plural etnonima Slověn ‘Slaven’ i smatra se da su u hrvatskom jeziku “jedini primjer za kolektiv od imena naroda” (P. Skok). Pritom je ekavski lik bio svojstveniji govoru same pokrajine, kao što pokazuju slavonski pisci iz 16. st. (usp. izraze “slovenski orsag” kod I. Pergošića 1574, “na Slovenjeh” i “slovenski jezik” kod A. Vramca 1578). Unatoč tome, u široj se upotrebi do 18. st. nametnuo ikavski lik (Slovinje, Slovinac, slovinski). To se može objasniti migracijom ikavskih Hrvata s juga na sjever, u Slavoniju, kao i time uvjetovanim sjevernim proširenjem imena Hrvatska te pomakom imena Slavonija na istočni dio međurječja Drave i Save. Učeni, iz latinskoga preuzeti oblik Slavonija u hrvatskim se tekstovima susreće od 17. stoljeća".
Da ne stavljam brojne karte; samo upišite u Google Windisch land, dobit ćete bezbroj karata. Slavoniju dakle u srednjem veku Nemci nazivaju Windisch land.
I da vas uputim na još jedan veoma značajan izvor istorije Slovenaca, odnosno Vinda, kako ih Nemci nazivaju; ovo delo može nam poslužiti i za ovu temu, odnosno za istoriju Slavonije: http://www.dezela-kranjska.si/
Ovo delo jeste napisao slovenački baron Janez Vajkard Vlavasor, a naslov glasi: "SLAVA VOJVODINE KRANJSKE" ili "Die Ehre des Hertzogthums Crain" (nem.).
На карти Ивана Поповића Славонија је подељена на шћакавско наречје, које се простире још таман на онај део Босне који би се могао назвати прелазном границом из српског у хрватски етнос, и на простор оне три славонске жупаније на крајњем северо-западу, које покрива хрватско кајкавско наречје.
[SUP]1[/SUP] Сад јесу ли то Срби и Хрвати који су и јужно од Саве или неки трећи који су дошли пре или касније питање је? [SUP]2[/SUP] Можда опет и с правом, јер на то питање тренутно вероватно и нема одговора, али баш зато би требало размислити о везама које се повлаче између Хрватске и Славоније.
Baš bih voleo da vidim IgarJ-otov komentar ove šćakavice, štokavice i kajkavice u 9. veku kod Popovića.
Niko ne može da povuče predosmanlijsku granicu između preteča današnjih kajkavaca i štokavaca u Slavoniji. Ništa pametno u tom smislu se danas ne može reći. Jedino to da su preteče ovih jezika u to doba bile odvojene fizički (a) ili geografski (npr. čakavica u priobalju odakle se širi tek sa pomeranjem hrvatskiog plemstva na sever pred Osmalijama) ili politički (b) eventualno Franačko carstvo ili (c) kombinovano.
Da ne stavljam brojne karte; samo upišite u Google Windisch land, dobit ćete bezbroj karata. Slavoniju dakle u srednjem veku Nemci nazivaju Windisch land.
Кад смо се већ дотакли термина Windisch, односно Windisch land, хтео бих да ову тему сагледамо из још једног аспекта. Statler and Waldorf и Tandoori Masala дотакли су се у пар постова грба Славоније, S&W је спомињао грб Славоније који је Владислав II Јагелон даривао Славонији 1496. године, а TM је поставио маршалован грб на ком се види и најпознија верзија грба Славоније, која датира отприлике негде из средине XVI века (в. Јоакима Винтага).
Та два грба изгледају овако како стоји у прилогу испод, а у једној само реченици треба додати да овај други грб има целу еволуцији иза себе, која почиње са грбом Хрвоја Вукчића Хрватинића (1350 – 1416) до грба Рашке (вероватно оне у Славонији) како се јавља у делу Heraldicae regni Hungariae specimen... 1766. године.
Грб Славоније из 1496. године
Грб Босне који је коришћен
и као грб Славоније од XVI века
Али хтео бих да скренем пажњу и на два старија грба Славоније, која датирају с краја XIII и XIV века, и који су можда од већег значаја за ову тему, јер говоре о Славонији која још не трпи негативне последице османског продора на Балкан. Први такав грб приписан је владару описаном као le Roi dezclauonie, који се јавља у Вијнбершком грбовнику (1265-1270), а где је представљен тако што је плаво поље посуто златним крстовима, а на пољу три природне златно крунисане главе у распореду 2:1. Такав грб, само без посутих крстова срећемо и у енглеском Грбовнику Лорда Маршала (1295-6), где је описан као Le Roy de Esclevoni.
Тако ће се наредати још и следећи натписи кроз како време буде пролазило: Roy de sclauonnie (XIV в.), der windesche kunig (1390-1410), Roy de sclauonnie (XV в.), Der windische kunig (XV в.), Rey de Esclabonia (XVI? в.), Rei de Clavomnia (1509), der Windisch kuunig (XVI в.).
Грб Славоније какав се отприлике јавља у побројаним примерима (често главе имају и браду)
Ко је могао бити краљ Славоније у то време, или неко можда раније време, питање је о ком се може расправљати. Оно што је јасно, јесте да се овде ради о управо о тој вендској Славонији, коју смо обрадили на претходним странама, а која претходи политичким потресима који ће променити њен идентитет у XV веку.
Нека опција би могли бити славоснка властела Бабонићи, који 1241. године добијају од краља Беле IV даровницу којом се ослобађају плаћања пореза и изузимају од банске власти, те који ће до краја XIII века додатно ојачати па и сами постати бановима целе Славоније, могуће да се тај грб односио баш на бана Стефана III Бабонића (1273–1300).
Хтео сам још да напишем краћи преглед грба такозване Дунавске Славоније, те да сагледамо простор који тај грб покрива, али пошто је већ касно остављам тај део за сутра.
+++
Као што сма и обећао, шаљем краћи преглед грба такозване Дунавске Славоније (тако је крстио Павле Ритер Витезовић), који такође има дугу и занимљиву историју.
Грб о коме је реч карактеристичан је по томе што кроз све време свог постојања успева да очува шарже, које се код других грбова неретко мењају преписивањем грба, али зато тинктуре тих шаржи и боје штита срећемо у разним комбинацијама. Три основне шарже грба Славоније о ком у овом делу говоримо су три хрта у трику.
Овај грб се у изворима најраније јавља вероватно крајем XIV или почетком XV века када се описује као грб wintlanden-а - тј. грб словинске земље. Тамо га срећемо на златном штиту са три црна хрта у трку. Недуго касније, овај грб срећемо и у Хроници Сабора у Констанци (1414-1419) Улриха Рихентала, као грб носиоца титуле kunig von schlaffanien - на сребрном штиту три црвена хрта у трку. Овај грб срећемо и у нешто каснијим рукописима Гонрада фон Гриненберга, прво у његовом Грбовнику из 1483. године где је описан речима Der Kining von Schlavonia, али тако што су на црном штиту приказана три сребна хрта у трку, те у његовом другом делу, познатом као Ходочашће из Констанце у Јерусалим из 1487. године, кад су на златном штиту приказана три црна хрта у трку, а грб приписан Задру у Словинској земљи - zara in windischn landen.
Грб Дунавске Славоније из Витезовићеве Стематографије
Нешто касније, овај грб рећемо и у Грбовнику Виргила Солиса из 1555. године, у бојама које се срећу код Улриха Рихентала. Солис га приписује само Славонији - Sclavonie. Овај грбовник послужиће касније и Петру Охмучевићу као један од извора за његов Илирски грбовник, где ће поред неких других, овде бити преписан и грб Славоније. Неки од будућих преписа, донеће нам и нови верзију грба, на којој ћемо имати инверзију првобитних боја, те ћемо на црвеном штиту имати три сребрна хрта у трку.
Оно што није најстабилније, поред константности боја, јесте и простор на који ће се односити овај грб даље кроз историју, јер већ 1623. године Јаков Франкварт овај грб у композицији боја - на црвеном штиту три сребрна хрта у трку - приписати Бугарској. Као грб Бугарске ова три хрта у трку ће се појавити у још једном новом колориту - на зеленом штиту три сребрна хрта у трку - код Карлоса Франциска Палме 1766. године.
Као нешто што се још може рећи код овог грба, јесте да се јавља вероватно као најчешћи грб са наших простора у страним грбовницима, те се нећу ни трудити овде да попишем све примере где се јавља. Могу само рећи да најчешће га срећемо у бојама сребрног штита и црвених хртова у труку, али и да у те најраније верзије спада и она са црним хртовима на златном штиту. Такав се рецимо пример јавља још и у Грбовнику Јорга Ругена из 1569. године, а као посебан куриозитет срећемо га у Милтенбершком грбовнику с краја XV века, где је приказан на сребрном штиту са само два црвена хрта у трку. А занимљива је и хералдичка композиција са слике "Хрватски великаши пред краљем Ладиславом" из 1690. године, где је сваки хрт у посебном пољу, редом плавом, сребрном и зеленом, а сами хртови су природне боје.
Док се у вези првог грба нека позадина и назире, у вези овога прилично је још све тајновито, нарочито ако се узме шетање простора који обухвата, од словинске земље до Бугарске и до мора. Не би сад дубље да улазимо у проблематику док се евентуално не нађу нови извори који би могли покренути причу у неком правцу.
Baš bih voleo da vidim IgarJ-otov komentar ove šćakavice, štokavice i kajkavice u 9. veku kod Popovića.
Niko ne može da povuče predosmanlijsku granicu između preteča današnjih kajkavaca i štokavaca u Slavoniji. Ništa pametno u tom smislu se danas ne može reći. Jedino to da su preteče ovih jezika u to doba bile odvojene fizički (a) ili geografski (npr. čakavica u priobalju odakle se širi tek sa pomeranjem hrvatskiog plemstva na sever pred Osmalijama) ili politički (b) eventualno Franačko carstvo ili (c) kombinovano.
Шта значи ово да Хрватска и Славонија од 1260. године имају различите банове? Јесу ли сви пре били под баном Славоније? Или је у Хрватску тада први пут уведена служба бана?
Баш сад и ја гледам који би то атлас могао бити, али у то време два су главна картографа, Меркатор и Ортелијус. А што се тиче помена Рашке у области Пожеге, таквих карата има отпочетка XVI века, полазећи од Tabula Hungarie ad quatuor latera - аутор: Lázár deák из 1528. године, затим Nova totius Ungariae, аутор: Matthias Zündt из 1567. године, те позната Speculum orbis terrarum, Cornelio de Judaeis из 1593. године. Тако да што се тиче најзападнијих граница Рашке на простору Славоније у то неко време, да, те границе отприлике допиру до Пожеге, чак се негде у изворима и спомињу ти рашки комитати у Славонији, пожешки, валповски и сремски (ако Срем урачунамо у Славонију, где су Срби присутно од пре времена османске инвазије на балканске државе). (в. Cering)
Не бих знао која је ова доле карта, мислим да је први пут видим, пробај да погледаш на Mollova sbirka. Мишљења сам да тај податак из 1594. године не значи ништа, јер таквих и обратних података наћи ћеш већ колико хоћеш, штампарије раде пуном паром, а политички појмови шетају као и границе.
Je li Raška na karti Lazara deaka zaista centralna Slavonija? Teško ju je čitati, ali nisam toliko siguran. Napisana je tik iznad onog "šabačkog ostrva", južno od kojega je područje između ušća Bosne i Drine u Savu. Prije će biti da je to istočnije od Požege (koju nisam uspio na toj karti pronaći).
Je li Raška na karti Lazara deaka zaista centralna Slavonija? Teško ju je čitati, ali nisam toliko siguran. Napisana je tik iznad onog "šabačkog ostrva", južno od kojega je područje između ušća Bosne i Drine u Savu. Prije će biti da je to istočnije od Požege (koju nisam uspio na toj karti pronaći).
На Лазаревој карти Рашка је написана у правцу северно од реке Босне, док је Пожега западно у залеђу овог планинског масива (Potzega). Кад кажем у области Пожеге, мишљах на постор Пожешког комитата, који се протезао југо-западно од Валповског до реке Саве, а на истоку се граничио са Вуковским комитатом. Земље на овој карти немају своје границе, тј. постоји само граница између Турске и Угарске (ове тачкице које пролазе и кроз Рашку), али отприлике оно што је рашка у писаним изворима то би се могло сматрати и да је на карти.
На Лазаревој карти Рашка је написана у правцу северно од реке Босне, док је Пожега западно у залеђу овог планинског масива (Potzega). Кад кажем у области Пожеге, мишљах на постор Пожешког комитата, који се протезао југо-западно од Валповског до реке Саве, а на истоку се граничио са Вуковским комитатом. Земље на овој карти немају своје границе, тј. постоји само граница између Турске и Угарске (ове тачкице које пролазе и кроз Рашку), али отприлике оно што је рашка у писаним изворима то би се могло сматрати и да је на карти.
Тамо је Рашка на простору Валповског комитата, а то је строго гледано источна Славонија и у данашњем смислу те речи. На овој карти занимљива је ствар постојања граница, те хералдичких симбола нацртаних управо на територијама на које се они односе, што нам омогућава њихово прецизније смештање у неке географске оквире. Скроз западно од Загреба, ми видимо онај грб Славоније који укратко описах у једном од претходних постова, а управо тај грб срећемо као грб Славоније код Охмучевића тамо око 1590. године, и као што видимо овде је тај грб приписан Windisch Land-у. На карти су Хрватска и Славонија обојене истом бојом (као уосталом и друге словеначке или можда у то време немачке земље?), али с обзиром да су Османлије тек код Шамца, видимо да је Славонија у то време простор који почиње од Градишке на исторку до негде Лепоглаве на западу (види црткане границе области), Хрватска је вероватно од Врбаса до Купе, Босна од Дрине до Врбаса, Србија источно од Дрине итд. Раци на овом простору су вероватно становништво пребегло из данашње Семберије. Грб на картуши указује да су Хрватска и Далмација угарске земље.
Грб о коме је реч карактеристичан је по томе што кроз све време свог постојања успева да очува шарже, које се код других грбова неретко мењају преписивањем грба, али зато тинктуре тих шаржи и боје штита срећемо у разним комбинацијама. Три основне шарже грба Славоније о ком у овом делу говоримо су три хрта у трику.
Овај грб се у изворима најраније јавља вероватно крајем XIV или почетком XV века...
Нађох синоћ у чувеном Сегарском грбовнику (енг. Segar's Roll, 1282) грб Ладислава IV Арпадовића или како стоји у оригиналу Rey de Hungrie који по шаржама одговара грбу Славоније који смо раније датирали на крај XIV века.
Премда је временска разлика вероватно округло један век, нека веза између ова два грба очигледно постоји, а питање је тачно каква? Ево какве су прилике у Краљевини Угарској крајем XIII века.
Недавно добих књигу која умногоме расветљава историју Славоније у последњем периоду задатог оквира којим се ова тема бави. Реч је о књизи Pogranična društva i okoliš: Varaždinski generalat i Križevačka županija u 17. stoljeću, аутора Хрвоја Петрића. Тамо се у поглављу Pogranična društva i naseljavanje Varaždinskog generalata између осталог (говори се о Власима, Предавцима, Крањцима, Доленцима, Безјацима, Шијацима итд.) говори и о Славонцима/Словинцима/Szlouenczima, тј. како Петрић пише, староседелачком становништву Славоније (стр. 211-221).
U vezi sa Slavoncima valja istaknuti kako je riječ o terminu koji je vjerojatno najteže problematizirati u ranom novom vijeku pa je zbog toga dobro koristiti pojednostavljene oblike naziva. Od kasnog humanizma nadalje slavensko se ime posvuda upotrebljava u slavenskom svijetu i na Zapadu i na Istoku. [...]
Milan Šufflay je upozorio kako su već Milan Rešetar i Vatroslav Jagić pokazali da su od 12. pa do iza 16. stoljeća, od Drave pa sve do Zete, postojali široki pojasevi u kojima je bio raširen opći etnički naziv "slavenski". Na drugoj strani, Nataša Štefanec je s pravom upozorila da je teško pravilno odrediti etničku pripadnost stanovništva na habsburško-osmanskom pograničnom prostoru između rijeka Save i Drave.
Pri istraživanju slavonskoga stanovništva treba voditi računa da je najveći dio plemstva u Križevačkoj županiji osjećao pripadnost Slavonskom Kraljevstvu kao domovini u 16. stoljeću. Bilo je primjera da su neki od njih samo Slavonsko Kraljevstvo (a ne Hrvatsko-slavonsko kraljevstvo u cjelini) smatrali, u neku ruku, svojom domovinom još krajem 16. stoljeća.[SUP]1350[/SUP]
U 15. stoljeću je "regnum Sclavoniae" obuhvaća prostor Zagrebačke, Varaždinske, Križevačke, Dubičke, Sanske, a čini se i Virovitičke županije. U 16. stoljeću je došlo do promjena pa je Kraljevina Slavonija obuhvaćala samo Zagrebačku, Varaždinsku i ostatke Križevačke županije. Još je Tadija Smičiklas objasnio politički pojam i položaj Slavonije počtkom ranoga novog vijeka: "Prije nego što je sjeo Ferdinand I. na prijestolje hrvatsko-ugarsko prestolje hrvatsko-ugarsko bila je sva zemlja između Save i Drave, nazivana Slavonija, s banom na čelu (...) Sada poslije osamdeset godina (...) na iztoku samo su jošte ostanci križevačke županije sada većinom puste, koja je prije zasizala dosta daleko, u današnju Slavoniju, negda dane imala je 12.000 poreznih kuća a sada pusta nemože plaćati nikakve daće. Njoj su jošte drugarice zagrebačka i varaždinska županija, na kojih počiva teret svega kraljevstva."
Vjekoslav Klaić je upozorio na što se početkom ranoga novog vijeka odnosi pojam Slavonija: "dok se tako sva zemlja između Kupe i Gvozda (i preko njega) prozvala Hrvatskom, ostalo je ime Slavonije ograničeno tek na zapadne strane one oblasti, koja se prostire Dravi na jugu sve do Save i preko nje do Kupe. U jednu riječ: međa Hrvatske i Slavonije bijaše se pomakla konačno od gore Gvozda na sjever do Kupe."
Nada Klaić je zaključila da se u vezi sa osmanskim osvajanjima postupno mijenjaju nazivi za hrvatske zemlje. "Kako Turci i Mlečani potiskuju i smanjuju hrvatski politički teritorij - tj. staru srednjovjekovnu Hrvatsku između Gvozda i Jadrana - počinju se u XVI. st. prekokupski krajevi (Partes transcolapiane) nazivati Hrvatskom. To je, doduše, kako se na saboru 1560. ističe, također zagrebačka županija, ali onaj njezin dio "que nunc regnum Croatiae vocatur". Jedan raniji sabor naziva cjelokupno područje "ostataka" "reliqueie satis exigue dicatorum regnorum", tj. Hrvatske i Slavonije ili Slovinja. U to se vrijeme i zagrebački Gradec, dakle slobodna kraljevska varoš, naziva "metropolis istorum regnorum sue maiestats". Staleži brane ovaj dio nekadašnje Slavonije kao područje Hrvatske, prije svega zato što je taj dio "a temporibus Mathie regis" oslobođen od plaćanja dike. "Reliquei reliquiarum" mijenjaju svoj opseg i zbog stvaranja Krajine." Pri tome ne treba zaboraviti da se Kraljevina Slavonija još sredinom 17. stoljeća na kajkavskom nazivala "orsag Slovenski", kao primjerice 1645. godine.
U novije vrijeme Neven Budak piše da je za razliku od Hrvatske u srednjovjekovnoj Slavoniji postojalo samo jedno ime za njezine stanovnike: "Slavonci (ili, točnije, Slovenci, kako stoji u kajkavski izvorima)." Pri tome kajkavski izraz "Slovenci" ne bi smjeli miješati s oznakom za stanovnike današnje Slovenije (i njihove pretke), koje su slavonsko-kajkavski pisci nazivali Kranjcima. "Iako je termin "Slovenci" kajkavski opandan ikavskom "Slovinci", jasno je da je bio rabljen samo za kajkavsko pučanstvo, koje je ikavske "Slovince" nazivalo uglavnom Horvatima ili Dalmatincima." [...]
[SUP]1350[/SUP] Geza Palffy je u novije vrijeme pokazao da su se u mnoge slavonske nižeplemeićke obitelji (koje su po njemu "govorile ili znale hrvatski") početkom ranoga novog vijeka smatrale Slavoncima, a ne Hrvatima. Po njemu "proces integracije Hrvatske i Slavonije potvrdio je i proces udruživanja Hrvatskog sabora te postupno razvijenog pokrajinskog sabora slavonskih staleža (conventus/dietastatuum regni Sclavoniae) 1558. godine (...) Taj je proces u 17. stoljeću temeljito pripomagao sve intenzivnijem stupanju hrvatskog i slavonskog plemićkog društva (...) Riječ je o masnovnim razmjenama ljudi, neovisno o tome govore li i dopisuju li se na hrvatskom, mađarskom, latinskom ili njemačkom jeziku." Palffy je postojanje ranonovovjekovnog "slavonskog patriotizma" na primjeru Ivana Budora koji je sredinom 1580-tih godina Slavoniju osjećao kao svoju domovinu te to izrazio riječima "In Patriam dehinc tuam, in regnum videlicet Sclavoniae", G. Palffy, Plemićka obitelj Budor iz Budrovca u razdoblju od 15. do 18. stoljeća, Podravina, br. 3, Koprivnica 2003, str. 42; isti, Jedan od temeljnih izvora hrvatske povijesti; pozivnica zajedničkog Hrvatsko-Slavonskog Sabora iz 155. godine, Zbornik Odjeka za povijesne zananosti Zaboda za povijesne i društvetne znanosti HAZU, vol. 23, Zagreb 2005, str. 47-61.
Петрић у истој књизи такође детаљно обрађује досељавање Срба на простор Вараждинског генерелата од XII до XVI века. Део који носи назив O najstarijim srpskim naseljavanjima u Kraljevini Slavoniji доноси такође доста занимљивих података о раним сеобама српског становништва на просторе преосманске Славоније. Петрић каже:
Izgleda da je pravoslavnih stanovnika (Rašana) na području Kraljevine Slavonije bilo već u 15. stoljeću, dok neki historičari, poput Radoslava Grujića, pretpostavljanju da ih je bilo i ranije, iako o tome ima vrlo malo pouzdanih podataka na koje se može osloniti. Grujić piše kako "nema sumnje", da su bar pojedine porodice naše, naročito iz Bosne, sklanjale se i stalno nastanjivale po staoj gornjoj Slavoniji, a današnjoj severnoj Hrvatskoj. Tih slučajeva moglo je još više biti oko polovine XII. veka, kada je u Ugarskoj i Hrvatskoj vladala Srpkinja kraljica Jelena, ćerka raškog župana Uroša. Njen brat Beloš bio je tada palatin ugarski i dugo vremena ban slavonski; pa je lako moguće da su oni u pojedine gradove svoje doveli i srpsku vojničku posadu, - koja je tu stalno ostala sa svojim porodicama, - kao i što su to docnije činili kralj Vladislav i ban Ulrih Ciljski, zet srpskog despota Đorđa Brankovića-Smederevca. Pa zato možda, već u 13. i 14. v., nalazimo među hrvatskom i slavonskom vlastelom priličan broj i takovih, čija se prezimena sa svojim srpskim oblikom jasno ističu među ostalima. A taj broj, s prodiranjem Turaka u naše zemlje, bivoa je stalno sve veći, te već kraljem 14. v. i u početku 15. sretamo oko Zagreba i Križevaca, a naročito u Turopolju, među vlastelom i odličnim ljudima, i: Reliće, Radenkoviće, Radoslaviće, Staničiće, Staniloviće, Pravdiće, Grdake, Jagniće i dr.
"Srpske seobe ka zapadu počele su ubrzo posle Maričke (1371) i Kosovske bitke (1389), zatim posle pada Srpske despotovine (1459), i konačno 1690. godine pod patrijarhom srpskim Arsenijem Trećim Crnojevićem (Čarnojevićem). (...) Deo tog srpskog življa egzodusne sudbine našao je novo stanište na prostorima Srema i Slavonije, odnosno Ugarske. Posle pada Despotovine (1459) unuci Đurđa Brankovića dobili su od ugarskog kralja titulu despota: najpre despot Vuk (do 1485), zatim Đorđe (do 1496), pa despot Jovan (do 10. decembra 1502). Ovi despoti iz roda Brankovića imali su velikog uticanja oko naseljavanja Srba iz porobljene Despotovine na prostore Srema i Slavonije. Prema svedočenju kralja Matije Korvina od 12. januara 1483. za četiri godine (1479-1483), "preselilo se u njegovu zemlju oko 200.000 Srba". Kako tada u tim krajevima nije postojala organizovana Srpska pravoslavna crkva najveći broj doseljenih Srba ubrzo je prihvatio rimokatoličku veru i etnički se sjedinio sa starosedeocima".
Тако је. Нисам писао све фусноте, јер сам прекуцавао читав текст, али на доста места се позива на Палфија.
Што се тиче предосманских штокаваца на подручју (постосманске) Славоније, то питање је и мене занимало, а на основу до сада проученог материјала рекао бих да се ту ради углавном о досељеницима штокавцима из Босне (можда је то био и разлог да за касније укључивање Славоније у Босански пашалук - тај Босански вилајет заиста је чинило у глобалу становништво бошњачког порекла). Простор постосманске Славоније се мора посматрати и са географске тачке гледишта, која указује да је та данашња Славоније у предосманско време обитавала прашумама, те да су поплавна подручја река Саве и Драве такође била ретко насељена. (в. поглавља у нав. д. Otvaranje "Podravske Sahare", Vode, Močvare)
Све у свему, Славонија (ова постосманска) је у предосманско време иначе веома ретко насељена, а становништво које је чини су Мађари и досељеници с југа, те како се иде према западу кајкавско становништво. Славонија о којој се у овом раду говори је искључиво кајкавска (тзв. Стара Славонија, како је и Петрић повремено назива), с тачке гледишта староседелачког становништва, док штокавце и чакавце чине досељени са југа, или они из турске Славоније, који су побегли пред Агарјанима.
Нешто што не треба сметнути са ума је и чињеница да Славонци не пружају отпор Турцима при освајању Славоније, што можда говори и о њиховом малом и условно речено занемаривом броју, али и чињеници да они свакако нису ишчезни у смислу да су били расељени или уништени, већ напротив, да су остали и вероватно асимиловани од стране касније придошлих како Срба тако и Хрвата, зависно како и о ком делу Славоније у свој њеној укупности говоримо.
Елем, да додам још и мањи део о досељавању Срба на просторе те претурске Славоније. Петрић у следем поглављу под називом O srpskoj posadi Katarine (Kantakuzine) Branković i pravoslavnom stanovništvu u Kraljevini Slavoniji tijekom 15. i 16. st. каже следеће:
Još je kralj Albert (1438-1439) darovao Kalnik srpskom despotu Brankoviću, koji je tamo imenovao svoje kaštelane. Ugarski sabor nije priznao ovu darovnicu i odlučio je da se Kalnik ima vratiti zagrebačkom biskupu Benediktu de Zolio.
Pravoslavno stanovništvo se u zapadni dio Kraljevine Slavonije doselio radi vojne službe u posadi Ulricha II. Celjskog (1406-1456, ban čitave Slavonije od 1445), koji se 1434. oženio Kantakuzinom (oko 1417 - između 1490. i 1492), kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića (koji je vladao od 1427. do 1456.) i Jerine (Irine) iz solunske grane bizantske carske obitelji Kantakuzin. (...) "Nju je otac udao za nemačkog grofa Ulriha II Celjskog, koji je bio srodnik ugarskog kralja. (...)
Drago Roksandić također govori o postojanju Srba (Rašana) na ovom području u 15. stoljeću: "Srbi nisu rijetki ni u posadnim službama u mnoštvu slučajeva u toku 15. stoljeća. Posljednih godina Nada Klaić i Fedor Maočanin pridonose spoznajama u vezi sa Srbima u gradskim posadama Medvedgrada, Rakovca, oba Kalnika i Koprivnice u doba prije i poslije smrti Ulricha II. Celjskog 1456. godine."
Srpska posada je u tim utvrdama ostala i nakon smrti Ulricha Celjskog 1456. godine. Katarinin kaštelan u Medvedgradu i župan Zagrebačkog polja bio je Srbin iz Despotovine plemić Bogavac Milaković, a u oba Kalnika Pavle Mikšić sve dok Katarina nije ove gradove morala predati drugima. Broj srpskih vojnika u tim psoadama bio je prilično velik, pa je njihov boravak i izdržavanje teško padalo okolnom narodu, tako da je kralj VLadislav bio prisiljen da 1447. piše ovim Srbima (Rašanima) da ne uznemiravaju građane i seljake raznim teretima i kmetskim rabotama. Kako je većina ovih vojnika dolazila ovamo neženjena, mnogi su se ovdje i ženili, osnivali svoje obitelji i ostali ovdje živjeti. Primili su rimokatoličku vjeru i njihovi potomci postali su Hrvati.
O njihovom porijeklu svjedočila su i dalje njihova prezimena, koju su, prema Radoslavu Grujiću, bila srpska: "Bobani, Bankovići, Borići, Vučići, Dobrenići, Ivkovići, Nedeljkovići, Novakovići, Margetići, Miličevići, Obradovići, Petkovići, Petrovići, Poznanovići, Radinovići, Staničići, Đurđevići i drugi. (...)"
Петрић даље још говори O srpski despotima Vuku Grgureviću (Brankoviću) te Ivanu (Ivanišu) i Stjepanu (Stevanu) Berislaviću, O posjedima Hercegovića u Kraljevini Slavoniji (овде Петрић такође доста пажње посвећује Србима који су тада доведени из Херцеговине, мада је то углавном позивање на Грујића, Роксандића и Кашића, али врло детаљно и исцрпно позивање), O selidbama pravoslavnog stanovništva u dijelove Kranjske Štajerske i Kraljevine Slavonije tijekom prve polovice 16. stoljeća, O vojnokrajiškoj službi, O počecima Manastira Lepavine i daljnjem procesu naseljavanja pravoslavnog stanovništva, O uskočkom obrambenom potencijalu u Štajerskoj i Kraljevini Slavoniji tijekom druge polovine 16. stoljeća, итд. (остали наслови углавном излазе из оквира ове теме).
Све у свему, Славонија (ова постосманска) је у предосманско време иначе веома ретко насељена, а становништво које је чини су Мађари и досељеници с југа, те како се иде према западу кајкавско становништво. Славонија о којој се у овом раду говори је искључиво кајкавска (тзв. Стара Славонија, како је и Петрић повремено назива), с тачке гледишта староседелачког становништва, док штокавце и чакавце чине досељени са југа, или они из турске Славоније, који су побегли пред Агарјанима.
Ali ako na području Vojvodine govorim o slovenskom stanovništvu na području južnih krajeva Ugarskog kraljevstva, zašto ne bismo tako govorili i o Slavoniji? Zar je zaista (ne računajući na doseljenice s juga, koji su, opet, smješteni na sam kraj poznog srednjeg vijeka ako sam dobro razumio) smisleno ograničiti cjelokupno stanovništvo na Mađare?
Ali ako na području Vojvodine govorim o slovenskom stanovništvu na području južnih krajeva Ugarskog kraljevstva, zašto ne bismo tako govorili i o Slavoniji? Zar je zaista (ne računajući na doseljenice s juga, koji su, opet, smješteni na sam kraj poznog srednjeg vijeka ako sam dobro razumio) smisleno ograničiti cjelokupno stanovništvo na Mađare?
Нисам се најсрећније изразио. не ограничавам то становништво искључиво на Мађаре, већ сам мислио да је то становништво које се сматра да је припадало штокавском говорном подручју (некад током X или XI века) дошло с југа, а да је староседелачко становништво Славоније, оно које су Мађари нашли кад су дошли у Панонију, било језички одвојено од словенских народа јужно од Саве и Дунава, староседелачко становништво које је било у саставу Великоморавске државе, а које су Мађари по доласку назвали Tótok, како су назвали и Словаке и Словенце, наравно, из разлога што сва три та етнонима означавају Словене.
Нисам се најсрећније изразио. не ограничавам то становништво искључиво на Мађаре, већ сам мислио да је то становништво које се сматра да је припадало штокавском говорном подручју (некад током X или XI века) дошло с југа, а да је староседелачко становништво Славоније, оно које су Мађари нашли кад су дошли у Панонију, било језички одвојено од словенских народа јужно од Саве и Дунава, староседелачко становништво које је било у саставу Великоморавске државе, а које су Мађари по доласку назвали Tótok, како су назвали и Словаке и Словенце, наравно, из разлога што сва три та етнонима означавају Словене.
Pavle Šubić se predstavlja kao Ban Slavonije sve do smrti iako nije Ban Slavonije pokazuje ambiciju Pavla na proširenjem vlasti na istu. Zašto? Jer Pavle je bio Ban Hrvata. Naime on mijenja titulu sa političkog na etnički. Prvo je bio Banus Croacie a zatim Banus Croatorum. Sitni detaljčić.
Pavle Šubić se predstavlja kao Ban Slavonije sve do smrti iako nije Ban Slavonije pokazuje ambiciju Pavla na proširenjem vlasti na istu. Zašto? Jer Pavle je bio Ban Hrvata. Naime on mijenja titulu sa političkog na etnički. Prvo je bio Banus Croacie a zatim Banus Croatorum. Sitni detaljčić.
Не значи то пошто по то да је тако, а и говоримо о периоду кад Хрватског Краљевства више нема, XIII-XIV век. До тада циркулација хрватског становништва изван бивше Хрватске већ постоји, и није спорно да су се исељавали преко Саве међу Словенце. Не знам ти сад рећи колико је тад тамо могло бити Хрвата, али и да их је било више, не верујем да Павле Шубић због тога пише да је бан Славоније, чак бих се упитао шта сматра под Славонијом? Славонија (предосманска и постосманска)у то време је чисто угарска територија.
Узгред, где се конкретно Павле Шубић титулише баном Славоније, у коме извору?
Доласком Турака и заузимањем једног дела Славоније 1543. године то подручје подељено је на Доњу и Горњу Славонију. Доња Славонија, са главним административним центрима Пакрацом, Пожегом и Вировитицом, остала је под турском управом све до краја XVII века. Горња Славонија, захваљујући пре свега великом учешћу српских ускока, остала је под аустријском влашћу. Једна већа колонија Срба била је на имању српског деспота Вука Гргуревића, познатијег под именом Змај Огњени Вук. Угарски краљ Матија Корвин доделио је 1469. године деспоту Вуку утврђени град Бијелу Стијену код Пакраца са још сто села, скоро целу Посавину. Духовник војводе Вука био је поп Јован који се помиње 1481. године. У времену од четири године /1479-1783/ прешло је у Славонију око 200.000 Срба. Пошто тада у тим крајевима није постојала организована Српска црква, досељени Срби убрзо су под притиском примили римокатоличку веру и тако изгубили своје верске и националне одлике.
